ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима
БОРБА СА СТРАСТИМА
Карактер човекове борбе се у потпуности одређује њеним циљем. Борба са страстима се усмерава као прво: на искорењивање греха, као друго – на васпостављање унутрашњег човека путем његовог довођења до идеала чистоте.[1] Грех и страсти јесу психичке, унутрашње појаве.[2] Зато и почетак васпостављања унутрашњег човека почиње од унутрашње борбе са самим собом, зато што нико није толики непријатељ човеку као његова сопствена осећања; његови непријатељи су његови укућани: пороци и лоше наклоности које су се у њему укорениле[3]. Немамо разлога да се плашимо спољашњег непријатеља, каже Касијан, дефинишући карактер подвижничке борбе – непријатељ се крије у нама самима. У нама се свакодневно одвија унутрашња борба. Душа је погружена у велики разврат и пороке који, хранећи је штетним соковима, као да је држе у заробљеништву.[4] Управо са овим зајмодавцима – пороцима – и мора да ратује сваки подвижник Христов. Борбе унутрашњег карактера такође захтевају достизање идеала моралне чистоте. Овај идеал је потпуна и свецела прозрачност душе, одсуство у њој и најмањих и тренутних сенки греха. Не треба човек да чисти своју душу од једног или неколико порока или лоших навика, већ од свих. Не може се притом ограничавати на отклањање само спољашњих манифестација сваког порока. Треба да угуши осећања и мисли којима се порок храни, треба да прати непријатеља до његовог последњег уточишта у тамним дубинама несвесног како би га на крају ишчупао са кореном. Треба да освети само срце и сам ум (Мак. Вел. 14, 3).
Дакле, карактер подвижникове борбе мора бити углавном унутрашњи – духовни. Ради већег успеха ове врсте борбе подвижнику је несумњиво потребно много спољашњих помагала, метода и услова. Сама унутрашња борба по принципима духа, без учествовања тела, не може бити потпуно успешна: човеку је потребна и друга врста борбе – спољашња, која се састоји у извесним методама и помоћним средствима као што су спољашњи пост, уздржавање, молитва, бденије, удаљавање од света и томе слично. Спољашња борба је само помоћ за успешно искорењивање греха и насађивање добродетељи; а унутрашња борба са греховним покретима душе јесте главни задатак у животу. Зато су оне у заједничком послу изузетно важне једна за другу и неодвојиве.
Због превасходног значаја унутрашње борбе у односу на спољашњу оци-аскете указују на то да и оружје борбе наше не сме бити телесно, већ духовно и јако уздањем у Бога (Јн. Кас., Саб. 5). Врсте оружја и својства којима се морамо опасати да бисмо водили борбу Господњу су следећи: вера је штит, који одбацује стреле похоти, умртвљује их страхом од будућег Суда; љубав је оклоп и не допушта ђаволским стрелама да продру до унутрашњег човека; нада је шлем – штити главу; мач духовни јесте реч Божија; појас – љубав према ближњима; обућа смиреномудрије; лук наш је подизање руку на молитву. Онај ко буде наоружан овим оружјем неће бити одведен у непријатељску земљу помисли.[5]
Општи поредак борбе са страстима се дефинише општепризнатом тврдњом да се свака болест лечи онда када бива отклоњен њен прави узрок. Наше страсти јесу болест душе. Почетак стварања страсти представљају зле греховне помисли, које их чине владарима човека којег су поробиле. Зато главна пажња треба да буде усмерена на то да се оне истерају и да се не допусти стварање лоших расположења која започињу од помисли у нашем срцу. Борба зато треба да почне од помисли. Овај посао несумњиво треба да пада у удео људског ума који преподобни Макарије Велики признаје за јединог борца са злим начелом у области осећања и мисли, за борца који је прожет свешћу о сили и моћи, који може да победи порочне тежње и жеље. Он није нимало слабији од демонских сила. Ум уразумљује и усмерава срце и успављује природне помисли које се у њему рађају.
