ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
V
 
Савремено Источно монаштво је изгубило тајну Новог бића, која се скривала у “умном делању”, услед чега се приближио крај
 
Ишчезавање монаштва и овештаствљење духа – знаци краја. Нема благодатних стараца и остатак Хришћана треба да се спасава списима отаца и молитвеним сузама.
 
Као даске апостолске лађе нама служе списи отаца и спасоносни плач. На тим “даскама” ћемо се и спасавати и улазити у ново, духовно и разумно биће. Јер, старо, вештаствено и телесно биће пропада и руши се. Оно је “песак” о коме Спаситељ говори: “Неће опстати кућа зидана на песку” (уп. Мт.7,26-27). Неће опстати, такође, ни једна душа која себе гради на песку земаљских по-хота и телољубља и на песку спољашње побожности: и она ће се разрушити. Списи отаца и покајни плач пред Богом је јединствена спасоносна основа, на којој може опстати дом душе и одолети разорењу.
Живо и благодатно руковођење за нас је нестало и ишчезло. Чак и спасоносне књиге ишчезавају систематски и по утврђеном плану. Живо руководство се налазило у монаштву међу искусним трудбеницима “умнога делања”. Међутим, само монаштво је посвуда осиротело изнутра, у “умном делању”, изгубивши тајну новог бића. Осиромашење се збило давно и неприметно.
Још у XIV веку преподобни Григорије Синаит се жалио да је прошао сву Атонску Гору и да је међу хиљадама инока нашао само три сасуда благодати, који су имали извесно поимање о “умном делању” (еп. Игњатије Брјанчанинов, том II, 300). Наш, пак, благословени епископ Игњатије Брјанчанинов је пре сто година писао: “Они су сада ретки: чак се поуздано може рећи да их нема”.
Може се сматрати нарочитом Божијом милошћу уколико човек, измучивши се и душом и телом у монашком живљењу, на крају неочекивано, негде у некој забити, нађе сасуд који је изабрао Бог који не гледа на лице, тј. ништаван у очима људи, а преузнесен пред Богом. Зосима је у безљудној зајорданској пустињи сасвим неочекивано нашао велику Марију. Због коначног оскудевања у духоносним наставницима, отачке књиге остају једини извор коме се гладна и жедна душа може окренути да би стекла суштински “неопходна познања у духовном подвигу” (епископ Игњатије Брјанчанинов, том II, 300).
Манастири, тј. чувари “умне светлости” су разрушени стога што је само монаштво срушило темеље манастира, тј. оставило “умно делање”. Напуштање “умног делања” и увећање манастира у последњим временима кроз стицање спољашњег богатства и славе, те обузетост спољашњим поретком и раскошју беше тежак грех и дрско нарушавање монашких завета. Дуготрпљење Божије није истрпело нарушиоце завета, те их је предало страшном суду: манастири су разрушени и монаштво је разорено.
Призвање монаштва није се састојало у ношењу црне одеће одрицања. Живети световно, одвојено од света у манастирима [није представљало монаштво]. И путем спољашњег, унакаженог монаштвом ишли су многи, не схватајући умни, скривени смисао истинског Божијег иноштва.
Они који су волели световни живот под монашком одећом беху спољашњи монаси. Међутим, спољашње монаштво није имало благослов од Господа Бога.
Нови Адам, Богочовек, Господ – Спаситељ беше Родоначелник новог, другачијег човечанства. И монаштво је било призвано да буде носилац тог другог, новог богочовечанског [живота]. За њега му је био указан благодатноделатни “умни пут”, тј. одрешење умне душе од мислене одежде овога света: од помисли, маштања и похота плоти и удаљавање у монашку обитељ – у другачије живљење, те удаљавање у други, невештаствени, духовни, анђелски и умни живот.
Са губитком “умног живљења” монаштво је пред Богом изгубило право на постојање. Умно живљење је било корен духовног постојања монаштва, тј. његова душа. Када је корење посечено, дрво монаштва је увело и умрло. Са губитком унутарњег, није се дуго одржало ни спољашње: оно се разлетело као прах који развејава ветар.
Катастрофа која је погодила монаштво могла се видети већ поодавно. Међутим, њу нису видели сви, него само духовно прогледали монаси. Њу је јасно видео благодатни епископ Игњатије, који је још у своје време писао:
“Монаштво у Русији и свуда одживљава рок који му је дат. Савремено монаштво је изгубило правилан појам о умном делању. А без умног делања монаштво јесте тело без душе. Стога и не очекујем обнову монаштва” (еп. Игњатије Брјанчанинов, том II, стр. 312).
Сада смо и ми видели испуњење тих богонадахнутих, страшних и пророчанских речи. Манастири су као темељ Православне Русије завршили своје, а са њима и монаштво као темељ и душа Православног Хришћанства. Оно је одживело свој век и ишчезло. Кад је у монаштву нестало “умно делање”, нестало је и оно само, с обзиром да Богом беше призвано на свештено делање. Са ишчезавањем, пак, монаштва као живог носиоца духовног постојања човечанства, у хришћанском свету су се пројавила страшна знамења краја света, знамења његове неизбежне катастрофе, његовог коначног распада и разлагања. Јер, монаштво је било “со” која га је чувала од коначног трулења. Кад је сама “со” изгубила снагу, свету је дошао крај.
 
Спаси ме, Господе, јер неста преподобнога (Пс.11,2).
 
Човеков свет је духовно осиротео, остарио: он више не може да пружи оне који могу да сместе и носе у себи ту тајну. А тајна света јесте тајна Хришћанства, Христова тајна. Свет је постојао ради те тајне. Кад ишчезну носиоци те тајне ишчезнуће и сам свет. Носиоци те тајне су били свети монаси. Монаштво је држало свет.
Када је људски свет духовно осиромашио и овештаствио се, људски дух се коначно преобратио у плот, у материју и више не може да да духовни материјал који је погодан за умно, невештаствено и божанствено постојање. Стога даљи опстанак вештаственог, телесног света нема смисла: њему мора доћи крај.
Јер, материјал (тј. људска и материјална средина) и човечанство постоји само ради развијања човековог духа, тј. постоји до момента његовог коначног самоопределења за добро или за зло, за светлу духовност или за тамно и плотско овештаствљење.
Уколико је за себе изабрао тамно, плотско, материјално овештаствљење и коначно се окренуо на његову страну, дух се уједно и определио. Он је тиме у себи умртвио могућност светлог духовног постојања и могућност благодатног развоја светле бесмртности у области необухвативе вечности.
Преобративши се у плот, у материју, дух је пао под власт њеног незаобилазног закона распадања, труљења и смрти.
Ишчезавање монаштва као духовног постојања човечанства и свеопшта мржња према њему и према Хришћанству јесу карактеристични, најсуштаственији и неоповрзиви знаци краја вештаственог света и овештаствљеног духа. Мржња према Хришћанству је веома изражајно знамење духовне опустошености мрзитеља и коначног пада духа у плот, у вештаствено и похотљиво-плотско постојање. И мржња према монаштву је карактеристично знамење унутарњег распада духовне личности и њене свеукупне посветовњачености, тј. њеног коначног краја. Оно је суштинско сведочанство о обезбоженој души, која се претворила у “тело и крв”, који су туђи Хришћанству.
Онај ко не схвата монаштво, не схвата ни Хришћанство. Онај ко мрзи монаштво, мрзи и Хришћанство, мрзи и Господа Христа, па макар и веровао у Њега. Таква вера није спасоносна: она није вера отаца и није православна. То је јеретичка, секташка, антихришћанска вера.
У последња времена сав свет (и безбожни и такозвани “духовни”) захваћен је том вером, која је испуњена духом мржње према монаштву. Непомирива, смртна мржња према монаштву сјединила је и сродила два дијаметрално-супротна света: светољубље, антихришћанство које се назива хришћанством сјединило се са безбожјем и богоборством.
Светољупци су скривени, унутарњи непријатељи Хришћанства, који својим гордим, телољубивим живљењем поричу Божије постојање. Стога су се они у јединству са безбожјем сјединили у мржњи према самој души Хришћанства, тј. монаштву, показујући своју коначну и непомириву мржњу према Христу и пројављујући своју припадност духу антихриста. А дух антихриста је злобни дух: он је телесан, земаљски, вештаствен, ограничен, и стога погибељан, газећи свете заповести Господа Христа. Он мрзи живе носиоце тих животворних заповести Живога Бога. У том духу је скривена тајна краја или (да се изразимо језиком Је-ванђеља) тајна жетве, на коју је у причи указао Спаситељ.
Мржња према монаштву је најстрашније знамење коначно формираног богоодступништва, тј. “тајне безакоња”, која је прикривена расом побожности. То је знамење краја Хришћанства и краја земље.
Ма како чудно изгледало, у историјском кретању носилац те мржње према монаштву, па и према Хришћанству, било је свештенство,[1] тј. предстојатељи престола. Савремено свештенство и свет и сада гледају на монаштво као на свог најљућег непријатеља, односећи се према њему са смртном мржњом.
Мржња тамног, непросвећеног, паганског света и мржња богоодступничког [дела] свештенства према монаштву није случајна. Њена историја потиче од најстаријих времена Цркве Христове. Аријанство, несторијанство, иконоборство и друге јереси (које су потресале Цркву) веома су снажно на себи осетиле духовну силу монаштва. Стога га оне и мрзе и стога и желе да оно буде уништено.
Мржња према монаштву, која се пројавила у наше време (и коју још нису сви уочили), јесте тајанствени знамен коначно завршеног богоодступништва. Она неоповрзиво сведочи да је за Хришћанство и за монаштво (као носиоце Христове тајне) наступила Гетсиманска ноћ: Јуда руководи тамном и злом масом и ученик Христов је заштитник богоубиства. Та јеванђелска слика је страшно знамење и грозно пророчанство о нашим данима. Њу не треба заборављати.
Та ужасна слика знамења пројавила се у изразитом и силном “обједињавању” безбожништва са богоодступништвом. У њему је скривена тајна краја или (речено јеванђељским језиком) тајна жетве, коју је сам Спаситељ предсказао причом:
 
У време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже (Мт.13,30).
 
Свеопште, дакле, уједињење и световних и “духовних” у мржњи према монаштву (као према суштини Хришћанства) и њихова свеопшта жеђ за уништењем и невиних остатака монаштва (који су опстали после разарања манастира) јесте тајанствено “свезивање кукоља у снопље” пред крај и пред огањ. Невидљива рука анђела их спрема за огањ. Ујединило се оно што је туђе Хришћанству. Ујединило се “тело и крв”, која је туђа духовном постојању, туђа Царству Божијем: она и мора бити сажежено Судом Божијим. Уколико се погледа, пак, на њихов телољубиви живот без икаквог страхопоштовања (прикривен расом), може се видети да су већ и сада сажежене савести. Пре вечног огња они су већ горели у пакленом огњу неугасивих страсти похлепе, телољубља и узајамне мржње.
Видевши ту пророчанску тајну, остатак Хришћана треба да подигне главе своје увис, да узвиси ум према Горњем, да усили “умно делање” и да се ухвати за унутрашње, тј. за пажњу према помислима, за невештаствено делање светих отаца, које нас једино може одвести од вештаственог, плотског, пропадљивог живљења. На том путу они нас могу руководити богонадахнутим списима. Једино тиме се може спасти “умна личност хришћанска” од коначне и неминовне пропасти.
Јер, живог руковођења нема. Сада је нестало духоносних отаца и благодатних стараца који би нам непогрешиво указивали на пут спасења. Стога се и морамо ухватити за списе отаца, као за спасоносне “даске” апостолске лађе. Стога се и морамо спасавати том “даском” и покајничким молитвеним плачем.
Пут нам је указан: од спољашњег ка унутарњем, ка пажњи у односу на помисли и ка непрестаној молитви.
Онај ко је унутра налази се на правилном путу. Јер, по сведочењу свих отаца, само је унутрашњи живот истински хришћански живот.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мишљење оца Јована о противљењу свештенства монаштву односи се на двадесете године двадесетог века у којима су постојали јеретици и свештенство које је припадало “обновљачима”.

Comments are closed.