NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
PUT KA BOGOOPŠTENJU
 
Kao što se fizički bolesnik, čak i ako je njegova bolest dugotrajna i opasna nada da će mu se zdravlje povratiti tako i čovek-hrišćanin, ma kakvom jačinom duhovne gube (strastima) bio obuzet, nije lišen nade u pomoć blagodati Božije i u to da će ozdraviti svoju dušu. On sa čežnjom čeka svoju višnju otadžbinu u kojoj je Bog. On kao bolesnik zamišlja drevnu otadžbinu, vladičanski boravak u njoj i sacarstvovanje sa svojim Vladikom. Samo tamo, samo u Njemu on vidi svrhu i cilj svog postojanja; u Onome odakle je potekao i od Koga je dobio svoje Božanstveno blagorodstvo. „Iako je duša izranavljena ranama sramnih strasti, iako je zaslepljena duhovnom tamom, ona ipak ima volju da zavapi ka Isusu i da Ga prizove da dođe u učini joj večno izbavljenje.“[1]
Od otaca-asketa naročito jasno formulisano učenje o cilju čoveka nalazimo kod prepodobnog Makarija Egipatskog. Poslednjim ciljem i najvećim blagom čoveka on smatra bogoopštenje; „nema druge takve blagosti i uzajamnosti kao što imaju duša i Bog i Bog i duša“, kaže sveti otac. Ova bliskost se ogleda u tome što Bog nije stupio u opštenje sa tvarju koju je On stvorio, već samo sa čovekom i samo u njemu počiva kao na svom prestolu. Čovek kroz ovako blisko opštenje sa svojim Bogom postaje Njegov srodnik.[2] Bog je postao Ženik duše, ona – božanstvena nevesta.[3] Zato čovek i ne nalazi mir nigde osim u Bogu.[4] U takvom srodstvu s Bogom čovek se nalazi zbog svog prvobitnog naznačenja u tvorevini. Imajući tako uzvišen cilj čovek mu je bio prilagođen već prilikom stvaranja, u stvaranju je bio stavljen pored cilja života[5]. Prvi ljudi su zaista i bili u Bogu, i imali su velika preimućstva i dobra, jer su „bili obučeni Božijom slavom“[6]. Čovek je imajući čist um sozercavao svog Vladiku i carovao nad svojim pomislima i u blaženstvu bio pokriven Božanstvenom slavom[7]. Sama Reč koja je prebivala u njemu je za njega bila sve: i čovek je bio u časti i čistoti, tuđ je bio demonima, čist od greha ili od poroka – bio je Božije podobije[8].
Kada je čovek pao, onda se slobodno raskinuvši srodstveni savez sa Bogom, udaljio od Izvora života – Istinitog Boga. Prestup je uneo u prirodu njegove bogopodobne duše zlo, koje je tako jako rastrojilo dušu, da je radi vaspostavljanja harmonije koja je u njemu ranije postojala i radi vaspostavljanja srodstvenog saveza sa Bogom trebalo da u telu na zemlju dođe i postrada sam Sin Božji. Hristos Gospod je izvršio spasenje čoveka: vratio ga je Svom Ocu davši mu i potrebnu blagodat Svetog Duha. Sada čoveku preostaje da izađe iz ograničenosti svoje prirode i da se ponovo pretvori u Božanstveno jestastvo. Duša koja istinski veruje u Hrista iz današnjeg poročnog stanja mora da pređe u drugo stanje – Božanstveno, i da postane novo jestastvo uz pomoć sile Svetoga Duha[9]. Otuda su mudre devojke (Mt. 25, 1-12) one koje teže ka onome što je neobično za našu prirodu, a lude su ljudi koji su ostali pri sopstvenoj prirodi[10]. Čovek koji se približio savršenstvu postaje nešto veće od samog sebe zato što se obožuje i postaje sin Božji[11]. Njegova duša sjedinjujući se sa Duhom Svetim postaje svetlost, sva postaje oko, sva – duh, sva – radost, sva – uspokojenje, sva – radovanje, sva – ljubav, sva milosrđe, sva blagočestije i dobrota[12]. Oni koji su dostigli ovaj stepen savršenstva jesu sinovi Gospoda i bogovi, carevi i vladike[13]. Silom Duha oni ne samo da se vraćaju prvobitnom Adamovom savršenstvu, već postaju iznad njega zato što postaju oboženi[14].
Otuda sa neosporivom ubedljivošću sledi da čovek može da živi samo onda kada uđe u živo opštenje sa svojim Bogom Koji je istinski i samobitni Život i punota dobara. Van ovog blagodatnog opštenja, van učestvovanja u ovom Životu čovek ne može da živi: odstupanje od Boga je smrt[15]. „Ako je Bog Svetlost,“ kaže prepodobni Teodor Studit, „Život i Istina, kako da čovek ne stremi žudno ka Njemu, kako da ne traži živo opštenje sa Njim kako bi ga dostigla!“ Dakle, pred svakim od nas leži život i smrt. Opredelimo se za život, opredelimo se za besmrtnost; bežimo od tame, mraka i pogibelji da bismo se udostojili Carstva Nebeskog u Hristu Isusu Gospodu našem[16].
Čovekov put ka ovakvom bogoopštenju treba da se sastoji u njegovom razvijanju svih onih duhovnih darova u sebi, koje mu je Tvorac obilno dao kroz dostizanje čistote duše, koja je „prvobitni dar naše prirode“[17]. Dostizanje ove neophodne duševne čistote na zemlji ometaju upravo ljudske strasti. Strast predstavlja zaključana vrata pred Čistotom. Ako neko ne otvori ova vrata neće ući u neporočnu i čistu oblast srca[18]. Međutim, čistota duše čini jedini neophodan i obavezan uslov za dostizanje sozercateljnog sjedinjenja sa Bogom[19]. Onaj ko nije pobedio grehovne strasti, u kome još makar malo žive telesne strasti ne može da vidi Boga, kao što On Sam kaže: „Ne vozmožeši vidjeti Lica Mojego.“[20] Kao što je nemoguće da neko vidi svoje lice u mutnoj vodi tako i duša ako se ne očisti od tuđih (t.j. strasnih) pomisli ne može sozercateljno da se moli Bogu[21]. „Zato,“ kaže sveti Grigorije Bogoslov, „prvo treba očistiti sebe, pa tek onda besediti sa Čistim[22]. Treba istrebiti u sebi paganske narode (strasti) i tada ušavši u obećanu zemlju čovek može da nađe mir u svetilištu Božijem.“[23]
Dakle, ako strasti ometaju dušu da bude čista pred Bogom i ako služe kao pregrada skrivenih dobrodetelji duše[24], kroz čije upražnjavanje ona može da dostigne ovu čistotu, koja je po nju spasonosna, – borba sa njima je neizbežna i neophodna[25].
Ovaj neizbežni put borbe sa strastima i porocima po učenju otaca-asketa čini sastavni dao sveg čovekovog istinski hrišćanskog života. Ova borba mora biti nepokolebljiva i postojana[26]: ona ne sme biti prekinuta čak ni onda kada čovek dostigne bestrašće kroz pobedu nad strastima i zato je istinski hrišćanin dok je u telu vodi – do smrti[27].
Iz ovoga što je rečeno se već očigledno otkriva da je čoveku za dostizanje cilja bogoopštenja neophodan put borbe sa samim sobom, sa svojim domaćim neprijateljima – „strastima“. Ovaj put borbe predstavlja negativan put prilikom čovekovog ostvarivanja sopstvene volje. Kada bi čovek mogao da ide pravo, samo putem pozitivnog razvoja i usvajanja sadržaja, koji nudi hrišćanski moral, onda bi, naravno, i podvižništvo bilo suvišno, ali se ispostavlja da je zbog stanja njegove pale prirode neophodno pribegavanje veštačkim merama gušenja stečenog sadržaja života u sebi samom[28]. Međutim, ovaj (negativni) put borbe sam ne može da dovede čoveka ka tome da dostigne savršenstvo na zemlji i potpunu bestrasnost, koja je dvorac Nebeskog Cara[29]. „Svako ko želi da se spasi mora ne samo da ne čini zlo, već je obavezan da čini i dobro, kao što je rečeno u Psalmu: „uklonisja ot zla i sotvori blago“[30]. Dakle, čovek istovremeno u toku svoje borbe mora da se brine o negovanju dobrodetelji: potreban je pozitivan put koji direktno vodi u Višnju Otadžbinu. Ovde se istovremeno odvija dvostruki rad: razaranje i stvaranje, sađenje i iskorenjivanje, jer se poroci pobeđuju suprotnim dobrodeteljima i ikorenjivanje poroka nije ništa drugo do zasađivanje dobrodetelji i ono se vrši samo pod ovim uslovom. Zemlja srca ne ostaje i ne može da ostane prazna i onoliko koliko dobrodetelji ulaze u njen posed iskorenjuju se poroci[31]. Zato postoji potpuna mogućost sjedinjenja u procesu religiozno-moralnog usavršavanja hrišćanina i ka ovom savršenstvu vode dva puta: pozitivan i negativan[32]. Čak i više od toga, negativni momenat čovekovog asketskog delanja je neraskidivo-organski povezan sa pozitivnim momentom i dobija svoju pravu silu i značenje u duhovnom životu upravo zbog napredovanja u njemu u skladu sa njegovim istinskim ostvarivanjem[33]. Dakle, koren potrebe za podvižništvom se, po mišljenju otaca-asketa, nalazi u dubini palog čoveka i jeste neophodno življenje po načelima duše, prevashodno u interesima čovekovog moralnog usavršavanja.
Sada se samo po sebi postavlja pitanje o tome gde podvižnik da traži sredstva za borbu sa ovako mnogobrojnim i jakim neprijateljem (jakim zato što su na strani pokvarene ljudske prirode sa njenim strastima i porocima veliki pomagači zle sile – demoni)[34]. Kao odgovor na ovo služi učenje otaca-asketa o čovekovoj prirodnoj sposobnosti za dobro i o blagodati Božijoj kao neophodnom sredstvu za spasenje. Po učenju prepodobnog Makarija Velikog čovek za razvijanje duhovnog života ima u sebi izvesnu količinu onih sila koje mu je Bog dao na početku i koje posle pada u greh nisu izgubile mogućnost da ga usmeravaju ka dobru. Nepravedno, kaže ovaj sveti otac, neki tvrde da je čovek konačno umro i da uopšte ne može da čini dobro[35], jer zlo nije potpuno umrtvilo čoveka[36]: u njemu je posle pada u greh ostalo viđenje[37], ostao je i um koji živi, rasuđuje, ima volju[38], ostala je u čoveku i sloboda koju mu je Bog dao na početku[39]. Zato, nastavlja sveti otac, prilikom rasuđivanja o usrdnosti prema dobrim delima niko neka se ne izgovara da nema snage da čini dela koja spasavaju dušu zato što Bog Svojim slugama ne zapoveda bilo šta što nije moguće, već je pokazao tako preizobilnu i bogatu ljubav i blagost Božanstva, i u Njegovoj je volji da svakome da mogućnost da čini nešto dobro i niko od onih koji imaju usrdnost ne ostaje bez mogućnosti da se spasi[40]. Dakle, čovek nije izgubio sposobnost da bira između dobra i zla.
Ipak, uz svu vatrenu želju i jaku rešenost čovek samo svojim silama ne može da obezbedi sebi uspeh u borbi sa strastima. Uz pomoć svoje slobode on može da se suprotstavlja đavolu, ali ne može pritom da ima vlast nad strastima i da ih se oslobodi, i ne može da se oslobodi ni od borbe sa pomislima[41], jer zlo u nama ipak deluje sa svom snagom i očiglednošću[42]. Greh je tako duboko prodro u čitavo čovekovo biće da on s njim može da se bori, može da ga čini slabijim i da sprečava da se ispoljava u delima, ali čoveku nije dato i on ne može da ga iskoreni sopstvenom silom: ovo može da učini samo Božija sila[43]. Ovde je potrebna Božanska pomoć; čoveku je potrebna blagodat Svetog Duha, koja nam se daje zbog zasluga Sina Božijeg, koju je čovek „obavezan da priziva“ kako bi imao uspeha. Obraćanje Bogu zavisi od nas. Brže i na pravi način, kaže prepodobni Makarije Veliki, obratimo se Bogu tražeći Njegovu pomoć, a On je spreman da nas spase, zato što očekuje vatrenu, po meri naše snage, težnju naše volje ka Njemu. Iako je duša izranavljena ranama sramnih strasti, iako je zaslepljena grehovnom tamom, ipak ima volju da zavapi ka Hristu i da Ga priziva da On dođe i učini duši večno izbavljenje. Slepac i krvotočiva nisu mogli da se iscele sopstvenim silama. Oni su mogli samo da žele isceljenje i da vapiju Božanstvenom čovekoljublju za pomoć. Dakle, ako neko ne pristupi Gospodu po sopstvenoj volji i ako Ga ne bude preklinjao po svojoj želji sa nesumnjivom verom, neće dobiti isceljenje ni od strasti čak i ako u to uloži mnogo usrdnosti i mnogo truda[44]. Delanje samog čoveka ne može da donese dostojne plodove Gospodu ako se čovek ograniči samo na svoje delanje i ako se ne bude nadao da će primiti nešto drugo, i ako na dušu ne počne da duva vetar Svetog Duha, ako se ne pojavi nebeski oblak, ako ne padne sa neba dažd[45], t.j. ako mu ne pomogne Božanstvena blagodat.
Božanstvena blagodat, ipak, pomaže čoveku onda kada Gospod vidi njegovu „dobru volju“, i „dobru želju“, kada čovekova duša objavi istinsku rešenost: i kada ona ma šta da joj bude naneto, i kada među hiljadu iskušenja sve trepeći govori: ni ako umrem neću Ga (t.j. Gospoda) ostaviti kako bih ugodila grehu i neprijatelju[46]. Ova rešenost će se izraziti tako što će čovek osuditi prestupnost svojih strasti i poroka, što će ih omrznuti i udariti čvrst temelj svom neprijateljskom odnosu prema grehu. Po rečima svetitelja Teofana, mogućnost, osnova, uslov za sve unutrašnje pobede jeste prva pobeda nad sobom – u prelomu volje i predavanju sebe Bogu sa neprijateljskim odbacivanjem svega grehovnog. Ovde se rađa neljubav prema strastvenosti, mržnja i neprijateljstvo koje i jeste vojna duhovna sila i koja sama zamenjuje svu vojsku. Gde nje nema tamo je i bez borbe pobeda već u rukama naprijatelja; nasuprot tome, gde ona postoji tamo često osvajamo pobedu i bez borbe. Otuda se vidi da je polazna tačka naše pozitivne delatnosti naše unutrašnje raspoloženje, jer je ono polazna tačka i borbe, samo sa druge strane. Dakle, prelamanje sopstvene volje ka dobru i mržnja prema grehovnosti strasti, prema svim svojim porocima, prema svim povodima za njih čini jedan od osnovnih uslova za uspeh u borbi sa strastima[47]. Gospod, kaže prepodobni Makarije Veliki videći takvu želju i dobru nameru čoveka pokazuje prema njemu Svoju milost, izbavlja ga od neprijatelja njegovih i od greha koji u njemu živi ispunjavajući ga Duhom Svetim[48].
Dakle, pobeda nad strastima mora da se ostvaruje uz sledeća dva uslova: sa strane čoveka – uz njegovu slobodnu volju (koja se izražava u delatnom podvižništvu); sa strane Boga – u ispunjavanju čoveka blagodaću Svetog Duha. U datom slučaju je ljudska volja veoma bitan uslov. Ako nema volje sam Bog ništa ne čini iako i može po Svojoj slobodi. Zato od čoveka zavisi hoće li Duh nešto učiniti[49]. I dobra želja samog čoveka već služi kao tačka za privlačenje dejstva blagodati kao unutrašnje sile i u dobroj želji kao da se otkriva mesto za spajanje dve sile – volje i blagodati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mak.Vel., Besedы…, 20, 7.
  2. Isto, 45, 5.
  3. Isto, 49, 5.
  4. Isto, 45, 5. Is.Sir., 56 sl.
  5. Isto, 46.
  6. Isto, 12, 8.
  7. Isto, 45, 1; 15, 23; 12, 6.
  8. Isto, 26, 1.
  9. Isto, 45, 5.
  10. Isto, 4, 6, 8.
  11. Isto, 15, 33.
  12. Isto, 18, 10.
  13. Isto, 17, 1, 27, 3.
  14. Isto, 26, 2.
  15. Grigoriй Nisskiй. Protiv Evnomiя, 8, knj. 5, 135..
  16. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 345.
  17. Is.Sir., Slova…, 54.
  18. Is.Sir., Slova…, 4.
  19. Isto, 58, 305; 32, 152.
  20. In.Kas., Sob. 1, 15.
  21. Drevn.pat., gl. 13, 16.
  22. Grigoriй Bogoslov. Tvoreniя. MDA, 1889, č. 3, 39 sl. 213.
  23. Mak.Vel., 25, 7.
  24. Is.Sir., Slova…, 72.
  25. Mak.Vel., 15, 11; up.Efr.Sir., Tvor., 3, 72, 365.
  26. Efr. Sir., Dobrot. 2, s. 465., 102; Is.Sir., Dobrot., 678, 103.
  27. In.Kas., Knj. 5, 19; 4, 37; Evagr.m. Dobrot., 1, s. 574, 25.
  28. Ierom.Feodor.Asketič.vozzr. I.Kassiana – 118 str.
  29. In.Lestv. 19, 14.
  30. Avva Dor. pouč. 12, 152.
  31. In.Kas., Sob. 5, 23; Is.Sir., Slova…, 54.
  32. Ep.Feofan. Putь ko spaseniю, 266-267.
  33. V.Zarin. S. Asketizm…, č. 2, 307.
  34. Feod.Stud., Dobrot., 4, s. 314, 1; Mak.Vel., 26, 12; In.Kas., 1, 19, 20.
  35. Mak.Vel. 46, 3; (up. In.Kas., Sob. 13).
  36. Isto, 12, 2.
  37. Isto, 12, 8.
  38. Isto, 26, 1.
  39. Isto, 15, 38.
  40. Isto, 15, 38.
  41. Sv.Mak.Vel., 16, 1.
  42. Isto, 3, 4.
  43. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 436, 21.
  44. In.Lestv. 15, 25; 26, 34.
  45. Sv.Mak.Vel. 26, 19.
  46. Up.Sv.Mak.Vel. 26, 19; up. Sv.Mak.Vel. 26, 19; 26.
  47. Ep.Feofan. Putь ko spaseniю, 267.
  48. Is.Sir.Dobrot., 2, s. 732, 230.
  49. Isto, 37, 10.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *