NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » TAJNA LIČNOSTI MITROPOLITA ANTONIJA I NJEGOV ZNAČAJ ZA PRAVOSLAVNO SLOVENSTVO

TAJNA LIČNOSTI MITROPOLITA ANTONIJA I NJEGOV ZNAČAJ ZA PRAVOSLAVNO SLOVENSTVO

Arhimandrit Justin Popović

Tajna ličnosti Mitropolita Antonija
i njegov značaj za pravoslavno slovenstvo.
[1]
 
Ja se nalalazim u položaju mrava koji treba da govori o uzletima orla. Može li mrav pratiti orla njegovim putevima? Ne! Ali jedno može: da se iz svoje mravlje perspektive divi neboparnom orlu i da od uzbuđenja zamire u slatkom ushićenju. Zato ću ja svojim mravljim jezikom odmucati nešto – nešto od svojih sagledanja, vas molim: oprostite mravu što se drznuo da govori o orlu Pravoslavlja. O, ja sam žeravično svestan da neću ni umeti ni moći ni približno objasniti tajnu čudesne ličnosti blaženog Mitropolita Antonija; ali jedno umem i mogu: da sa molitvenim divljenjem i pobožnim poštovanjem metanišem pred čudesima njegovog beskrajnog hristoljublja i blagodatnog čovekoljublja.
 
U čemu je tajna blaženog Mitroplita Antonija? – u beskrajnom hristoljublju. Razgrnite ma koju misao njegovu, ili osećanje, ili želju, ili delo: u svima ćete naći kao stvaralačku silu njegovo bezmerno hristoljublje. On je i živeo i delao Gospodom Hristom, zato se sve što je njegovo može svesti na Bogočovekovo. Njegova biografija – to je Evanđenje ponovljeno u malome.U stvari, postoji u ovom svetu samo jedna biografija koja ima večnu vrednost: to je biografija Bogočoveka Hrista; a ljudske biografije vrede utoliko koliko su od nje i u njoj. Blaženi Mitropolit je sav od nje i sav u njoj. Hristonosac, on, poput velikog Apostola, ništa nije hteo znati među nama osim Goospoda Hirsta, i Njega raspeta (sr. 1 Kor. 2,2). Stoga se tajna neobične ličnosti njegove razrasta u tajnu ličnosti Bogočovekove, i grana u sve njene beskrajnosti.
 
Okrenuto prema svetu, Mitropolitovo beskrajno hristoljublje projavilo se kao blagodatno čovekoljublje. Njegovo dirljivo čovekoljublje nije drugo do njegovo molitveno hristoljublje, prošireno na ljude. On je beskrajno čovekoljubiv, jer je bio beskrajno hristoljubiv. Za svoje neumorno čovekoljublje on je crpeo sile iz svog hristoljublja. Jedini Čovekoljubac učio ga je pravom čovekoljublju i davao mu blagodatne sile da istraje i njemu po cenu mnogih stradanja. On je voleo čoveka i u grehu njegovom; nikad nije izjednačavao greh sa grešnikom; osuđivao je greh, milovao grešnika. U svojoj ljubavi prema čoveku nije nikad malaksao, nikad sustao, jer je čoveka voleo Hristom i u Hristu. Nemoguće je evanđelski iskreno i istrajno voleti ljude, ako nam Bog ne da blagodatne sile i blagodatne ljubavi. Ljubav čovekova prema ljudima brzo uvene ako se ne hrani Bogom. Istinsko čovekoljublje moguće je samo pomoću istinskog bogoljublja. Novozavetna je istina: kakvo bogoljublje – takvo čovekoljublje. Tome nas uči sam božanski Spasitelj stavljajući ljubav prema Bogu na prvo mesto a ljubav prema čoveku na drugo, i čineći drugu zavisnom od prve. Šta više, Gospod je sve božanske zapovesti sveo na dve: na zapovest o ljubavi prema Bogu i na zapovest o ljubavi prema čoveku. Zato je i objavio: O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci. Što važi za Proroke, i Apostole, i Mučenike, važi i za našeg velikog hristoljubca i čovekoljubca: blaženog Mitropolita Antonija, jer on sav, celokupnom ličnošću svojom visi o ovim dvema zapovestima.
 
Evanđelsko hristoljublje se neophodnošću prirode svoje neminovno projavljuje kao blagodatno čovekoljublje. Ali čime se hristoljublje i čovekoljublje održavaju i podržavaju i srcu čovečijem? – Molitvom, postom, milosrđem, krotošću, smirenošću, celomudrijem, trpljenjem. Jer se sve evanđelske dobrodetelji hrane jedna drugom, žive jedna u drugoj, jačaju jedna pomoću druge. Svedoci su toga: sveti Apostoli, sveti Oci, sveti Podvižnici. Poput njih, svedok nam je toga i veliki podvižnik naših dana, blaženi mitropolit Antonije, jer je on bio neumoran i istrajan u svome evanđelskom hristoljublju i blagodatnom čovekoljublju zato što je bio neumoran i istrajan u molitvi, u postu, u trpljenju, u milosrđu, u krotosti, u smirenosti, u celomudriju. Ljubav prema Gospodu pokazuje se držanjem zapovesti njegovih (Jn. 14, 21; 15, 10). To je jedini znak po kome se Hristopoklonik odlikuje od ostalih ljudi. Podvizavajući se neumorno evanđelskim podvizima, hristočežnjivi Mitropolit je izvajao iz sebe ličnost čudesnu i ogromnu, koja potseća na svete Oce.
 
Ne treba se varati, blaženopočivši Mitropolit je izuzetna, svetootačka pojava u naše doba. Kroz naš burni vek on je prošao evanđelski krotko i apostolski neustrašivo, kao što su kroz četvrti vek prošli veliki Oci crkve: Atanasije, Vasilije, Grigorije. Gledajući njega, ja sam govorio sebi: da, zaista se i danas može živeti svetootački, zaista se i danas može biti svetootački smiren i neustrašiv; zaista se i danas može episkopstvovati svetootački. Otkuda to? Otuda, što je Gospod Hristos juče i danas onaj isti i vavek; a ista je i ljudska priroda od Adama do danas. Oci Crkve se razlikuju od nas ne prirodom već voljom. Da bi se upodobili njima, nama je, po rečima sv, Serafima Sarovskog, potrebno dvoje: odlučnost i napor volje. Jedna ista tajna prohodi sve evanđelske heroje: tajna Isusova. Ona se neprekidno kontinuira kroz apostolstvo Apostola, kroz mučenuštvo Mučenika, kroz podvižništvo Podvižnika, kroz ispovedništvo Ispovednika. Šire rečeno: ona se neprekidno kontinuira kroz Crkvu pravoslavnu: kroz njenu svetost, vaseljenkost, apostolnost i jedinstvenost. Ta se sveta božanska tajna kontinuira sa izuzetnom silom i kroz svetootačku ličnost blaženog mitropolita Antonija. On je svim bićem svojim izrastao iz svetih Otaca. Otuda onolika dirljiva ljubav njegova prema svetim Ocima: on nije mogao govoriti o njima bez umillenja i suza. Zato se i njegova ličnost, i njegov život, i njegov rad mogu objasniti jedino svetim Ocima. Sveti Oci su njegovi roditelji, njegovi učitelji, njegovi vaspitači, njegovi vođe. Oni su ga naučili svetosti, oni oduševili na podvižništvo, oni mu ali vaseljensko osećanje i saznanje pravoslavno. Podvizavajući se neumorno svetootačkim podvizima, on je evanđelsku ljubav, i krotost, i smirenost, i milosrđe pretvoriou svoju naviku, u svoju prirodu. A pretvoriti Evanđelje u svoju prirodu – i jeste smisao čovekovog postojanja u ovom svetu. U tome vam je blaženi Mitropolit nezamenljivi učitelj i vođ. Zadobivši podvizima evanđelsku svestradalnu ljubav pream ljudima, on je živeo njome i delao njome. U tome je bila njegova čudotvorna sila, njegova čudotvorna moć, njegova čudotvorna svemoć.
 
Gospodo on je čudotvorac. Svojim dirljivim čovekoljubljem on je činio čudesa sa ljudskim dušama. Zar nije čudo – vaskrsnuti mrtvu dušu na veru evanđelsku, na ljubav evađelsku, na život u Hristu? Da, čudo; i to veće nego vaskrsnuti mrtvaca iz groba, ili premeštati planine. A takvih čudesa Mitropolitovih ima mnogo – premnogo. Ko od vas nije doživeo takvo čudo opšteći sa njim? Kao niko, on je umeo molitveno i krotko da uđe u našu dušu i vaskrsne je iz grehovnog mrtvila. I još: da neosetno ovlada njome. Čime? – Sastradalnom ljubavlju. Da, on je imao vlast nad dušama ljudskim, i to imao ljubavlju. A vladati nad dušama ljudskim smirenom ljubavlju, i jeste put evanđelski, put apostolski, put svetootački, put pravoslavni. Svako zavlađivanje i vladanje nad ljudima ne ljubavlju – nije evanđelsko, nije svetootačko, nije pravoslavno, već neevanđelsko, papističko, inkvizitoorsko.
 
Pošto je evanđelskim podvizima postao blizak Bogu, blaženi Mitropolit je sve privlačio Bogu, oduševljavao za evanđelske podvige. Jer što je čovek bliži Bogu, bliži je i ljudima. Kada magnet blagodati snažno povuče dušu u gornje svetove, tada se čovek pretvara u molitvenu strelu koja munjevito prohodi prostranstva i vekove. Grom blagodati udari u srce za mnoge podvige i trudove, i ispunjuje dušu čudotvornom ljubavlju i svetošću. Takav grom udario je u hristočežnjivo srce smirenog Mitropolita, i on je magnetizmom sastradalne ljubavi evanđelski privlačio ljude sebi, ili bolje: Hristu u sebi. Blagodatnim podvizima on je srce svoje pretvorio u hram Duha Svetoga, te se na njemu samom ispunila reč koju je on izrekao na svojoj hirotoniji: prvi i glavni zadatak pastira sastoji se u tome da u srcu svom svagda priprema hram Duhu Svetome kroz duhovne podvige.
 
Tajna Mitropolitive ličnosti – tajna je svih velikih monaha. Tu se čovek odriče sebe radi Hrista, da bi se kroz Hrista ponovo sjedinio sa sobom; odriče se sveta radi Hrista, da bi se kroz Hirista ponovo sjedinio sa svetom; odriče se ljudi radi Hrista, da bi se kroz Hrista ponovo sjedinio sa ljudima. Jer ništa strašnije za čoveka nego biti neposredno sa samim sobom; i ništa neprijatnije za čoveka nego biti neposredno sa ljudima; i ništa tužnije za čoveka nego biti neposredno sa svetom. Samo kada čovek primi Gospoda Hrista za posrednika između sebe i ljudi, između sebe i sveta, između sebe i sebe, onda se tuga njegova pretvara u radost, i očajanje u ushićenje, i smrt u besmrtnost; onda se gorka tajna sveta, čoveka i ljudi pretvara u slatku tajnu Božiju. Od toga se u duši čovečijoj stvara molitveni odnos ne samo prema Bogu već i prema mnogostradalnoj tvari. Stoga Hristov čovek mora biti oduševljeni molitvenik. Takav je blaženi Mitropolit. Vazda je bio u molitvenom odnosu i prema Bogu, i prema ljudima, i prema svetu.
 
Raznežen sastradalnom ljubavlju prema svetu, naš sveti Vladika je dobio od Boga dar suza. I on je plakao od umiljenja, plakao od tuge, plakao od raosti. Ta ovaj svet je pun razloga za plač i tugu. Uvek molitveno nastrojen, blaženi Vladika je naročito lio suze služeći svetu liturgiju. A kada bi se u svojoj propovedi kosnuo neke evanđelske priče ili događaja, suze su ga gušile i grcanje zadržavalo. U svojoj sveobuhvatnoj sastradalnoj ljubavi on je plakao za nas, plakao za vseh i za vsя, i time Hristu privlačio, Hristu porobljavao. U tome je mnogo ličio na velike i svete pečalnike roda ljudskog: Jefrema Sirina, Isaaka Sirina, Simeona Novog Bogoslova.
 
U novije doba niko tako nije uticao na pravoslavnu misao kao blaženi mitropolit Antonije. On je pravoslavnu misao preneo sa sholastičko-racionalističkog puta na blagodatno-podvižnički put. On je neodoljivo pokazao i dokazao da je sila i besmrtnost pravoslavne misli u svetootaštvu. Samo su svetitelji stvarni prvosvetitelji, a time i stvarni bogoslovi. Jer su oni doživeli istine evanđelske kao suštinu svoga života i mišljenja. A sve dogmatske istine date su nam da ih pretvorimo u životi u duh duha vremena, jer su one, po reči Spasitelja, duh i život. Stoga je bogomudri Vladika pisao: „Istina Božija postiže se ne drugačije nego putem postupnog usavršavanja u veri i dobrodetelji. Zato je to poznanje u suštini vezano sa našim unutrašnjim preporaođajem, sa skidanjem staroga čoveka i sa oblačenjem u novog (Kol. 3, 9).[2]
 
Sa besmrtnim Homjakovim naš sveti Vladika je oživeo svetootačko bogoslovlje i pokazao da je Pravoslavlje – Pravoslavlje samo svetootačkom svetošću, vaseljenkošću, apostolnošću. Ništa tako nije tuđe Pravoslavlju kao bezživotni sholasticizam i ledeni racionalizam. Pravoslavlje je pre svega iznad svega: blagodatni život i opit, a kroz to – blagodatno bogopoznanje i blagodatno čovekopoznanje. Pravoslavna crkva obuhvata sav život u svoj složenosti njegovoj, samo u njoj nema mesta za zlobu i greh. Sveti Vladika piše: „Crkva obuhavata sobom sve strane života ljudskog, samo ne obuhvata zlobu i greh… Sav naš život teba da bude nastavak onih bogoslužbenih molitava koje su nam svima tako drage.[3]
 
Samo moitveni život u Bogu daje pravilno mišljenje o Bogu. Ovu veliku istinu Pravoslavlja blaženi Vladika je znao u molitvenoj zajednici sa svima svetima. I sa njima doživeo kao svoj, vaseljenski opit, osećanje i saznanje Crkve; pretežniju od svega ljubav Hristovu (sr. Ef. 3, 18 – 19). Da, samo u molitvenoj zajednici „sa svima svetima“ može se postati svetim i velikim. Samo veliki monah može biti veliki jerarh. Jer veliki monah najpre blagodaću Božijom savlada strasti u sebi, i tako bogomudro vlada nad dušom svojom. To mu daje i sile, i moći, i umenja, i ljubav, i prava da evanđelski vlada nad dušama ljudskim. „Suština hrišćanstva, veli naš veliki Jerarh, i veliki monah, sastoji se u odrečenju od žitejskih naslada. To se odrečenje projavljuje u stremljenju k čistoti, u gotovosti da se strada za istinu, u sticanju osećanja neprekidne ljubavi prema Bogu i ljudima, i u opraštanju neprijateljima uvreda“.[4] „Otstojati istinu nemoguće je bez nevolje i muka“.[5]
 
U Pravoslavlju i danas važi ono što i u doba sv. Grigorija Bogoslova, koji propisuje: „Treba najpre očistiti sebe, pa druge čistiti; treba najpre sebe ispuniti mudrošću, pa tek onda druge učiti mudrosti; treba najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosvetljivati; treba najpre sebe približiti Bogu, pa onda druge približiti; treba najpre osvetiti sebe, pa onda druge osvećivati“.[6] A naš blaženiJerarh piše o sebi: „moj naučni rad nije bio neka naročita sistema po strogo opredeljenom načelu. To je bio sam moj unutrašnji život: to je bilo moje hođenje pred Bogom, nizvođenje i sozercanje Njegove svemoćne blagodati“.[7] Ono što je sveti vladika rekao o svome drugu, episkopu Mihailu, važi prvenstveno za njega samog: „To je bio duh veliki, duh apostolski, koji se prostirao daleko iza granica svog ličnog života, i u revnostnom poletu ljubavi i sastradanja želeo da sve ljude, svu vaseljenu obuhavi sobom i, očistivši sve molitvenim plamenom, uznese ih Hristu. Vaistinu, preosvećeni Mihailo je bio jedan od onih retkih ljudi koji jedva primećuju spoljašnju stranu života i, nalazeći se u njemu, izvršujući posao svoga poziva, u samoj stvari uvek su zauzeti samo jednom mišlju, jednim osećanjem: tugom za grešni svet, plamenom željom za sveopšte spasenje i blago, koji žele da svima budu sve da bi kakogod spasli neke. To su oni izabrani sasudi koji bi sa Hristom mogli reći: došao sam da bacim oganj na zemlju – i, kako bi mi se htelo da se već zapalimo (Lk. 12, 49). To su oni koji tugujući zbog ljudskih poroka, vapiju u srcu svome: revnost za dom tvoj pojede me (Jn. 2, 17), i stoga mogu ponoviti o sebi reči božanstvenog pavla: svaki dan umirem! To je istina, braćo (1Kor.15, 31)“.[8] Ideja pastira koji velikiJerarh slika našao je svoje potpuno ostvarenje u njemu samom: pastirska služba sastoji se u potpunom stapanju pastirske duše sa moralnim životom svakog čoveka, u proživljavanju sastradalnom ljubavlju moralnog života, moralne borbe svoje pastve, u tugovanju zbog grehova svoje pastve kao zbog svojih ličnih, u molenju za svoju pastvu.[9] Za takav pastirski podvig daje sile i moć sam Pastirenačalnik – Gospod Hristos.
 

II
 
Podvižnička ličnost blaženog mitropolita Antonija od ogromnog je značaja za sav pravoslavni svet. Čime? Time što je on jedinstvena svetootačka pojava u naše dane, i što je svetootački shvatio vaseljenskost Pravoslavlja. Geslo njegovog života i rada bilo je: Pravoslavlje pre svega i iznad svega. Njemu su podjednako bili bliski i dragi i pravoslavni Sirci, i pravoslavni Grci, i pravoslavni Bugari, i pravoslavni Rumuni, i pravoslavni Srbi. U njegovoj ogromnoj duši bilo je mesta za sve pravoslavne. I on ih je sve privlačio svojom bezmernom ljubavlju. Svima je bio sve, da kako god spase koga. Apostolska je istina i pravoslavna: narod ima vrednosti samo kroz Pravoslavlje i u Pravoslavlju. Bez toga – narod je bez večne vrednosti. Ili bolje: narod bez Pravoslavlja nije drugo do povorka hodećih leševa. Niko od naših savremenika nije tako evanđelski, tako svetootački, tako pravoslavano shvatio odnos Pravoslalja, prema narodnostima kao naš sveti Vladika, mitroplot Antonije. Narod postoji da bi se osveto i prosvetio večnom istinom i večnim životom Pravoslavlja. Ono što je veliko i večno u svakom naroodu jeste Pravoslavlje, i u njemu Gospod Hristos.
 
Rusija je velika pravoslavljem, – to je osnovna teza velikog Jerarha zemlje ruske. Pravoslavlje je najviša vrednost Rusije, najistinskiji smisao Rusije, najuzvišenija misija Rusije. Rusija je večna Pravoslavljem. Ono što je Dostojevski o Rusiji i Pravoslavlju prorokovao, to je naš veliki svetitelj iznutra u crkvi ostvarivao. Tajna i sila Rusije je u Pravoslavlju. U tome je tajna i sila svega pravoolavnog Slovenstva. Dostojevskova „ideja vaseljenske crkve“ našla je u svetom Mitroplitu svoga genijalnog ostvaritielja. Iz vaseljenskog Pravoslavlja ruski narod crpi svoje bezgranično čovekoljublje i svoju evanđelsku sposobnost da se preovaploćava u druge narode, ne gubeći pritom svoju ruskost. U čemu je vera ruskog naoda? – U tome, odgovara naš sveti Vladika, što je narod primio k srcu dve glavne sveobuhvatne zapovesti Evađelja: smirenoumlje i sastradalnu ljubav; i ove zapovesti su učinile bliskima ruskom srcu sve pravoslavne narode, a zatim i vascelo čovečanstvo.[10] Sila ovog ubeđenja je velika, i ona zahvata svakog iskrenog čoveka koji se približi narodu.[11]
 
Gle, na naše oči ispunilo se proroštvo Dostojevskog o ruskom svečoveku – hristonoscu. Ispunilo se u smirenom hristonoscu – blaženom mitropolitu Antoniju. Jer ko se tako kao on moga opreovaploćivati u druge ljude, ulaziti u njihovu dušu, stradati njihovim stradanjem, tugovati njihovom tugom, bolovati njihovim bolom? To je mogao samo on, veliki u smirenosti Jerarh zemlje ruske, ispunjen bezgraničnom sastradalnom ljubavlju evanđelskom. Hristolika svečovečnost je najskupoceniji dar pravoslavne Rusije Slovenstvu i celom čovečanstvu. To je ona dobila za smirenje svoje od Gospoda Hriista koji se ovaplotio u čoveka, i time pokazao svoju beskrajnu ljubav prema čoveku. Odlika je i sila bogočovečanske ljubavi: ovaplotiti se u ljubljenog, da bi ga spasao od greha i smrti.
 
Pravoslavna vaseljenkost prožima do dna rusko narodno samosaznanje. Samosaznanje rusko, narodno, izjavljuje sveti Mitropolit, jeste samosaznanje ne rasno, ne plemensko, već veroispovedno, religiozno.[12] Patriotizam ruskog naroda je, po preimućstvu, religiozan, pravoslavan. Narod ljubi Rusiju „kao hranilište božanske istine, kao služiteljku evanđelske pobožnosti“.[13] „Rusiju mi ljubimo zato, veli blaženi Vladika, što ona čuva u sebi rusku ideju, rusku duhovnu prirodu. Ta ideja je carstvo Božije; ta priroda jeste stremljenje ka svetosti“.[14]
 
Sveta Rusija nije san ni buncanje već ideal koji se ostvaruje u istorijskom životu ruskog naroda. „Naša otadžbina, izjavljuje blaženi Vladika, jeste evanđelje koje se ovaploćuje u naodnom karakteru i narodnom životu, jeste carstvo Božije koje se ovaploćuje u narodnom karakteru i narodnom životu. Naša Rusija nije samo juridička celina i država; ne! To je svemirna, sveobuhvatna ideja. Nju ljubiti, nju razumeti, nju unositi u našu dušu i u sve ogranke života koji zavise od svakoga između nas, eto – u tome je naša dužnost, eto – u tome je naša istinska radost, eto – utome je pomirenje svih i sa životom uopšte i sa svojim udesom“.[15]
 
Šta mi pravoslavni Sloveni očekujemo od naše braće, pravoslavnih Rusa? – Da nas vodite putem pravoslavne istine Hristove; da nam budete istrajni vođi u ostvarivanju večnih istina evanđeljskih; da nas vodite k nebu i nebeskoj pravdi. Vi to možete, jer je Sveta Rusija dala bezbroj čudesnih ostvarenja i divnih oličenja večnih istina pravoslavnih. Po rečima svetog Mitroplita: „Sveta Rusija treba da ujedini sve istočne narode a da im bude vođ ka nebu“. [16]
Ako naše doba ima velikog i svetog propovednika, apostola i proroka religioznog vaseljenskog crkvenog potriotizma, onda je to veliki Jerarh velike zemlje Ruske – blaženi mitropolit Antonije. Po njemu, posebni nacionalni patriotizmi imaju smisla i vrednosti samo utoliko, ukoliko crpe svoj smisao i svoju vrednost iz religioznog vaseljenskog crkvenog patriotizma.[17] Slovenofilstvo našeg Vladike je ne rasno, ne plemenski šovinističko, već pravoslavno, evanđelsko. Zato je on u ime takvog Slovenofilstva prizivao sve služenju drugima i smirenju pred Bogom i ljudima.[18]
 
Slovenofilstvo nije vrednost samo na sebi, već kao nosilac i sprovodilac Pravoslavlja. To je osnovna misao našeg Vladike i Dostojevskog. Pravoslavlje i jeste ta nova reč koju Slovenstvo, na čeli sa svetom Rusijom, ima da objavi svetu. I to da je objavi smireno služeći svima narodima u krotosti i pravdi evanđelskoj. Zato pravi pravoslavci nikada ne mogu biti šovinisti. Sećam se, u jednom razgovoru 1926 god., blaženopočivši Mitropolit govorio mi je ovo: Na Atonu postoji običaj da monaha, koji ne prašta uvrede, kazne time što pri čitanju Molitve Gospodnje mora izostaviti reči: „i ostavi namъ dolgi našя, яkože i mы ostavlяemъ dolžnikomъ našimъ“, sve dok ne oprosti nanete mu uvrede. I ja sam, dodao je veliki Svetitelj preporučivao šovinistima – nacionalistima, da ne čitaju deveti član Simvola vere.
 
Evađelski je patriotizam: Gospoda Hrista smatrati za najveću vrednost svoga naroda i za jedini istinski smisao njegovog postojanja. Jer šta će narodu zameniti Gospoda Hrista? – pita blaženi Mitropolit. Da li će ga zameniti bedno postojanje države, koje se lišava svakog razumnog smisla ako se zasniva samo na narodnom samoljublju i postaje tuđe religioznoj ideji? To već nije narod nego truleći leš, koji svoje trulenje smatra za život. U stvari u njemu nema života, već žive na njemu i u njemu same krtice, crvi i gadni insekti koji se raduju tome što je telo umrlo i trulo, jer u živom telu ne bi za njih bilo života, niti bi oni mogli zadovoljiti svoju pohlepnost.[19]
 
Što važi za duhovni život svake ličnosti posebno, to važi i za narodni duhovnu život kolektivno. Zakoni evanđelski su isti i u jednom i u drugom slučaju. Stoga sveti Mitropolit savetuje i uči: „Kao što se posebna ličnost čovekova zaustavlja u svome razviću i postaje pusta i rćava – kada čovek sebe samog učini ciljem svoje delatnosti, tako i zbirna ličnost naroda samo onda dostiže potpuno razviće svojih darova kada se javlja ne kao cilj za sebe beć kao sredstvo za bezkorisno ispunjenje Božanskih zapovesti“.[20] Ako ovu misao vladičini konkretiziramo, ona će glasiti: narod ruski, i srpski, i bugarski, mogu biti veliki samo ako je cilj njihovog postojanja kolektivno ostvarenje evanđelskih zapovesti. Bez toga, i ruskost, i srpstvo, i buogarstvo su bezsmisleni i ljudožderski fantomi. Bez toga, i srpstvo, i ruskost, i bugarstvo, pretvaraju se u glupi pagubni šovinizam. Ako se srpstvo silom evanđelskih podviga ne uzdigne do pravoslavne vaseljenkosti, ono se mora ugušiti u svom sebičnom šovinizmu. Što važi za srpstvo, važi i za ostale pravoslavne narodnosti. Naroodi su prolazni, Evanđenje je večno. Ukoliko se jedan narod ispuni večnom evanđelskom istinom i pravdom, utoliko i sam postaje i ostaje večan. Samo je takav patriotizam opravdan sa evanđelskog, sa pravoslavnog gledišta. To je patriotizam svetih Apostola, svetih Mučenika, svetih Otaca. Kada je car – mučitelj upitao svete mučenike: Akindina, Pigasija, i Anempodista, odakle su, – oni su odgovorili: pitaš nas, care, za otačbinu našu? Naša otadžbina, naš život jeste presveta, jedinosušna i nerazdeljiva Troica: Otac i Sin i Sveti Duh, jedan Bog.[21]
 
Blaženi mitropolit Antonije je najdarovitiji savremeni predstavnik ruskog pravoslavnog nacionalizma, nacionalizma osvećenog i prosvećenog Hristom, nacionalizam po kome su svi ljudi braća u Hristu, nacionalizma po kome: jaki imaju da služe slabima, mudri – nemudrima, smireni – gordima; prvi poslednjima. Izrastao iz svetootačkog pravoslavnog vaseljenskog patriotizma blaženi Vladika se može pravilno oceniti samo iz te apostloske, svetootačke perspektive. N anjega se može primeniti ono što je sv Grigorije Niski rekao o svom bratu, svetom Vasiliju, posle smrti ovoga: „U čemu se sastojala plemenitost Vasilijevog porekla? Kakva je njegova otadžbina? Poreklo je njegovo – srodstvo sa Božanstvom, a otadžbina – dobrodetelj“.[22]
 
Zbog svojih evanđelskih dobrodetelji, a naročito zbog svoje pravoslavne vaseljenkosti, veliki i sveti Vladika, blaženi mitroplit Antonije blizak je i drag i nama, Srbima, kao i vama, Rusima. On je naša zajednička dragocenost, naš zajednički svetitelj i prosvetitelj; naš zajednički vođ i rukovođ. Dopustite, ja moram da se ispovedim: iako Rus, blaženi mitropolit je bio stvarni Vladika moje duše, stvarni Episkop – Nadzornik moga srca. U njemu – ja sam imao svog najmilijeg duhovnika. Uvek svepravoslavno nastrojen, on je nas, inostrane pravoslavce, skupljao pod široka krila svoje velike ruske duše, kao što kokoš skuplja piliće. Bezbroj puta ja sam osetio silu njegove svepravoslavne ljubavi: za njega mi smo Srbi bili isto što i rusi. Iz njega je izlazila neka mila sveujedinjujuća sila. Ja bih nazvao: pravoslavna vaseljenkost. Ako hoćete, on je u stvari bio: savremeni patrijarh svepravoslavni. Svojim podvižničkim životom on je postao i zauvek ostao: pravilo verы i obrazъ krotosti; arhieerevъ bogoduhnovennoe udobrenie i userdnый molitvenikъ o dušahъ našihъ. U ovom svetu on je uvek živeo u molitvenoj zajednici „sa svima svetima“. Nema sumnje da i sada u onom svetu živi zajedno sa svima svetima tamo, ideže prazdnuющihъ glasъ neprestannый i bezkonečnaя sladostъ zrящih lica Hristova dobrotu neizrečennuю.
<p cla***
Imajući pred sobom čudesnu čarobnu ličnost mitropolita Antonija, šta ostaje nama, Srbima? Jedno: da se do zemlje poklonimo velikom Jerarhu i svetitelju zemlje Ruske, koji je i zemlju srpsku svojim dugogodišnjim boravkom osveto i opravoslavio. Mi se molitveno klanjamo i smireno metanišemo pred svetim i slavnim Mitropolitom. Metanišemo pred njim zbog njegovog beskrajnog hristoljublja i dirljivog čovekoljublja; metanišemo pred njim zbog njegove krotosti, zbog njegove smirenosti, zbog njegove miloserdnosti, zbog njegove molitvenosti; metanišemo pred njim zbog njegovog života u Hristu i zbog njegovog stradanja za Hrista; metanišemo pred njim zbog njegove neumorne ljubavi prema nama, ništavnima i malima. Mi se klanjamo velikom ruskom narodu što je dao Pravoslavlju tako velikog i svetog jerarha, koji je evanđelskom svetošću svojoj zalio našu napaćenu zemlju srpsku. On je naš: u tome je radost vaša i dika vaša; ali on je i naš. O, znam ja, mi se Srbi niučemu ne možemo porediti sa velikim ruskim narodom, tim izmučenim hristonoscem i bogonoscem. Niti se u ma čemu možemo takmičiti sa vama. Ali, kao svojoj poslednjoj i najmanjoj braći, kao nedonoščdima u Pravoslavlju, dopustite nam ipak da se u jednoj stvari takmičimo sa vama: u svojoj bezmernoj ljubavi i molitvenom poštovanju prema velikom Svetitelju zemlje Ruske – blaženom mitropolitu Antoniju, jer ga i mi volimo kao i vi, i molimo mu se, padajući ničice pred njim, da se pred prestolom sladčajšeg Gospoda Isusa danonoćno moli ne samo za veliki i mnogostradali narod ruski, već i za maleni narod srpski i napaćenu zemlju srpsku.
 
Arhimandrit Justin
 


 
NAPOMENE:

  1. Predavanje, održano na komemorativnoj Akademiji, posvećenoj uspomeni Blaženopočivšeg Mitropolita Antonija; časopis Bogoslovlje, sv. 1, Beograd 1939. Takođe je napisao članke „Slavan pred Bogom“ i „On – među njima“, koji su objavljeni u Hrišćanskoj Msli, br. 8, 1935. i brojeve 7 – 8, 1936.
  2. Nrastvennaя ideя dogmata Presv Troicы, st. 11, Sbornikъ izbrannыhъ sočineniй blaž. Antoniя, Mitr. Kievskago i Galickago, Belgradъ, 1935
  3. Rečъ na molebne Bezplotnыm silamъ, str. 182 ‘183; Sbornikъ
  4. Slovo v čestь sv. Vmč. Varvarы, str. 242; Sbornikъ
  5. Slovo na molebne, str. 221 Sbornikъ
  6. Orat. II, 71; P. gr. T. 35, col. 4808
  7. Poslanie kъ studentamъ Kazanskoй Akademii, str. 280, Sbornikъ
  8. Slovo o pogrebenii preosv. Episkopa Mihaila, str. 268 – 269; Sbornikъ
  9. Rečъ pri vstuplenii v upravlenie Ufimskoй eparhieй, str. 302 – 303; Sbornikъ
  10. Russkiй narod i russkoe obщestvo, str. 332; Sbornikъ
  11. tamo
  12. O nacionalizme i patriotizme, str. 253; Sbornikъ
  13. tamo
  14. Slovo vъ denь četыrehъ moskovskihъ Svatiteleй, str. 206, Sbornikъ
  15. tamo
  16. Sbornikъ, str. 6
  17. O nacionalizme i patriotizme, str. 209 – 210; Sbornikъ
  18. Slovo o Strašnomъ sude, str. 209 – 210
  19. Vselenskaя cerkovъ i narodnosti, str. 239; Polonoe sobranie sočineniй, tom I.
  20. Tamo, str. 247
  21. Noembr. 2-i denь, Mineя Četья
  22. In Iandem fratris Basilli; Mg. P. gr. T. 46, col 816B.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *