NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
ŽITIJE SVETOG NIKOLAJA (MOGILJEVSKOG),
MITROPOLITA ALMA-ATINSKOG I KAZAHSTANSKOG[1]
 
Vladika Nikolaj je izuzetan čovek.
On je imao tako lepo lice,
koje se može nazvati samo likom.
Uvek se smešio, nikada nikome
ništa nije odbio.
I uvek se molio za sve.

 

Aleksandra Andrejevna Zubcova

 
9. aprila 1877. godine, na dan Svetle Pashe (Vaskrsa) u porodici skromnog pojca Nikifora i njegove supruge Marije rodio se sin. Nazvali su ga Teodosije, u čast Svetog Mučenika Teodosija.
„Otac je bio strog“, sećao se Vladika, „bio je veoma zahtevan prema redu i ispunjavanju zadataka“. Bio je veliki poznavalac crkvenog pojanja. Posebno se trudio na narodnom pevanju i tu ljubav je privijao svojoj deci. O majci je vladika Nikolaj govorio: „Naša mama je bila sama ljubav. Nikada nije vikala na nas. Kada bi pogrešili, što se naravno događalo, ona bi nas pogledala tako tužno da te užasno postane sramota“. Veliki značaj u vaspitanju Teodosija imala je njegova baka Pelagija. „U dugim zimskim večerima,“ sećao se Vladika, „baka nas je okupljala oko peći i počinjale bi beskrajne povesti o Svetim ugodnicima Božijim“. Vladika se često prisećao i svog dede, koji je takođe bio sveštenik.
1904. godine se ispunila zavetna Teodosijeva mašta: uoči praznika Svetog Nikolaja Čudotvorca, u Nilo-Stolobenskoj pustinji Teodosije je bio postrižen u monaha sa imenom Nikolaj. U maju 1905. godine monaha Nikolaja su rukopoložili u čin jerođakona, a 9. oktobra iste godine u jeromonaha. Zalaganjem bratije, 1907. godine o.Nikolaj je upisao Moskovsku duhovnu akademiju, koju je nakon 4 godine uspešno završio.
U oktobru 1919. godine arhimandrit Nikolaj je u Černjigovu bio hirotonisan u episkopa starodubskog, vikara černjigovske eparhije. Dalje služenje episkopa Nikolaja prolazilo je pod blagodatnim pokroviteljstvom Svetog Teodosija Černjigovskog, koga je Vladika veoma poštovao.
1923. godine preosvećeni Nikolaj je bio postavljen za episkopa kaširskog, vikara tulske eparhije. Stanje tulske eparhije u to vreme bilo je veoma teško. Obnovljenci su zauzeli ogromnu većinu parohija. Međutim, sa svojom malom pastvom episkop Nikolaj se uporno borio protiv neprijatelja Pravoslavlja. Rezultat te borbe je bilo i hapšenje Vladike, koje se dogodilo 8. maja 1925. godine.
Boraveći u zatvoru više od dve godine i izašavši, vladika Nikolaj je bio postavljen na orlovsku katedru. U Orlu Vladika je služio do narednog hapšenja. Evo šta je sam Vladika govorio o tom vremenu: „27. jula 1932 godine bio sam uhapšen i poslat u Voronjež, gde se vodila istraga. O uslovima života neću govoriti jer u tim godinama je cela naša zemlja bila u siromaštvu“.
Kada je istraga došla do kraja, sa islednikom smo se rastali sa tugom. On mi je poverljivo rekao: „Drago mi je ako sam Vam bilo kakvu korist doneo svojom istragom, što sam uspeo da dokažem pravilnost Vaših odluka. To za Vas mnogo znači – sada će Vam promeniti optužbu i daće maksimalno pet, umesto očekivanih deset godina zatvora.
„Za šta će mi dati pet godina?“, nevoljno se otkinulo iz mene.
„Za Vašu popularnost. Takve kao što ste Vi, treba na određeno vreme izolovati. Da ljudi zaborave na Vaše postojanje. Imate isuviše veliki autoritet među narodom i Vaša propoved ima veliki značaj za narod. Za Vama idu!“
„Bilo je neočekivano za mene da čujem ocenu svog služenja iz usta predstavnika tog sistema. Međutim, to je bilo upravo tako. Gospode! Slava Tebi! Slava Tebi, Gospode! Ja, grešnik, kako sam umeo tako sam i služio Tebi. Samo sam to i mogao da kažem od radosti koja je ispunila moje srce. Sada me već nikakva presuda ne može uplašiti“.
Sećajući se svojih lutanja po logorima, Vladika je mnogo govorio o Sarovu gde je proveo dovoljno dugo vremena. „Nakon zatvaranja i razaranja manastira, u njegovim prostorijama bio je obrazovan popravno-radni logor gde sam ja i došao. Kada sam prešao prag te svetle obitelji srce se ispunilo takvom neizrecivom radošću, da je bilo teško da je zadržim.
„Eto, i mene je priveo Gospod u Sarovsku pustinju“, mislio sam ja, „prepodobnom Serafimu, kome sam se u toku svog života ne jednom obraćao vatrenom molitvom“.
„Izljubio sam u manastiru sve rešetke i prozorčiće. U to vreme je još uvek bila cela kelija prepodobnog Serafima. Svo vreme koje sam proveo u Sarovu, smatrao sam da sam na poslušanju kod prepodobnog Serafima, čijim molitvama nam Gospod šalje utehu da možemo služiti Liturgiju u zatvoru i pričešćivati se Svetim Hristovim Tajnama.
1941. godine vladika Nikolaj je bio uzveden u čin arhiepiskopa.
Vest o početku Velikog otadžbinskog rata zatekla je Vladiku uoči služenja Božije Liturgije.
„Služio sam Proskomidiju“, sećao se Vladika, „kada mi je jedan od mojih drugova u tišini oltara saopštio tu užasnu vest. Šta mogu reći pastvi koja u suzama očekuje ne moju, već Hristovu utehu? Samo sam ponovio ono što je nekada rekao Sveti Aleksandar Nevski: „Bog nije u sili, već u istini!“
Te iste godine 22. juna praznovao se spomen Svih Svetih u zemlji Ruskoj prosijalih. Mislim da u tome postoji posebni smisao. Zbog grehova je na nas došlo teško iskušenje. Međutim, Svetitelji ruske zemlje nas nisu ostavili svojim zastupništvom. Obraćali smo se njima, svojim zemljacima za pomoć i ta nebeska pomoć se javila u trenucima kada skoro da je nismo očekivali.“
I odmah za tom vešću, arhiepiskopa Nikolaja je stiglo novo iskušenje – 27. juna 1941. godine Vladika je bio uhapšen i zatvoren u saratovskom zatvoru. U Saratovu je bio šest meseci, a zatim poslan u Kazahstan, u grad Aktjubinsk. Iz Aktjubinska kroz tri meseca poslat je u grad Čelkar.
Kada su mu nakon mnogo godina postavili pitanje: „Kako se odnosio prema tom preseljenju? Da li je u srcu imao roptanje ili uvređenost?“, Vladika je odgovarao: „U svemu je volja Božija. Dakle, bilo je neophodno da izdržim to teško iskušenje koje se završilo velikom duhovnom radošću“.
„Pomislite šta će biti ako čovek ceo svoj život provede u nezi i izobilju, u okruženju bliskih i rođaka? Život, zasićen zemaljskim dobrima dovodi do okamenjenosti srca, hlađenju ljubavi prema Bogu i bližnjem. Čovek od izobilja postaje surov, ne shvata tuđu nevolju, tuđu nesreću.“
Vladika je išao u logor u zatvoreničkom vagonu. Na stanicu Čelkar voz je došao noću. Čuvari su izbacili Vladiku na peron u beloj rasi i iscepanom prsluku. U rukama je imao samo potvrdu sa kojom je morao da se javlja dva puta mesečno u lokalnu stanicu NKVD-a na proveru.
Ostatak noći Vladika je proveo na stanici. Došlo je jutro. Trebalo je ići negde. Ali kako ići zimi tako obučen? Pa i nije imao gde da ide. Vladika je morao da moli za pomoć starice. Na njegovu molbu su se odazvala osetljiva ženska srca. Starice su mu darovale – neko grejalicu, neko kapu, neko zakrpljenu obuću od vune. Jedna starica ga je primila u štalu, gde je držala krave i svinje. Vladika je u to vreme imao već 65 godina. Glava mu je bila bela i njegov izgled je i nevoljno izazivao saosećanje. Vladika je pokušao da se zaposli, ali ga niko nije hteo – izgledao je starije. Bio je prinuđen da sabira milostinju da ne bi umro od gladi.
Kada su kasnije duhovna čeda pitala Vladiku: „Zašto niste rekli staricama koje su Vam dale odeću da ste episkop?“, odgovarao je: „Ako Gospod šalje krst, daće i silu da se krst ponese. On će ga i olakšati. U takvim slučajevima ne treba da se pokazuje svoja volja. Neophodno je u potpunosti se predavati volji Božijoj. Ići nasuprot volji Božijoj nedostojno je hrišćanina. Nakon što čovek strpljivo podnese iskušenja koja su mu poslana, Gospod šalje duhovnu radost“. Tim rečima je Vladika završio svoje objašnjenje.
Dakle, do duboke jeseni 1942. godine Vladika je nastavljao da vodi svoj sirotinjski život. Njegova fizička snaga je bila na izmaku. Od gladi i hladnoće dobio je malokrvnost. Telo mu je bilo prekriveno čirevima, zbog prljavštine su se pojavile vaši. Gubio je snagu skoro neprestano…
I eto, došao je trenutak kada su se iscrpele poslednje sile. Vladika je izgubio svest.
Osvestio se u bolnici, u čistoj sobi i postelji. Bilo je svetlo i toplo, nad Vladikom su se naginjali lekari. Zatvorio je oči pomislivši da mu se sve to pričinjava. Jedan od ljudi koji su tu bili proverio je puls i rekao: „Pa evo, skoro normalan! Probudio se naš deduška!“
Vladika se sporo oporavljao. Čim se podigao sa postelje, odmah je počeo da se trudi bude od koristi ljudima oko sebe. Da nekome donese vodu, nekome „gusku“, nekome popravi posteljinu, kaže dobru reč. U bolnici su zavoleli tog dobrog starčića. Svi su počeli da ga zovu: „deduška“. Međutim, samo jedan mladi lekar je znao tragediju tog „deduške“. Znao je da će izašavši iz bolnice, on ponovo krenuti da prosi milostinju i živeti sa svinjama i kravama.
Eto, došao je dan kada su lekaru predložili da otpusti „dedušku“ iz bolnice. Vladika Nikolaj je počeo da se moli Gospodu, ponovo predavši sebe volji Njegovoj: „Kuda me Ti, Gospode, pošalješ, tamo ću i ići!“. Kada su se okupili da se oproste sa dobrim „deduškom“, došla je sestra i rekla: „Deduška, došli su po vas!“
„Ko je došao?“, pitali su svi redom. „Pa onaj Tatarin koji vam je pakete donosio, zar se ne sećate? Naravno, Vladika nije mogao da zaboravi kako su mu redovno, svakih deset dana od Tatarina koga nije znao, donosili par tatarskih lepinja, nekoliko jaja i nekoliko kockica šećera. Vladika je znao da ga je upravo taj Tatarin uzeo poluživog, dok je bez svesti ležao na putu i odvezao u bolnicu. Zaprepašćeni Vladika je krenuo ka izlazu. Zaista, kod bolničkih vrata ga je čekao Tatarin sa bičem u rukama.
„Pa zdravo druže!“, rekao je Vladici i osmehnuo se dobrodušnim smeškom. Vladika ga je takođe pozdravio. Izašli su na ulicu, Tatarin je postavio Vladiku u sanke i sam seo pored njega. Krenuli su. Bio je kraj zime 1943. godine.
„Zašto ste odlučili da uđete u moj život i tako milostivo se ophodite prema meni?“, pitao je Vladika.
„Treba međusobno pomagati jedan drugom“, odgovorio je Tatarin, „Bog je rekao da treba da ti pomognem, da spasim tvoj život“.
„Kako vam je rekao Bog?“, zapanjeno je pitao Vladika.
„Ne znam kako“, odgovorio je Tatarin, „kada sam išao svojim poslom, Bog mi je rekao: „Uzmi tog starca, njega je neophodno spasiti“.
Za Vladiku je počeo spokojni život. Tatarin je imao poznanstva i mogao da izdejstvuje da kroz neko vreme u Čelkar dođe Vera Atanasjevna Tomuškina, njegova duhovna kćer koja je takođe bila poslata od vlasti u progonstvo, ali u drugo mesto. Vera Atanasjevna nije skrivala od ljudi ko je „deduška“ o kome su pažljivo brinu čelkarci.
10. oktobra 1944. godine sam Vladika je poslao Narodnom komesaru unutrašnjih poslova SSSR-a „usrdnu molbu“, u kojoj je molio da mu se ukloni naziv „prognanika“, dozvoli da dođe u Rusiju „i tamo zauzme episkopsku katedru po odluci Patrijaršijskog sinoda“. Odlukom posebnog saveta pri Narodnom komesarijatu unutrašnjih poslova SSSR-a od 19. maja 1945 godine vladika Nikolaj je bio oslobođen prevremeno. 5. jula 1945. godine odlukom Svetog Sinoda formirana je Alma-atinska i Kazahstanska eparhija u koju je postavljen arhiepiskop Nikolaj (Mogiljevski).
Vladika je došao u Alma-Atu 26. oktobra 1945. godine na praznik Iverke ikone Božije Majke.
Vladika je imao neobičnu revnost prema bogosluženju, koje je služio sa maksimalnom bliskošću manastirskom ustavu za parohijski hram. Služio je uvek sa strahom, nikada nije žurio. A kada se događalo da Vladika služi, a hor požuri službu, on bi izašao iz oltara i pitao: „Ko žuri na put?“ Svi bi se postideli, a hor bi odmah usporio tempo.
 
Iz sećanja Valentine Pavlovne Hitailove, grad Elec:
 
Vladika je često sa nama stajao za pevnicom. Ljubio je da sa levim horom peva ranu obednicu. Sam je davao ton. Imao je baršunasti bariton, veoma mek i lep. Kada je on pojao, pronikao bi u dušu svojim pojanjem. Posebno u Velikom Postu, izlazio bi i pojao „Čertog Tvoй viždu, Spase moй, ukrašennый…“ svom dušom. Njegov glas se prostirao hramom, bila je grobna tišina. Čulo se samo kako se čuju zvonca na kandilu i kako ljudi plaču.
I sam Vladika je uvek plakao. Posebno su se njegove suze videle na odeždama tokom posta pri večernjem električnom osvećenju. Na sakosu su poput bisera blistale suze. Značajno je da kada mi plačemo, ne možemo ni pojati ni čitati. A Vladika plače i jasnim glasom izgovara vozglase.
Sa velikom usrdnošću, suznom molitvom molio se Vladika i kod sebe u domu, obukavši već ne arhijerejsku, već smirenu monašku mantiju. Mati Vera je svako jutro i veče postavljala oko analoja suve ubruse. Uzimala ih je mokre, nakvašene suzama Vladike.
Vatreni molitvenik, posebno je ljubio i poštovao Majku Božiju. Na veliku duhovnu utehu svoje pastve, na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, prvi u Alma-Ati počeo je da služi divni čin pogreba Plaštanice. Kada bi neko doživeo nesreću ili se razboleo, Vladika je kao prvu stvar savetovao što detaljniju, strožiju ispovest, pričešće i tek nakon toga pristupanje ispravljanju tog položaja u kome se čovek našao ili lečenju bolesti.
Nečista ispovest – eto korena svih naših nesreća. A zašto? Zato što Gospod želi da se svi spasu. Pa i spasava nas kroz najrazličitije napasti. Samo u nesreći se sećamo Boga. U našem blagostanju nam nije stalo doo Njega.
U dane Svete Pashe i Rođenja Hristovog vrata njegovog doma se nisu zatvarala. Svi su slavili Gospoda! Svi! Svi! Svi!
„Na Vaskrs (Pashu)“, sećaju se pojci, „nakon službe u hramu išli smo kod Vladike da ga pozdravimo sa praznikom. Ceo Vaskrs pojemo, a njemu je sve malo, još moli: „Dajte da još pojemo… kakvu radost imamo!“ Kao malo dete Vladika se radovao Velikim praznicima.
Za Božić su išli do njega da slave Hrista. On bi počeo da nas daruje poklonima. I mi smo bili radosni što je naš Vladika tako blag, sija kao sunce. Svaka borica na njegovom licu je svetlela.“
Kao istinski monah, mitropolit Nikolaj je živeo veoma skromno. Po svedočenju Aleksandre Andrejevne Zubcove: „imao je sto, grub krevet (spavao je na daskama) i klupe. Imao je posebnu sobu za molitvu, gde su se nalazile ikone, polica sa knjigama i sto za pisanje.“
Dečija jednostavnost, nezlobivost, molitvenost, vernost monaškim zavetima, na kraju, sam izgled starca su otvarali srca ljudi prema Vladici. „Vladika u svojoj beloj rasi, sa belosnežnom kosom i bradom, u vrtu među cvećem, blag, sa osmehom činio se kao da je došao iz drugog veka. Iz drevne starine, kada nije bilo ni tramvaja, ni aviona, ni proučavanja stratosfere…“. Tako su opisivali Vladiku ljudi koji su ga poznavali.
Sveti Nikolaj Alma-Atinski je često govorio: „Drugovi moji, ne zaboravljajte me grešnog u molitvama svojim sada i nakon smrti. Ja vas ne zaboravljam i nikada vas neću zaboraviti. Ako steknem smelost, ako me samo Gospod primi u svoja naselja, ako oprosti i pomiluje, moliću se za vas i nakon mog prelaska u drugi život.
Nakon svake Liturgije Vladika je stojeći na amvonu, blagosiljao svakog bez obzira na to što je nedeljnim i prazničnim danima u hramu prisustvovalo do hiljadu ljudi, pa čak i više.
Dešavalo se da mu njegova duhovna čeda kažu: „Vladiko, vama je teško da nakon službe još toliko vremena blagosiljate. Zašto ne date blagoslov za sve i odete kući da odmorite.“
„Eee, vi ne znate kako naš pravoslavni narod ljubi i ceni arhijerejski blagoslov!“, odgovorio je Vladika i poćutavši nastavio, „da, dešava se kada se umorim i pomislim: „daću zajednički blagoslov“! A iza te misli javlja se druga: „A šta ako me Gospod danas pozove Sebi i pita kako sam se rastao sa svojom pastvom?“ Ta misao mi daje sile da blagosiljam narod.
On je ljubio sve jednakom, božanskom ljubavlju i tu ljubav je izlivao na svakog čoveka konga bi susreo.
 
Iz sećanja Marije Aleksejevne Petrenko, Alma-Ata:
 
„Bila je 1948. godina. Moj život, kao i kod miliona drugih ljudi u to teško posleratno vreme bio veoma teško. Moj muž, otac i brat poginuli su na frontu. Ostalo je dvoje dece sa mnom. Sem toga kod mene se razvila ozbiljno oboljenje.
Mnogo sam plakala i došla u takvu čamotinju da sam počela da pomišljam da završim sa sobom. Činilo mi se, prekinuću sve i postaće lakše. Nikada se ozbiljno nisam zamišljala o suštini religije. I evo, odjednom u snu čujem kako mi neko govori: „Idi do Vladike, on je dobar. Pomoći će ti. I decu treba da krstiš“… Sada se više ne sećam da li je to bilo na javi ili u snu. Moja duša je, verovatno, molila za pomoć i može biti da me je moj Anđeo čuvar podsticao: idi, idi i naći ćeš!
Saznala sam ko je Vladika i gde on živi. Nakon posla u šest sati uveče došla sam do vrata kuće sa brojem 45 u ulici Kavalirskoj. Vrata mi je otvorila starija žena i pitala zašto sam došla. Rekla sam da želim da Vladici ispričam o sebi.
Kada sam videla Vladiku počela sam da se tresem. Osećam da ne mogu reći ni jednu jedinu reč.
Jedino sam uspela da izbacim iz sebe: „zdravo“. „Smiri se dete“, blago mi je rekao Vladika. Pomilovao me je po glavi, postavio na stolicu i zamolio ženu da mi da vode. Kada sam počela da pijem vodu, zubi su mi zveckali o ivicu čaše. „Molim te, smiri se, ne treba plakati, trebala si odavno da dođeš“, ponovo sam čula prijatan glas starca.
Kada sam se malo smirila, počela sam da govorim… Govorila sam o svom životu, o bolesti i o strahoti koju sam zamislila.
„Eto, slava Bogu!“, rekao je on, „dobro je što si tako jednostavno došla do mene.“
Nakon moje priče, Vladika mi je objasnio koliko je veliki greh samoubistvo. „Kako god bilo teško, ne sme se samovoljno prekidati svoj život. Neophodno je obratiti se sa molitvom Gospodu i On će ti uvek olakšati krst. Zatim je ustao i uzneo hvalu Bogu: Slava Tebi Gospode, slava Tebi za sve u sve vekove!“
Bila sam kod Vladike do 10 sati uveče. Bilo mi je teško da poverujem šta se sve događa sa mnom. Bila sam tako radosna i laka. Da, zaista sam osetila da je sa nama Bog!“
Interesantan i veoma poučan je slučaj koji se dogodio u julu 1947. godine kada je Vladika trebao da leti u Moskvu na sednicu Svetog Sinoda.
U vreme ulaska u avion Vladika je sa svojim saputnicima stajao kod trapa i blagosiljao sve ljude koji su ulazili u avion. Vladika je uvek putovao i leteo u monaškoj rasi, bez obzira na to što je često bio na meti ruganja.
I ovaj put su putnici, primetivši da ih blagosilja duhovno lice počeli da se rugaju, čule su se pakosne reči: „U, pa sada nam nije strašno da letimo, sa nama leti Svetac!“. Skoro niko od putnika nije rekao dobru reč. „Nisam ih slušao“, govorio je nakon povratka Vladika, „žalio sam ih, jer ljudi čak i ne sumnjaju da ne govore iz svog uma i shvatanja hulu, već da ispunjuju zlu volju neprijatelja roda ljudskog. Spokojno sam ih blagosiljao.
Svi smo seli. Avion se podigao u vazduh. Prošlo je neko vreme i odjednom su se piloti zabrinuli. Na kraju je stariji pilot objavio opasnost – jedan motor otkazuje. Među putnicima je počela panika. Međutim, Vladika je rekao: „Hajde da se pomolimo! Ni jedna duša neće poginuti!“, a zatim dodao, „samo ćemo se malo uprljati u blatu. Vladika je ustao i počeo da se moli. Panika putnika se nije smanjivala. Niko nije obraćao nimalo pažnje na Vladiku. Međutim, nakon nekoliko minuta su svi utihnuli, seli na svoja mesta i počeli da slušaju njegovu molitvu. A on je molio Gospoda da spase sve koji lete tim avionom. U to vreme avion je počeo da se ruši. Međutim, na zaprepašćenje pilota koji su znali kako treba da izgleda pad, avion nije padao kao obično, već kao da je jedrio i tiho se spuštao dole. Avion je upao u neko blatnjavo, ali plitko jezero. Kada su se ljudi malo smirili zbog preživljenog straha, prilazili su da zahvala Vladici. Prišao je i stariji pilot: „Dogodilo se čudo, oče“, rekao je, „oprostite nam za naša ruganja!“
„Bog da prosti“, odgovorio je Vladika, „zahvalite Bogu i Njegovoj Prečistoj Majci i položite svoju nadu na Svetog Nikolaja“.
 
Iz sećanja protojereja Valerija Zaharova, starešine hrama Svetog Nikole u gradu Almati:
 
70-ih godina mitropolit Alma-Atinski i Kazahstanski Josif (Černov) u jednoj svojoj propovedi je izgovorio takve reči: „Mi, alma-atinci živimo u podnožju Tjan-Šanskih planina. I sa jedne strane, srećni smo što lepota tih planina raduje oči čovekove. Sa druge strane, međutim, planine kriju u sebi opasnost od zemljotresa i poplava. Međutim, Alma-Ata nikada neće biti poplavljena ni uništena zemljotresom, jer imamo velike molitvenike u licu mitropolita Nikolaja i shiarhimandrita Sevastijana“. Vladika Josif je tako govorio i sećam se toga tačno.
U sećanju starijeg ipođakona Arija Ivanovniča Batajeva snažno se utisnula jedna od njegovih poseta gradu Uralsku.
„Bilo je to“, seća se Arije Ivanovič, „leto početkom 50-ih godina. Vladika je služio u hramu Arhangela Mihaila u gradu Uralsk. Nakon službe je počeo da besedi sa vernima. Narod se požalio Vladici na vrućinu i sušu u uralskoj oblasti, jer od kako se sneg otopio, na zemlju nije pala ni jedna jedina kap kiše.
Vladika je rekao: „Hajde da se pomolimo Caru Nebeskom, može biti da će čuti našu molitvu“. Počeli smo da služimo moleban, koji se služi u vreme suše. I dogodilo se čudo. Nebo na kome nije bilo ni jednog jedinog oblaka, potamnelo je, prekrilo se gustim oblacima i krenula je ne kiša, već provala oblaka, kao iz vedra. Od strašne buke gromova tresli su se zidovi starog uralskog hrama. Vladika je zaustavio molitvu i rekao: „Pravoslavni! Zar ovo nije čudo!?“
Završivši moleban i sačekavši da utihne provala oblaka, svi su izašli u dvorište i udahnuli svež, čist vazduh. Vladika je morao da pređe pešle 200 metara od hrama do doma starešine. Međutim, nakon oluje peščani put je postao blatnjav. Tada je narod, ispunjen ljubavlju i zahvalnošću prema Vladici, pokrio put odećom koju je skinuo sa sebe.“
 
Molitveno raspoloženje nije napuštalo Vladiku u sve dane njegov bolesti. U nedelju 23. oktobra nakon svog poslednjeg pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama, kada su monahinje zapojale: „Sovet prevečnый…“, Vladika je iz sobe, napregnuvši glas, povikao: „Matuške, matuške, stavimo tačku na to. Počnimo sada čin sahrane episkopa“. Prekinuli su pojanje, ali nisu mogli da uzdrže suze. Posebno napregnuto i snažno molio se Vladika u noći 23. na 24. oktobar. Mogle su se čuti reči: „Gospode, ne osudi me po delima mojim, već učini sa mnom po milosti Tvojoj!“ Mnogo puta je sa dubokim osećanjem ponavljao: „Gospode! Milost moli, ne sud!“
U ponedeljak 24. oktobra uoči smrti Vladika je još malo govorio. On je rekao svakome nešto nežno, kao da se oprašta. Oko 5 sati uveče imao je srčani udar sa jakim bolom, posle koga već nije govorio i ležao sa zatvorenim očima. U utorak ujutru našao je snage da se nekoliko puta prekrsti pri čitanju akatista Svetoj Velikomučenici Varvari kod njegovog kreveta.
U pet sati, 25. oktobra ljudi okolo su primetili približavanje kraja. Počeli su da čitaju službu, dali su u ruke Vladici upaljenu sveću i sa poslednjim rečima kanona za ishod duše, Svetitelj je tiho i spokojno izdahnuo svoj poslednji dah. To je bilo u 16:45 minuta, kada je u hramu Svetog Nikole, zvonilo za večernju službu uoči praznika Iverske ikone Majke Božije, Kojoj je Vladika voleo sam da peva: „Raduj se, Blaga Vratarnice, koja dveri rajske vernima otvaraš!
28. oktobra 1955. godine episkop taškentski i srednjeazijatski Ermogen (Golubev) sa mnoštvom sveštenstva otpojao je Vladiku Nikolaja u sabornom hramu grada Alma-Ata. Ceo put od hrama do groblja (oko 7 kilometara) sanduk su sa kratkim zaustavljanjima nosili na rukama. Iza sanduka je, prema podacima milicije, išlo oko 40 hiljada ljudi. Groblje je bilo prepuno naroda tako da je sveštenstvo koje je išlo iz sanduka sa mukom stiglo do grobnice. Kod groba su odslužili litiju i preosvećeni Ermogen je predao zemlji telo upokojenog Svetitelja.
Kada je sve bilo završeno i kada se napravila grobna humka pokrivena vencima, u tušini sumraka, pri sijanju meseca, svi prisutni su otpevali tropar Blagoj Vratarnici, koja dveri rajske vernima otvara.
 
* * * * *
 
2000. godine na Jubilejnom Arhijerejskom Saboru RPC ispovednik Hristove vere, čudotvorac i molitvenik za zemlje Rusije i Kazahstana, mitropolit Alma-Atinski i kazahstanski Nikolaj bio je pribrojan liku Svetih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Spomen se praznuje: 12-25 oktobra, a takođe i u prvu nedelju nakon 25 januara (Sabor Novomučenika i ispovednika ruskih).

 


Sa ruskog preveo:
Stanoje Stanković

Izvor: PRAVOSLAVIE.RU
 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *