NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
IV
 
Istočno monaštvo je čuvalo u sebi tajnu početka Novog i kraja Starog bića
 
Misao o kraju grešnog, truležnog bića, o kraju sveta jeste drevna, proročanska misao. Još u Starom Zavetu proroci Božiji su govorili o njoj.
Međutim, ona je naročitom svetlošću počela da treperi u Novom Zavetu, u novoj svesti hrišćanskog čovečanstva.
Hristos-Spasitelj nam je i rečju, i svojim Božanstvenim Ovaploćenjem i ulaskom u ljudsku prirodu dao razumevanje o kraju grešnog, smrtnog bića, o kraju ovog i o početku novog, besmrtnog sveta. U svetom Bogoovaploćenju i jeste sakrivena tajna novog, neveštastvenog bića i kraj starog, veštastvenog bića.
Sami fakt javljanja Boga u ljudskoj prirodi veoma jasno svedoči da ona dobija početak novog i božanstvenog postojanja, o čemu Crkva u svojim tajanstvenim himnama (malo dostupnim neprosvećenoj svesti) likujući poje:
 
Mi praznujemo umrtvljenje smrti,
razrušenje ada,
početak drugog, večnog života.
 
Sa dolaskom Hrišćanstva u svet ušlo je i načelo [n]ovog postojanja, načelo večnoga. Hrišćanstvo je religija slavlja: Večnoga nad privremenim, Besmrtnoga nad smrtnim, Netruležnoga nad truležnim“.
Hrišćanstvo je religija vaskrsenja. U Hrišćanstvu se ukida staro, truležno postojanje, razara ad, te umire stari, truležni čovek sa svojim starim, truležnim svetom. [U njemu, naprotiv], oživljava novi, netruležni, besmrtni čovek, čovek vaskrsenja, koji živi „na nebesima“.
U istinskom Hrišćanstvu svet nalazi svoj kraj. U Hrišćanstvu prestaje da postoji smrtni ljudski rod. Naprotiv, projavljuje se novi, besmrtni, anđelski rod, koji je stupio na put Hrišćanstva i ujedno na put nestajanja smrtnog ljudskog roda. Produžuje rod samo onaj Hrišćanin koji po svojoj lakomislenosti ne shvata Hrišćanstvo, tj. koji zbog svog plotskog života ne prima njegovu tajnu (Mt.19,12).
Tajna Hrišćanstva je velika. Smrtni rod ljudski i nastavlja da traje stoga što ne može da smesti u sasud svog duhovnog razvoja tajnu Hristove besmrtnosti. I mali je broj onih koji mogu da je usvoje. Jedni je usvajaju od rođenja, a drugi po meri razvoja duhovne svesti. U njima se smrtni rod prekida: oni su nosioci drugog, besmrtnog roda. U njima se otkriva početak drugog, večnog života.
Nosioci drugačijeg, večnog bića u čovečanstvu behu sveti inoci i sveti izabranici Božiji – apostoli, koji behu preporođeni Duhom Božijim. Oni su prvi iskustveno poznali taj „početak novog, božanstvenog i vanvremenoga življenja“. Stoga su o biću u vremenu i o svetu koji leži u zlu izrekli proročku reč:
 
Deco, poslednji je čas: i svet prolazi, i pohota njegova (1.Jn.17-18).
 
Od časa u kome se pojavila nova, hrišćanska svest, tj. novo osećanje novoga života nad čovečanstvom je naročitom, nebeskom svetlošću veoma jarko zablistala prosvećena misao o kraju stare svesti, o kraju prolaznog sveta.
Tom svetlošću jarko se ozarilo prvo Hrišćanstvo, koje je iskustveno i živim osećanjem srca poznalo ono novo i drugačije. I odnos prema starom beše izrazit, oštar i nepomirljiv. U prosvećenoj svesti i osećanju stari svet je umirao: njegov obraz je iščezavao i odlazio u nebiće.
Živo i oštro osećanje nove hrišćanske svesti o kraju sveta i novog odnosa prema svetu snažno i izražajno zvuči u rečima svetog apostola, koji je pisao:
A ovo vam kažem, braćo, da je ostalo malo vremena; od sada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju, i oni koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta. (1.Kor.7,29-31).
U ovim rečima svetog apostola zvuči veličanstveno-prosvećena predstava o ovom svetu. Ovaj svet je samo obličje, zapravo prolazno obličje, tj. samo senka, a ne sam predmet. Eto dubokog i oduhotvorenog pojma, koji je savršeno nesvojstven telesnom postojanju. Eto živog i oštrog osećanja „ovoga sveta“ kao senke, kao prolaznog obličja, koji proizilazi iz prosvećenog, blagodatnog prozrenja i osećanja živim čulom srca onog večnog, novog i neprolaznog postojanja, koje odbacuje prolaznu senku.
Primivši i osetivši večno kao novi život, sveti su o ovome svetu rekli da predstavlja samo obličje nevidljivog, zapravo prolazno obličje. Međutim, to oštro i živo osećanje novoga života hrišćanski narodi nisu usvojili: ono je svoje utočište našlo jedino u usamljeničkim kelijama otšelnika i podvižnika Hrišćanstva. Ti usamljenici su bili nosioci novog, drugačijeg, bogočovečanskog postojanja. Oni su išli putem vere Hristove: tom verom su iskustveno spoznavali tajne Hristove, tajne Carstva Božijeg, divna čudesa Divnog Boga. I Bog je u njima zaista bio divan. A spoljašnje Hrišćanstvo se „posvetovnjačilo“, „paganizovalo“, tj. prilagodilo ovom svetu i živelo njegovim telesnim, veštastvenim, teloljubivim životom. Novo postojanje postalo je udeo samo pojedinaca.
Nebeska svetlost divnih čudesa Divnoga Boga, svetlost novog bića i kraja staroga, svetlost koja je ozarila tamno postojanje sveta – od prvih dana Hrišćanstva do poslednjih vremena ishodila je od usamljenih izabranika Božijih, od inoka. Ona je ishodila iz pustinjskih monaških kelija, gde se u laboratorijama duha savršavalo veliko tajnodejstvo: život na zemlji se pretvarao u život na nebu, tamno i gusto veštastvo se oduhotvoravalo i blistalo nezemaljskim lučama, grešna telesnost se pretvarala – u svetu telesnost, voda mnogih pokajničkih suza – u vino večnoga veselja, zemaljski čovek – u nebeskog anđela.
U ognju unutrašnjih borbi i tajnog kelijnog plača se pad čovekovog duha u veštastvenost i njegovo oveštastvljenje menjalo, tj. preobražavalo Božanstvenim dejstvom. Pali ljudski duh, koji se preobratio u plot i koji je gmizao u prahu pohota, oslobađao se od vlasti pohote ploti, okriljavao blagodatnim nadahnućem i sa zemlje uzletao u Gornju [oblast], gde se ozaravao lučama nezalaznog Sunca, svetleći Njegovom svetlošću i pretvarajući se u svetlost: Vi ste svetlost svetu (Mt.5,14).
Videvši preobraženi i svetli obraz svog bestelesnog rukovodioca (tj. umnog duha), truležna i mračna plot (tj. večna družbenica duha i robinja strasti) i sama se preobražavala od njegove svetlosti, postajući prozračna, netruležna i svetleći nezemaljskim zracima.
Zemaljski čovek se pretvarao u nebeskog anđela i pomračeno stvorenje blistaše zracima nezalaznog Sunca. Iz ognja borbi i plača projavljivalo se novo, večno i netruležno postojanje. Tajna Carstva Božijeg se raskrivala ovde, na zemlji u svetlim likovima nove tvorevine: u likovima svetih.
 
[Mi idemo] ka tom svetlom vaseljenskom jutrenju
divnoga vaskrsenja,
ka tom svetlom preobraženju tvorevine,
ka raskrivanju tajni Carstva Božijeg na zemlji.
 
Put je bio dat i ukazan (Ja sam put – rekao je Gospod) i data je puna mogućnost [da se njime ide] u tajni Boga koji se odenuo u našu prirodu. Međutim, primivši Hrišćanstvo spolja i površno, čovečanstvo ga je usvojilo kao religiju obnovljenog morala, a ne kao religiju čuda, ne kao religiju vaskrsenja i delatne projave novog, neobičnog i drugačijeg bića.
Na taj način je ono sebi izreklo presudu svog kraja. Predavši svoga Boga Spasitelja, tj. svoj božanstveni život na raspeće (budući da je život hrišćanskog čovečanstva u istoriji – raspinjanje Boga), ono je sebe osudilo na duhovnu katastrofu, za kojom je neizbežna i fizička katastrofa.
Vreme koje je dato čovečanstvu za usvajanje božanstvenog života ističe. Data mogućnost sopstvene izmene i preobraženja je odbačena. Čovečanska volja konačno se opredeljuje i projavljuje odrečno, zlobno i sa divljom mržnjom u odnosu prema Bogu i svemu Božanskom.
Time se ujedno ubrzava približavanje kraja i konačne katastrofe.
Najsuštastvenije znamenje kraja koji se približio jeste razaranje ognjišta svetlosti (koja je ozarila tamnu zemlju), razaranje kelija i manastira i uništenje monaštva. Poslednje „umne luče“ te kelijne svetlosti (koje su blesnule nad mračnom zemljom iz poslednjih blagodatnih monaških kelija) jesu: prepodobni Serafim Sarovski, Pajsije Veličkovski, episkop Ignjatije Brjančaninov, optinski starci, Jovan Kronštatski i drugi. Oni su ozarili tužnu zemlju naročitom treperavom svetlošću: tihom, večernjom svetlošću zalaska, svetlošću kraja.
U toj svetlosti se osećao nebeski osmeh. Međutim, u njenim zracima je treperila i tajna tuga poslednjih vremena, tj. tuga zbog grešnog, nepreobraženog sveta, koji ide prema svom strašnom, neumitnom kraju. U toj svetloj tuzi poslednjih Svetih se osetio i sumrak monaštva, a s njim i sumrak Hrišćanstva: osetio se kraj sveta.
U toj tajanstvenoj tuzi svetih mi ćemo ugledati tihu svetlost nezemaljskih zraka, koji su krotko blesnuli nad zemljom i nagovestili nam dolazeće veče zemlje, tj. veče hrišćanskog čovečanstva. To su bile poslednje luče sutonske svetlosti Hrišćanstva pred budućim jutrom novog dana, kome smo se i mi približili.
Sada nas je pokrila tamna noć. Mi smo ušli u mračnu noćnu epohu. I naš put je bez meseca i zvezda. Naš put je u mraku. I hoćemo li (usamljeni i osiroteli) doći do dveri novog umnog bića? Hoće li nas ozariti zraci nezalaznog Sunca? Hoćemo li (slabi i nemoćni) preploviti tamno more strasti? Hoćemo li ugledati radosnu obalu nove zemlje? I na čemu ćemo preploviti, s obzirom da je apostolska lađa razbijena?
I sam apostol, prosvetitelj naroda se, ploveći sa saputnicima, spasao samo na daskama lađe (Dap.27,40-44).
Za nas nemoćne i kolebljive to je skriveni „obraz znamenja“, koji nas obodrava i spasava i koji nas čuva od mogućeg uninija, malodušnosti i očajanja. Snažno se držeći za daske i mi ćemo se spasti (po reči apostolskoj), te biti izbačeni sa nepostojane pučine na čvrstu obalu, tj. iz telesnog, propadljivog i grešnog postojanja u novo, umno i božanstveno postojanje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *