NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
VOJNICI HRISTOVI
 
Osim zajedničkih osnova, poretka i sredstava u borbi sa iskušenjima od strasti oci-askete ukazuju još i na neke pojedinačne metode i, takoreći, pravila ove borbe koje svaki podvižnik lično mora da primeni na sebe. Iako osam poroka iskušava čitav ljudski rod oni ipak ne napadaju sve ljude na isti način. U jednom čoveku preovladava duh bluda, u drugom gnev, u trećem taština; tako da iako sve strasti napadaju svakoga, čovek nije svima potčinjen podjednako. Otuda proističe pravilo da glavnu pažnju treba obratiti na iskorenjivanje glavne strasti, „uperujući protiv nje koplja svakodnevnih postova, svakog trena bacajući u nju strele srdačnih vapaja i uzdaha, neprestano prolivajući suze u molitvi Bogu, stalno i usrdno moleći Ga da prekrati borbu“[1]. Pobedivši najjaču strast ili nekoliko najjačih strasti čovekov duh postaje jači i uskoro će imati uspeha u borbi sa slabijim strastima.
Uostalom, treba se paziti da čovek boreći se protiv glavne strasti i ne obraćajući pažnju na ostale ne bude od njih iznenada ranjen. Zato se zahteva stalna naročita budnost i glavno je da se ne treba oslanjati na svoju snagu, već čekati dobre rezultate od pomoći Božije[2]. Poslednje oci-askete naročito ističu. Oni kažu: niko ne može da se u potpunosti očisti od telesnih poroka ako ne postane svestan da sav njegov trud i staranje ne mogu biti dovoljni za dostizanje ovakvog savršenstva. Jer ma kako veliki napor čovek da uloži u to da dobije tako veličanstvenu i tako izvanrednu nagradu za čistotu i neporočnost, ma kakav trud posta, bdenja, čitanja, osamljivanja i otšelništva da bude upotrebljen, čovek ne može biti dostojan da je dobije po zaslugama svog staranja ili truda. Jer, sopstveni trud ili ljudsko staranje nikada neće zameniti Božanstveni dar ako on po milosrđu Božijem ne bude dat onome ko ga želi[3]. Blagodat Božija nam daje snagu da se učvrstimo ne samo u prirodnom stanju, već i u svakodnevnoj izgradnji našeg spasenja, jer nas blagodat oslobađa od neprijateljskih napada, pomaže nam kako bismo mogli da pobedimo telesne poroke, pokriva nas od opasnosti, a da mi to ni ne znamo, ograđuje nas od pada u greh; ponekad nas čak vuče ka spasenju posećujući svojim kaznama, upućuje nas na put dobrodetelji[4].
Ipak, i uz učestvovanje blagodati zadatak podvižnika je zaista podvig, jer zahteva od njega stalni trud i telesni i duhovni. Prepodobni Jovan Kasijan kaže da pre nego što dostignemo mir od strasti treba da izdržimo mnoga iskušenja[5]. Pa i samu blagodat Bog daje za trud i podvige samo onome ko se trudi[6].
Dakle, čovek putem neprestane borbe sa svojim grehovnim porocima, putem truda, uz pomoć blagodatnog ozarenja Svetog Duha može da ostvari pobedu nad svojim strastima; može da dospe u drugo, novo stanje koje se na jeziku otaca-asketa naziva „bestrasnošću“. Bestrasan je onaj ko je izvojevao pobedu podnoseći stradanja u mnogim borbama, kaže prepodobni Nil Sinajski[7]. Bestrasnost je prvi cvet delatnog života[8].
Oci-askete bestrasnost karakterišu kao stanje potpuno suprotno strasnom: kada u čovekovoj duši odsustvuju elementi svojstveni strastima čovek postaje bezosećajan prema svemu što ga okružuje, pošto je, nadajući se da će uvek biti sa Bogom, s Njim u potpunosti sjedinjen[9]. Kao pokazatelj bestrasnosti služi to kada um počinje da vidi svoju sopstvenu svetlost: kad postane spokojan u odnosu na sanjiva maštanja i lako (i tačno) da razume stvari. Kada postane toliko jak da se za vreme molitve više ne rasejava i ne uobražava ništa mirsko; i kada malo ili više uopšte ne oseća kretanje nerazumnog dela duše, jer ga znanje (sozercanje) uzdiže gore i odvaja od čulnog[10]. Duša bestrasnog čoveka ne samo da se ne pleni mirskim stvarima, već prilikom sećanja na njih ostaje neuznemirena; ona je divno prozorljiva i odmah uočava đavola i proganja njegove spletke; um spoznaje svoje sile i uočavajući šta mu smeta (svojom oštećenošću) traži zapovest koja je za njega lekovita[11]. Bestrasnost je mirno stanje duše u kojem je ona nepokretna za zlo.
Oci-askete razlikuju nekoliko vrsta bestrasnosti[12]. Prva bestrasnost, kaže prepodobni Nikita Stitat, biva kada nakon uspeha u raznovrsnim trudovima podvižništva u podvižnicima umiru strasti, kada ostaju pasivna stremljenja ploti i sile duše počinju da deluju po svojoj prirodi, a um se uzvodi u svoje prvobitno stanje – da se razumno poučava u Božanstvenim stvarima. Zatim nam, s počecima prirodnog sozercanja očigledno dolazi drugo, savršenije bestrašće, u kojem se um zbog tihovanja pomisli uzvodi ka mirnom ustrojstvu i stiče moć da vidi i postaje prozorljiv: može da vidi kada su u pitanju stvari Božanstvene – i da vidi još bolje, otkrivaju mu se tajne Božije; on postaje prozorljiv kada su u pitanju ljudske stvari koje tek dolaze i tek treba da se dogode. U oba ova oblika bestrasnosti deluje isti duh koji u prvom moćno drži i vezuje, a u drugom razrešava slobodu večnog života, kako kaže apostol Pavle (Rim. 6, 22)[13]. Isti ovaj sveti otac nam najkarakterističnije prikazuje ličnost bestrasnog čoveka. On kaže: „Onaj ko se priblizio granicama bestrastnosti… ima lepo mišljenje o svima, sve vidi kao svete i neporočne i donosi prav sud o stvarima Božanskim i ljudskim. Ništa ne voli od stvari od ovoga sveta o kojima se ljudi tako staraju; već se, obnaživši um od svakog mirskog osećanja uzdiže ka nebu i ka Bogu, čist od svakog blata zemaljskog i slobodan od svakog ropstva; sav se predaje umnom blagu u jednom duhu i videći Božanstvenu lepotu voli da bogolepno prebiva misleno u Božanstvenim mestima blažene slave Božije i neizrecivom ćutanju i radovanju i izmenivši se svim osećanjima kao Anđeo u veštastvenom telu neveštastveno opšti sa ljudima[14].
Da bestrasnost koju podvižnik stekne ne bi bila nešto prolazno i nestabilno, svaki podvižnik mora da se pobrine da učini ovo blagodatno stanje stalnim udelom svog raspoloženja. Ovo dobrodeteljno raspoloženje, po rečima prepodobnog Jovana Kasijana, stiče samo onaj ko potpuno iskoreni ovih osam poroka koji nose u sebi svu ukupnost čovekovih grehovnih i poročnih dejstava[15]. Istinsku osnovu dobrodeteljnog raspoloženja, po mišljenju svetih otaca-asketa, čini smirenje[16] koje se ispoljava u trpljenju, odricanju od svoje volje i ljubavi prema bližnjima. Smirenje, kaže isti ovaj otac, jeste putovođa svih dobrodetelji; ono je najčvršći temelj nebeskog zdanja[17]. Delo podvižnika će biti nesigurno i trud njegov uzaludan ako u temelj ne budu položene „čvrste osnove prostote i smirenja kako bi zdanje koje one podržavaju moglo da stoji nepokolebljivo.“ Kada ovo zdanje, kaže prepodobni Jovan Kasijan, bude utvrđeno na takvim osnovama, neka se prolije kiša stradanja, neka navale u užasnoj bujici reke progona, neka nalegne svirepa bura odvratnih duhova, ono ne samo da neće pasti, već neće pretrpeti nikakvu štetu od ovih napada[18]. Sprovođenje navedenog načela – „smirenja“ u životu podvižnika i uslovljava njegovo ostvarivanje svog najbližeg zadatka – dostizanje bestrasnosti, a kroz nju, ponovno sjedinjenje sa Bogom u čistoti srca jer je „smirenje“ čvrsta osnova u borbi sa svim iskušenjima i ukoliko ono postoji imaju značaj sve pojedinačne metode i sredstva.
Dakle, u suštini, sav život podvižnika jeste stalna borba sa iskušenjima: od sopstvenih strasti, od pomisli, od đavola i raznih životnih okolnosti koje takođe često nastaju zbog zlobe đavola. I samo kroz pobedu nad ovim iskušenjima stiče se kvalitet dobre, moralne postojanosti i pravednik postaje poput dijamanta, vrši se očišćenje njegovog srca i prelazak iz carstva đavola u carstvo Božije[19].
Čovek u toku borbe (u toku truda) pobeđujući strasti očišćuje svoju duhovnu prirodu, raščišćava teren i stvara osnovu za dalju izgradnju hrama dobrodetelji u kojem čistim srcem može da gleda svog Boga, jer se „bestrasnošću“ samom po sebi ni iz daleka ne iscrpljuje hrišćansko savršenstvo, već ona služi samo kao neophodna pretpostavka, kao preliminarni uslov. Po rečima svetog Grigorija Niskog bestrasnost služi kao početak i osnova dobrodeteljnog života[20]. Sav kasniji hrišćanski život nasađivanja dobrodetelji predstavlja samo nastavak, razvoj i afirmaciju onih duhovnih elemenata koji su bili utemeljeni za vreme truda – borbe sa strastima, samo sa razlikom što se u ovom drugom periodu oblast zla u ljudskoj prirodi postepeno sužava, a sfera dobra se istovremeno širi.
Ipak, i za to vreme, u toku bestrasnosti, ipak moramo da bdimo nad sobom, jer u suštini borbu sa đavolom vodimo do smrti, pošto on ne spava i bori se do smrti i mi „ne smemo skidati ruke sa oružja, kako zlobni neprijatelji spremni na spletke ne bi pretvorili naš mir u slučaj za napad i kako nas ne bi osvojili bez prolivanja krvi“[21]. Zato ćemo svoj rad završiti rečima prepodobnog Teodora Studita: „Podvizavajmo se kao vojnici Hristovi i svoje vreme ne smatrajmo ni za šta drugo do za vreme borbe sa neprijateljima kada se čuju samo fijuci strela i udarci mačeva: „ibo mnozi borjuščija nas s visoti“ (Ps. 55, 3), kao što je napisano, koji ceo dan napadaju i vode borbu, postavljaju mreže, kopaju jame, prave zasede i svake druge zamke. Ko će ih izbeći, ko će se sakriti od njih, ko se neće spotaći i pasti u njihove mreže? Niko drugi osim onoga ko ima smirenomudrenost u zajedništvu sa poslušanjem, molitvu bez lenjosti, usrdnost za rad, bespogovornu pokornost, pokretnost bez roptanja, stalno budnu trezvenu pažnju za odbacivanje sramnih pomisli i prihvatanje dobrih sozercanja bdenje i psalmopoje, metanije. Svim ovim i tome sličnim naš unutrašnji čovek se zatvara kao u tvrđavi i neprijatelj nemajući snage da deluje protiv njega odlazi[22].
Postavivši sebi za cilj da u svetlosti svetih otaca-asketa rešimo pitanje o strastima u njemu smo uglavnom videli moralno pitanje. Ali koliko intimnih doživljaja je prolazilo pred nama, koliko dragocenih mrvica podvižničke psihologije! Trudili smo se da ih izložimo i sumiramo. A zašto smo se obraćali upravo njihovom vođstvu? U svetim ocima-asketama videli smo pionire u hrišćanskom duhovnom životu, dakle naše nezamenjive iskusne rukovodioce, naše putovođe prema hrišćanskom savršenstvu, koji su nam ostavili mnogobrojne zapise o ovom putu, kojim su oni koračali i o onim poukama i pojavama sa kojima smo se sretali i koje smo imali prilike da doživimo[23].
 


 
NAPOMENE:

  1. In.Kas. Sob. 5, 14.
  2. Isto, gl. 14-15.
  3. In.Kas. Sob. 5, 14, 15; In.Kas. Knj. 12, 13, 14; up. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 358, 1.
  4. In.Kas. Sob. 5, 18.
  5. In.Kas., Sob. 12, 6.
  6. In.Kas. Sob. 12, 12.
  7. Nil Sin. Dobrot. 2, s. 286, 3.
  8. Evagr.m. Dobrot., 1, s. 578, 53; up. Is. Sir. Dobrot., 2, s. 652, 31.
  9. In.Lestv. 29, 10.
  10. Evagr.m. Dobrot. 1, s. 576, 36-38; (V. prep. Kallist i Ignatiй. Dobrot., 5, s. 405).
  11. Evagr.m. Dobrot., 1, s. 577, 39; 607, 16; s. 578, 54.
  12. Maks.Isp. Dobrot., 3, s. 277, 187-188. (v. prep. Kallist i Ignatiй. Dobrot., 5, s. 406; Is. SIr., Dobrot., 2, s. 680, 110.
  13. Prp. Nikita Stifat. Dobrot., 5, s. 107, 89.
  14. Isto, s. 107, 90; up. In.Lestv. 29, 3; Blž.Diadoh, Dobrot., 2, s. 71, 98; (v. prep. Kallist i Ignatiй. Dobrot., 5, 404, 86, 87.)
  15. In.Kas. Sob. 5, 16.
  16. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 304, 156; isto., s. 156; isto., s. 81, 2 i dr.
  17. In.Kas. Sob. 15, 17.
  18. In.Kas. Sob. 9, 2-3.
  19. Ierom. Feodor. Asket. vozzr. Ioanna Kassiana. s. 214.
  20. Grig.Nissk. Soč., t. 4, gl. 6, s. 23.
  21. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 293, 61.
  22. Feod.Stud. Dobrot. 4, s. 316, 4.
  23. Ierom.Feodor. K voprosu o hristianskom asketizme. Kazanь, 1903, s. 7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *