NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » Tajna ekumenizma

Tajna ekumenizma

Protojerej-stavrofor BOBAN Milenković

Objavljeno u zborniku Vizantijsko-slovenska čtenija I, Centar za crkvene studije, Niš 2018, str. 61-78.

 

POKUŠAJ DEFINICIJE

Nekako se nameće pitanje, ko je koga stvorio – savremeni čovek taj krug ekumenizma ili je ekumenizam krugom i u krugu stvorio savremenog čoveka, mada nam se sugeriše da ovaj krug i čovek sapostoje, što je opet samo privid tog istog kruga? Nekako bi bilo najnormalnije da je krug sav osmišljen svojim centrom, ali kod ovog kruga, o kome pričamo nema vidljivog centra, tj. nema ni Boga ni čoveka u svom centru, iako bi nekako da i Boga i čoveka prekrije svojom prazninom. Čini se opravdanim što smo ovaj krug uslovno nazvali magijskim, jer u magiji (još) uvek postoji nekakav prepoznatljiv centar pod maskom čoveka. Takav magijski krug je još uvek posledica čovekovog napora, poremećenog grehom, da nekako bez Boga osmisli i uredi svet oko sebe. U tom pravcu govoreći, krug ekumenizma je mnogo opasniji od bilo kog magijskog kruga, baš onoliko koliko je i medvedica opasnija od svojih mladunaca po čoveka.

U krugu ekumenizma nema ničega osim bezdana koji ništa ne stvara niti uređuje, već želi sve da poništi (i Boga i čoveka). Kada se krene od jednog eklektičkog besmisla, kojim se projavljuje na svojim ivicama (praksi), ka centru izbija se u još veći besmisao koji je opet samo ivica još većeg besmisla. Čega god se ekumenizam dotakne ili uđe u nešto, on u svom krugu, svojim bezdanom odmah omalovaži, relativizuje i pretvori u novi krug i bezdan u njemu. Najgore od svega je to što ekumenizam svojim krugom istovremeno deluje i spolja i unutar čoveka: trudi se da prožme čoveka, hraneći se njime i time porađa sebe u svetu oko čoveka. Budući da predstavlja zakrivljenost i promašenost, ovaj krug ekumenizma smrtonosno sputava čoveka, jer on, ekumenizam je kleveta od demona stvorena radi falsifikovanja oboženja čoveka kroz obogotvorenje bezdana na račun Tvorca koji je radi nas postao jedan od nas.

Ekumenizam se može definisati i kao čovekova sablazan, kao crna rupa stvorena u očima čoveka-egoiste, od strane oca egoizma i čovekoubice, a ta rupa se nigde i ni sa kime ne uklapa ali sve proždire. Crna rupa ekumenizma druge jede i biva jedena, a kroz to, uvek raste. Za pokretača ekumenizma, potpuno je nebitno gde je čovek u svemu tome, jer on teži svojoj demonskoj samodovoljnosti – kojoj smetaju i Bog i čovek kao njegova tvorevina. Otuda ne čudi da takav jedan obezboženi i obesčovečeni krug (bezdan, crna rupa) najpre i svim svojim mrtvim silama napada Crkvu, tj. Telo Bogočoveka Hrista od koje je ekumenizam prepoznat i odbačen u svoj punoći njegovog ništavila. Ništavilo ekumenizma kojim se hrani mehanizam njegove cikličnosti jeste eklektičko idolopoklonstvo[1] zasnovano na maski čovekopoklonstva – prevare koju čovekoubica od iskoni nudi čoveku, ne bi li ga prevario i usmrtio kao dušu živu (duša živa – ψυχή ζώσα) – u kome je Satana jedini bog.

Da bi demon ekumenizma mogao da deluje neophodno mu je da pokuša da usmrti čoveka i Boga – čoveka je usmrtio grehom, dok Boga pokušava ubiti čovekopoklonstvom koje je u suštini satanopoklonstvo. U vremenu se, pak, kao otrovni – za čoveka i za Boga – izvor ekumenizma pokazao latinski svedogmat o prvenstvu i nepogrešivosti pape[2].

Svojim nastojanjem da u sebi obejdini sve moguće religiozne ideje o Bogu, ekumenizam u stvari hoće da sobom zameni Boga. Ekumenizmu ne treba Biblijski Bog, jer On je isključiv i netolerantan prema filosofskim shavtanjima boga. Ekumenističkoj priči o bogu, Biblijsko Otkrovenje potrebuje kao jedna niža, prelazna stepenica u čovekovom samorazviću i obogosvešćivanju čovekomiša[3]. Tako posmatrano, vidimo na delu stvaranje jednog novog „otkrovenja“ koje nije Crkveno, a time ni bogonadahnuto, tj. spasonosno obožujuće, ali jeste bogoborno i čovekoubistveno. Preciznije rečeno, stvaranje i nametanje „novog otkrovenja“ za Crkvu jeste pokušaj rimojelinizacije Crkve o čemu će biti reči kasnije. Moglo bi se još na bezbroj načina definisati i opisati taj mnogoliko-bezlični lik ekumenizma, jer je on skup svih legiona kojim Satana ratuje protiv Crkve.

 

ZAMKA EKUMENIZMA

Glavna opsena ekumenizma je u tome što želi da spase zajednicu (kolektiv), a ne svakog posebnog čoveka. Gospod je došao da spase čoveka, a ne ljude. Gospod je postao čovek, ovaplotio se radi čoveka, a ne radi neke organizacije u kojoj se utapa čovek pojedinac. Istinska Zajednica spasenja (Crkva) jeste zajednica koju stvara Bog radi oboženja čoveka – to nije nikakva nadzajednica koja obrazuje Boga i čoveka[4]. Ekumenistička, na Hristu Bogočoveku neutemeljena zajednica ne govori Duhom Otaca, već jezikom kompromisnih, nesaborskih (neblagodatnih) konferencija. Na taj način se Sveto Otkrovenje zamenjuje naukom, Sabor Crkve naučnim skupom kroz koji se učesnici u njemu „žrtvuju“ baš radi te nove nad-nauke,[5] ne bi li nekako bez Hrista Bogočoveka pobedili smrt i tako opet simulirali vaskrsenje. Moramo napomenuti da je za ekumenizam smrt vrlo bitna, jer on njome pokušava da sakrije greh, njen izvor, i tako ako može simulira (proizvede) vaskrsenje, tj. oboženje čoveka bez Boga. Za takvu nauku Sveti Apostol Jakov kaže ovo nije ona mudrost što silazi odozgo nego zemaljska, čulna, demonska (Jak 3,15), istovremeno nas Sveti Apostol Pavle, takođe, upozorava na demonsko falsifikovanje Svetog Evanđelja i predanja Crkve i poručuje nam, ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drugačije nego što vam propovedasmo, anatema da bude. Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propoveda jevanđelje drugačije nego što primiste, anatema da bude!(Gal 1, 8-9)[6].

U tom kontekstu valja napomenuti da demon zna za užas greha i život u smrti, te zato Crkvi „čovekoljubivo“ nudi kompromise ekumenističkih konferencija. Samodovoljnim konferencijskim deklaracijama demon pokušava da sablazni Crkvu kroz njene Pastire. Naime, Crkveni Pastiri koji prihvataju, opravdavaju ili, pak, direktno učestvuju u stvaranju spomenutih deklaracija – umesto da se trude da svim ljudima objavljuju Hrista Bogočoveka – postaju vuci u ovčijoj koži[7]. Ekumenističke konferencije su snažno demonsko iskušenje kojim se Jerarsi Crkve dobrovoljno varaju i prihvataju greh da sa necrkvama, kroz kompromisni „dijalog“, rade na uspostavljanju ujedinjene svetske crkve – tj. Crkve i sveta bez Bogočoveka Hrista. Krijući se iza čovekoljublja bez Boga i bogoljublja bez čoveka, ekumenističke konferencije nam nude nešto što nije po meri Bogočoveka Hrista – što samo potvrđuje da se đavo nije odrekao svoje lukavosti, iako je ona odavno prepoznata od Otaca[8]. Glasom svojih konferencija ekumenizam pokušava da se nametne kao „novi“ glas Duha Svetog u Crkvi kojim Crkva prevazilazi svoje teološke nedoumice i istorijske promašaje, jer joj se otkriva nešto novo što je „oslobađa“ od prethodnog. Valja reći da su verni (Pastiri i Narod), sabrani u Crkvi, pozvani da svedoče Hrista svakom čoveku na ovom svetu, ne prezajući ni od kakve žrtve radi bližnjeg da bi ga priveli Njemu. Međutim, to nam nikako ne daje „slobodu“ da se odričemo Hrista onakvog kakav nam se ovaploćenjem otkrio i kakvog nam Duh Sveti preko Sabora Svetih Otaca svetotajinski neprekidno svedoči. Jedino sledujući Svetim Ocima u Duhu Svetom možemo razumeti Otačko upozorenje na đavolsku lukavost sakrivenu u ekumenizmu i njegovom pokliču za susretom u ljubavi. Susret u ljubavi nije susret u demokratsko-socijalističkoj ravnopravnosti“ ekumenizma, već je, po iskustvu Svetih Otaca, sabranje svih u Hristu Bogočoveku. Ljubav u sebi ne podrazumeva kloniranu istovetnost ljudi, a još manje negiranje Istine zarad laži. Naprotiv, ljubavlju su ljudi, koji sledujući Svetim Ocima Duhom Svetim, sabrani u Hristu Bogočoveku, oblagodaćeni da svakom svedoče Ljubav (Hrista) bez poniženja i kompromisnih dogovora koji bi je sobom sveli na ono što nije[9]. Jednom rečju, ekumenistički poklič za susret u ljubavi jeste poziv na susret svih u ništavilu demonske prevare – a svaka demonska prevara po sebi jeste pakao. Poklič ekumenizma je glas uzurpatorskog duha u vremenu i prostoru, a borba Crkve protiv njega je od uvek karakteristika života Crkve u vremenu i prostoru[10]. Satana to dobro zna, pa zato i uči svoje pristalice da: „Svemoć u suštini ne znači vlast nad zemljama, pa ni nad regionima. To je vlast nad civilizacijom čiji je stožer religija. To je vlast nad dušom čovečanstva, viša forma vlasti, koja treba da pripadne Bogu“ – tako da u suštini „njihove pretenzije na tu vlast nisu ništa drugo nego izazov Njemu [Bogu], svedočanstvo toga da u njima živi i dejstvuje onaj koji je u čudovišnoj gordosti ustao protiv Njega i produžava da neobuzdano u svojoj preteranoj strasti ovlada duhovnom vlašću nad svetom, pretvorivši sve u duhovne robove“[11]. Otuda svaka sličnost savremenih sabranja na „međucrkvenim“ konfencijama sa Sv. Vaseljenskim Saborima je spoljašnja, jer suština im je temeljno različita. Do Sabora je dolazilo i dolazi u Crkvi radi utvrđivanja Istine – koju je neka jeres negirala – na taj način se Crkva izražavala, otvarala prema onima koji su van Crkve. Današnje ekumenističke konferencije i u tom pogledu negiraju Svete Vaseljenske Sabore, budući da one po sebi pokušavaju da sakriju i opravdaju svaku jeres kao ispravnu i neophodnu da bi se Istina Crkve uopšte izrazila. Na njima se bez Istine (Bogočoveka Hrista i Duha Svetog) govori o nekoj novoj, nadotkrovenjskoj i bezblagodatnoj istini.

Ekumenističke konferencije su bez blagodati Duha Svetoga, koja je neophodna da bi one imale značaj i karakteristike Sabora. Istina je, za ekumeniste je istina postala filosofsko-kompromisna i u svemu podređena ovosvetskim potrebama. Umesto staranja o spasenju od greha, propadljivosti i smrti kroz preumljenje i svetotajinsko preobraženje čoveka u Hristu Bogočoveku – konferencije naglašavaju potrebu rešavanja savremenih socijalno-političkih problema u okviru kolektiva obezbićenih i obezličenih ljudi bez Hrista. Tačno je da se na tim konferencijama govori o opasnosti posvetovnjačenja, ali se na njegov izazov odgovara metodama posvetovnjačenja kojima se pokazuje teološka utemeljenost i usmerenost ekumenizma.

 

„TEOLOGIJA“ EKUMENIZMA

Svojim odnosom prema bogoslovlju, pobornici ekumenističkih konferencijskih sastanaka se pokazuju kao dosledni nastavljači starogrčke filosofije za čiju je teologiju Sveti Grigorije Palama jasno svedočio da je to „teologija“, dokazivanje mogućeg (πιθανολογία), jer svako bogoslovsko mišljenje koje oni prihvataju jeste dijalektičko, moguće od mogućih, odnosno verovatno od verovatnih. Naime, oni ništa izvesno i pouzdano ne znaju ο Bogu, „nego zaludeše u svojim umovanjima“. Mi, međutim, u svom bogoslovstvovanju ne polazimo od načela zasnovanih na osnovu pretpostavke, već im bivamo nepokolebivo privrženi jer smo tako poučeni od strane Boga“[12]. Ovakvim stavom se Sveti Grigorije projavljuje kao nastavljač svetootačkog predanja koje mu je prethodilo, kao npr. Svetog Vasilija Velikog, koji nam govori sledeće: „Zaista, prevelika svetovna mudrost jednom će ih do strašnoga suda dovesti, jer posmatrajući toliko pažljivo sve ono što je zaludno, zaslepljeni su za poimanje istine…oni samo jednom od svih metoda nisu iznašli: metod kojim bi shvatili da je Bog Tvorac svega i pravedni Sudija, Koji dostojnom platom nagrađuje svakoga za njegova dela;…“[13] – jer – „…postoji nešto od onoga što nam je darovalo bogonadahnuto Pismo, što je nesravnjivo više od znanja o stvarima i zbog čega su bogotvoračke reči nesravnjivo uzvišenije od one filosofije, jer njene nauke same od sebe ne privode niti uzvode ka onoj uzvišenosti znanja“[14]. Jednom rečju, ekumenističke, (psevdo) saborne, ekumenističke konferencije nemaju istog Duha sa Saborom Apostola i Otaca Crkve, a time nemaju ni ispravno bogoslovlje[15]. Naime, u ekumenizmu se sve skoncentrisalo na događaj izvan čoveka, na stvaranje atmosfere pogodne za postizanje kompromisa, koja se nameće kao „novi ključ“ kome je podređen Bogočovek Hristos, a time i Crkva. Takav „ključ“ je neophodan da bi se ekumenizmom izgradio agnosticizm kao temelj potvrde neophodnosti da se pojavi novi, za sada nepoznati, bog[16].

Udarna pesnica ekumenizma u propagirnju „novog ključa“ kojim se prevazilaze[17] sva „ograničenja“ Crkve, jeste klerikalizam. To je i razumljivo, da jedna obezbićena, ekumenistička, zajednica teži da se otemelji na nečemu i da kroz to sebe pripremi za vozglavljenje glavom ka kojoj teži i koju priziva, a koja nije Hristos Bogočovek, već nekakav nadepiskop koji bi bio iznad Saborne Crkve. Na ovaj način bi Crkva prestala da bude Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. Gubitkom sabornosti gubi se jedno živo, Sveto Telo Bogočoveka Hrista koje su Apostoli Duhom Svetim predali svetu ne znajući za takvog nadepiskopa – ili nadapostola – koga bi sada da sakriju pod imenom Svetog Apostola Petra. Na taj način se savremena, takozvana neopatristička teologija pretvara u dvoseklu sekiru kojom bi istovremeno da se ubije čovek kao bogoliko biće, ali i da se Bog odseče i protera od čoveka u neki neodređeni i samo odabranima poznati eshaton.

Neprestano naglašavanje eshatona u savremenoj akademskoj teologiji, makar ona samu sebe nazivala i evharistijskom, samo spolja liči na svetootačko (apostolsko) žarko iščekivanje Drugog dolaska. Kod Apostola i Apostolskih Učenika to je Eshaton, koji se od Boga daruje čoveku radi konačne potvrde Hrstovog spasenja roda ljudskog, dok je sada Eshaton nešto što se logikom, filosofskim domišljanjem nameće i Bogu i čoveku. Takođe, u apostolsko-svetootačkom Eshatonu svi postaju jedno u Hristu Bogočoveku i tu svoju ravnopravnost – sada i ovde – dele međusobno budući da im je sve zajedničko u veri, nadi i ljubavi Hristovoj.

Kod savremenih, akademskih, teologa eshatologa ništa nije zajedničko već je sve razdeljeno između „običnog“ Naroda i jerarhije koja je posvećenija (u gnostičkom smislu) u Tajnu spasenja. Drugim rečima, Eshaton se zloupotrebljava kao maska za prikrivanje činjenice da se kvari istina Krajeugaonom kamenu Crkve – njenom vozglavljenju na Njemu i u Njemu radi Njega – i uvodi neka nova, klerikalna, para- eklisiologija. Na primer, kod Svetog Klimenta Rimskog vodeći motiv u eklisiologiji je stav da „ Veliki ne mogu biti bez malih, niti mali bez velikih; u svemu postoji neka spojenost (povezanost), i u tome je korisnost.“[18] Stav Svetog Klimenta, budući da naglašava ravnopravan odnos između klira i Naroda bez poricanja blagodatne funkcije svakog od njih, u direktnoj je suprotnosti sa klerikalizmom, a time i u suprotnosti sa ekumenizmom, bez obzira na lažnu dreku ekumenista da se bore za dostojanstvo i nasleđe Ap. Petra. Jerarhija i Narod su isti organizam, kao telo i duša su. Ako se taj odnos međusobne ravnopravne prožetosti poremeti, onda se pojavljuju dva oblika jedne iste opasnosti po Crkvu i spasenje čoveka. Prevlast klira dovodi do klerikalizma koji nije ništa drugo do metafizička fantasmagorija kojom demon želi da obestelesi Crkvu, naglašavajući hiperblagodatnost klira u odnosu na Narod. Sa druge strane, ako Narod poriče blagodatnu neophodnost jerarhije, kao od Boga ustanovljenog izvora preko koga dolazi život i pokret Narodu, tada se pojavljuje krajnost suprotna klerikalizmu, ali podjednako smrtonosna, a to je mesalijanizam i haos magijskog agnosticizma u kome je sve moguće. U tom stanju, Narod je prepušten demonskoj obmani magije sadržane u prvom iskušenju koje do dana današnjeg uči ljude da bez Boga mogu postati bog – bilo kao pojedinac ili kao kolektiv; i jedno i drugo odstupanje su samo predvorje pakla zvanog ekumenizam.

Klerikalizmom se i ono što nam je od Svetih Apostola predato da spreči samovolju čovekovog egoizma koja uništava Sabornost Crkve – „Episkopa neka postavljaju dva ili tri episkopa“[19] – pretvorilo vremenom u sredstvo tiranije imaginarne zajednice nad čovekom kao slobodnim, bogolikim, bićem[20]. Sabornost Crkve je, u ustima ekumenista klerikalizmom postala izgovor za obezglavljenje Crkve. Naime, time se teži da Crkva postane organizam ljudi sa episkopskim titulama i Naroda koji im je u pokornosti, jer samo tako taj „organizam“ može da se kreće prema nekom samo njemu znanom nagonu samoodržanja koji neverovatno podseća na koktel Darvina i Ničea u bezpoštednoj borbi za samoodržanje egoizma. Da, baš egoizma, i to kolektivnog, obezbićeno-obezličenog egoizma koji se krije iza parola o ipostasi, ipostasnosti, eshatologiji (u koju su upućeni samo posvećeni neognostici) itd. Na osnovu svega toga se, suštinski, zloupotrebljava Jerarhija Crkve, negira pokajanje, dok se smirenje i poslušanje transformiše kroz alhemiju filozofsko-metafizičkih spekulacija u čistu pokornost koja postaje način postojanja čoveka kao zombija.

Filozofsko-metafizičke spekulacije ekumenizma govore o Bogu i rečnik im je religiozan, ali ne i Svetootkrovenjski, biblijski, jer nije blagodatno svetootačko- svetotajinski iskustven[21]. Sa strane njihovih promotera preplavljeni smo novim teološkim idejama i novim tumačenjima svetootačkih, kako oni rekoše, ideja – reklo bi se, u svetlu najčistije tradicije Varlaama, Akindina i Grigorasa, tj. starogrčke filosofije i čeda njenog sholastike. Rezultat ne čudi jer se sve to završava čistim agnosticizmom. U praksi se pokazuje da bezblagodatna katafatika vodi u idolopoklonstvo, dok bezblagodatna apofatika proizvodi sam pakao samozatvorenosti čoveka. Međutim nosiocima takvog, filozofsko-metafizičkog, „preporoda“ Crkve to ne smeta, jer su im širom otvorena vrata za samozadovoljno egoistično naklapanje i raspravljanje bez obaveze poslušnosti Bogu i Crkvi, tj. Svetim Ocima[22].

Potvrda da je blagodat Duha Svetog stvarno delatni ključ kojim svetotajinskom sinergijom sa Bogom napredujemo ka spasenju i oboženju po daru Hristovom, jeste bogosluženje Crkve.

 

BOGOSLUŽENJE CRKVE – NEGACIJA EKUMENIZMA

Crkva je svojim svetotajinskim projavama u vremenu i prostoru potpuna negacija ekumenističkih izmaglica, jer u ekumenizmu nema bogoslužbenog, svetotajinskog iskustva zajedničarenja Boga i čoveka u Bogočoveku Hristu. Samim tim u ekumenizmu ne samo da nema istinite teologije, nego ne postoji ni mogućnost za postojanje istinite antropologije koja u Crkvi biva preobražena blagodaću Gospodnjom tako da postaje teantropologija.

Primer za to jeste iskustvo bogosluženja gde čovek saslužuje Bog(očovek)u i u tome učestvuje drugi čovek. Za takvo učešće čovek biva oblagodaćen kroz ono što mu je već dato, iako mu je predpostojeće, budući da je nestvoreno (blagodatno)[23]. Nestvorena blagodat čisti čoveka sadejstvujući mu i čini ga spremnim za zajedničarenje[24] – na taj način se projavljuje zajednica Boga i čoveka kao sinergija kroz koju se ostvaruje oboženje čoveka[25]. Može se slobodno prhivatiti tvrdnja A. I. Sidorova, da se po Svetim Ocima „harmonično ustrojstvo Tela Hristovog projavljujue pre svega u bogosluženju, koje se vrši u određeno vreme i časove; blagodareći crkvenom bogosluženju nama se otkrivaju ‘dubine božanskog poznanja’.“[26] Karakteristika tako utemeljene zajednice je da je ona nova tvar[27] u kojoj učestvuju zajdno njeni tvorci (Bog i čovek), a ne metafizički proizvod koji se nameće čoveku i Bogu, kao (predpostojeći) nezaobilazni imperativ koji sobom sve sada postojeće poništava ili u najmanju ruku degradira na stepen prolaznog i opterećujućeg.

Ekumenizam na bogosluženje Crkve, takođe, najopasnije udara klerikalizmom, koji se u njemu kroz njegove skupove vozglavljuje u svom bezglavlju[28]. Tajnost kojom sebe zaodeva klerikalizam ne bi li se opravdao jeste priprema za sivilo ekumenizma u kome se, pak, klerikalizam projavljuje kroz samopozivanje i samoučestvovanje odabranih klirika u njemu. Oni su Narodu Crkve nepoznati i nedostupni – iako im se nameću – kao Pastiri. Narodu Crkve i Pastirima su nepoznate i njihove ekumenističke teme (problemi, saopštenja, moljenja i sl.), koje se biraju po ključu čiji mehanizam znaju pojedinci među episkopima nezavisno od Sabora i Naroda. Maska klerikalizma, kojom se priprema teren za svaku anticrkvenost, jeste čist papizam koji nam govori da se verni na liturgiji sabiraju (samo) oko episkopa, koji je umesto Hrista ili na mestu Hrista, a ne Duhom Svetim oko i u Hristu koji sebe ikonizuje, a ne zamenjuje, kroz episkopa. Klerikalizmom se potiskuje činjenica da je verni Narod u Crkvi ne samo da ispunjava obaveze, već i ostvaruje pravo na spasenje i da u njegovom ostvarenju aktivno učestvuje. Međutim, ekumenizam kroz deklaracije svojih konferencija, i svojim zajedničkim molitvama sa inoslavnima sprovodi rimojelinizaciju bogoslovlja, a to jeste plod sekularizma sakrivenog u njemu, te tako umrtvljuje Narod Crkve i relativizira Istinu Crkve[29].

Evharistijsko iskustvo Crkve, pak, negira ovakvo ekumenističko bogoslovlje i socijalizaciju Crkve, budući da se kroz Sv. Liturgiju neprekidno svedoči da je Crkva jedino u Hristu Bogočoveku Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska, Pravoslavna Crkva[30], a ne evropska i svesvetska skupština ljudi. Otuda je svaka Sveta Liturgija saborna osuda svake jeresi, pa i ekumenizma u suštini i formi njegovoj. To je otuda, jer se svetim sabranjem (Liturgijom), vozglavljuje naše oblagodaćenje i spasenje obožujućom blagodaću Gospodnjom. Na taj način preobraženi u Hristu i u Njemu, Njime usinovljeni Bogu i Ocu, Duhom Svetim, postajemo kadri da svedočimo Onog ko je Svetim Duhom osnovao Crkvu kao svoje Telo, Bogočoveka Hrista koji nam objavi Boga Oca i darova Duha Svetog koji od Oca ishodi; Njega propovedamo i svedočimo, njime postojimo i živimo kao deca Božija po daru Njegovom u Crkvi. Bogočovek Hristos govori kroz svoje Telo i u Telu svom – Crkvi – Duhom Svetim. U Crkvi On ne govori po meri palog čoveka, iako govori radi palog čoveka, po volji Boga Oca jer Bog toliko zavole svet da je Sina svojega Jedinorodnog dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni ( Jn 3,16).

 

ČOVEK U BOGOSLUŽENJU CRKVE

U bogosluženju čovek blagodatno doosmišljava ono što je već primio od trenutka stvaranja, to biva jer se bogosluženjem prihvata ovaploćeni Gospod i kroz krštenjsku sinergiju sa Njime, obnovljenje i oslobođe svakog od nas obučenih u Njega[31] od greha, truležnosti i smrti. U bogosluženju se ne dešava nikakvo magijsko ili metafizičko prevazilaženje čovekove prirode, već njeno preobražavanje u Telo Bogočoveka Hrista, a to znači po blagodati učestvovanje celog čoveka u celom Hristu[32]. Na taj način se izbegava svođenje zajedničarenja čoveka sa Bogom na prisustvo Boga u čoveku i čoveka u Bogu na svojevrsni idololatrijsko-magijski odnos preko Svetog Pričešća[33]. Iako je Sveto Pričešće vrhunac zajedničarenja sa Hristom Bogočovekom, to ne znači da ne postoje i drugi blagodatni darovi – prizivi – na koje treba odgovoriti saučestvovanjem u njima kako bi se stiglo do Svetog Pričešća. Ako je Sveto Pričešće suština, onda je hrišćanski život (pokajanje, vrlina, podvig, očišćenje od greha i smrti i sl.) ono što oko te suštine privodi i priziva ka njoj, razotkrivajući je ne kao konačnost, već kao beskonačnost obožujućeg bogopoznanja.

Čovek je pozvan da preobrazi svoju palu prirodu, a ne da je odbaci. Pozvan je da preobrazi i svoju ipostas, a ne da je obezbići tako što je ostavlja bez suštine. Kada Svetitelji govore o spasenju čoveka, govore o tome kao o činu preobraženja čoveka, ali bez ukidanja čovekove prirode ili ipostasi. Naprotiv, preobraženje podrazumeva očuvanje posebnosti svakog od nas u Hristu Bogočoveku, posebnost čini osnov za prepoznavanje drugog čoveka kao isto tako posebnog, ali bez obogotvoravajućeg egoizma ili nekakvog nirvanskog slivanja. Preobraženje Gospodnje je očuvalo posebnost Apostola Petra, Jakova i Jovana i projavilo očuvanost posebnosti Mojsija i Ilije, bez obzira na različitost njihovog trenutnog načina postojanja i sve to u Slavi Gospodnjoj kroz koju se projavila Sveta Trojica nesliveno i nerazdeljivo.

Takođe, od strane ekumenista, u priči o evharistijskoj teologiji kao potvrdi da je Bog ipak sada i ovde i da je čovek slobodan od greha i smrti, menja se redosled, pa se posledica (smrt) predstavlja za uzrok, a greh (uzrok) za posledicu, da bi na taj način dobili opravdanje za tvrdnju da je život nametnut čoveku i da je sam po sebi muka i prokletstvo, jer je nametnuta neizbežnost. Smrt se smešta u temelj postojanja i postaje pokretač delovanja, jer samo na taj nači postoji život – to je Heraklit, a ne hrišćanstvo. Bog nije tiranin i smrt nije kazna od koje će nas tek Eshaton osloboditi, ali tako što će čovek postati intelektualna utvara bez biblijskog tela, već sa platonovsko-origenističkim intelektom. Sve se pasivizira i napreže da se bogolikost kao aktivan dar koji poseduje čovek uguši i pretvori život u prokletstvo. Tu teoriju o životu kao prisili propovedaju „evharisitijski teolozi“, što samo dokazuje da oni sami nemaju iskustvo bogosluženja i makar prostog znanja o sadržaju liturgijskih molitvi i slavoslovlja.

Truležnost i smrt ne pripadaju prirodi čovekovoj po automatizmu stvaranja, jer čovek nije stvoren kao truležan i smrtan, iako je mogućnost umiranja imao u sebi. Truležnost i smrt su osobine koje samo u filosofiji zasnovanoj na čoveku bez blagodati mogu biti temelji čovekovog prirodnog postojanja. Sa prirodom propadljivom i smrtnom, po automatizmu, čovek bi mogao postojati samo ako bi bio samopostojeće i od sebe postojeće biće, međutim on nije to. Upravo zbog toga je moguće da njegova priroda, iako stvorena, nije po automatizmu smrtna i propadljiva, a time nije ni zla po dušu (intelekt, ipostas i itd.) čoveka. Nemoguće je sebe ostvariti kao uipostaziranog u Hristu bez celokupne svoje prirode preobražene u Hristu, a to znači i preobraženo i oboženo telo, a ne samo obožena duša ili samo oboženi um.

Bog je u svetotajinskom životu Crkve prisutan punoćom svoje blagodati neprekidno i bez prisile, bez čekanja, ali od nas zavisi stepen učešća u njemu, saglasno sa mogućnostima tvorevine[34]. Zajednica je plod načina postojanja, ali je cilj spasenje čoveka kao konkretne i neponištive, neutopljive, nepoistovetljive, neslivene, ali i nerazlučne prirodno-ipostasne drugosti i stvorenosti u oboženju tvorevine, a ne spasenje zajednice obezpriodnjenih ili obezličenih ljudi utopljenih u beskraj trajanja obezsuštastvenog ili neipostaziranog čoveka[35].

Da je tako nešto za nas jedino moguće i spasavajuće u Crkvi svedoči nam Apostolsko-saborno iskustvo Svetih Otaca koje se potvrđuje kao istinito na svakom liturgijskom sabranju u kome se kao u žiži, u Hristu Bogočoveku, sve sabira i preobražava. Istovremeno, liturgijsko sabranje se pokazuje kao izvor svega onoga što nam je od Otaca predano kao životno shvatanje i ostvarenje hrišćanskog podviga. Početak (Α) je Bogočovek Hristos – Kraj (Ω) je Bogočovek Hristos! Nedeljiva je Tajna Boga od Tajne čoveka u ovom svetu. „Ovo je tako stoga što se predanje gradi ne samo kontinuitetom ideja, već takođe i iskustvom. Ono podrazumeva ne samo intelektualnu povezanost, već i zajedničarenje …zajednicu Boga i čoveka. …oci nikada nisu odvajali bogoslovlje od antropologije“[36]. Drugim rečima, svaka istinita antropologija u crkvi jeste teantropologija zasnovana na tajni bogoovaploćenja, tj. na Bogočoveku Hristu. U tom kontekstu je neophodno da se ponovi još jednom da: svaka zajednica koja je van Apostolsko-sabornog: „Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama…“(Dap 15, 28) – Vaseljensko sabornog: „sledeći predanje Katoličanske (Saborne) Crkve…I sledujući Svetih šest Vaseljenskih Sabora“[37] – kao i svevremeno bogogoslužbenog „… Proroci kako videše, apostoli kako naučiše, Crkva kako je primila, učitelji kako su odogmatili, vaseljena kako se saglasila, Blagodat kako je zasijala, Istina kako se dokazala, laž kako je proterana, Premudrost kako se smelo iskazala, Hristos kako je nagradom potvrdio – tako mislimo, tako govorimo, tako propovedamo…“[38] – lažna zajednica i ne-crkva bez blagodati (bogo)poznanja u sebi. Naime, bogopoznanje koje su nam Sveti Oci iskustveno predali se „naziva ‘mudrošću odozgo’ i ‘Božijom mudrošću’… “– jer ono –„je potčinjeno mudrosti Duha, prima i prepoznaje blagodatne darove Duha. A ono znanje koje nije takvo, ono je niže, duševno i demonsko, kako veli Brat Gospodnji, te zato i ne prihvata ništa što je od Duha, kao što je pisano: ‘Telesni čovek ne prima što je od Duha“[39]. Sve drugo van iskustva Otaca jeste lažcrkva[40] kojoj nije glava Bogočovek Hristos, već čovekomiš[41]. Ovo će nam biti jasnije ako napravimo razliku između izraza prevazići i preobraziti, koji su, nažalost, prećutno poistovećeni, iako nemaju isto značenje.

 

PREVAZIĆI ILI PREOBRAZITI?

Razlika o kojoj je ovde reč je istovetna sa razlikom između metafizike i teologije. Neretko se dešava da se metafizika i teologija posmatraju kao sinonimi, međutim, postavlja se pitanje da li je to baš tako. Blagodatna teologija Crkve je po svom ishodištu nemetafizička, jer ne potiče ni od fizike ni od nad/posle fizike (μετά τα φυσικά), iako je sva usmerena ka fizici preobražujući je u nefizičku bez ukidanja, ne zapadajući u metafiziku. Blagodatna teologija potiče od Boga koji se otkriva i ona iako se koristi jezikom čovekove filosofije, ne iscrpljuje se njome, ne svodi se na njeno znanje čiji je početak u borbi protiv neznanja, ali joj je vrhunac i kraj kruga potvrda agnosticizma. U Blagodatnoj teologiji nema kruga samoznanja, već preobraženost prirode kroz poznanje koje oslobađa od znanja, ali ne ukida niti sputava ni jednu od moći čoveka i blagodatnih darova[42].

No, vratimo se izrazu prevazići, budući da je to izraz kojim se ukazuje da je nešto niže i kao takvo prevaziđeno – tj. ostalo iza onoga što napreduje dalje. Prevazilazi se ono što je sputava napredak ka boljem, iako je u određenom periodu kosristilo istom. Ono što se prevazilazi se doživljava poput katalizatora u hemijskom procesu, koji se trpi dok koristi procesu, koji se razvija nezavisno od katalizatora, da bi na kraju katalizator bio odbačen kao nepotreban i opterećujući. U ekumenističkim filozofsko-metafizičkim spekulacijama o Bogu termin prevazići je omiljen, jer omogućava ekumenizmu da opravda svoje nesaglasje sa svim stvarima koje mu protivureče, te ih zato treba prevazići. Ekumenizmom je termin prevazići u svom punom metafizičkom (filosofskom) smislu prebačen na teren teologije i omogući stvaranje vrlo opasnog plagijata teologije Crkve pod imenom akademska teologija[43]. U takvoj teologiji duša treba da prevaziđe telo, a ipostas prirodu kao i Crkva dogmatske razlike sa jereticima i itd., ali prevazići sve to znači odbaciti sve to. Jednostavnije rečeno, akademska teologija jeste jezik Novog Vavilona koji je formiran na temelju Akademije – na paloprirodnom, neblagodatnom – u nastojanju da se naporom (samo)razuma stvori „novi svet“ i čovek bez Boga. Ovim akademskim, psevdo teološkim, jezikom se sve podređuje metodima i ciljevima unapred zadatim po merilima fluidnog, obezblagodaćenog i samodopadnog razuma, koji svedemonskim nagovorom sve sobom rastvara, bivajući u svemu rastvoren do haosa neprepoznatljivosti i bezbrojnih mogućnosti legeona. Bitno je da nema Duha Svetoga, jer tada je u njemu „sve moguće“, jer taj drugi duh – koji se ovim jezikom izražava ne bi li prevario čoveka – nudi „konačno slobodu“ prevazilaženja Evanđelja, a time i Crkve kojoj je Glava Bogočovek Hristos. Ta „konačna sloboda“ jeste „evanđelje“ antihrista. Naravno, da bi jezik Novog Vailona bio prihvatljiviji za čoveka, demon ne govori bez maske kojom skriva sav demonizam ekumenizma. Ljubav (bez Hrista Bogočoveka) je maska za satanski egoizam, koji njome sve poništava, ali sebe obogotvorava. Kroz ekumenizam, maska jezikom svog bogobornog gospodara postavlja akademiju ispred Amvona, akademske simposione na mesto Sabora Crkve, školu na mesto Crkve, vlastoljublje i silu vlasti nasuprot blagodati i sinergije, razum umesto Boga – sve skupa to je na delu demonizovanje umesto oboženja čoveka. Sveti Grigorije Palama – polemišući sa Grigorasom (i Varlaamom) – razotkriva zašto, moglo bi se reći, visokoučeni ljudi upadaju u zamku demonske maske i jezika, pa kaže da to biva „zbog toga što su oni, koliko od njih zavisi, imali samo jednu brigu, a to je da, pretvarajući se da su prostodušni i da tobože bogoslovstvuju uzvišenije od nekadašnjih i sadašnjih otaca, zapravo izazovu pometnju protiv Boga i svih koji su Njemu privrženi“[44]. Jednostavno to je plagijat i suprotnost svega onoga što u Blagodatnoj teologiji označava izraz preobraziti ili preobraženje.

 

ZAKLJUČAK

Možemo slobodno zaključiti da, ako nemamo dobrog temelja, onda je i naše usmerenje pogrešno i nikako ne dovodi do proklamovanog cilja (tj. spasenja). Zato se i duh ekumenizma vrlo brzo pokazuje, kroz smutnju i nemir koji sobom izaziva u Crkvi, samo kao još jedna stranputica koja odvodi čoveka od Bogočoveka Hrista, a samim time i van Crkve Tela Njegovog. Negirajući sobom Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu na delu se, ekumenizmom, nameće rimojelinizacija kao obrazac postojanja i delovanja Crkve u ovom svetu. Time se negira da samo u Crkvi i kroz nju, bez kompromisa sa grehom, propadljivošću i smrću – koji su stanje demonizovane prirode palih anđela – Hristos Bogočovek ostvaruje spasenje čoveka – jer rimojelinizacijom se plagira sve od Bogočoveka nam podareno radi oboženja, tj. spasenja čoveka.

Jedini pravi odgovor na izazove koje život u palom svetu sobom nosi, mi možemo da damo jedino kroz Crkvu i u Crkvi Duhom Svetim. Odgovor van Duha Svetoga jeste inoslavan odgovor, bez obzira što ga daje čovek koji po obrednoj spoljašnjosti podseća na čoveka koji pripada Crkvi. Obredna sličnost nije merilo crkvenosti, već je to blagodat Duha Svetoga i sledovanje bogovidcima, Svetim Prorocima, Apostolima i Svetim Ocima do danas, koji nas rukovode i pokazuju kako da prepoznamo Bogočoveka Hrista Jedinog Spasitelja našeg od greha i smrti i tako živimo podareni nam od Njega život po meri Njega samog.

 

Bibliografija

Sveto Pismo, Starog i Novoga Zavjeta, Biblija, Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, Beograd, 2012.

Sveti Vasilije Veliki 2001, Šestodnev, Novi Sad.

Sveti Grigorije Palama, a. 2012, Prva Poslanica Akindinu, Dela Svetog Grigorije, Palamα 1, Beseda, Novi Sad.

Sveti Grigorije Palama, b. 2012, Prva poslanica Varlaamu, Dela Svetog Grigorije, Palamα 1, Beseda, Novi Sad..

Sveti Grigorije Palama, v. 2012, Slova u odbranu svetih isihasta, Dela Svetog Grigorije, Palamα 1, Beseda, Novi Sad.

Sveti Grigorije Palama, g. 2015, Drugo slovo o pisanoj laži i nepobožnosti (Nikifora) Grigorasa, Dela Svetog Grigorija Palame 7, Beseda, Novi Sad.

Sveti Grigorije Palama, d. 2005, 36. Beseda, Gospode prosveti tamu moju, sabrane besede, Obraz svetački, Beograd.

Sveti Grigorije, Palama, đ. 2005, 60. Beseda, Gospode prosveti tamu moju, sabrane besede, Obraz svetački, Beograd.

Dionisije Areopagit, sveti 2015, O nebeskoj jerarhiji, Međunarodni centar za pravoslavne studije, Centar za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu, Niš.

Sveti Kirilo Jerusalimski, 2001, Katiheze, Beograd – Valjevo – Srbinje.

Sveti Kliment Rimski, 2002, sveti, Klimentova Korinćanima Prva

[Poslanica], Dela Apostolskih Učenika, drugo izdanje, Vrnjačka Banja-Trebinje.

Oros vere Sedmog Vaseljenskog Sabora u Nikeji (787.g), 1990, Zbornik radova Duhovnost Pravoslavlja, Beograd.

Sveti Justin Popović, a. 1974, Pravoslvana Crkva i ekumenizam, Solun. Sveti Justin Popović, b. 1978, Dogmatika 3, Beograd.

Sveti Justin Popović, v. 1999, Filosofija i religija F.M. Dostojevskog (Đavodiceja, od čovekomiša do čovekoboga), Beograd.

Pravila Svetih Apostola, 1895, Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima, knjiga 1, Novi Sad.

Sinodik u Nedelju Pravoslavlja (iz 843. godine),199., Zbornik radova Duhovnost Pravoslavlja, Beograd.

Βλάχος, Ι., μητροπολίτης, 2012, Μεταπατερική θεολογία και ἐκκλησιαστική πατερική ἐμπειρία, ἹεράΜονήΓενεθλίουτῆςΘεοτόκου (Πελαγίας).

Καλατζάκης, Σ. Ε. 2016, Επίτομη Εισαγωγή στην Παλαιά Διαθήκη μετά στοιχείων Θεολογίας, εκδ. Γράφημα, Θεσσαλονίκη.

Ματσούκας, Ν. Α., 1996, Οικουμενική κίνηση, Θεσσαλονίκη, 1996. Παπαρνάκης, Α. Γ., 2012, Προφήτες και λατρεία, εκδ. Γράφημα, Θεσσαλονίκη.

Ρωμανίδης, Ι., 1991, Αντί προλόγου–πρόλογος, Ρωμαίοι η Ρωμήοι Πατέρες της Εκκλησίας, τόμος πρώτος, ἐκδόσειςΠ. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Τσελεγγίδης, Δ. Ι., 2002, Χάρη και ελευθερία κατά την Πατερική παράδοση του ΙΑ΄ αιώνα, έκδ. Π. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Biten, A. M., 2010, Stara Grčka, CLIO, Beograd.

Vlahos, J., 2003, mitropolit, Pravoslavna duhovnost, Cetinje. Gračova, T., 2009., Sveta Rusija protiv Hazarije, Beograd.

Ziziulas, J. a. 2001, mitropolit, Dogmatske teme, Novi Sad.

Zizjulas, J. b. 2014., mitropolit Ekumenske dimenzije pravoslavnog teološkog obrazovanja, Ekumenizam, Ogledi iz ekumenskog bogoslovlja, Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije požarevačko-braničevske, Požarevac.

Kugan, M. D., 2006, Oksfordska istorija Biblijskog sveta, CLIO, Beograd.

Larše, Ž. K., 2015, Ličnost i priroda, Pravoslavna kritika personalističkih teorija Hrista Janarasa i Jovana Zizijulasa, Međunarodni centar za pravoslavne studije, Niš.

Majendorf, J., 1994, Hristos u Istočno-hrišćanskoj misli, Hilandar. Popov, I. V. 2009, Religiozna ideja Svetog Atanasija, Beograd.

Sidorov, A. I., 2008, Kurs Patrologije, Prolog, Vrnjačka Banja. Bodrijar, Ž., 1991, Simulakrumi i simulacija, IP Svetovi, NoviSad, 1991.

Mimica, A., (1982),Sociologija religije Emila Dirkema, predgovor u E. Dirkem,

Elementarni oblici religijskog života, totemistički system u Australiji, Prosveta, Beograd.

 

 

NAPOMENE:


 

[1] Moglo bi se reći da je klasičan primer eklektičke idololatrije opisan u 2Car 16, 10-16. Da nije reč o usamljenoj pojavi u životu Crkve svedoče nam i knjige Svetih Proroka (npr. Isaije, Jeremije, Jezekilja, Amosa, Osije i dr.). O tome videti Καλατζάκης 2016, str. 686. i dalje, takođe videti Παπαρνάκης 2012, str. 118-165. Otuda je i Gospodnje upozorenje da ne možemo istovremeno služiti Bogu i mamonu (Mat 6, 24), nažalost mnogi među ljudima i danas se ponašaju kao oni koji kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojijem mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo (Rim, 1, 21). Dodatnog materijala o biblijskim svedočanstvima koja govore o ovom iskušenju u životu Starozavetne Crkve videti i u Kugan 2006, str. 368. i dr.

[2] O tome Sveti otac Justin Popović piše sledeće : „dogmat o nepogrešivosti pape je ne samo jeres već svejeres… Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. … Pravoslavni dogmat, ustvari svedogmat o Crkvi je odbačen i zamenjen latinskim jeretičkim svedogmatom o prvenstvu i nepogrešivosti pape, čoveka. A iz te svejeresi izrojile su se, i neprestano se roje druge jeresi…“ – Popović, a. 1974, str.187-189.

[3] Popović, v. 1999.

[4] To je bio čest slučaj kod starih naroda, pa i kod Starih Grka, gde je skupina ljudi stvarala svog boga i sebe sa njime po sledećem principu „ … od samog početka prisutan je društveni aspekt religije.Pojedinac, koga ne zanima „spas duše“, kad iskusi thambos, objavljuje iskustvo zajednici u kojoj živi. Zajednica pridaje taj događaj određenom božanskom entitetu, ponekad onom koji se slavi u toj grupi, i osniva kult božanstva, koje može biti blagonaklono ili zlokobno. Ono će odgovarati na zahteve članova grupe, koji se uglavnom svode na njihove materijalne potrebe. …“ – na taj način – „Religijske radnje postaju jedan od načina okupljanja tednice. Svaka politička aktivnost počinje molitvom, a često i žrtvovanjem. Svaka svečanost je istovremeno i građanska i religijska. Poštovanje bogova je patriotski čin.“ – ovakvi – „Obredi su veoma važni i dobro pokazuju slogu unutar polisa. Propuštanje obreda izaziva srdžbu bogova i smatra se činom protiv društva.“ – jer „Polis je okvir religioznog života. Obredi su utvrđeni svetim zakonima čiji je tekst uklesan u kamenu i izložen na ulazima u hramove i javna mesta. … Žrtvovanje se praktikuje u državnim kultovima. To je najvažniji čin svakog kulta. … Ako neko želi da neverje ima pravo na to, pod uslovom da se ne suprotstavlja obredima.“ – Biten 2010, str. 116, 117, 118, 119, 120, 139. Napred, citirano u potpunosti je prepoznatljivo i u strukturi ekumenizma koji je sav religiozan i u neprekidnom naporu da stvori i projavi sebe i kao smisleni kult. Ekumenizam religijom, a ne Bogočovekom Hristom i Duhom Svetim teži aktivnom učešću u društvenim (socijalnim) problemima, opravdavajući to imperativnim usklikom da samo on može da prevaziđe sve ćorsokake čoveka, ali i Boga u ovom svetu čine ga dušom kolektivnog, laičkog, božanstva kome će antihrist biti prvosveštenik. Kao da se u delo sprovodi, ono o čemu je pisao Aljoša Mimica u radu Sociologija religije Emila Dirkema, da „Umesto hrišćanskom Bogu, koji u doba sve odlučnijeg odbijanja od stare vere više ne može stajati kao središte okupljanja i žarište društvene saglasnosti, ljudi će se – naukovao bi Dirkem – najzad pokloniti onom naivišem izvoru svekolike moralnosti koji su, u likovima svih starih bogova i svetih bića, oduvek u stvari obožavali: sopstvenom društvu. »Doći će dan … kada će naša društva ponovo upoznati trenutke stvaralačke uzavrelosti; iskrsnuće novi ideali i ocrtati se novi obrasci kojii će neko vreme čovečanstvu služiti kao vodiči; a kad ove časove jednom dožive, ljudi će spontano osetiti potrebu da ih s vremena na vreme oživljavaju u mislima, to jest da uispomenu na njih održe pomoću svečanosti koje njihove plodove redovno vraćaju u život« (387—388). Ispođ najrazličitijih simbola pod kojima se krio, iskrsnuće napokon pravi predmet ljudske vere: označavalac će – mogli bismo kazati modernijem jezikom – konačno pronaći svoje označeno, Bog će se razobličiti i ukazati kao Društvo, a versko osećanje prometnuće se u osećanje društvenosti.“ – Mimica 1982, str. 8-9.

[5] Jedina žrtva na ekumenističkim konferencijama jeste Bog i Njegovo Otkrovenje (i ovaploćenje radi čoveka). Jednostavno rečeno nema nikakve žrtve od strane naučnika sabranih na ekumenističkim konferencijama, jer i kod njih (kao i u svako drugoj nauci po sebi) „Nije tu reć o nekoj žrtvi (nauka se nikad ne žrtvuje, ona je uvek ubistvena), nego o simuliranom žrtvovanju njenog objekta da bi se sačuvao njen princip stvarnosti“ – Bodrijar 1991, str. 11.

[6] U potpunoj suprotnosti sa ovim Apostolskim (Crkvenim) iskustvenim (blagodatnim) stavom jeste tvrdnja Visokopreosvećenog Mitropolita pergamskog g. Jovana (Zizjulasa), da „UnaSancta, koja je predata u predanju i kroz njega, nije vlasništvo pravoslavnih.“ – Zizjulas b. 2014, str. 89- 90.

[7] „Mnogo je vukova koji hode u ovčijim krznima. Oni imaju ovčiju kožu, ali nemaju ovčije zube i papke. Budući pokriveni krznom krotke životinje i svojim izgledom varajući proste ljude, oni iz svojih čeljusti puštaju pogubni otrov smrti. Dakle potrebna nam je blagodat …. da ne bismo, najzad postali hrana zlotvornog đavola, prihvativši ga kao blagodatnog anđela. Po rečima pisma on hodi kao lav koji riče i traži koga će da proždere.“- Sveti Kirilo Jerusalimski, 2001, str. 43.

[8] O tome Oci svedoče sledeće :„… đavo se preobražava u svetlog anđela ne radi toga da bi se vratio u svoje pređašnje stanje, nego da bi prevario ljude (pošto mu je srce tvrdo kao nakovanj, sama volja je nepokolebiva i ne želi da se pokaje), da bi, živeći slično anđelima, širio mrak zaslepljenosti i smrtonosno neverje“ – Sveti Kirilo, 2001, str. 43.

[9] Primer takve ljubavi je sam Bogočovek Hristos, kao i Apostoli kasnije, koji nisu pravili kompromise sa, u to vreme, popularnom lažistinom, naprotiv upravo su se svim sredstvima borili za slobodu čoveka od greha i smrti. Njihov primer je kroz vekove projavljivao Crkvu kao Bogočovečanski Organizam kome je glava sam Hristos. Postoje mišljenja po kojima su istorijske okolnosti imale gotovo presudan uticaj na život i razvoj Crkve u vremenu i prostoru. Po tim stavovima političke okolnosti, ekonomska situacija i sl. imale su presudan uticaj na Crkvu (vidi Ματσούκας 1996, str. 11-17). Mora se priznati da je to samo donekle tačno, jer Crkva svojim životom u vremenu i prostoru svedoči da se nikada nije mirila i presudno rukovodila tim okolnostima.

[10] U savremenom vremenu primeri za to da se Crkva uvek borila za spasenje čoveka, a ne (samo)miran ovosvetski život su nam Oci Sv. Kozma Etolski, Sv. Nektarije Eginski, Sv. Vladika Nikolaj, Sv. Justin Ćelijski, starac Pajsije Svetogorac. O stalnosti sukoba Crkve i demona I. V. Popov tačno piše da je od početka Crkve za hrišćane najbitniji zadatak bio (i ostao) „ borba sa neznaboštvom u svim njegovim vidovima – neznaboštvom koje očarava lepotom formi, snagom nauke, čarima govorništva, zanosom umetnosti, složenošću života i prefinjenošću napretka, … sa usiljenim drženjem masa … neverjem vladara, za koje je na prvom mestu bilo čuvanje i zaštita čvrsto utvđenih formi života, prinudnošću običaja, … prefinjenom zlobom podrugivanja, nemilosrdnošću zakonodavstva i krvavim prikazom mučenja i pogubljenja. U suštini, borba sa neznaboštvom je za hrišćane bila borba sa demonima.“ -Popov 2009, str. 10. Isto svedočanstvo nalazimo kroz istoriju Svetih Vaseljenskih Sabora, životu Sv. Kapadokijaca, Sv. Maksima Ispovednika, Sv. Simeona Novog Bogoslova, Sv. Grigorija Palame, u vremenu Sv. Marka Efeskog ponajviše s obzirom da je politička situacija nalagala jedno, a vera i spasenje čoveka drugo.

[11] Gračova 2009, str. 116.

[12] Sveti Grigorije Palama, a. 2012, str. 263.

[13] Sveti Vasilije Veliki, 2001, str. 61.

[14] Sveti Grigorije Palama, v. 2012., str. 217.

[15] Teologija Crkve i ekumenistička teologija su temeljno različite i nespojive, baš kao Vavilon i Jerusalim ili Akademija i Sion. Šta nam na to ukazuje? Na to ukazuje njihova međusobna potpuna različitost u pozadinskim im strukturama – jednostavno one su morfološki apsolutno nedodriljive i nemoguće ih je spojiti ili međusobno prožeti bez poništavanja. Naravno da se radi o različitosti duhova kojima su stvorene i koji ih koriste da bi čoveku dali ili nametnuli svoje otkrovenje. Rečena razlika između Duha Svetog i palog, demonskog, duha je vidljiva i u praktičnom govoru Crkve i ekumenizma. Kod Crkve sve je skoncentrisano i dešava se u čoveku i radi čoveka – čovek je sav radi Boga i za Boga budući da je sav svet antropocentričan, dok je sam čovek teocentričan (hristocentričan). Da je to tako svedoči Sveto Pismo koje je sve radi čoveka i u čoveku, a sam čovek je u Hristu Bogočoveku koji ne samo da je ljudima Mesija, Spasitelj od greha, propadljivosti i smrti, već im je neuslovljeni Prototip, cilj, razlog i punoća čoveka, kako pre tako i posle Adamovog greha. Nasuprot tome, u ekumenizmu, sve je izmešteno u događaj koji je van čoveka i u kome čovek može da učestvuje samo pasivno, ma koliko ekumenizam simulirao pokret i stvaranje. Svojim mešanjem svega i svačega, ekumenizmom oduzima od čoveka biće tako što ga utemeljava na prolaznosti i smrti zbog kojih je neophodno da se sve preformuliše i redefiniše. U tom zamešeteljstvu sve se doživljava samo kao napor čoveka i kao prosta akademska istina koja je podložna promeni, te otuda nema drugog temelja osim promene u njoj. Problem je u tome što je ta promena samo lepše ime za neprekidnu razgradnju i destrukciju svega. Novo poništava staro i tako u nedogled. Ako tako postavimo stvari, onda je užasna razlika između teologije Crkve i ekumenizma, jer teologija se temelji na Životu Koji nas je stvorio i koji nas voli i ljubi kao svoje i privodi nas sebi, dok je struktura ekumenizma sva utemeljena na smrti i destrukciji svega. Teologija Crkve je od Živog, Prvog, Teologa Bogočoveka Hrista u Duhu Svetom u zajednici sa svim Svetima, svedocima toga večnog života čoveka u Životu. Ekumenistička teologija je sva u smrti jer je od mrtvog satane, koji traje u propadanju zajedno sa svim njegovim demonima, a to je pakao smrti koja traje u urušavanju.

[16] Takvim stavovima, i težnjama u svom vremenu i za sva vremena Sveti Grigorije Palama Duhom Svetim piše: „ako bismo se, radi objašnjavanja sveštenih učenja, koristili nekim elementima koji potiču iz filosofskih učenja, vrlo lako bismo odstupili od pravoga puta ukoliko ne bismo imali jedini ključ za razumevanje sveštenih Spisa, a to je blagodat Duha, i ukoliko ne bismo bili rukovođeni tim istim bogonadahnutim učenjima“ – Sveti Grigorije Palama, v. 2012, str 212.

[17] O prevazilaženju videti dalje u tekstu.

[18] Sv. Kliment Rimski, 2002, str. 193.

[19] Pravila Svetih Apostola 1895, str. 45.

[20] Slobodna volja čoveka se temelji na njegovoj ikoničnosti, tj. bogolikosti-hristolikosti. Ikoničnost čovekova jeste osnovna, temeljna, pretpostavka za oboženje čoveka. Oboženje je uvek plod saradnje, sinergije, blagodati Gospodnje sa slobodom čovekovom (slobodnim čovekom). Po Svetom Grigoriju Palami Bog o čoveku uvek promišlja kao o svojoj ikoni – „Stvarajući čoveka kao samovlasnog (biće sa slobodnom voljom), Bog ga je udostojio i velikog promišljanja da tu samovlasnost (slobodu volje) dobro upotrebi i da ne bude naklonjen zlu nego dobru. On ga je istovremeno stvorio po Svom sopstvenom obrazu i podobiju kako čovek, motreći na blagi Praobraz, ne bi otpao od dobra. Bog bi, kako i dolikuje, prema njemu kao prema Svom obrazu pokazao bogatstvo Svog milosrđa više nego prema bilo kom drugom Svom stvorenju i On bi ga usled toga, putem podražavanja, privukao ka dobru kakvo je srazmerno i odgovara čoveku. Čoveku je, dakle, moguće da kroz ovo podražavanje bude dobar, jer je stvoren po obrazu Tvorca, ali je nemoguće da čovek bude toliko i neizmenljivo dobar kao Bog – Palama, d. 2005, 258. – tj. kao ikoni Hristovoj jer radi Hrista „ je na početku u biće prizvan čovek sazdan po obrazu Božijem, kako bi kasnije sobom obuhvatio Praobraz;“ – Palama, đ. 2005, str. 456. Drugim rečima Hristos Bogočovek je za Svetog Grigorija Palamu Alfa i Omega za pravilnu teantropologiju. Ovo je vrlo bitno naglasiti jer ako se insistrira na odvajanju teologije i antropologije onda se ostaje na stanju pre ovaploćenja, međutim od Ovaploćenja Gospodnjeg imamo na delu teantropologiju na delu. Upravo u tom kontekstu teantropološkom možemo najlakše razumeti značaj svedočanstva Svetog Grigroja Palame (tj. Crkve) o Nestvorenoj energiji Gospodnjoj kojom se obožujemo. Ako ostanemo na odvojenim poljima (a to je moguće samo na terenu filosofije i nauke u stilu Varlaama, a nikako u Crkvi) onda stvarno Nestvorene energije predstavljaju problem koji ukazuje na tehnički paradoks, ali ne rešava sotiriološki problem, po kome je Bog onaj koji koristi energiju da zajedničari sa čovekom, ali nema one bogočovečanske bliskosti koju nama daruje Ovaploćenje. Naime ako posmatramo Nestvorene energije, kao što to čini Sveti Grigorije Palama sledujući Svetim Ocima pre njega, kroz i u Ovaploćenju Gospodnjem onda vidimo da te energije ne ukazuju na prisustvo odsutnog veće jesu potvrda i projava Ovaploćenog Koji je tu po volji Boga Oca u sili i slavi Duha Svetoga, da bi se za nas ta Slava pokazala kao projava i zajedničarenje sa Svetom Trojicom do maksimuma mogućnosti tvorevine. Ovde naglašavam da izraz „Ovaploćenog Koji je tu po volji Boga Oca u sili i slavi Duha Svetoga“ ne podrazumeva nikakvo umanjenje Boga Sina i Duha Svetoga u odnosu na Oca po božanstvu, nedao Bog to da izjavim, već je jedan opis ikonomijskog, sotiriološkog delovanja Svete Trojice u tvorevini.

[21] O tome videti Βλάχος 2012, str. 170-189. Ρωμανίδης 1991, str. 5 – 47.

[22] O razlozima poslušnosti i sledovanju Svetim Ocima Crkve, Sveti Grigorija Palama svedoči sledeće: „Oni (tj. sveti Oci, prim. prev.) jesu pouzdani zaštitnici „jevanđelske ludosti“, ali i bogoslovskog učenja, pošto se Duh istinske mudrosti uliva u njihove duhove, i „učenicima Božijim“ čini one u kojima prebiva;“ – Sveti Grigorije Palama, b. 2012, str. 306.

[23] Teologija Otaca o nestvorenoj blagodati (energiji) Božijoj je biblijski utemeljena, ali ne samo na Novozavetnim već i na Starozavetnim temeljima – „ Τήν όλη θεολογία της χάρης θεμελιώνουν οί πατέρες του ΙΔ’ αίώνα βιβλικώς και μάλιστα όχι μόνο στην Καινή άλλά και στην Παλαιά Διαθήκη“ – Τσελεγγίδης 2002, str.

[24] Moglo bi se reći da je paradoks blagodatnog delovanja u tome što, blagodat kada je očekuješ ne dolazi, kada si odsutan prisutna je. Dok gledaš ne vidiš, kada oslepiš progledaš. Kada odričeš potvrđuje, kada gradiš razara, kada rasturaš stvara. Kada pričaš nestaje, kada ćutiš pojavljuje se. Kada opisuješ zatrpava se, kada prestaješ da opisuješ razotkriva se, kada se uzdižeš pokopava te, kada se ukopavaš uzvisuje te. Dok tražiš život zamire, kada umireš oživotvorava te. Kada tražiš mudrost postaje ludost, kada poludiš omudri te. Dok imaš znanje prebiva u neznanju, kada ne znaš daje ti poznanje. Dok ideš širokim putem nije ti saputnik, kada odlutaš od širine, visine, dubine privodi te Hristu Bogočoveku od Koga jeste i kojom nam On otkriva Oca, dajući nam Duha Svetoga da bi poznali Njega Bogočoveka Koji nam Presvetu Trojicu objavi postavši jedan od nas spasenja našega radi.

[25] «ἡ σωτηρία εἷναι ἔργο καί δωρεά τῆς χάρης τοῦ θεοῦ, πού προϋποθέτει ὅμως καί την ἐλεύθερη συνεργία τοῦ ἀνθρώπου.» – Τσελεγγίδης, str. 13. Jednom rečju Spasenje je nemoguće bez sinergije čoveka sa Bogom, jer spasenje jeste dar koji podrazumeva ne samo slobodu Darodavca da da dar već i primaoca dara da ga slobodno primi. Takođe valja napomenuti da Sveti Grigorija Palama određuje Božansku blagodat kao energiju kojojm se se ostvaruje oboženje, spasenje čoveka u Hristu Bogočoveku – vidi Τσελεγγίδης, str. 30. Za razliku od Crkve, kod rimokatolika je stvar spasenja prebačena na teren pravnog zadovoljenja. Postoji direktna veza između papske borbe za vlast i razvoju stava na Zapadu prema čovekovoj slobodi i blagodati. Sve je svedeno u okvire prava –

«Συστηματικῶς ὅμως μέ τό πρόβλημα τῆς σχέσεως χάρης καί ἐλευθερίας ἀσχολήθηκε ἰδιαίτερα ἥ Δυτική Χριστιανοσύνη,ἡ ὁποία ἀντιμετώπισε τή σχέση αυτή μέ δικανικό τρόπο. …Ἡ Ρωμαιοκαθολική Ἐκκλησία, ὅπως εἶναι γνωστό, προβλήθηκε ὡς ἐξωτερική αὐθεντία πάνω στόν ἄνθρωπο τῆς Δύσεως. Ἔτσι ἡ αὐτονόμηση τῆς ἐλευθερίας τοῦ ἀνθρώπου στή Δύση συνδέεται στενά μέ τήν ἀποδέσμευση ἀπό τήν ἐκκλησιαστική αὐθεντία. Βλ. σχετικώς ‘Αλ. Σμέμαν, Ή άποστολή της ‘Εκκλησίας στο σύγχρονο κόσμο, μετάφρ. Ί . Ροηλίδη, ‘Αθήνα 1983, σ. 219-232» – Τσελεγγίδης, str. 13-15.

[26] Sidorov 2008, str. 98. O tome videti još Sveti Kliment Rimski, 2002, str. 195.

[27] Vidi Otk 21, 5.

[28] Primeri za to su konferencije koje su održane u Balmandu (17-24. jun 1993), Raveni (13.oktobar 2007) i dr.

[29] Klasičan primer nalazimo kod Mitropolita pergamskog g. Jovana (Zizjulasa) – „… Pravoslavlje nikad nije zauzelo stav kakav je zauzeo Zapad, odnosno da kaže da Istok predstavlja celokupnu vaseljenu. Zbog toga Pravoslavna Crkva i nema episkopa Rima, dok je Rim ustoličio latinske episkope i u Konstantinopolju i u svim pravoslavnim oblastima. …Pravoslavna Crkva nikada nije sebi dopustila da kaže: Od raskola pa nadalje, ja sam Crkva u celome svetu. Ona i dalje zadržava mišljenje da i rimokatolici predstavljaju neizbežan elemenat vaseljenstva Crkve“ – Ziziulas, a. 2001, str. 241. Stav Visokopreosvećenog Mitropolita je u potpunoj suprotnosti sa blagodatnim iskustvom Svetih Otaca, koje nam u naše vreme svedoči Prepodobni otac Justin Popović, koji sledujući Svetim Ocima kaže sledeće: „Poput svetih Apostola, sveti Oci i Učitelji Crkve heruvimski bogomudro i serafimski revnosno ispovedaju jedinstvo i jedinstvenost Crkve Pravoslavne. Stoga je pojmljiva plamena revnost svetih Otaca Crkve pri svakom odvajanju i otpadanju od Crkve, i njihov strogi odnos prema jeresima i raskolima. U tome pogledu od izuzetne su bogočovečanske važnosti sveti Vaseljenski i sveti Pomesni Sabori. Pri njihovom hristomudrom duhu i stavu, Crkva je ne samo jedna nego i jedina. Kao što u Gospoda Hrista ne može biti nekoliko tela, tako u Njega ne može biti ni nekoliko Crkava. Po Bogočovečanskom biću svome, Crkva je jedna i jedina, kao što je Bogočovek Hristos – jedan i jedini. Otuda je razdeljenje, deoba Crkve stvar ontološki, suštinski nemoguća. Razdeljenja Crkve nikada nije bilo, niti ga može biti, a bivala su i bivaće otpadanja od Crkve, kao što dobrovoljno besplodne loze otpadaju sasušene sa večnoživog Bogočovečanskog Čokota — Gospoda Isusa Hrista. Od jedne jedine nerazdeljive Crkve Hristove u razna vremena odvajali su se i otpadali jeretici i raskolnici, i time prestajali biti članovi Crkve i sutelesnici Bogočovečanskog tela njenog. Tako su najpre otpali gnostici, pa arijanci, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikonoborci, pa rimokatolici, pa protestanti, pa unijati, pa… redom svi ostali pripadnici jeretičkoraskolničkog legiona“ – Popović, b. 1978, str. 211-212. Ovde bi valjo ukazati na još jednu karakteristiku u teološkoj misli Visokopreosvećenog Mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa), koju srećemo ne samo u Dogmatskim temama, a to je: u njegovim delima se provlači svojevrsna, apologija starojelinske misli kao one koja je najpresudnije uticala na teologiju Crkve. Stiče se utisak, da je seme teologije bilo podjednako posejano u Svetom Pismu i u starogrčkoj filosofiji…

[30] Nikeo-carigradski simvol vere je neodvojivi deo Sv. Liturgije kojim se Crkva izražava kao celosno spremna nevesta Hristova i kojim se potvrđuje vera naroda da predstojeće pričešćivanje jeste pričešćivanje Telom i Krvlju Hrista Bogočoveka Onog istog i Njega istog kako o Njemu svedoči taj Simvol vere.

[31] Videti bogoslužbenu himnu Jelici vo Hrista.

[32] O tome je svedočanstvo Otaca je jedinstveno, vidi Τσελεγγίδης, str. 16. i dalje .

[33] Tako se beži u eshaton dok se sadašnjost pasivizira, jer se, paradoksalno ali tačno, ukida čovekovo ipostaziranje u Hristu kao delatno i obožujuće.

[34] Nemoguće je čoveku da se spasi bez blagodati Gospodnje sa kojom je jedino moguće ontološko oslobođenje čoveka [od greha i smrti]. Vidi Τσελεγγίδης, str. 49.

[35] Do ovakvih kontradiktornosti se dolazi kada se u „bogoslovlju“ suprotstavljaju priroda i ipostas kod čoveka, ali nažalost i kod Svete Trojice, tj. našem Bogu u Trojici i Trojici u Jedinici. O tome videti još i Larše 2015.

[36] Majendorf 1994, str.15.

[37] Oros vere Sedmog Vaseljenskog Sabora u Nikeji (787.g), 1990., str. 58-59.

[38] Sinodik u Nedelju Pravoslavlja (iz 843. godine),1990, str. 63.

[39] Sveti Grigorije Palama, v. 2012, str. 77.

[40] O tome videti Vlahos 2003, str. 96-97.

[41] Vidi: Popović, v. 1999.

[42] Iz kog razloga je došlo do toga da se Crkva koristi jezikom koji po mnogo čemu nije adekvatan za iskazivanje bogootkrivenih tajni, a tu spada i jezik filosofije, Sveti Dionisije Areopagit kaže sledeće: „Stoga, da bi podstakli te, što u svojim poimanjima, prema svojoj mudrosti, ne idu dalje od vidljivih lepota, sveti bogoslovi što uzvišavaju naš um, očigledno su pribegli takvim neodgovarajućim predstavama sa tim svetim ciljem, da ne dopuste našoj čulnoj prirodi da se uspostavi na nižim izradama, već da bi sa samim neodgovarajućim izradama pobudili i uzvisili naš um, tako što bi i uz svu povezanost nekih sa materijalnim, mogla da im se pokaže neprilična i nesaobrazna sa istinom, da viša i božanska bića zapravo ne sliče tako niskim izradama“ – Dionisije Areopagit 2015, str. 8-9.

[43] Primer za to je sukob (u suštini) filosofskog teologiziranja Varlaama i teološkog svedočenja Crkve kroz Svetog Grigoriju Palamu. Istovremeno to je izvanredan primer gde se pokazuje temeljna razlika između sveštenoslužitelja odenutog u odoru filosofa–Svetog Grigorija Palame, i bezblagodatnog filosofa sakrivenog iza svešteničkih odeždi–Varlaama. Sveštenoslužitelj i kada koristi jezik filosofa bogosluži, jer jeste Prorok koji prorokuje na izgrađivanje Crkve. Sakriveni, bezblagodatni, filosof i kada je u spoljašnjoj formi sveštenosluženja samo filosofira rukovođen svojim željama i voljom duha tuđeg Crkvi. Sveštenoslužitelj potvrđujući (sledujući Duhu Svetom i Svetim Ocima) objavljuje otkriveno da bi svakom bilo pristupačno i poznato. Neblagodatni filosof u odeći sveštenika (hrišćanina) sve negira, jasno otkriveno muti svojim porobljenim ego duhom. Sveštenik sakuplja da bi prineo i izgradio stvoreno. Neblagodatni filosof, u ovčijoj koži, sabrano razbija da bi proizveo lažstvoreno i nestalno, ne bi li, nekako sve udaljio od Ljubećeg nas Boga i Tvorca našeg, i prineo sebi. Sva istinita teologija izlazi iz Oltara i jeste Otkrovenje Boga (Αποκάλυψη του Θεού) čoveku i nikada nije čovekov pronalazak (ανακάλυψη). Sva neblagodatna filosofija Varlaama i njegovih nastavljača negira Oltar, stavljajući akademiju iznad njega. Oltar teologije (života) Crkve jeste bogoviđenje i čovekopoznanje oboženja – ohristovljenja čoveka. Jednostavnije rečeno, primer varlaamovske (u našem vremenu očuvana u ekumenističkom teologiziranju) „teologija“ jeste idololatrija koja se rukovodi i propoveda fantaziju obogotvorenog ništavila. Upravo nam Sveti Grigorije Palama ( kao i svi Sveti Apostoli i Sveti Oci Crkve do danas) svedoči da je život bez Hrista Bogočoveka, van Crkve i Duha Svetoga, protivno volji Boga Oca, demonsko ništavilo mrtvilo kojim nas vara demon i prevodi kroz greh u smrt.

[44] Sveti Grigorije Palama, g. 2015, str. 224-225.

 

 

2 komentar(a)

  1. Himna ljubavi (1.Kor 13, 1-13)

    1. Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.

    2. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.

    3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.

    (Zač. 154).

    4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,

    5. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,

    6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,

    7. Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.

    8. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.

    9. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo;

    10. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.

    11. Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kada sam postao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko.

    12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.

    13. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.

    Eh kad bismo tražili Boga tom žestinom, upornošću i predanošću kojom tražimo vraga, braćo naša Pravoslavna, svijet bi bio rajsko mjesto!

  2. Jeste tačno da ne objavljujete često tekstove na sajtu ali zato kada se objavi novi tekst to je tako kvalitetno za pročitati da zaslužujete svaku pohvalu. Hvala vam što postojite!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *