NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
II
 
U hrišćanskom čovečanstvu je „verom progledalo“ Istočno monaštvo. U njemu su se i čuvale Tajne Carstva Božijeg
 
Unutrašnje Hrišćanstvo, koje je verom progledalo u istorijskom procesu, beše istočno monaštvo. Podvigom svoje umne volje ono je stupilo na put blagodatne vere i opitno poznalo tajne Carstva Božijeg, s ljubavlju ga saopštivši u svojim bogomudrim prikrivenim spisima.
Po neispitivim sudovima Božijim istočno monaštvo je u hrišćanskom čovečanstvu čuvalo tajne Carstva Božijeg i bilo sasud Svetosti Božije, kovčeg Novoga Zaveta, u kome se čuvala „dejstvena blagodat osvećujućeg savršenstva“, po izrazu svetog Makarija Velikog (Beseda 40). U monaštvu se čuvala blagodat koja je osvećivala i sav spoljašnji svet. Gospod Bog je imao „dejstveni“ dodir sa spoljašnjim svetom preko monaštva. U tom kovčegu se (kao nekada u Izrailju) čuvala tajna Novoga Zaveta Boga sa čovekom. Izrailj je za novo čovečanstvo bio ono što je monaštvo bilo za hrišćansko čovečanstvo.
Drevni je Izrailj u sebi, kao u kovčegu, čuvao tajnu: obećanje dolazećeg Boga – Spasitelja.
I monaštvo je u sebi čuvalo istu tajnu, premda ne u obećanju, nego u ispunjenju. „Obećanje“ se u monaštvu oplodotvorilo. „Obećani“ i „dolazeći“ Bog je već prebivao u monaštvu kao Spasitelj čovečanstva. Skrivena od vekova i pokolenja, „tajna“ se otkrila Njegovim svetima, koji prebivahu na putu monaštva. Ta tajna je – „Hristos u nama“, po reči apostola (Kol.1,26-27).
Tu tajnu monaštvo je opitno poznalo i čuvalo u svetlim likovima svojih svetih.
Spoljašnji hrišćanski svet nije primao te tajne i nije ih opitno znao. On ih je spolja pobožno poštovao, ali su mu iznutra, u opitnom preživljavanju one bile nepoznate. Hrišćanstvo je za njega bilo božanstvena priča. Jer, spoljašnji hrišćanski svet je svim svojim umom i osećanjem bio pogružen u veštastveno, u zemaljsko, u tašto i prolazno, u pagansko i neprosvećeno biće.
Stoga su mu i bile nedostupne unutrašnje tajne Hrišćanstva, tajne Carstva Božijeg.
Spoljašnji hrišćanski svet je, po svom unutrašnjem stremljenju, pripadao deci ovoga veka koji se žene i udaju. On se napreže oko produžavanja propadljivog smrtnog postojanja. Njemu nije bilo poznato drugačije, večno, besmrtno, anđelsko postojanje, nije mu bilo poznato vaskrsenje koje biva ovde pre opšteg vaskrsenja, po izrazu svetog Simeona Novog Bogoslova.
Spoljašnji hrišćanski svet se nije udostojio unutrašnje tajne Hrišćanstva: on se nije potrudio da je usvoji. On se nije potrudio da dostigne drugi vek i vaskrsenje mrtvih, gde niti se žene, niti se udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu (Mt.22,30; Lk. 20,34-36; Fil.3,8-11). Ne potrudivši se kako treba, on nije ni poznao te tajne, prebivajući u truležnom, smrtnom i plotskom postojanju. Uostalom, samo podvižnici i oni koji se prinuđavaju dolaze do tih tajni i ulaze u Carstvo tih tajni.
Podvižnik koji se domogao tih tajni beše istočno monaštvo. Ono ih je opitno usvojilo i čuvalo u sebi.
Monaštvo se podvigom „umne volje“ odreklo od spoljašnjeg i veštastvenog, od napora produžavanja truležne, smrtne beskonačnosti, od „neveštastvenih poseda“, od maštanja i želja i svoju duhovnu „umnu prirodu“ ustremilo ka vaskrsenju i biću u drugom veku. Ono i jeste unutrašnje Hrišćanstvo za verom progledale, kome se i otkrilo drugačije, skriveno, božanstveno biće, koje se skrivalo od vekova i pokolenja.
Monaštvo je bilo i nosilac žive vere u Živoga Boga. Ono je tom verom i tvorilo hrišćanski život među neprosvećenim paganskim narodima. Ono je svetlošću vere Hristove ozarilo te narode. Svetlost Hristova je bila u monaštvu i sam Hristos je delatno prebivao u njemu. Stoga je prostu verujuću narodnu dušu i vuklo na pokloništvo po manastirima i ka starcima-monasima: ona je živim osećanjem svoga srca tu osećala prisustvo Živoga Boga i nije se varala. Zaista, Bog je bio u monaštvu: tamo se ona dodirivala sa Njim i nalazila ga u obrazima svetih inoka.
Putem dodira sa monaštvom spoljašnji hrišćanski svet se prosvećivao i dobijao delatnu blagodat, koja je osvećivala njegovo spoljašnje postojanje i otkrivala put prema unutrašnjem, duhovnom postojanju. Osvećujuća Hristova blagodat izlivala se na spoljašnji svet samo preko monaštva. Drugih puteva osvećenja u Crkvi Hristovoj nije bilo, nema ih, i neće ih biti.
Svaka hrišćanska duša koja ožedni za blagodatnom promenom svoga života dobija je i dobijaće je samo putem monaštva. Sveti inoci su nosioci te delatne blagodati. U tome je tajna Crkve Hristove. I ta tajna je sveto blagodatno monaštvo.
U svetim podvižnicima istočnog monaštva, kojima su dane te tajne Carstva Božijeg, čuvao se i skriveni umni put ka osvećenju, ka nalaženju blagodatnog života i vere i ka opitnom usvajanju tih tajni.
Prva blagoslovena Podvižnica u novom čovečanstvu, koja se svojim umnim delanjem domogla skrivene tajne novoga bića, bila je Preblagoslovena Djeva i Mati, Rodonačelnica drugoga roda, novoga čovečanstva, Rodonačelnica monaškog roda, nebeska Igumanija zemnog monaštva. Ona je prva proputila stazu ka tajnama Carstva Božijeg i nužnom domogavanju tih tajni. Od nje je i krenulo novo čovečanstvo: anđelsko, božanstveno, nebeski drugačije – inoštvo[1] [tj. monaštvo], ustremljeno drugom veku, drugom životu, vaskrsenju netruležnosti.
 
Ona, Poklonica smela,
u noći bez svetlosti
u tamnim vekovima besputice
usudila se stazu da proputi,
najkraću i nezamenjivu –
ka načelnoj tajni Božijoj –
ka svetoj netruležnosti.
 
Ona je sve krotke i nište i tužne,
neuspokojive iskatelje unutarnjeg,
besmrtnog, božanstvenog, „umnog bića“,
s ljubavlju povela sa sobom
ka svetloj vaseljenskoj jutarnji
divnog vaskrsenja.
 
I od tog časa
iza Njenih nogu,
koje s trepetom bola prođoše kroz trnje,
po čudesnim tragovima,
po njenim stopama,
koje gore draguljnim suzama
i kapima rujnih rubina,
hitaju nizovi
uzanom stazom…
 
A lica!
Njihova lica sijaju
nepropadljivom lepotom Njenom.
Idu… svi idu … hitaju…
ka slavi nepropadljivosti
svetlog dana vaskrsenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Neprevodiva igra reči. Inoi – znači drugi, drugačiji. Inoštvo (otuda i – inok) je stoga – „drugačiji“ način života u odnosu na obični, porodični. U našem jeziku se značenje te reči zadržalo u izrazu – inostranstvo (druga zemlja) ili inoslavni (druge vere), – Prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *