NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
V
 
Savremeno Istočno monaštvo je izgubilo tajnu Novog bića, koja se skrivala u „umnom delanju“, usled čega se približio kraj
 
Iščezavanje monaštva i oveštastvljenje duha – znaci kraja. Nema blagodatnih staraca i ostatak Hrišćana treba da se spasava spisima otaca i molitvenim suzama.
 
Kao daske apostolske lađe nama služe spisi otaca i spasonosni plač. Na tim „daskama“ ćemo se i spasavati i ulaziti u novo, duhovno i razumno biće. Jer, staro, veštastveno i telesno biće propada i ruši se. Ono je „pesak“ o kome Spasitelj govori: „Neće opstati kuća zidana na pesku“ (up. Mt.7,26-27). Neće opstati, takođe, ni jedna duša koja sebe gradi na pesku zemaljskih po-hota i teloljublja i na pesku spoljašnje pobožnosti: i ona će se razrušiti. Spisi otaca i pokajni plač pred Bogom je jedinstvena spasonosna osnova, na kojoj može opstati dom duše i odoleti razorenju.
Živo i blagodatno rukovođenje za nas je nestalo i iščezlo. Čak i spasonosne knjige iščezavaju sistematski i po utvrđenom planu. Živo rukovodstvo se nalazilo u monaštvu među iskusnim trudbenicima „umnoga delanja“. Međutim, samo monaštvo je posvuda osirotelo iznutra, u „umnom delanju“, izgubivši tajnu novog bića. Osiromašenje se zbilo davno i neprimetno.
Još u XIV veku prepodobni Grigorije Sinait se žalio da je prošao svu Atonsku Goru i da je među hiljadama inoka našao samo tri sasuda blagodati, koji su imali izvesno poimanje o „umnom delanju“ (ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, 300). Naš, pak, blagosloveni episkop Ignjatije Brjančaninov je pre sto godina pisao: „Oni su sada retki: čak se pouzdano može reći da ih nema“.
Može se smatrati naročitom Božijom milošću ukoliko čovek, izmučivši se i dušom i telom u monaškom življenju, na kraju neočekivano, negde u nekoj zabiti, nađe sasud koji je izabrao Bog koji ne gleda na lice, tj. ništavan u očima ljudi, a preuznesen pred Bogom. Zosima je u bezljudnoj zajordanskoj pustinji sasvim neočekivano našao veliku Mariju. Zbog konačnog oskudevanja u duhonosnim nastavnicima, otačke knjige ostaju jedini izvor kome se gladna i žedna duša može okrenuti da bi stekla suštinski „neophodna poznanja u duhovnom podvigu“ (episkop Ignjatije Brjančaninov, tom II, 300).
Manastiri, tj. čuvari „umne svetlosti“ su razrušeni stoga što je samo monaštvo srušilo temelje manastira, tj. ostavilo „umno delanje“. Napuštanje „umnog delanja“ i uvećanje manastira u poslednjim vremenima kroz sticanje spoljašnjeg bogatstva i slave, te obuzetost spoljašnjim poretkom i raskošju beše težak greh i drsko narušavanje monaških zaveta. Dugotrpljenje Božije nije istrpelo narušioce zaveta, te ih je predalo strašnom sudu: manastiri su razrušeni i monaštvo je razoreno.
Prizvanje monaštva nije se sastojalo u nošenju crne odeće odricanja. Živeti svetovno, odvojeno od sveta u manastirima [nije predstavljalo monaštvo]. I putem spoljašnjeg, unakaženog monaštvom išli su mnogi, ne shvatajući umni, skriveni smisao istinskog Božijeg inoštva.
Oni koji su voleli svetovni život pod monaškom odećom behu spoljašnji monasi. Međutim, spoljašnje monaštvo nije imalo blagoslov od Gospoda Boga.
Novi Adam, Bogočovek, Gospod – Spasitelj beše Rodonačelnik novog, drugačijeg čovečanstva. I monaštvo je bilo prizvano da bude nosilac tog drugog, novog bogočovečanskog [života]. Za njega mu je bio ukazan blagodatnodelatni „umni put“, tj. odrešenje umne duše od mislene odežde ovoga sveta: od pomisli, maštanja i pohota ploti i udaljavanje u monašku obitelj – u drugačije življenje, te udaljavanje u drugi, neveštastveni, duhovni, anđelski i umni život.
Sa gubitkom „umnog življenja“ monaštvo je pred Bogom izgubilo pravo na postojanje. Umno življenje je bilo koren duhovnog postojanja monaštva, tj. njegova duša. Kada je korenje posečeno, drvo monaštva je uvelo i umrlo. Sa gubitkom unutarnjeg, nije se dugo održalo ni spoljašnje: ono se razletelo kao prah koji razvejava vetar.
Katastrofa koja je pogodila monaštvo mogla se videti već poodavno. Međutim, nju nisu videli svi, nego samo duhovno progledali monasi. Nju je jasno video blagodatni episkop Ignjatije, koji je još u svoje vreme pisao:
„Monaštvo u Rusiji i svuda odživljava rok koji mu je dat. Savremeno monaštvo je izgubilo pravilan pojam o umnom delanju. A bez umnog delanja monaštvo jeste telo bez duše. Stoga i ne očekujem obnovu monaštva“ (ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, str. 312).
Sada smo i mi videli ispunjenje tih bogonadahnutih, strašnih i proročanskih reči. Manastiri su kao temelj Pravoslavne Rusije završili svoje, a sa njima i monaštvo kao temelj i duša Pravoslavnog Hrišćanstva. Ono je odživelo svoj vek i iščezlo. Kad je u monaštvu nestalo „umno delanje“, nestalo je i ono samo, s obzirom da Bogom beše prizvano na svešteno delanje. Sa iščezavanjem, pak, monaštva kao živog nosioca duhovnog postojanja čovečanstva, u hrišćanskom svetu su se projavila strašna znamenja kraja sveta, znamenja njegove neizbežne katastrofe, njegovog konačnog raspada i razlaganja. Jer, monaštvo je bilo „so“ koja ga je čuvala od konačnog trulenja. Kad je sama „so“ izgubila snagu, svetu je došao kraj.
 
Spasi me, Gospode, jer nesta prepodobnoga (Ps.11,2).
 
Čovekov svet je duhovno osiroteo, ostario: on više ne može da pruži one koji mogu da smeste i nose u sebi tu tajnu. A tajna sveta jeste tajna Hrišćanstva, Hristova tajna. Svet je postojao radi te tajne. Kad iščeznu nosioci te tajne iščeznuće i sam svet. Nosioci te tajne su bili sveti monasi. Monaštvo je držalo svet.
Kada je ljudski svet duhovno osiromašio i oveštastvio se, ljudski duh se konačno preobratio u plot, u materiju i više ne može da da duhovni materijal koji je pogodan za umno, neveštastveno i božanstveno postojanje. Stoga dalji opstanak veštastvenog, telesnog sveta nema smisla: njemu mora doći kraj.
Jer, materijal (tj. ljudska i materijalna sredina) i čovečanstvo postoji samo radi razvijanja čovekovog duha, tj. postoji do momenta njegovog konačnog samoopredelenja za dobro ili za zlo, za svetlu duhovnost ili za tamno i plotsko oveštastvljenje.
Ukoliko je za sebe izabrao tamno, plotsko, materijalno oveštastvljenje i konačno se okrenuo na njegovu stranu, duh se ujedno i opredelio. On je time u sebi umrtvio mogućnost svetlog duhovnog postojanja i mogućnost blagodatnog razvoja svetle besmrtnosti u oblasti neobuhvative večnosti.
Preobrativši se u plot, u materiju, duh je pao pod vlast njenog nezaobilaznog zakona raspadanja, truljenja i smrti.
Iščezavanje monaštva kao duhovnog postojanja čovečanstva i sveopšta mržnja prema njemu i prema Hrišćanstvu jesu karakteristični, najsuštastveniji i neopovrzivi znaci kraja veštastvenog sveta i oveštastvljenog duha. Mržnja prema Hrišćanstvu je veoma izražajno znamenje duhovne opustošenosti mrzitelja i konačnog pada duha u plot, u veštastveno i pohotljivo-plotsko postojanje. I mržnja prema monaštvu je karakteristično znamenje unutarnjeg raspada duhovne ličnosti i njene sveukupne posvetovnjačenosti, tj. njenog konačnog kraja. Ono je suštinsko svedočanstvo o obezboženoj duši, koja se pretvorila u „telo i krv“, koji su tuđi Hrišćanstvu.
Onaj ko ne shvata monaštvo, ne shvata ni Hrišćanstvo. Onaj ko mrzi monaštvo, mrzi i Hrišćanstvo, mrzi i Gospoda Hrista, pa makar i verovao u Njega. Takva vera nije spasonosna: ona nije vera otaca i nije pravoslavna. To je jeretička, sektaška, antihrišćanska vera.
U poslednja vremena sav svet (i bezbožni i takozvani „duhovni“) zahvaćen je tom verom, koja je ispunjena duhom mržnje prema monaštvu. Nepomiriva, smrtna mržnja prema monaštvu sjedinila je i srodila dva dijametralno-suprotna sveta: svetoljublje, antihrišćanstvo koje se naziva hrišćanstvom sjedinilo se sa bezbožjem i bogoborstvom.
Svetoljupci su skriveni, unutarnji neprijatelji Hrišćanstva, koji svojim gordim, teloljubivim življenjem poriču Božije postojanje. Stoga su se oni u jedinstvu sa bezbožjem sjedinili u mržnji prema samoj duši Hrišćanstva, tj. monaštvu, pokazujući svoju konačnu i nepomirivu mržnju prema Hristu i projavljujući svoju pripadnost duhu antihrista. A duh antihrista je zlobni duh: on je telesan, zemaljski, veštastven, ograničen, i stoga pogibeljan, gazeći svete zapovesti Gospoda Hrista. On mrzi žive nosioce tih životvornih zapovesti Živoga Boga. U tom duhu je skrivena tajna kraja ili (da se izrazimo jezikom Je-vanđelja) tajna žetve, na koju je u priči ukazao Spasitelj.
Mržnja prema monaštvu je najstrašnije znamenje konačno formiranog bogoodstupništva, tj. „tajne bezakonja“, koja je prikrivena rasom pobožnosti. To je znamenje kraja Hrišćanstva i kraja zemlje.
Ma kako čudno izgledalo, u istorijskom kretanju nosilac te mržnje prema monaštvu, pa i prema Hrišćanstvu, bilo je sveštenstvo,[1] tj. predstojatelji prestola. Savremeno sveštenstvo i svet i sada gledaju na monaštvo kao na svog najljućeg neprijatelja, odnoseći se prema njemu sa smrtnom mržnjom.
Mržnja tamnog, neprosvećenog, paganskog sveta i mržnja bogoodstupničkog [dela] sveštenstva prema monaštvu nije slučajna. Njena istorija potiče od najstarijih vremena Crkve Hristove. Arijanstvo, nestorijanstvo, ikonoborstvo i druge jeresi (koje su potresale Crkvu) veoma su snažno na sebi osetile duhovnu silu monaštva. Stoga ga one i mrze i stoga i žele da ono bude uništeno.
Mržnja prema monaštvu, koja se projavila u naše vreme (i koju još nisu svi uočili), jeste tajanstveni znamen konačno završenog bogoodstupništva. Ona neopovrzivo svedoči da je za Hrišćanstvo i za monaštvo (kao nosioce Hristove tajne) nastupila Getsimanska noć: Juda rukovodi tamnom i zlom masom i učenik Hristov je zaštitnik bogoubistva. Ta jevanđelska slika je strašno znamenje i grozno proročanstvo o našim danima. Nju ne treba zaboravljati.
Ta užasna slika znamenja projavila se u izrazitom i silnom „objedinjavanju“ bezbožništva sa bogoodstupništvom. U njemu je skrivena tajna kraja ili (rečeno jevanđeljskim jezikom) tajna žetve, koju je sam Spasitelj predskazao pričom:
 
U vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže (Mt.13,30).
 
Sveopšte, dakle, ujedinjenje i svetovnih i „duhovnih“ u mržnji prema monaštvu (kao prema suštini Hrišćanstva) i njihova sveopšta žeđ za uništenjem i nevinih ostataka monaštva (koji su opstali posle razaranja manastira) jeste tajanstveno „svezivanje kukolja u snoplje“ pred kraj i pred oganj. Nevidljiva ruka anđela ih sprema za oganj. Ujedinilo se ono što je tuđe Hrišćanstvu. Ujedinilo se „telo i krv“, koja je tuđa duhovnom postojanju, tuđa Carstvu Božijem: ona i mora biti sažeženo Sudom Božijim. Ukoliko se pogleda, pak, na njihov teloljubivi život bez ikakvog strahopoštovanja (prikriven rasom), može se videti da su već i sada sažežene savesti. Pre večnog ognja oni su već goreli u paklenom ognju neugasivih strasti pohlepe, teloljublja i uzajamne mržnje.
Videvši tu proročansku tajnu, ostatak Hrišćana treba da podigne glave svoje uvis, da uzvisi um prema Gornjem, da usili „umno delanje“ i da se uhvati za unutrašnje, tj. za pažnju prema pomislima, za neveštastveno delanje svetih otaca, koje nas jedino može odvesti od veštastvenog, plotskog, propadljivog življenja. Na tom putu oni nas mogu rukovoditi bogonadahnutim spisima. Jedino time se može spasti „umna ličnost hrišćanska“ od konačne i neminovne propasti.
Jer, živog rukovođenja nema. Sada je nestalo duhonosnih otaca i blagodatnih staraca koji bi nam nepogrešivo ukazivali na put spasenja. Stoga se i moramo uhvatiti za spise otaca, kao za spasonosne „daske“ apostolske lađe. Stoga se i moramo spasavati tom „daskom“ i pokajničkim molitvenim plačem.
Put nam je ukazan: od spoljašnjeg ka unutarnjem, ka pažnji u odnosu na pomisli i ka neprestanoj molitvi.
Onaj ko je unutra nalazi se na pravilnom putu. Jer, po svedočenju svih otaca, samo je unutrašnji život istinski hrišćanski život.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mišljenje oca Jovana o protivljenju sveštenstva monaštvu odnosi se na dvadesete godine dvadesetog veka u kojima su postojali jeretici i sveštenstvo koje je pripadalo „obnovljačima“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *