ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима
 

 
ДОСТИЗАЊЕ БЕСТРАСНОСТИ
 
Главни задатак подвижника у борби са страстима се своди на то да страсти обавезно буду побеђене и истеране, с тим да човек очистивши се од њих уђе у општење са Богом[1]; не треба се само ограничавати тиме да човек избегне поводе за њихово испољавање. Страсти се не испољавају и не дешавају у човеку само зато што споља постоји неки разлог или тачније – повод за њих, већ углавном зато што су укорењене у човеку, зато што у самом његовом срцу као да је скривена материја греха без које и лош пример не може да изазове грех[2]; а греховним се сматра не само дело по себи, већ и воља и намера. Управо зато страсти и треба истеривати из дубине срца, треба исцелити сам корен, јер ће оне иначе бити само скривене, а не истребљене, и уколико буде постојала згодна прилика поново ће се испољити са још већом силином, отргнуће се на слободу као, само за кратко време зауздани, коњи[3]. Ево зашто и Јеванђељско учење заповеда да се више секу корени порока него плодови који након уништења корења без сумње више уопште неће расти[4].
Дакле, каже преподобни Јован Касијан, треба да се трудимо да се што боље очистимо од својих порока, да исправимо своју природу. Ако они буду поправљени лако ћемо изаћи на крај чак и са зверима и животињама, а о људима и да не говорим. Јер се нећемо уплашити увреда које долазе споља и ништа са стране неће моћи да нас саблазни ако у нама не буде засађено корење грехова[5].
Наше греховне страсти су психичка стања и углавном представљају моменте испољавања наше болесне воље: стога се борба са њима усредсређује на област нашег духа, она мора бити усмерена ка оздрављењу греховне воље, ка њеном ослобађању од самољубља и егоизма (“самости” – себичности). Овај циљ мора да се провлачи као нит кроз све време подвижничке борбе. Циљ борбе је очишћење живог извора (срца) из којег стално кључају струје мутне, смрадне воде, т.ј. циљ је достизање чистоте срца.
По мишљењу отаца-аскета срце се сматра за основни извор и живи кључ свега, како доброг тако и лошег, у човековом религиозно-моралном животу. По речима преподобног Макарија Великог, “срце” је као “сасуд” у којем су сконцентрисане “све ризнице порока”, али је с друге стране “тамо Бог, тамо су и Анђели, тамо је живот и царство, тамо су светлост и Апостоли, тамо су ризнице благодати, тамо је све”[6]; тамо постоји смрт, тамо постоји и живот; тамо постоји и куповина добра и њој њој противна куповина.[7]” Главно предназначење срца, по мишљењу овог светог оца, јесте да буде Христова палата, али пошто је препуно сваке нечистоте (страсти) и многих гомила лукавих духова, њега треба обновити и прерадити, треба припремити унутрашње одаје и ложнице. Јер Цар Христос са Анђелима и светим духовима долази да почива тамо и да поживи и да га походи и да оснује Своје Царство[8]. Овај озбиљан рад унутрашњег престројавања по мишљењу истог овог светог оца треба да падне у удео “крманоша”, што за срце представљају “ум”[9] и “разобличавајућа савест”. Ум и савест “уразумљују и усмеравају срце и успављују природне помисли које се рађају у срцу[10]. Дакле, рад на очишћењу срца се одвија уз помоћ ума кроз усмеравање ослабеле греховне воље према добру, кроз њено навикавање на добре навике.
Опште методе и поредак борбе могу бити дефинисани на основу узрочно-последичних односа међусобне зависности[11]. У борби се од од претходног мора прелазити на следеће, јер ће и свако штетно дрво, каже преподобни Јован Касијан, и ако је дебело и високо, пре увенути ако прво корење на које се оно ослања буде обнажено или сасушено[12]. И бујице штетне воде ће мало по мало пресушити када извор који их рађа и канали кроз које пролазе брижљивом уредношћу буду засути. Зато, да би се победило униније прво треба угушити тугу, да би се прогнала туга прво треба угушити гнев; да би се угасио гнев прво треба победити среброљубље; да би се ишчупало среброљубље треба укротити блудну похот, да би се угушила блудна похот треба обуздати страст чревоугодија. И тако, као што се све страсти рађају због појачавања претходних, тако се њиховим смањењем гуше[13]. На исти начин треба поступати и са остале две душевне страсти: да би се истребила гордост прво треба угушити таштину.
Стога је јасно да унутрашња борба подвижника мора да почне од борбе са страшћу чревоугодија, а затим да пређе на борбу са другим пороцима. С обзиром на то да страсти блуда и чревоугодија спадају у такозване “телесне страсти”, а остале – у низ који се назива “духовним”, природно је да борба почиње управо од телесних страсти и то од чревоугодија. Разлог због којег треба почети од чревоугодија, а не од неке духовне страсти јесте то што чревоугодије, по мишљењу отаца-аскета, представља корен и извор других страсти, и зато човек ако се не ослободи овог порока никако не може да приступи унутрашњој борби са кретањима и негодовањем душе[14]. Борба последње врсте је тежа и захтева да човек у потпуности уђе у себе, зато је потребно да прво покоравањем тела стекне слободу, како би ослободивши се робовања телу сада већ неометано ушао у себе и бавио се исправљањем чисто душевних штетних кретања. Сит стомак не може да ступи у борбу са унутрашњим човеком, јер не може да се бори са јачим онај ко може да падне у лакшој борби[15]. Зато сваки подвижник прво мора да извојује победу над својим телом која одвлачи човеков ум од духовних предмета ка земаљским, да га на известан начин баци под своје ноге и да на том темељу ступи у борбу са јачим непријатељима[16].
По заједничком и општем мишљењу отаца-аскета чревоугодије се лечи уздржањем, које се састоји управо у томе што човек свесно узимање хране себи допушта не толико ради задовољства колико уступајући несавладивој потреби тела[17]. Уздржање у храни ипак мора бити благоразумно – “по сили својој”, односно не такво да тело онемоћа, већ само толико да брига о телу не прелази у угађање похоти[18]. Оци сматрају да брига о телу није за осуђивање – она је неопходна, зато што кроз немар према телу човек може да изгуби снагу и да не буде у стању да извршава “своје духовне обавезе”[19]. Човек треба да узима онолико хране колико је то потребно за одржавање живота, а не ради задовољства[20]; зато, каже преподобни Нил Сорски, свако мора да одреди себи онолику количину хране која може да одржи његове телесне силе служећи не сластољубљу, већ истинској потреби[21]. Оци-подвижници су бризи о искорењивању страсти чревоугодија придавали изузетан значај и разликовали време, количину и меру хране[22]. Преподобни Јован Касијан каже: “Не само квалитет хране, већ и количина раслабљује душу распламсавајући у њој као и у дебелом телу штетни, греховни огањ.”[23] Наравно, није могуће свима одредити исту меру, зато што тела имају различит степен снаге и крепости, попут бакра, гвожђа и воска; међутим, за најбољу меру се сматрало да човек остави храну док још увек осећа глад; оваква мера ће сачувати душу и тело у равнотежи и неће дозволити човеку да падне ни у прекомерни пост, ни у преједање које гуши дух. Плод овога бива таква трезвеност да човек понекад не осећа или се не сећа да је јео[24]. Што се тиче времена узимања хране (узимања оброка) постојала је различита пракса због различитих услова живота подвижника. По опште прихваћеном поретку за здрава лица се као време за узимање хране сматрало вече (након заласка сунца) и било је одређено да се једе једном дневно[25], а ко је имао вољу да остане без хране – то је била његова добра воља[26].
Избором хране ове или оне врсте и квалитета треба се у потпуности руководити дубоком благоразумношћу. По речима Григорија Синаита, “благоразумни и они који имају моћ расуђивања једу помало од сваког јела, ма како оно било укусно и слатко: код њих нема тога да једно изаберу, а друго одгурну, кроз то они узносе и Богу благодарење за све и душу своју чувају да се не надима. За оне који су немоћни (вером или душом) је корисније да се уздрже од неких јела, нарочито слатких, т.ј. оних која им се свиђају[27]. А да би се ослабило чревогуодије боље је да се човек “задовољи сваком храном нижег квалитета”[28].
Притом, кажу свети оци, треба узети у обзир и то каквог је ко здравља. Ко има здраво и снажно тело треба да га умара на сваки начин – како и чиме може; а ко има немоћно и болесно тело мора му давати неки починак да не изнемогне у потпуности за делање. За време непријатељских искушења телу је најпотребније уздржање[29]. Ко због трудова путовања или неког тешког посла пружи свом телу мало снисхођења и да му нешто више од обичне мере у храни или пићу – то није срамно и не заслужује осуду, јер је тако поступио са расуђивањем и по благословеној потреби[30].
Дакле, сваки подвижник у борби са страшћу чревоугодија по питању неопходне исхране свог тела мора да се руководи “багоразумном опрезношћу” да не би прешао дужне границе и дајући свом стомаку довољно лако сварљиве хране треба де је узима онолико колико се тражи за одржавање живота ради слободног вежбања у нашем духовном доброделању[31], јер се суштина уздржања не састоји само у томе да се поштује време употребе хране, и не само у погледу квалитета хране, већ пре свега у разумној употреби исте. Свако треба да пости онолико колико је потребно за укроћивање телесне борбе[32].
Дакле, пост се у смислу благоразумног уздржавања у храни признаје за основно средство у борби са чревоугодијем. Пост се уопште, по учењу отаца-аскета, као уздржавање не ограничава само храном – он се односи и на сан, и на одећу, и на разговоре и на много тога другог[33]. Говорећи о посту као о уздржању у храни оци-аскете упозоравају подвижнике на неумереност у њему бојећи се да због неумереног уздржавања праћеног растројством или слабошћу тела не настане потреба да се човек опет врати у земљу Египатску, односно ранијој страсти чревоугодија[34]. Само добро растворен “благоразумним расуђивањем” пост може бити користан подвижнику, а неумерени пост увек наноси суштинску штету и телу и души[35]. Испоставиће се да је за подвижника некористан и онај “пост” који за борца, уместо средства да стекне чистоту, постане циљ по себи. Свој прави значај телесни “пост” стиче онолико колико служи као средство за достизање духовног поста; морамо знати, каже преподобни Јован Касијан да труд телесног уздржавања преузимамо на себе како би се овим постом могла достићи чистота срца[36]. Зато сам телесни пост, каже исти овај свети отац, не може бити довољан за савршенство срца и чистоту, ако с њим не буде сједињен и душевни пост[37], који телесни пост чини корисним.
Снажење тела се мора сједињавати са скрушеношћу духа и тада ће оно чинити изузетно пријатну жртву Богу и достојну обитељ светости, јер није трулежно тело храм Божји и обитавалиште Светог Духа колико чисто срце[38]. Дакле, постећи по спољашњем човеку, човек уједно треба да се уздржава од хране и по унутрашњем човеку. Наш ум, каже преподобни Јован Касијан, до те мере треба да буде истанчан не само постом, већ и бденијем и читањем и скрушеношћу срца због онога за шта је човек свестан да га је обмануло или победило, час скрушавајући се због страха од порока, чак разгоревајући се жељом за савршенством и непорочношћу, све док онај ко је заузет оваквом бригом и размишљањем не постане свестан да је узимање хране допуштено не толико ради задовољства колико му је послужило да га оптерети, и док не почне да сматра храну више за потребу тела него што је пожељно по душу[39]. Ако се бавимо оваквим вежбањем ума пре ћемо угушити сладострашће плоти; обиљем суза и срдачним плачем пре ћемо истребити страст преједања и чревоугодија[40].
Дакле, у борби са страшћу чревоугодија се захтева двојако вежбање: телесно и духовно, телесни пост и духовни пост, т.ј. уздржавање од грехова, порока и расејаности, сједињено са скрушеношћу срца[41]. Како би се угушило само чревоугодије приликом уздржавања у храни човек треба да се потруди да уреди свој живот тако да га ни у које време ништа не одвлачи од духовних појмова, јер никако не можемо да презремо задовољства која добијамо од хране ако се ум, предавши се Божанственом созерцању не буде више наслађивао љубављу према добродетељима и лепотом небеских предмета[42].
Као помоћ у борби са чревоугодијем оци-аскете саветују да се приликом окушања хране размишља о томе да је и праотац Адам окусивши забрањени плод због свог неуздржања уместо живота нашао смрт; и да су “отуда чак и данас многи који су пали у заробљеништво стомака пали и падају великим падом”[43]; када пијемо – да се сећамо оцта и жучи Владике свог; седећи за столом препуним хране да замишљамо пред својим мисаоним очима смрт и Суд – и тако, каже преподобни Јован Лествичник, или ћеш остати у границама уздржавања или ћеш барем зајецавши смирити своју помисао[44]. Завршимо речима преподобног Нила Сорског: тако побеђуј страст преједања користећи храну и пиће у одговарајућој мери у одговарајуће време[45].
Борба са блудном страшћу, по предању отаца, траје дуже од других, она је стална и сурова… Она почиње да узнемирава човека од најранијег доба зрелог узраста све до старости. Велик је наш подвиг у борби са духом блуда и крајње тежак – веома је љут; јер ова борба обузима и душу и тело – цело наше биће[46]. Зато треба да имамо на уму да овог духа можемо да победимо само уздајући се у помоћ Божију, а не у своје снаге[47]. И пошто напад (ђавола) бива двојак, т.ј. на тело и на душу, онда му се и супротстављати треба двојаким оружијем, т.ј. треба да се боре и тело и душа[48]. За борбу против блуда потребна су готово иста духовна и телесна средства као и за искорењивање страсти чревоугодија – телесно уздржање и духовна будност[49]. Сам телесни пост, каже преподобни Јован Касијан није довољан за стицање и чување целомудрености ако му не буде претходила скрушеност духа; затим, дуго размишљање о Светом Писму, као и труд и рукодеље, који обуздавају непрестано лутање срца, а пре свега човек неће стећи целомудреност ако не у темељ не буде положио истинско смирење, без којег се не може победити ниједан порок[50]. Онај ко телесним трудом и знојем води борбу, личи на човека који је свог непријатеља везао лабавим канапом; онај ко против њега ратује уздржањем и бденијем личи на онога ко је свог непријатеља обложио гвозденим оковима; а онај ко се наоружава смиреномудријем, безгневљем и жеђу личи на онога ко је свог непријатеља убио и сакрио га у песку. Под песком се подразумева, каже преподобни Јован Лествичник, смирење, зато што оно не рађа пашу за страсти, већ је земља и пепео[51].
Очигледно је да се духовни лек у борби са наведеним пороком састоји у томе да човек не допусти да у његово срце продру “плотољубиве помисли”, које нарушавајући непорочност срца воде ка развраћању тела и скрнављењу душе[52]. За то су пре свега корисни мир и осамљеност како душа која болује од ове страсти не би била узнемиравана различитим сликама, како би лакше могла да уништи узбуђење плоти[53]. Када човек не види предмете, каже преподобни Исаак Сирин, они изазивају лагано и једва приметно кретање; а када човек види предмете они узбуђују страсти због блискости, хране их, као што уље храни горење светиљке[54], – зато оци-аскете упорно саветују да се човек чува разговора са женама и тога да их гледа[55], јер је реч жене као замка у срцу (Прич. 7, 21) и онога ко је слуша вуче ка прљавом спајању с њом[56], а њен поглед је отровна стрела која рањава душу и улива у њу отров[57]. Веома опасан по целомудреност је чак и лик жене ако се дуго чува у себи[58], и зато човек када му падне на памет мисао о жени треба да жури да га што пре одагна из срца, јер то може да изазове пристанак на сластољубље и на само дело[59]. И док је, каже исти овај отац, јак наш дух, који пошто је наоружан, чува дом свој страхом Божјим и ограђује улазе у срце, биће безбедна и сва имовина његова, односно добродетељи, које су стечене у току дугог времена[60]. При свему томе треба избегавати додиривање женског тела и чак скривених делова свог тела, јер човек може да оскрнави тело и самим додиром. Увек се треба сећати онога, каже Јован Лествичник, ко је обавио своју руку крајем одеће када је носио своју остарелу мајку[61]. Сву пажњу у борби са блудном страшћу треба усмерити на то да се коначно удаљавање “блудне нечистоте” достигне чистотом тела, његовом невиношћу, тако да се тело више не противи сугестијама душе, већ да се потчињава свом владару – духу[62].
Под овим условом душа овладава телом и потчињава га себи, па ће се и сама просветлити – чистота тела ће родити духовну чистоту[63]. Међутим, оваква чистота тела је незамислива сама без чистоте срца и само уз помоћ ње се стиче[64]. Исправљање порока блуда углавном зависи од усавршавања срца; дакле, прво треба очистити срце у којем се налази изовор живота и смрти[65], ишчупавши сам корен похоти из свог срца[66]; јер целомудреност и чистота, каже преподобни Нил Сорски не спадају само у спољашње житије, већ обитељ целомудрености треба да буде човек који је скривен у срцу, који чува себе од прљавих помисли[67]. Отуда је наравно, јасно да превасходна пажња подвижника у борби са овом страшћу мора бити усмерена не само на спољашње подвиге (саме по себи) колико, разуме се, на то да се душа будући увек заузета Божанственим размиљшањима и духовним вежбама уздржава од порока, како би на тај начин могла да се уздигне на сам врх истинске непорочности[68], односно да достигне чистоту срца и целомдурености. Јер једна је ствар бити уздржан, а потпуно друга бити чист и тако рећи доћи у расположење непорочности и невиности[69]. Целомудрен није онај, каже преподобни Исак Сирин, у коме за време борбе, труда и подвига престају срамне помисли, већ онај ко истинитошћу свог срца целомудреним чини вид свог ума, не дозвољавајући му да се шири на непотребне помисли[70]. Последње обавезно претпоставља непорочност саме душе и стварање у њој расположења супротних пороцима док приликом првог може да остане греховна наслада, при чему се само не дозвољава да се она испољи[71]. Зато борба са блудом мора да носи чисто унутрашњи карактер и да се одвија не само уз помоћ чисто спољашњих средства, већ још више унутрашњих: спољашња вежбања су неопходна пошто служе као помоћ у борби са наведеном страшћу.
Неопходна средства за искорењивање страсти блуда су по мишљењу отаца-аскета: као прво, честа и трезвена молитва, а затим давање првенства чистој мисли у уму, не изговарање срамних речи, које нису у складу са побожним устројством духа, са сигурношћу да је Господ непогрешиви Судија. Пажња ума и очекивање Суда уништавају унутрашње голицање и исушиће јаку похот; и у таквој души ће настати тишина (смириће се кретања похоти)[72]. Најбоље средство за то је, по мишљењу Антонија Великог, страх Божји[73]. По мишљењу преподобног Јефрема Сирина блуд се уништава Божанственом љубављу и усмереношћу на будућност[74]. Што се тиче чисто спољашњих средстава и метода, сви оци-аскете једногласно признају једно средство које је заједничко за ове две страсти – уздржање, које се не тиче само хране, већ се простире и на све што на било који начин омета богоугодан живот[75]. Уосталом, каже преподобни Јован Касијан, морамо да знамо да иако смо поштовали сву строгост уздржања, управо: глад, жеђ, бдење, стални труд и ако смо се са марљивом усрдношћу бавили читањем, ипак посредством ових подвига не можемо да стекнемо сталну чистоту целомудрија ако приликом сталног њиховог упражњавања по руководству из искуства не спознамо да се чистота даје по милости благодати Божије. Нека свако зна да мора неуморно да се вежба у овим подвизима само како би због муке с којом их остварује привукао милосрђе Божије и удостојио се, по Божанственом дару, да буде ослобођен од телесне борбе и господарења страсти које њиме владају, и нека се не нада да ће наводно сам по себи уз њихову помоћ (т.ј. поста, бдења, читања и сл.) задобити ненарушиву чистоту тела коју жели. А ради стицања целомудрености мора да се разгори таквом жељом и љубављу са каквима похлепни користољубац жели новац, частољубац – највише почасти, или као што онај ко је обузет неиздрживом љубављу према лепој жени са неиздрживим жаром жели да испуни своју жељу. Стога се дешава да када нас обузме пламен незасите жеље за свагдашњом непорочношћу презиремо и омиљену храну, нопходно пиће нам бива одвратно, на крају, сам сан, који захтева природа, се одагнава или му плашљив и подозрив ум у крајњу руку као поквареном саблазнитељу целомудрености и као љубоморном противнику чистоте допушта да на кратко обузме човека; дакле, нека се свако ујутру испитавши своју непорочност радује због чистоте која се у њему сачувала и нека зна да ју је стекао својим старањем и бдењем и покровитељством Божјим, и нека разууме да ће она онолико боравити у његовом телу колико му то Господ да по Свом милосрђу. Онај ко је у то стално уверен, он се не мислећи о себи високо, не узда у своју добродетељ, не вара се дугим одсуством нечистог течења, не препушта се преварној сигурности знајући да ће истог тренутка бити оскрнављен истицањем нечисте влаге ако Божије покровитељство макар мало одступи од њега. Зато ради и даљег покровитељства са свом скрушеношћу и смирењем срца са истом непрекидно приљеже на молитву[76]. Оваквим путем подвига унутрашњег и спољашњег човека човек може да сачува своје тело чисто као Светињу Спаситељу и не обрукавши своју душу туђим делима може да да остане благоугодан Господу[77]. А када омрзне гнусна и срамна дела принеће себе самог на жртву живу, благоугодну Господу, и певаће му победничку песму чистоте као некада она јеванђељска целомудрена деца[78].
У борби са чревоугодијем и блудом подвижник мора да се постара да путем спољашњег уздржања потчини себи тело, а путем унутрашње скрушености и духовне будности над самим собом мора да тежи ка чувању ума и срца од напада лоших помисли и расположења под условом да постоји смирење[79], јер су све страсти одраз самољубља, а самољубље се искорењује љубављу и смирењем[80].
Иста ова начела треба спроводити и приликом борбе са душевним страстима где се од подвижника захтева да побеђује пороке који наслађују само душу. Духовна борба почиње од битке са страшћу среброљубља.
Раније је већ било речи о томе да је среброљубље потпуно туђе нашој природи и да јој није својствено[81]. Оно често почиње од просте мисли о потреби да човек поседује макар малу суму новца, што се мотивише наводном потребом. (Ово је подробно приказано код преподобног Јована Касијана, књ. 7, 7-11).
Зато је јасно да је у борби са среброљубљем главно да човек у своје срце не допусти жељу ни за најситнијим новчићем. Истинска победа над среброљубљем и уоште љубављу према стварима се састоји у томе да човек не само да нема, већ ни да не жели да има никаква блага[82]; јер нам никакве користи неће донети то што немамо новца ако сама жеља остане у нама[83]. Ова страст се докрајчује потпуним немањем жеље ка стицању[84], под чим се подразумева “добровољна решеност да се човек задовољи малим”[85]. За ово је подвижнику пре свега потребна добродетељ смирења[86]. Уз ову добродетељ човек мора да се труди да увек буде задовољан сваким својим стањем и да се туђи не само злата, сребра и имања, већ и свих ствари осим оних које користи – обуће, келије, посуда и оруђа за рукодеље; и мора да се труди да све ово буде јефтино, без украса, да се лако набавља и да није везано за било какве бриге и узнемиравања[87]. Наравно, није забрањено имати извесну имовину и не брани се човеку да се за њу брине, јер “је немати бриге својствено души савршеној”, забрањено је само да човек оптерећује себе бригама о томе да нешто стекне и да ове бриге за телесно прошири на читав живот на уштрб брига за будућност[88]. Овде треба поштовати благоразумну умереност. Као мера стицања мора да послужи телесна потреба[89], а не осећање љубави према стицању.
Као средство које подвижнику олакшава пут ка достизању љубави према сиромаштву оци-аскете саветују: бити увек у послушању[90], одбацивши имања и вољу[91]; треба се угледати на примере љубави према сиромаштву светих подвижника који нису имали ништа осим тела[92], треба се бавити дељењем милостиње, која је најбоље средство против ове свирепе болести, не треба заборављати на погибељност ове страсти по душу и на страшну казну која је задесила Ананију и Сапфиру, Гиезија и друге, који су их претрпели као достојну казну за приврженост среброљубљу[93]. Главно је – увек треба да бдимо над собом како Господ приликом Свог доласка не би затекао нашу савест оскрнављену макар једним грошем (новчићем) и како нас не би осудио са јеванђељским богаташем. Сматрајући себе гостима и путницима на земљи и уздајући се потпуно у бригу Божију, дужни смо да све време проводимо у служењу Богу, а не мамони[94]. Под оваквим условима подвижник може да достигне стање љубави према сиромаштву која човека чини не само слободним од пристрасности према земаљском, већ га и уздиже и чини владарем света[95]. Када се воља ослободи веза којима ју је као робињу везало среброљубље, она се потчињава вољи свог Творца, и препуштајући се Његовом промислу, све што је потребно прима из руке Господње[96]. Срце се ослобађа туге због имовине; ум човека који нема љубави према стицању се удостојава “окушања Божанственог разума”.
Дакле, путем постепеног искорењивања страсти среброљубља које се назива “кореном свих зала” (1 Тим. 6, 10) човек достиже “бестрасност”. А ово чини чистоту или исто што и чистоту срца. Дакле, у борби са среброљубљем путем смирења и трпљења васпоставља се принцип одрицања од своје воље и њено потчињавање промисли Божијој[97], принцип љубави према небеским добрима кроз усмеравање ума од лажног извора живота ка Богу и погружавање у Њега. Овде се дешава видно слабљење “себичности” и померање центара од земаљског – лажног ка небеском – истинитом.
У страсти гнева се углавном испољава недостатак љубави према ближњима и недостатак трпљења[98], и зато човек у борби са њим треба да се учи да стрпљиво подноси увреде и да гнев не гуши само у делима, већ да га чупа са кореном из дубине душе стварајући на његовом месту расположење љубави, која сама уз смирено трпљење истерује ово осећање гнева[99]: љубав је, каже монах Јевагрије, узда гнева[100]. Прво треба удаљити гневне помисли из душе и не допуштати да се раздраженост настани у срцу[101]; а када је она већ створена треба удаљити страст гнева чупајући и сам њен корен, зато што ће бити мало користи да човек обуздава пламен гнева на речима, да их не открива на делу ако га Бог пред Којим нису скривене тајне срца угледа у скривеним одајама нашег срца[102]. И само удаљавање од гнева, чак и ако одемо у пустињу, не одсеца сам гнев који увек може да се испољи као скривен у дубини душе. Гнев се не крије у другима, већ у нама самима; зато не треба сматрати да је главни узрок нашег исправљања и мира у вољи неког другог, већ да је у нама самима – у нашем сопственом стању. И наше мирно стање не зависи од несавршенства неког другог, већ од нашег великодушног трпљења[103]. Да би достигао стање безгневља човек у себи треба да изгради увереност да као прво никако не сме да се срди, јер се кроз то лишавамо светлости расуђивања, чак и самог поштења и тежње ка истини[104], као друго, да наш дух не може да буде храм Светог Духа ако њиме завлада гнев[105], као треће, да човек не може да се моли у гневу[106], јер ако гневан човек и мртвог васкрсне његова молитва није пријатна[107]; као четврто, да сваког часа можемо умрети и због гнева бити подвргнути вечној осуди и лишити се наслеђа вечног живота[108].
За достизање стања душевног спокојства оци-аскете саветују: треба се удаљити од свега онога што може да послужи као узрок гневног стања и остати у осамљености; уста треба оградити ћутањем и ограничавати слободу речи[109]. Ако нам други нанесу увреду треба да праштамо, да се миримо са браћом нашом и да не памтимо њихову увреду или вређање, не само онда када нас вређају, већ ни онда када знамо да имају нешто против нас праведно или неправедно. Самим тим ћемо учврстити љубав, зато што она покрива мноштво грехова[110]. Ако је наша воља толико слаба да не можемо лако да се помиримо са онима који нас вређају на сваки начин треба да обуздавамо сва кретања гнева и да уз помоћ расуђивања смиравамо његова изненадна кретања која се у нама рађају; ради тога човек треба да буде веома пажљив и да се труди да га на обузме мисао или жеља да се освети ономе ко је био узрок његовог стања[111]. Ако је осећање злопамћења у нама још увек јако треба да молимо Господа и да проливамо пред Његовом благошћу сузе како би мир завладао у души[112]. Подједнако умирујуће на душу делује и молитва за онога ко нас је увредио. Нил Сорски каже: “Велика је над њима (т.ј. гневним помислима) победа када се молимо за брата који нас је увредио”, јер “је молитва за брата љубав и милост”[113], она је грана са дрвета кротости и безгневља[114]. И онај ко ради мира трпи срдитог, а још више ако се моли за њега, јесте уистину син мира[115].
Дакле, трпељиво и добродушно подношење увреда од наших ближњих и молитва за њих уз учествовање срдачног смирења јесу најпоузданија средства за искорењивање страсти гнева у нама и за насађивање осећања љубави у срцу. Само овим путем се може достићи благодатно стање безгневља[116].
Из разматрања погибељности двеју страсти – туге и унинија уверавамо се у то да се обе испољавају на исти начин у духовној раслабљености, у одвраћању од духовног созерцања и молитве. Истовремено, док се у страсти гнева, као што смо рекли, нарушава принцип љубави, због чега човек нарушава добре братске односи у страсти туге и унинија овај принцип се дубље нарушава и човек ремети свој са Богом.
Туга и униније раслабљујући душу угњетавају је не дозвољавајући да обавља молитве са уобичајеном ревношћу и да јој од користи буде читање Светог Писма; оне човека чине нетрпељивим према свим обавезама труда и богослужења[117]. Овде душа губи своје бодро расположење, постаје трома и чак као успавана. Ево зашто онај ко се бори са овим страстима сву пажњу треба да усмери на буђење своје “дремљиве” душе из овог стања[118]. За то подвижник, по мишљењу светих отаца треба да избегава доколицу и нерад који појачавајући духовни дремеж подстичу ову болест[119], и изабравши неко одређено занимање (рукодеље) и посао, он треба да ради[120]. Одређени физички посао помаже сабраност мисли: “онај ко је заузет послом неће брзо допустити ништа сувишно ни у делима ни у речима, ни у мислима, јер је његова душа у потпуности предана трудољубивом животу”[121]. По речима Нила Синајског: “И човек задржава у себи мисао која ништа мање од очију треба да прати шта се чини ради достизања безгрешности у дејству”[122]. По учењу преподобног Јована Касијана страсним кретањима срца и непостојаном колебању помисли се супротставља тежина радова као неко чврсто и непоколебљиво сидро којим се расејаност и лутање срца задржавају као у безбедном заливу. Вежбајући како телесне тако и душевне силе труд доводи у равнотежу оно што је корисно за спољашњег човека и онога што је корисно за унутрашњег човека[123]. Управо на овај начин “телесни труд”, по учењу отаца-аскета чува чистоту[124], “доводи до смирења”[125], и уопште представља најбољег помоћника у добродетељи.
Стога је јасно зашто су се најистакнутији представници подвижништва и сами усрдно бавили “рукодељем”, неким трудом и зашто су другима упорно препоручивали ово занимање као безусловно важан и суштински неопходан услов у борби са страшћу унинија и туге. Код преподобног Јована Касијана налази се карактеристична прича о ави Павлу, који иако нимало није био материјално заинтересован за продају својих производа, јер је исплетене корпе по истеку године спаљивао, ипак се свакодневно бавио рукодељем само ради очишћење срца и сабраности мисли[126].
Дакле, и душу и тело треба држати у напетости и увек се нечим бавити како човек не би допустио себи нерад са његовим блиским сапутницима – унинијем и тугом.
Уз помоћ пажње ума достићи ћемо сабраност помисли; по речима Јована Касијана, на тај начин можемо да победимо све врсте туге без обзира на разлоге њеног настанка[127]. Овакву “пажњу ума” подвижник може да стекне, ако се буде предавао молитви[128], поучавању у речи Божијој[129], размишљању о духовном и небеском благу[130]. Посебно је потребно да се стекне “трпљење”, чији недостатак се тако јасно осећа у наведеним страстима[131]. Стрпљиво подношење увреда и злословљења као лава затвара тугу у кавез, уништава сваку тугу[132].
Уз помоћ стрпљења треба створити такво хришћанско расположење (“бестрасност”) како бисмо могли да се радујемо када нам се наносе увреде, када нас срамоте и задају различите непријатне ране[133]; и тада ће ова радост мира одагнавати тугу, стишавати гнев, одбијати мржњу, уништавати осветољубивост, расејавати униније и претварати муку у радост. Зато не треба да тежимо ка томе да избегавамо муку као узрок туге, већ пре да научимо да своју вољу и своје жеље храбро потчинимо вољи Божијој и Његовом домостроју[134]. Не треба заборавити ни то да нам сваку муку шаље или допушта Бог ради наше душевне користи[135]. Корачајући само овим, а не другачијим путем од муке овог света можемо да дођемо до радости духа у овој муци тела.
Из анализе последње две страсти – таштине и гордости – видели смо да су то најтананије и често готово неухватљиве духовне страсти које се од осталих разликују својом разноврсношћу и многоликошћу, тако да их једва могу видети најпрозорљивије очи[136], зато се и карактеришу као најпогубније и најопасније по душу. Опасност од њих и њихова погубност се састоје у томе што оне уништавајући принцип хришћанског живота, љубав према Богу и ближњима, као и смирење, самим тим разарају нормалне односе човека према Богу и ближњима и чине човека другом ђавола. Борба с наведеним страстима зато мора бити најупорнија, најдужа и најодлучнија. Сва пажња мора бити усмерена на васпостављање хришћанског принципа живота. За то је потребно да човек свој ум вежба у томе да не заборавља Бога, да га вежба у страху Божијем, у тежњи ка љубави према Њему; јер када су ум и душевно расположење увек заузети размишљањем о Њему каже преподобни Јефем Сирин, тада ради љубави Божије човек све чини уславу Божију и богати се чистим и Богоугодним делима љубави према браћи, савршено успева у свом труду који ће се овенчати даровима од Бога[137]. Зато каже Нил Сорски, треба да испитујемо себе и своја занимања – спољашња и умна: да ли их чинимо ради Бога и ради душевне користи. Треба на сваки начин избегавати људске похвале и имајући на уму оно што је рекао свети Давид: “Господ расипа кости човекоугодника” (Пс. 52, 6), одагнавати сваку ласкаву помисао која нам сугерише да било шта учинимо из човекоугађања[138]. Свако упражњавање добродетељи које чинимо, каже преподобни Јефрем Сирин, нека се чини у славу Божију, и нека се не испостави да га чинимо у нашу славу[139]. Не треба да допустимо себи да било шта чинимо са таштом намером, ради добијања сујетне славе; а оно добро које смо учинили на почетку, морамо се трудити да штитимо са дужном пажњом[140] како страст таштине не би уништила све плодове нашег труда, јер је свако придржавање заповести свето и чинимо га чисто само онда када га чинимо сећајући се Бога, са страхом Божјим, због љубави према Богу[141].
Дакле, препуштање себе вољи Божијој, тражење у свим својим добродетељима само славе Божије и дубоко смирење јесте неопходно духовно оружје у борби са таштином[142].
Ова пак духовна средства су толико неопходна и у борби са гордошћу; овде је нарочито важно смирење без којег страст гордости не може ничим другим да се излечи. Преподобни Јован Касијан каже: “Ако размотримо узрок првобитног пада и основу нашег спасења, на који начин и како су они настали, онда падом луцифера и примером смирења Спаситеља треба да се научимо како треба да избегавамо овако сурову смрт од гордости[143]. Основно, категорично и једино средство против гордости јесте принцип смирења без којег су у овој борби узалудни и немоћни сваки други подвиг, свако уздржање, свако послушање, свака љубав према сиромаштву, свако многозналаштво[144].
За онога ко нема смирења смело се може рећи да нема оружје против гордости.[145] Зато сва борба мора да се своди на стицање и развијање добродетељи смирења у себи: победа над гордошћу је стицање смирења. Онај ко жели да се научи смирењу, овој Божанственој науци, каже преподобни Нил Сорски, мора да стави себе испод свих, односно да себе сматра горим и грешнијим од свих људи, прљавијим од све твари, зато што је изашао из поретка који је указан свакој природи твари[146]. Затим треба са искреним расположењем срца показивати истинско смирење према браћи, бринути се да их ничим не увредимо и не повредимо показујући трпљење, послушање према свима и љубав[147], т.ј. треба доћи у оно целовито расположење смирења које служи као основа и чувар свих добродетељи[148].
Дакле, ако желимо да своје здање саградимо до врха тако да буде савршено и угодно Богу, пожуримо, каже преподобни Јован Касијан да ударимо његов темељ не по вољи наше страсти, већ по тачном Јеванђељском учењу; ова основа не може бити нешто друго до страх Божји и смирење које потиче из кротости и простоте срца[149].
Победа над таштином и гордошћу омогућава човеку да путем очишћења срца од болесних порока достигне чистоту. Овде се васпостављају правилни односи према људима и Богу; смирено срце се испуњава осећањима љубави, преданости промисли Божијој и покорности вољи Божијој; ум се утврђује у Богу. Овде он васпоставља своју првобитни господствени положај у човековом духовном животу[150] чиме се нарочито карактерише чистота душе – чистота срдачна.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Ин.Кас., Соб. 3.
2. Ин.Кас. Књ. 9, 6; 10, 5.
3. Ин.Кас., Соб. 18; Књ. 8, 17; Ефр.Сир. Твор., 1, 110.
4. Ин.Кас., Књ. 8, 20; уп. Ефр.Сир., Доброт., 2, с. 355, 54.
5. Ин.Кас., Књ. 9, 18.
6. Мак.Вел, 43, 7; уп. 15, 30.
7. Исто, 15, 30.
8. Исто, 15, 31.
9. Исто.
10. Исто.
11. Ин.Кас., Соб. 5, 10.
12. Исто.
13. Исто.
14. Ин.Кас., Књ., 5, 13; 11.
15. Исто; уп. Нил Син. Доброт., 2, с. 230, 12.
16. Ин.Кас., Књ. 5, 18; уп. Иером. Феодор., Аскетич.воззр. Ин.Кассиана., с. 174.
17. Ин.Кас. Књ. 5, 7, 8; Ин.Леств., 14, 10; Варс. и Ин. Доброт., 2, с. 565, 25, 28.
18. Ин.Кас., Књ., 5, 8.
19. Ин.Кас., Књ. 5, 8, 9; Григорий Синаит (у даљем тексту: Григ.Син.) – Доброт., 5, с. 221.
20. Ин.Кас., исто.
21. Нил Сор., с. 52. Уп. Варс. и Ин. Доброт., с. 565, 25.
22. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 224, 2; Григ.Син. Доброт., 5, с. 221-222.
23. Ин.Кас., Књ. 5, гл. 5, уп. гл. 20.
24. Нил Сор., с. 52-53; Григ. Син. Доброт., 5, с. 222; Ин.Кас., Соб., 2, 23.
25. Евагр.м. Доброт. 1, 597, 10.
26. Нил Сор., с. 53.
27. В. Нил Сор., с. 53-54; Григ.Син. Доброт., 5, с. 221-222; уп. Ин.Кас., Књ., 5, 23.
28. Ин.Кас., Књ. 5, 23; уп. Ефр.Сир., Доброт., 2, с. 379, 19, 41.
29. Ин.Леств., 14, 10, 12.
30. Нил Сор., с. 54-55; уп. Варс. и Ин., Доброт., 2, с. 566; Ин.Кас., Књ. 5, 23; Евагр.м. Доброт., с. 597, 10.
31. Феод.Студ., Доброт., 4, с. 225, 2; Ин.Кас., Књ. 5, 9; Ин.Леств., 14, 10.
32. Ин.Кас., Књ., 5, 9.
33. Варс. и Ин., Доброт., 2, с. 565, 25; уп. Ин.Леств. 14, 33.
34. Ин.Кас., Соб., 5, 18; Ефр.Сир., Твор. 3, 393.
35. Ефр.Сир., Твор., 2, 393; Ин.Кас., Соб. 2, 22, 23.
36. Ин.Кас. Књ. 5, 22.
37. Ин.Кас., гл. 21; уп. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 512, 3.
38. Исто.
39. Ин.Кас., Књ. 5, 14; уп. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 513, 4.
40. Ин.Кас., исто.
41. Ин.Кас., Књ. 5, 25.
42. Ин.Кас., Књ. 5, 14.
43. Нил Сор., с. 55 и Феод.Студ. Доброт., 4, с. 512, 3.
44. Ин.Леств. Сл. 14, 31, 18.
45. Нил Сор., с. 52.
46. Нил Сор., с. 55.
47. Ин.Кас., Књ. 6, 5.
48. Ин Кас., Књ. 6, 1.
49. Ин. Кас., Књ. 6, 23; Ин.Кас. Соб. 5, 4; уп. Ефр.Сир. О борьбе с блудной страстью. Доброт. 2, с. 396, 114, 115; 117; Нил Син., Слово о блуде. Доброт., 2, с. 236, 25.
50. Ин.Кас., Књ. 5, 1; Ин.Леств., 15, 77; 78.
51. Ин.Леств., Сл. 15, 14; уп. 15, 18, 40.
52. Нил Син. Доброт., 2, с. 281, 27.
53. Ин.Кас. Књ. 6, 2; Ин.Кас, Соб. 5, 4.
54. Ис.Сир. Доброт. 2., с. 737, 243.
55. Нил Сор. с 58; Варс. и Ин. Доброт., 2, с. 594, 120; Нил Син., О чревоугодии, Доброт., 2, с. 230, 6, 8, 10.
56. Ефр.Сир. О борьбе с блудной страстью. Доброт., 2, с. 388, 92, 86.
57. Нил Син. Слово о блуде, Доброт., 2, с. 234, 6.
58. Исто.
59. Ин.Кас., Књ. 6, 13.
60. Исто.
61. Ин.Леств. 15, 50; уп. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 101, 3.
62. Ин.Кас., Књ. 6, 2; Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 392, 103.
63. Ант.Вел. Доброт., 1, с. 43, 50.
64. Ин.Кас., Књ. 6, 12.
65. Исто, Књ. 6, 2.
66. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 397, 119; уп. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 136, 4.
67. Нил Сор., с. 55.
68. Ин.Кас. Књ. 6, 2.
69. Исто, 4 гл.
70. Ис.Сир., Доброт., 2, с. 646, 7.
71. Ин.Кас. Соб. 12, 10.
72. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 390, 95; уп. исто, гл. 71, 76, 83, 98, 100.
73. Ант.Вел. Доброт., 1, 91, 152.
74. Ефр.Сир., Твор. 3, 391, 398.
75. Ефр.Сир., Твор., 3, 391; Евагр.м. Доброт., 1, с. 613, 71; Ин.Кас. Књ. 7, 23.
76. Ин.Кас. Соб. 12, 4.
77. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 391, 98.
78. Ин.Леств. 15, 78.
79. Ин.Кас. Књ. 6, 1, 18 и др.
80. Ефр.Сир. Твор., 1, с. 329, 39.
81. Ин.Кас. Књ. 7, 1.
82. Нил Сор., с. 60.
83. Ин.Кас. Књ. 7, 21.
84. Исто., 24, 28; уп. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 398, 125.
85. Нил Син. Доброт., 2, с. 243, 29; уп. Ин.Леств. 17, 1-4, Ин.Кас. Књ. 7, 31.
86. Нил Сор., с. 59; Нил Син. Доброт., 2, 241, 24.
87. Нил Син. Доброт., 2, с. 242, 27.
88. Исто, 28 гл.
89. Ин.Леств. 17, 5.
90. Ин. Кас. Књ. 7, 30; Ис.Сир., Доброт., 2, с. 672, 85.
91. Исто, гл. 9.
92. Нил Син.,. Доброт., 2, с. 244, 31-32.
93. Ин.Кас. Књ. 7, 30; Ис.Сир. Доброт., 2, с. 672, 85.
94. Ин.Кас. Књ. 7, 36.
95. Ин.Леств., 17, 2.
96. Нил Син. Доброт., 2, с. 246, 36.
97. Варс. и Ин. Доброт., 2, с. 585, 91.
98. Ин.Кас. Књ. 8, 18.
99. Нил Син., Доброт., 2, с. 252, 37.
100. Евагр.м. Доброт., 1, с. 575, 26.
101. Нил Син. Доброт., 2, с. 250, 17.
102. Ин.Кас. Књ. 8, 19.
103. Исто, г. 17, 16, 15.
104. Исто, гл. 21.
105. Исто, гл. 11 (уп. Нил Син. Доброт., с. 250, 12, 13).
106. Исто, гл. 13.
107. Нил Сор., с. 60.
108. Ин.Кас. Књ. 8, 21; Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 404, 173.
109. Ин.Кас. Соб. 18, 12.
110. Ин.Кас. Књ. 8, 13; уп. Ефр.Сир., Доброт., 2, с. 406, 184, 190.
111. Ин.Кас. 16; 27, уп. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 404, 181.
112. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 402, 157.
113. Нил Сор., с. 60.
114. Ин.Кас. Књ. 9, 1.
115. Исто, с. 252, 30.
116. Нил Сор., с. 61.
117. Ин.Кас.Књ. 9, 1.
118. Ин.Кас. Књ. 10, 4.
119. Исто, 10, 15.
120. Евагр.м. Доброт., 1, с. 595, 8; Ефр.Сир., Доброт. 2, с. 417, 247.
121. Слова Ин.Злат. (в. Зарин С.М., Аскетизм…, т. 2, с. 603).
122. Исто, с. 604.
123. Ин.Кас. Књ. 2, гл. 14.
124. Ис.Сир. Слова…, 58, 311.
125. Авва Дор. Поуч. 2, с. 51.
126. Ин.Кас. Књ. 10, 24.
127. Исто, 9, 13.
128. Ефр.Сир., Доброт., 2, с. 419, 256; Нил Сор., с. 56.
129. Нил Сор., с. 64.
130. Ин.Кас. Књ. 9, 13; Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 418, 249.
131. Ин.Кас. Исто, гл. 7; Ефр.Сир., Исто, с. 417, 249; Нил Син. Доброт., 2, с. 303, 5.
132. Ефр.Сир. Доброт. 2, с. 406, 191, с. 408, 208.
133. Ефр.Сир. Доброт, 2, с. 410, 216.
134. Исто, с. 413, 222.
135. Исто, 414, 225.
136. Ин.Кас. Књ. 2, 3; уп. Нил Сор., с. 67.
137. Ефр.Сир. Исто, с. 364, 15-16.
138. Нил Сор., с. 67.
139. Ефр.Сир. Исто, с. 364, 16.
140. Ин.Кас. Књ. 2, 18; уп. Ин.Леств., 22, 29.
141. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 264, 16.
142. Ин.Леств., 22, 17, 29, 34, 36; Нил Син. Доброт., 2, с. 265, 49.
143. Ин.Кас. Књ. 12, 18; уп. Ин.Леств., 23, 12.
144. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 422, 279.
145. Исто, 286, 289, 297.
146. Нил Сор. с. 69; уп. Ефр.Сир. Доброт. 2, с. 429, 334.
147. Ин.Кас. Књ. 12, 32.
148. Исто, уп. Нил Сор., с. 70.
149. Исто., 31 гл.; Ефр.Сир. Доброт., с. 428, 328.
150. В. Ин.Кас. Соб. 3, 7.