Делатност ума пре свега мора бити усмерена на разликовање помисли. У души, расуђује преподобни Макарије Велики, се сваког трена бори мноштво помисли. Од њих једне производи сама душа, друге сугеришу људи, а треће убацују демони.[6] Подвижник мора умети да се разабере у свим овим мислима, да разликује добре и корисне од злих и штетних. У датом случају подвижник треба да се уподоби вештом ковачу новца који мора знати да разликује лажне монете од законитих. Фалсификат у датом случају потиче од ђавола, који често под маском доброг дела и добре мисли сугерише подвижницима нешто управо погибељно и варајући га обличјем добра доводи до потпуне погибељи.[7] Душа је, каже Макарије Велики, у окружењу читаве шуме помисли које јој сугерише противна сила. Зато су потребни велика будност и пажња ума како би се разликовале туђе помисли које сугерише непријатељска сила… Помисли које круже треба одасвуда скупити у једно, разликујући природне помисли од лукавих.[8] Пре него што је пао у грех у човековој души су биле само добре помисли, међутим, грех им је придодао још много лоших и страсних помисли. Једне и друге су се у тој мери међусобно помешале да је постало веома тешко одвојити једне од других. Помисли које одговарају чистој првосазданој природи представљају драхму јеванђељске удовице међу лукавим помислима. Душа сада не може сама да пронађе и да разврста своје сопствене помисли. Међутим, када буде упаљена светиљка и унета светлост у помрачену кућу душа ће увидети како су њене помисли покопане у греховној нечистоти и блату. Сија сунце и тада душа види своју погибељ и почиње да скупља своје помисли помешане са ђубретом и сваком прљавштином.[9] Под светиљком и сунцем свети отац овде подразумева Духа Светог, Који уређује помрачени дом душе и који просвеђује ове, раније предивне помисли, које су данас међутим, покопане у греховном блату.[10] Овај “незамаљски и велики” дар разликовања помисли, највећи дар Божанствене благодати, преподобни Јован Касијан назива расуђивањем.[11] Расуђивање по схватању овог оца није ништа друго до способност подвижника да у духовном делању иде средњим (царским) путем, да бира златну средину избегавајући крајности. У овом смислу оно означава духовно искуство, способност да се предвиде могуће последице познате намере или да се предузима само оно што води ка циљу који је постављен духовном делању.[12] “У расуђивању” каже преподобни Јован Касијан “се налазе премудрост, разум и смисао без којих се не може ни створити наш унутрашњи дом ни сакупити духовно богатство”.[13] “Од свих добродетељи највећа је расуђивање”[14]. То је дар, за који се треба молити Богу да га пошаље како би човек разликовао “шта је добро и шта је зло”, “како га не би обмануо ни човек ни ђаво.”[15] Управо зато подвижник и мора да се стара да стекне ову добродетељ, која, премда јесте дар Божији, захтева од самог подвижника добродетељ смирења. Истинско расуђивање се стиче само истинским смирењем.[16]
Као најбоље средство када је у питању разликовање помисли подвижнику служи да сваку помисао открива свом старцу као човеку искусном у духовном животу.[17] Искусан старац ће му пре помоћи да схвати квалитет помисли и сачуваће подвижника од погибељи. Са друге стране, стални разговори и исповести пред старцем сопствених скривених помисли служе као најбоље средство да човек сам стекне искуство у духовној борби, да стекне квалитет расуђивања.
Онај ко поседује ово дивно благо (расуђивање) стално сагледава сва блага нашег срца и будно прати помисли које улазе у нас, може да их разликује, да препознаје фалсификат од оригинала и да на тај начин разара легло злих умних звери и да истера легло змија отровница из себе.[18] Зато онај ко се бори са страстима имајући у виду тројаки узрок порекла својих помисли, мора да разликује лоше од добрих путем њихове прецизне анализе. “Када те неки непријатељ рани, и ти желиш, по ономе како је написано, да окренеш његов мач у његово срце (Пс. 36, 15), поступи како ти кажемо,” говори Јевагрије-монах. “Разлажи (прави анализу) саму по себи помисао коју ти је убацио, види ко је она, од чега се састоји, и шта у њој заправо привлачи ум. Када то будеш анализирао помисао ће нестати пошто ће бити разложена на оно што јесте и демон ће побећи чим се твоја мисао узнесе ка горњем осокољена оваквим знањем.”[19] Када сазна који је истински квалитет помисли подвижник мора одмах да је истера ако се испостави да је лоша, како нас не би он одвукла у порок када ојача и зароби нас; а добру помисао човек на сваки начин треба да се труди да оснажи и сачува.[20] Често свако греши управо зато што приликом напада лоших помисли не одбацује ове помисли истог тренутка противречењем, јер је речено: “супротставите се ђаволу и побећи ће од вас.”[21]
Што се тиче оруђа којим би подвижник лако могао да одбија непријатеља и да побеђује греховне помисли Милосрдни Господ нас је снабдео оруђем против свих напада непријатељских. Само се немој лењити да њима делујеш и нећеш претрпети штету. Тако, ако наш непријатељ има стреле, имамо стреле и ми немоћни. Пораз се не дешава због недостатка оруђа, већ због непажње и недостатка жеље да се оно користи.[22] Велика сила смирене хришћанске молитве,[23] крсног знамења и речи Светог Писма[24] у у датом случају представљају најбоље оруђе против напада ђавола, како се то види из примера искушења светог Антонија Великог[25] и Самог Господа Исуса Христа[26].
А наш земљак, подвижник, преподобни Нил Сорски нас учи на који начин да се одупиремо ђаволским искушењима, супротстављајући им молитву и чување срца (тиховање). “Најбоља и најсигурнија борба је онда када се помисао – прилог – одсеца на самом почетку”, каже овај преподобни отац.[27] Од подвижника се зато захтевају будност и опрез и да приликом напада лоших помисли не допусти да ове посмисли дођу до срца, јер зачевши од лоше помисли унутрашња склоност ка греху – похот – рађа грех.[28] “Увек треба имати на уму,” каже преподобни Јован Касијан, “ову заповест: на сваки начин чувај своје срце (Прич. 4, 23) и по првобитној заповести Божијој човек брижно треба да се чува од злокобне главе змије (1 Мојс. 3), т.ј. почетака лоших помисли којима ђаво покушава да се увуче у нашу душу како би његова глава због нашег немара продрла до нашег срца, како би се увукло и остало његово тело, т.ј. пристанак на сластољубље.”[29] И други оци-аскете придајући веома озбиљан значај почетним помислима приликом стварања погибељних страсти, упорно саветују да их човек одбацује “рано ујутро на изласку сунца” док су још мале и док личе на одојчад, т.ј. “док још нису у ризницама осећања како павши на земљу срца не би дали изданке и напајане кишом честог бесеђења са њима и како не би донели плодове зла”.[30] Зато онај ко се противи првомишљу, т.ј. прилогу, једним ударцем пресеца сва следећа дејства: благоразуман подвижник умртвљује саму мајку злог порода, т.ј. прилог прве мисли.[31] Зато преподобни Нил Сорски налази за потребно да подвижник доведе свој ум у такво стање да буде глув и нем, и да има срце празно од сваке помисли, чак и наизглед добре, јер је из искуства познато да често након допуштања бестрасних – добрих – помисли следе и страсне – лоше: улазак првих отвара врата и другима.[32] Кроз стално удаљавање од себе, чак и наизглед добрих помисли, подвижник достиже извесно срдачно удубљивање у себе, усредсређеност; и тада он мора нарочито приљежно да вапије ка Богу и да се моли молитвом Исусовом. “Зови тако приљежно без обзира на то да ли седиш или лежиш, зови, затварајући ум у срце: призивај Господа Исуса Христа свеусрдно, стрпљиво и стално – трпељиво одбацујући сваку помисао. Тада ће све помисли као огњем опаљене Божанственим именом Господа Исуса невидљиво побећи.”[33] Јер “као што приликом доласка сунчевих зрака све дивље животиње беже у своје брлоге, исто тако када молитва заблиста попут зрака са наших уста и језика, наш ум просвећује, а све безумне и зверске страсти (помисли) се прогањају, почињу да беже и да се крију у своја склоништа… Чак да је тада присутан и сам ђаво он почиње да бежи, чак ако је ту и демон, он одлази.”[34] Ако зле помисли и након усрдне молитве не престају да узнемиравају човека тада, предлаже један свети отац, “устани и помоли се против њих (односно самих помисли) Господу,[35] показујући пред Њим немоћ своју и Он може не само да одагна, већ и потпуно да их уништи.[36] Затим чврсто настави прво дело, односно призивање имена Исусовог док год можеш стрпљиво остати у молитви.[37]
Говорећи о борби и победи над страсним помислима свети Нил Сорски учи да се рат с њима води и победа осваја на различите начине, у зависности од мере и степена моралног савршенства онога ко се подвизава, управо: кроз молитву против помисли, кроз супротстављање помислима, кроз њихово уништавање и одбацивање. Само најсавршенији могу да униште, угуше и отерају помисли, да им се успешно супротставе или “противодговоре”, а почетници и немоћни треба да се моле против њих и да их мењају – претварају у добре.[38]
Дакле, из онога што је речено о борби са помислима постаје јасно да су подвижнику који се бори неопходно потребни: стална духовна будност над собом и тежња ка небеском кроз непрестану молитву, како се посредством њих не би допустило стварање злих расположења у срцу, чији почетак се садржи у помислима.
Пошто је борба с помислима, која је условљена палим стањем људског ума постала неминовна за човека који се спасава након што су се људи по својој вољи уклонили од дужних помисли[39] и након што су се душевне помисли отргле од љубави Божије, расејале у овом веку и измешале са помислима вештаственим и земаљским,[40] сав задатак ове борбе се своди на то да се стекне стварна способност да човек “влада својим умом у помислима”[41] и да кроз потчињавање страсти себи врати свом уму првобитну усмереност ка Богу. Ум је цар страсти зато што служи као домостројитељ осећања и помисли.[42] Дакле, човек сав свој подвиг треба да усмери на то да, по речима Макарија Великог, непрекидно упражњава и негује са разумевањем ум и помисли усаглашавајући их са вољом Божијом,[43] и да уму потчини све своје страсти. Када су страсти потчињене уму он је здрав, целомудрен, светао и чист; тада “духовно созерцава односе Божије твари и узноси се ка Светој Блаженој Тројици”.[44] Тада ум непрекидно тежи ка Богу; човек све духовне снаге усмерава само ка Богу; у Њему Самом је свестан себе и живи са овом свешћу свог непрекидног духовног општења с Богом сматрајући то својим највећим добром. Ово стање оци-аскете називају стањем созерцања.[45] Овакво стање созерцања или сабраности ума[46] “нерасејаност боголепног ума”[47] представља израз нормалног тока човековог живота и сматра се за прво средство којим се достиже суштинско јединство с Богом.[48] Зато свака помисао уопште, која удаљава човека од созерцавања овог “блага које је једино потребно”[49] мора одмах да буде удаљена.
Други услов сједињења са Богом је, по учењу Макарија Великог, морално очишћење.[50] Зато други задатак приликом борбе са помислима, по Јовану Касијану, мора бити исправљање квалитета помисли: лоше треба протеривати, а само добре задржавати. Исправљање квалитета ових или оних помисли зависи од нас.[51] Зато брига сваког подвижника треба да буде усмерена ка томе да се терајући од себе лоше помисли учврсти у себи добре и да такорећи њима натопи свој ум. Уму стално треба давати здраву храну и занимати га познатим добрим помислима.[52] Онолико колико ум буде усвајао добре помисли натапајући се њима лоше помисли ће све више и више слабити и нестајати, а добре стицати квалитет своје моралне непромењивости.[53] На стицање ове моралне непромењивости својих помисли заправо и превасходно се своди задатак свеукупне борба Христовог подвижника с помислима.[54]
Као најбоље и најефикасније средство за стицање квалитета моралне стабилности ума по учењу отаца-аскета служе: поучавање у Речи Божијој, бављење псалмима и појањем и бдење. Три средства, каже преподобни Јован Касијан, чине расејани ум сабраним: бдење, размишљање и молитва. Њихово непрекидно упражњавање и непрестана пажња дају души постојану чврстину која се не може стећи на други начин.[55] Зато, учи преподобни Јефрем Сирин, приморавај себе да што чешће читаш Свето Писмо како би оно сабрало твоје помисли које непријатељ расејава својим злим лукавствима убацујући ти лукаве мисли,[56] зато што читање Божанственог Писма доводи у сабраност ум који блуди и дарује знање о Богу.[57] А пошто знање Бога стичу само људи чиста срца који се вежбају у читању Божанственог Писма онда по мислима отаца-аскета за ово је неопходно вежбање “у читању и молитвама”.[58] “Предивни су молитва и читање,” каже преподобни Нил Синајски, “они прекидају испразно скитање мисли, везујући помисао која кружи изнад онога што није потребно, задржавају је уз себе тако да се нимало не расејава у овом предивном занимању, тако да је то за њу корисно.”[59] Молитва одрешава ум од сваке помисли на чулно, узноси ка Самом Оном Ко је изнад свега – ка Богу, подстиче нас на бесеђење са Богом и путем дугог навикавања уводи у пријатељство са Њим и на тај начин чини да човек живот проводи у чистоти као онај ко је већ био у општењу с Богом и ускоро се потом поново спрема за ово општење.[60] Што се тиче других средстава, она сједињујући се у већини случајева са молитвом и читањем Речи Божије, несумњиво помажу достизању заједничког циља стварања расположења стабилности помисли откривајући подвижнику сферу добрих мисли и расположења и задржавајући га у овој сфери.[61]
Дакле, у борби са помислима подвижник уз помоћ молитве, читања Речи Божије и других допунских средстава уз старање и усрдност може да достигне не само ослобађање свог ума од греховних помисли, већ путем вежбања истог (ума) у навикању на добре мисли може да стекне моралну стабилност помисли, а ова је способна да врати ум у његову првобитну чистоту (созерцавање Бога). Ради достизања овога, рећи ћемо у закључку речима преподобног Јефрема Сирина: “Много је борбе и тајног, невидљивог труда потребно; увек треба испитивати помисли… и ослабеле душевне удове загревати стремљењем ума ка Богу и тежњом ка Њему увек се прилепљујући за Њега умом својим, како бисмо уз помоћ Божије благодати по апостолским речима били један дух са Господом. И ову тајну борбу, размишљање о Господу и труд треба сви да имамо и дању и ноћу и при сваком испуњењу заповести, било да се молимо или да служимо или да једемо, или да пијемо, или да нешто друго радимо.”[62]
НАПОМЕНЕ:
- Ин.Кас., Соб. 14, 3.
- Мак.Вел., 17, 15.
- Ин.Кас., Соб. 18, 16.
- Ин.Кас., Књ. 5, 2.
- Исто; Ефр. Сир., Твор., 3, 301-305; Феод.Студ. Доброт., 4, с. 321, 1; с. 342, 177.
- Мак.Вел., 40, 5; Евагр.м. – Доброт., 1, с. 623, 7.
- Ин.Кас., Соб., 1, 20.
- Мак.Вел., 6, 3.
- Исто, 11, 4.
- Исто, 11, 3.
- Ин.Кас. Соб., 2, 1.
- Иером.Феодор. Аскетич.воззр. Ин.Кассиана, с. 203, уп. Феод.Студ. – Доброт., 4, с. 260, 1; с. 265, 2; с. 134, наст. 58 (2)…
- Ин.Кас., Соб. 2, 4.
- Древн.Пат., 21 гл. 26.
- Ант.Вел., 1, 38, 41; Ин.Кас., књ. 2, 1.
- Ин.Кас., Соб., 2, 16; 10 гл. Ин.Кас, 11; Евагр. м. – Доброт. 1, с. 612, 54; Феод.Студ. – Доброт., 14, с. 215, 3, с. 250, 2.
- Ин.Кас. 11; Евагр.м. – Доброт., 1, с. 612, 54; Феод.Студ. – Доброт., 4, с. 215, 3, с. 250, 2.
- Ин.Кас., Соб. 1, 22.
- Евагр.м. – Доброт., 1, 631, 20.
- Иером.Феодор.Аскетич. воззр.Ин.Кассиана, с. 205.
- Ин.Кас., Соб. 22, 10.
- Ефр.Сир. – Доброт., 2, с. 462, 128.
- Ефр.Сир., Твор., 2, с. 307.
- Ефр.Сир. – Доброт., 2, с. 472, 163.
- Који је када су демони покушавали да га истерају из келије путем различитих чаробњачких смицалица и напада почео “да закршта чело и груди своје и да твори смирену молитву и демони више нису смели чак ни да му се приближе. Соб. 7, 18.
- Ин.Кас., Соб. 22, 10.
- Нил Сор., с. 32.
- Ин.Кас., Соб. 5, 4.
- Ин.Кас. књ. 6, 13, Феод.Студ. – Доброт., 3, с. 501, 2.
- Нил Син. – Доброт., 2, с. 296, 69.
- Нил Сор. с. 32.
- Исто.
- Нил Сор., с. 33.
- Ин.Злат. Твор., т. 1, с. 568-569.
- Нил Сор., с. 33.
- Варс. и Ин. – Доброт., 2, с. 576, 32.
- Нил Сор., с. 33.
- Исто, с. 50-51.
- Мак.Вел., 16, 1.
- Мак.Вел., 24, 2.
- Евагр.м. – Доброт., 1., с. 576, 31.
- Ис.Сир., Слова…, 17, 71.
- Ис.Сир., Слова…, 7, 7.
- Ефр.Сир., Твор., 3, 399.
- Ин.Кас., Соб. 23, 4.
- Мак.Вел. 31, 1-2.
- Ефр.Сир., Твор., 1, 254.
- Мак. Вел., 31, 3-4; уп. 27, 19; 33, 4.
- Ин.Кас., Соб. 23, 39.
- Мак.Вел., 9, 7.
- Ин.Кас., Соб. 7, 4.
- В. Иером.Феодор. Аскет.воззр. Ин.Кассиана, 198-199.
- Исто, с. 199, уп. Ефр.Сир., Твор., 1, 265, поуч. 4.
- Ин.Кас., Соб., 6, 14.
- Исто, Соб. 10, 14.
- Ефр.Сир., Твор., 3, с. 97.
- Исто, с. 98.
- Исто.
- Нил.Син., т. 1, с. 16.
- Исто, с. 19, 17.
- Ефр.Сир., Твор., 3, 46; Нил.Син. – Доброт., 2, с. 217, 83; Евагр.м. – Доброт., 1, с. 610, 36-38.
- Ефр.Сир., Твор., 3, 338.
