NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
POSLUŠANJE ĐAVOLU
 
Čovek u večne obitelji Oca Nebeskog ne ide glatkim i udobnim putem, već tesnim, uskim i trnovitim putem borbe i muka, i truda, nakon odvaljivanja kamenja kojima smo sami sebi zagradili ulaz u Carstvo Nebesko, nakon otkrivanja strasne nečistote kojom je preopterećena naša duša.
Grehopad naših praroditelja je za život vascelog kasnijeg čovečanstva imao principijelan značaj: njime se definiše sav kasniji život u svom osnovnom smeru i suštinskom sadržaju. Kroz pad u greh se u čovekov život unose načela tuđa Bogom sazdanoj čovekovoj prirodi. U čovekovoj duši se otvaraju drugačiji izvori – u njima teče drugi život i teče drugim koritom. Sam grehopad čovekovu prirodu čini oštećenom i ovo oštećeno stanje predstavlja izvor strasti.
U svojoj suštini on je predstavljao „svestan i slobodan pokušaj tvarne prirode da se učvrsti u svojoj autonomiji.“[1] „Iako je satana sablažnjavao naše praroditelje on nije vezivao slobodu, već je samo mamio; upravo zato su oni, kada su prestupili zapovest, zgrešili slobodno, sami.“[2] „Adam je po sopstvenoj volji prestupio zapovest i poslušao đavola,“ kaže prepodobni Makarije Veliki.[3] Čovek je zapravo zgrešio time što je središte svog života i delatnosti sa Boga preneo na samog sebe: na mesto Božije volje on je stavio svoju volju. Čovekova samostalnost se izrazila u „njegovoj težni da postane bog bez Boga“[4].
Posledica ovakve težnje je bila to što je „Adam prestupio zapovest Božiju i poslušavši lukavu zmiju prodao i predao sebe u svojinu đavolu, i u dušu – ovu prekrasnu tvar – obukao se lukavi“[5]. Pojavljivanje u čovekovoj duši novog, njemu do tada nepoznatog stanja – greha – bilo je prvi momenat narušavanja volje Božije i poslušanja đavolu. Greh je ušao u čoveka neposredno nakon prestupa. Sama duša, kao stvorena po obrazu i podobiju Boga, nije posedovala greh[6]. On joj je bio ponuđen u aktu đavolje prevare, a čovek ga je primio u aktu narušavanja volje Božije – u prestupu. „Lukavi knez je dušu obukao grehom.“ „Ovaj neophodan deo čoveka, ovaj neophodan član njegov – obukao je u zlobu, t.j. u greh.“[7] I nije samo dušu uvukao u greh, kroz greh je „lukavi oskrnavio i uvukao u sebe čitavog čoveka“[8]. „Greh ga je (čoveka) uzeo pod svoje – i ušavši unutra, zavladao pašnjacima duše do njenih najdubljih tajnih odaja“[9]; „svecelu njenu prirodu i svu nju je oskrnavio, svu je zarobio u carstvo svoje, nije u njoj ostavio slobodnim od svoje vlasti nijedan deo njen… već ju je obukao u porfiru tame“[10]. „Usled toga je u nju (u dušu) ušlo lukavstvo tamnih strasti“[11]. Sada je „vladičanski um njegov (čovekov, prim.prev.), koji može da vidi Boga, ranjen i pomračen. I oči su njegove sada, kada su im nedostupna postala nebeska blaga, progledala za proroke i strasti.“[12] Čovekova duša „ne može onoliko koliko želi da voli Boga, ni da veruje onoliko koliko želi, ni da se moli onoliko koliko želi“[13]. „Vidi se kako ona mnogo i užasno strada, kako je svaka strast vuče tamo-ovamo na kuluk i na svako delo prekorno. Dobijajući zapovest od demona ona bespogovorno čini ono što joj je zapoveđeno“[14], „zato što je ono, od vremena kada je prvi čovek učinio prvi prestup protivljenja (Bogu), i javno i tajno, ali u svemu ovladalo nama.“[15] „Tada je malo pomalo počelo da raste zlo i zavladala je smrt“[16], jer je „u grehopadu čovek umro za Boga; on pak živi svojom sopstvenom prirodom“[17], koja mu je postala protivprirodna. I „kada je čovek pao podvrgao se rastrojstvu sa svih strana i sam u sebi i u svojim odnosima“[18].
U nevinoj čovekovoj prirodi koja je izašla iz Tvorčevih ruku sve potrebe, sve čovekove težnje, koje izražavaju prirodu i osobenosti njegovih sastavnih sila, bile su harmonične i među sobom usklađene, – niže su služile interesima viših i njima su bile regulisane, a nad svim se uzvišavao i vladao duh[19].
Zbog otuđivanja od Boga – Najvišeg Izvora života i bitija – u čovekovoj prirodi je došlo do dubokog rastrojstva njegovih potreba, snaga i sposobnosti, što se uglavnom ispoljilo u narušavanju njihove harmonične usklađenosti[20]. Disharmonija sila je zamenila harmoniju; duh više nije mogao biti vladar i regulator duše, a kroz nju i tela, već je sam bio pretvoren u silu oruđa[21], jer su duševne i telesne potrebe počele da se ispoljavaju upornije i opipljivije. I čovek je svim svojim bićem utonuo u čulnost. U njemu su prevlast zadobile duševnost i telesnost i čovek je postao duševan i telesan. „Našavši lažno zadovoljstvo u sopstvenoj slobodi i odbacivši služenje Bogu duša se lišila toga da joj se telo povinuje kao ranije; i isto kao što je po sopstvenoj volji ostavila najvišeg Gospoda, ona nije mogla da zadrži pod svojom voljom najnižeg slugu, i ni na koji način nije više nije mogla da drži telo u potčinjenosti kao što bi uvek mogla da ga ima da je sama ostala u potčinjenosti Bogu. Jer je tada telo počelo da vojuje protiv duha“ (Gal. 5, 17)[22]. „I sada osećanja upravljaju razumom na uštrb njegovom uticaju na delatnost volje; srce se ne potčinjava argumentima razuma i između njih u čovekovoj duši dolazi do potpunog razilaženja.“[23] Zahvaljujući takvoj unutrašnjoj disharmoniji u duši prvog čoveka je stvoreno povoljno tle za razvoj „loših navika“ – strasti. Sa grehom je Adam „prestupivši zapovest primio u sebe kvasac zlehudih strasti“[24], „pogodno tle da demoni u nas seju zlo“[25]. Takvo tle predstavlja „pohot“ (concuspiscentia), koja je po rečima Antonija Velikog „koren strasti, srodnih tami“[26]. Prepodobni Jovan Kasijan upravo na pohot gleda kao na unutrašnji i zajednički uzrok svih poroka, strasti i želja i upravo to izražava njeno nazivanje zakonom greha[27], slašću grehovnom[28] ili takođe i prvorodnim grehom[29]; ili, kako kaže naš ruski asketa episkop Teofan – samost. Ujedno, čim čovek u sebi donese odluku: „tako ću sam urediti“, pao je u samost, i u ovoj samosti je primio seme zlih strasti, koje ishode iz ove samosti i nemaju korena u prirodi.[30] Ovaj „kvasac strasti“ je postao svojstven i čitavom ljuskom rodu, jer nije samo „Adam primio u sebe kvasac zlehudih strasti, već i rođeni od njega, i čitav je rod Adamov po nasledstvu, postao zajedničar toga kvasca.[31] I tako je kvasac zlehudih strasti ukvasio rod starog Adama.[32] Zato svi mi, sinovi ovog pomračenog, svi učestvujemo u ovom istom smradu. Od kakve bolesti je postradao Adam postradali smo i svi mi koji potičemo od Adamovog semena.[33] Greh je sada već urođen; i on u svakoj (duši) od detinjstva zajedno s njom raste, vaspitava je i uči svemu lošem“[34]. Dakle „zla i strasti po prirodi nema u čoveku“[35]. „Duša je po prirodi bestrasna. Strasti su nešto dodatno i za njih je kriva sama duša“[36]. „Grehovne strasti nisu zakonom u nas useljene. Bog je našu prirodu stvorio čistom od strasti. One izlaze i rađaju se direktno iz samosti i ni na šta prirodno se ne oslanjaju[37]. Grigorije Niski kaže: „Nepravedno je pripisivati prve početke strasnog raspoloženja ljudskoj prirodi stvorenoj po obrazu Božijem“[38]. „Svako od nas na svet dolazi samo sa semenom svih strasti – samoljubljem. Ovo seme se zatim u toku života slobodnom delatnošću razvija, raste i grana se u veliko drvo koje svojim granama pokriva svu grehovnost našu.“[39]
Kraće, suđenja asketa mogu biti formulisana na sledeći način: strasti su svojstvene prirodi svakog čoveka zbog zajedničkog (naslednog) porekla od praoca Adama koji je zgrešio; kao drugo, u Adamu one predstavljaju karakteristično izražavanje celokupne prirode Bogom sazdanog čoveka, koja je poremećena u grehopadu.
U čoveku koji je od svog praroditelja nasledio gotovo tle za strasti, koji je od njega primio „kvasac zlehudih strasti“, sam njihov razvoj predstavlja delo slobodne ličnosti. „Pozivanja na ovo ili ono grehovno potiču iz razvraćenosti naše prirode, ali je u našoj volji da ih zadovoljimo ili ne“.[40] Zajedničko plodno tle za nasađivanje i razvoj strasti, kao što smo već ranije rekli, predstavlja opšteljudska grehovnost prirode[41]. Oci-askete posebno ukazuju na um „sklon pomislima“[42] i na njegovu „grehovnu uobrazilju“[43], na um iz kojeg prvobitno niču strasti[44]. Sveti Grigorije Niski tvrdi da sve one, t.j. strasti potiču iz lošeg delanja uma, iz pomračenja razuma.[45] „Loše delanje razuma“ predstavlja tle, neophodan uslov, suštinski faktor rađanja, učvršćivanja i razvoja strasti.[46] Glavni element koji sačinjava i stvara strast, takoreći „seme“ iz kojeg kasnije izrasta čitavo strasno drvo jeste „loša pomisao i naslađivanje njom“[47]. „Kada prihvatiš maštanje o nekom čulnom zadovoljstvu, čuvaj se da te ono odmah ne zarobi,“[48] savetuje Antonije Veliki. U ovom smislu su „pomisli“ po rečima Grigorija Sinaita, „reči demona i preteče strasti,[49] jer napadi strasti počinju tananim pomislima.[50] Upravo kroz ove pomisli koje su oci-asketi nazivali „zlim i lošim pomislima“, „nečistim, sramnim“, „plotskim, strasnim“ i tome slično svaka strast postaje gospodar čoveka koji je njom porobljen. „Ako srce padne u mrak nečistih pomisli njega već i protiv volje i nasilno mami strasno delo“[51]. Zato se od podvižnika zahteva budnost i oprez kako on prilikom napada loših pomisli ne bi ovim mislima dozvolio da dođu do srca, jer od loše pomisli već potiče greh.[52] Kao što se prvobitno zlo naših praroditelja sastojalo u tome što su ljudi po sopstvenoj volji skrenuli od dužnih pomisli, i duša, koja je izgubila vezu sa Božanstvenom blagodaću ispunila se velikim smradom lukavih pomisli[53] i sramnih strasti. Dakle, početni momenat formiranja svake strasti predstavlja „loša pomisao“.
Sve „loše pomisli“ kao „zlotvorno seme sramnih strasti“, po učenju asketa, kod čoveka potiču od đavola. „Neprijatelj ubacuje u nas nečiste pomisli: visokoumlja (nadmenosti), taštine, zavisti, klevetništva…“[54] Jevagrije-monah govori da demoni u dušu unose predstave o čulnim stvarima i da se po ovim predstavama može saznati koji demon se približava[55]. Otuda se i same pomisli nazivaju „demonskim“[56], „đavoljim nasadom“[57]. Kod otaca-asketa nailazimo na prilično detaljnu demonologiju – učenje o djestvima demona na čoveka. I svi oni priznaju da većinu pomisli, i to najopasnijih, prikrivenih prividom dobrih dela sugeriše đavo.[58]
Isprazne, loše pomisli nas uznemiravaju protiv naše volje i gotovo bez našeg znanja nas mame, ulazeći u nas tako neprimetno i lukavo da teško možemo da ih prepoznamo. Njihovo rađanje ne zavisi od nas, ali je u našoj volji da ih primimo ili odbacimo.[59] „Da li pomisli uznemiravaju dušu ili je ne uznemiravaju – to ne zavisi od nas, ali da li one ostaju u nama kratko ili ne, da li pokreću strast ili ne pokreću – to zavisi od nas.“[60] Nikoga đavo ne može da prevari bez njegovog pristanka.[61]
„Demoni u nas ubacuju samo pomisli[62], pokušavajući da uz njihovu pomoć dušu podstaknu na greh.“[63] „Lukava pomisao, ako nađe pristup duši, naslađuje dušu lukavim pomislima kako bi je kasnije umrtvila; i lukava pomisao postaje kao mreža u duši i ničim se ne može isterati iz duše osim molitvom, suzama, uzdržanjem i bdenjem.“[64] I ako je čovek ne istera, ako ne udalji od sebe lukave pomisli, one “ uvrežujući se u nama“ postaju pogibeljne za čovekovu dušu i pre svega „pomračuju um“, a zatim „ga bacaju u svepogibeljnost i propast.“[65] „Pomisli nas, bodući duševno oko, zaslepljuju kako bismo i najbolje zapovesti koristili na najgori način“[66]. One „zabavljaju um zemaljskim i truležnim, ne dozvoljavaju čoveku da zavoli Bog ili da se seća Gospoda“[67]. One „odnose razum srca“ i predaju dušu na pljačkanje[68]. Dakle, strasna pomisao postaje „izvor i oslonac za razvraćanje naše duše“[69] i samom svojom prijatnošću pomisli čine nas svojim zarobljenicima.[70]
Glavnih pomisli uglavnom ima osam, od kojih potiču sve druge pomisli. Prva pomisao je pomisao črevougodija (proždrljivosti), i posle nje – bluda; treća je srebroljublja, četvrta tuge; peta – gneva; šesta – uninija (očajanja, čamotinje); sedma taštine, osma gordosti[71]. Njihovu potpunu karakteristiku daje monah Jevagrije.[72]
Pomisao črevougodija, kaže ovaj otac, sugeriše monahu (ili podvižniku uopšte) da odustane od podvižništva, predstavljajući mu kakve od toga sve razne bolesti mogu da nastanu – želuca, jetre, slezine, vodena ili neka druga bolest, zatim, oskudica lekova i odsustvo lekara. Navode ga da se seća primera braće koja su se zbog ovakvog uzdržanja podvrgla istim takvim bolestima. Ponekad neprijatelj sugeriše samoj braći koja su postradala od uzdržavanja da dođu kod onoga ko posti i da mu ispričaju šta im se desilo zbog preterano strogog uzdržavanja.
Bludna pomisao uzbuđuje telesnu pohot i prijatnošću uzbuđenosti odvraća podvižnike od uzdržavanja, sugerišući im da od toga neće imati nikakve koristi. Skrnaveći dušu ona je podstiče na sramna dela i čini da podvižnik pred očima kao da ima ovo delo i kao da vidi i čuje neke reči. Pritom ga primorava da misli kako je teško zadržati vatru prirode, činiti nasilje nad prirodom, da čak i ako se greh desi, čovek može brzo i da se pokaje po zapovesti, jer je hrišćanski zakon čovekoljubiv: lako se oprašta greh čoveku koji se kaje. Pritom radi veće ubedljivosti svog prevarnog saveta može da navede primere kako su neki pali od ove strasti, pokajali se i bili spaseni.[73]
Pomisao srebroljublja ukazuje na dugogodišnju starost, nemoć da se čovek bavi rukodeljem, glad, bolesti, tugu zbog oskudice i na to kako je teško primati od drugih ono što je neophodno za zadovoljenje telesnih potreba.[74]
Pomisli tuge pokušavaju da podsete (podvižnika) na kuću, rođake, raniji način života. Kada vide da se duša ne suprotstavlja, već da se, naprotiv, naslađuje prijatnošću uspomena – tada je pogružavaju u tugu, zato što zamišljenih predmeta nema, a ne može ih ni biti po ustavu onog života koji podvižnik vodi. „I sirota duša, što se sa većim zanimanjem razlivala u prvim pomislima time je više pobeđuju i uništavaju druge.“
Pomisli gneva se brzo pokreću i rasplamsavaju protiv onoga ko nas je oklevetao ili ko nas je samo naizgled oklevetao. One sve više i više dušu čine surovom; naročito za vreme molitve kradu um i živo predstavljaju lice koja nas je rastužilo. „Biva da ponekad one (pomisli) ugnezdivši se u našoj duši i pretvorivši se u neprijateljstvo noću izazivaju uznemirenost, mučenje tela, užase smrti, napade otrovnih gmizavaca i divljih životinja.“
Demon uninija, koji se takođe naziva „poludenim“ (Ps. 90, 6 – t.j. podnevnim) jeste najteži od svih demona. On pristupa monahu (podvižniku) oko deset sati ujutru i „kovitla njegovu dušu do osam sati“ (dva popodne). On ga primorava da često gleda kroz prozor ili da čak izlazi iz kelije da baci pogled na sunce kako bi saznao koliko je još ostalo do devet sati, a pritom neće propustiti da mu sugeriše da pogleda i ovamo i onamo da nema možda nekog od bratije. Ovde on izaziva neraspoloženje i prema mestu i prema samom načinu života i prema rukodelju. Zatim ga navodi na želju da potraži druga mesta gde bi se moglo manje raditi sa više dobiti. Pritom često sugeriše i misli da ugađanje Gospodu ne zavisi od mesta. Čovek svuda može da se klanja Bogu. Povezuje sa tim uspomenu na ranije izobilje, prorokuje dug život, predstavlja mu trud podvižništva i koristi svakakva lukavstva kako bi monah na kraju, ostavivši keliju, pobegao sa poprišta.
Pomisao taštine je najlukavija. Ona se pojavljuje pred onima koji ispravno žive, i počinje da objavljuje njihove podvige i da im skuplja danak pohvale kod ljudi, predstavljajući kako viču isterani duhovi, kako se od njega isceljuju žene, kako se gomile naroda guraju da se dotaknu njegove odeće; predskazuju mu, na kraju sveštenstvo, dovode pred njegova vrata i one koji ga traže i koji ga, zato što on to odbija, odvode vezanog i protiv njegove volje – i probudivši u njemu na taj način prazne nade, odlaze, ostavljajući da ga dalje iskušava ili demon gordosti ili demon tuge. Dešava se ovog, nedugo pre toga „poštovanog i svetog jereja“ predaje i demonu bluda,.
Pomisao gordosti sugeriše duši da ne ispoveda Boga za svog pomoćnika, već da samoj sebi pripisuje svoju ispravnost i da oseća nadmenost pred braćom kao neznalicama zato što o njoj imaju pogrešno mišljenje.
Svim ovim i sličnim pomislima neprijatelj pokušava da uvuče dušu u greh, da u njoj nastani zlo i da je preda pogibelji. Međutim, nije svaka pomisao, koja je došla od đavola čovekov greh, već samo ona pomisao koju čovek dugo zadržava u sebi, jer je „gajenje sramne pomisli“, po rečima Nila Sinajskog, isto što i idolopoklonstvo.[75] Pomisao, koja promiče brzo ne ostavljajući grehovnih tragova u čoveku sama po sebe nije grešna; samo pomisao zadržana u tajnosti može biti grehovna.[76] Ovde postoji opasnost od toga da pomisao dospe u oblast srca i da, pošto se tamo učvrsti, pređe u strast. Sveti Petar Damaskin kaže: „Kada strasna pomisao dugo ostane u srcu, stvara se takozvana strast.“[77] I to je tako zato što oci-askete smatrajući srce središtem čovekove duhovne delatnosti istovremeno na njega gledaju kao na izvor iz kojeg „izlaze pomisli zle koje ga skrnave“[78]. Po rečima Makarija Velikog, u čoveku postoji zlo koje obitava i deluje u srcu, sugerišući mu lukave i nečiste pomisli“[79]. Zato „pomisli koje su se protiv naše volje ugurale i ugnezdile u srcu“ u nama postaju toliko jake poprimajući grehovni karakter, da ih obično iz dubine pomisli srdačne izglađuje samo molitva Isusova koja se tvori sa trezvenošću.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zarin S.M., Asketizm po pravoslavno-hristianskomu učeniю. SPb., 1907, t. II, str. 220. (Dalje u fusnotama: Zarin. S.Asketizm…).
  2. Episkop Feofan. Načertaniя hristianskogo nravoučeniя. Str. 146. (Dalje u fusnotama: Ep. Feofan. Načert.)
  3. Sv.Makariй Velikiй. Beseda 12, vopros (pitanje) 8. (Dalje u fusnotama: Sv.Mak.Vel.; navode se samo brojevi beseda i pitanja).
  4. Zarin. S.Asketizm…, t. II, c. 221.
  5. Sv.Mak.Vel. 1, 7.
  6. Isto.
  7. Isto, 2, 1.
  8. Isto, 2, 2.
  9. Isto, 41, 1.
  10. Isto, 2, 1.
  11. Isto, 1, 7.
  12. Isto, 20, 4.
  13. Isto, 21, 2.
  14. Feodor Studit. Nastavleniя monaham (162, 12). (U daljem tekstu: Feod. Stud. Nast.). Dobrotolюbie, t. IV, 328, s. 12. (U daljem tekstu: Dobrot.).
  15. Sv.Mak.Vel. 21, 2.
  16. Prepodobnogo otca našego Avvы Dorofeя dušepoleznыe poučeniя i poslania. Kaluga, 1895. (U daljem tekstu Avva Dor.Poučeniя)
  17. Sv.Mak.Vel. 12, 2.
  18. Ep.Feofan.Načert., 49.
  19. Isto, 210.
  20. Ioann Kassian Rimlяnin. Sobesedovaniя egipetskih podvižnikov. Sobesedovanie 23, gd. 13, (U daljem tekstu: In.Kas., Sob.).
  21. Zarin S. Asketizm… 230.
  22. Blaž.Avgustin. O grade Božiem. Kiev, 1907; 13 kn. gl.XIII.
  23. In.Kas. Sob. 23, 13.
  24. Sv.Mak.Vel. 24, 2.
  25. Dobrot., I, 167, 46-48.
  26. Dobrot., I, 91, 157 (up. Dobrot., II, 375, 8).
  27. Ieromonah Feodor. Asketičeskie vozzreniя Ioanna Kassiana Rimlяnina, s. 113 (up. Efrem Sirin. Tvoreniя, t. II, s. 168. (U daljem tekstu: Efr.Sir., Tvor.) Ep.Feofan. Načert., 2. 282).
  28. Feodor Эdesskiй. Dobrot. III, 320, 7.
  29. In.Kas., Sob., 23, 12.
  30. Ep.Feofan. Tolkov. na Posl. k Riml. (7, 14). Tvoreniя Feofana Zatvornika. Tolkovanie Poslaniй Apostola Pavla, s. 423; (up. isto, s. 431-459).
  31. Sv.Mak.Vel. 24, 2.
  32. Isto, (up. In.Kas., Sob. 23, 12).
  33. Isto, 30, 8.
  34. Isto, 41, 1 (up. 5, 3).
  35. Prepodobnogo otca Ioanna Lestvičnika, igumena Sinaйskoй gorы. Lestvica (U daljem tekstu: In.Lestv.) S-Posad, 1898. Slovo 26, 27 (up. 26, 105).
  36. Isaak Sirin. (U daljem tekstu: Is.Sir.) Dobrot., II, s. nastavl. 25. (Up. Iže vo svяtыh otca našego Avvы Isaaka Sirina. Slova podvižničeskie, s. 28, 4).
  37. Ep.Feofan. Tolk. na Posl. k s. 485, tolk. na Rim. 8, 13. Avva Dor., s. 144, Avva Isaiя
  38. Grigoriй Nisskiй. Sočineniя. V 8 t. MDA, 1861-1872. T. 1 „Ob ustroenii čeloveka“ – gl. 18. s. 149.
  39. Ep. Feofan. Načert., s. 169.
  40. Ep. Feofan. Načert., s. 169-170.
  41. In.Kas.Sob. 24, 15. Efr.Sir., t. 3, s. 261
  42. Prp. Isihiй. (Dobrot., 2, 189, 145). (Up. In.Kas. t.3, s. 261).
  43. Evgariй-monah (u daljem tekstu: Evagr.m.). Dobrot., 1, 584, 48.
  44. Is.Sir. Slova podvižničeskie (u daljem tekstu: Slova…), 81, 389.
  45. Isto, s. 151.
  46. Isto.
  47. In.Kas… Knigi postanovleniй… (u daljem tekstu: Kn.) 6, 3.
  48. Dobrot., 1, 93, 67.
  49. Dobrot. 5, 191, 67.
  50. Nil Sinaйskiй (u daljem tekstu: Nil.Sin.)/Dobrot., 2, 296, 69. Evagr.m. (Dobrot., 1, 608, 23, s. 619, 69. Is.SIr., SLova… 39, 170. Sl. 39, 170. Sl. 48, 214.
  51. Isto, 294, 64 (up. 286, 5).; Ep.Feofan. Putь ko spaseniю, s. 276.
  52. Sv.Mak.Vel., 16, 1.
  53. Isto.
  54. Efr.Sir., 1, 71.
  55. Evagr.m. O različnыh poročnыh pomыslah. (Dobrot. 1, 619, 2).
  56. Isto. Grigoriй Sinait: „Pomisli su reči demona“ (v. Dobrot., 5, 191, 67).
  57. Nil.Sin. (Dobrot., 2, 273, 50).
  58. In.Kas.sob., 1, 19, 20; 7, 9.
  59. Isto. Sob., 1, 17; up. Efr. Sir. (Dobrot., 2, 374, 10; Feodor Эdesskiй, Dobrot., 3, 321, 9.
  60. Evagr.m. (Dobrot., 1, 603, 1 („O vosьmi pomыslah“)
  61. Isto. In.Kas., Sob. 7, 8; up. „Cvetnik Duhovnый“, 1 č. 186 str.
  62. Evagr.m. (Dobrot. 1, 630, 19)
  63. Isto. 634, 23.
  64. Efr.Sir., Tvor., 1, s. 351.
  65. Evagr.m. (Dobrot., 1, 577, 46; 581, 64; up. isto, 626, 13.
  66. Nil.Sin. (Dobrot., 2, 291, 46)
  67. Sv.Mak.Vel., 15, 13.
  68. Nil.Sin. (Dobrot., 2, 292, 56).
  69. Ioann. Karpafskiй. „Uveщatelьnыe glavы“. (Dobrot. 3, 85, 36).
  70. Efr.Sir. 1, 110.
  71. Evagr.m. (Dobrot., 1, s. 603, 1; 608, 23 (up. Efr.Sir. Tvor., 2, 390; Nil. Sin., 1.t., 201; In.Kas. Sob. 5, 2). Ioann Damaskin. Točnoe izloženie pravoslavnoй verы, per.A.Bronzova, SPb., 1894g., gl. 14 i 15. Razlika između svetih otaca je ta što Jevagrije-monah i Jovan Damaskin na četvrto mesto stavljaju tugu, a na petom gnev, a svi ostali obrnuto.
  72. Evagr.m., Ob osьmi pomыslah k Anatoliю. (Dobrot., 1, s. 603-605.)
  73. Nil. Sin. (Dobrot., 2, s. 237, 31.)
  74. Up.In.Kas. knj. 7, 7-11.
  75. Nil.Sin. (Dobrot., 2, 294, 63)
  76. Isto.
  77. Petr Damiskin. Tvoreniя. Kiev, 1905. Kn. 1, s. 218.
  78. Grigoriй Palama. K starice Ksenii, o dobrodetelяh i strastяh. Dobrot. 5, s. 270, 26.
  79. Sv.Mak.Vel. 16, 4; 4, 4.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *