NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
I
 
Tajna Carstva Božijeg – samo za one, koji su verom progledali
 
Vama je dano da znate tajne Carstva Božijega,
a onima napolju sve u pričama biva
(Mk.4,11)
 
Jevanđelje je – unutrašnja, Božanstvena tajna, koja se usvaja unutrašnjim, živim osećanjem srca. Živo, unutrašnje osećanje srca jeste blagodatna, opitna vera. Bez tog blagodatnog opitnog usvajanja Jevanđelje je (u najboljem slučaju) božanstvena „priča“, novi hrišćanski moral, premda samo do Getsimanije. Takvo usvajanje spoljašnjeg Jevanđelja ne biva trajno. Naime, do prvog iskušenja Njemu viču: „Osana“, a po potresu spoljašnje vere, spoljašnjeg poklonjenja urlaju: „Raspni ga, raspni“, ili odlaze u tamnu noć.
Samo unutrašnje, srdačno usvajanje raskriva tajne Jevanđelja i k njemu privlači srce na neodvojiv način.
„U skladu sa životom usvaja se istina“, rekao je veliki nastavnik umnoga monaštva – sveti Isaak Sirin.
Po meri unutrašnjeg očišćenja raskriva se Jevanđelje. Srce se čisti unutrašnjim podvigom pokajanja. Očišćenim srcem usvaja se Jevanđelje. Stoga je Gospod kao svoju prvu reč grešnom i nevernom svetu rekao:
 
Pokajte se i verujte u Jevanđelje.
 
Prva zapovest Novog Zaveta jeste pokajanje. Bez pokajanja je Jevanđelje, tj. blagodatni život – nedostižan. Samo pokajanjem grešna duša ulazi u novi, blagodatni život. Pokajanjem duša nalazi blagodatnu veru: trudom očišćenja srca oživljavaju unutrašnja osećanja. Njima duša usvaja unutrašnji duhovni život i Jevanđelje, što i jeste blagodatna vera.
Greh okamenjuje srce, ubija ga i umrtvljuje njegove nežne organe osećanja, koji usvajaju duhovni, blagodatni život. Stoga „spoljašnjim“, koji prebivaju u grehu, tajne Carstva Božijeg nisu date: one su za njih nedostupne. Za „spoljašnje“ Hrišćanstvo je dato u spoljašnjim pričama: u veštastvenome, u vidljivom.
Gledajući – oni ga ne vide, slušajući – ne čuju i srcem ne razumeju.
Njegove tajne se raskrivaju samo na unutrašnjem putu, na putu očišćenog srca. Unutrašnji put jeste put unutrašnjeg pokajanja. Blagodatno pokajanje je unutarnja promena čitavog života – i telesnog i duhovnog. „Početni momenat pokajanja jeste rođenje odozgo“ u novi, blagodatni život. Bez tog rođenja nema ni novog života. Momenat rođenja i pokajanja uvodi u novi blagodatni život – u život pokajanja. Očišćeno srce oživljava za usvajanje Jevanđelja, za usvajanje novog, blagodatnog života. Jevanđelje je blagodatni, božanstveni život, život Božijeg čuda. Očišćeno pokajanjem, srce usvaja novi život kao čudo. Živim, realnim osećanjem ono usvaja „potvrdu stvari kojima se nadamo“, tj. blagodatni život vere. Oživelo srce živi novim vazduhom duhovnog života – vazduhom pokajanja.
Samog sebe obmanjuje onaj ko živi u teloljubivim pohotama, tj. prebiva u slasti teloljublja i misli da prebiva u duhovnom životu Hrišćanina. Taj put je samoobmana, „lažljivi put u pohotama ploti“. Na njemu ne obitava Duh Božiji. To nije put Jevanđelja. Na njemu nema očišćenja od umrtvljujućeg greha, usled čega nema ni usvajanja duhovnog života. Samo na putu odvajanja od teloljubivog života, na putu pokajanja duša nalazi blagodatnu veru u živim osećanjima srca. Na drugom se mestu blagodatna vera neće naći. Živom verom srca, tj. živim osećanjem duša ljudska nalazi duhovni život, duhovno biće i u njemu utvrđuje svoje vremensko značenje. U kratkom trenutku vremena, u tački zemaljskog bića ona određuje usmerenost svoje volje za neobuhvatljivu delatnost u večnosti. U podvigu pokajanja i žive opitne vere ljudska duša utvrđuje svoje biće u Božanstvenom: ona ulazi u krug tog bića i „sadejstvujućom blagodaću izobilno usvaja oboženje, postajući učesnica svetlosti i pričesnica Božanstva“ (Kanon pred Pričešće, Molitva 7).
Sve je moguće onome ko veruje, rekao je Gospod. Onome ko je našao taj put i podvigom umne volje nadišao spoljašnje, teloljubivo življenje, ko se verom ogradio od varljivog „drveta poznanja dobra i zla“ kao sablazni i oslobodio se, ko se najunutarnjijom mišlju i osećanjem ustremio unutarnjem, skrivenom, umnom delanju pokajanja, ko sa naporom pazi na svoj život i neprestano prosi, trezvoumno traži jedva primetni put Božiji i smireno udara bolnim srcem u dveri milosrđa – biće odgovoreno: on će naći i njemu će se otvoriti dveri skrivenih tajni Carstva Božijeg.
Taj skriveni, duhovni, unutrašnji život božanstveni ne nalaze spoljašnje duše. On se nalazi skrivenim, unutarnjim delanjem. A samo „delanje“ nalazi malobrojni: samo oni koji su stupili na put odrešenja od „neveštastvenih, duhovnih“ poseda – od maštanja i želja, i počeli da paze na svoje pomisli.
„Ovi odrešeni pripadaju unutrašnjem činu Hrišćana“, po reči svetog Makarija Velikoga (Beseda 1, poglavlje 9). Oni pripadaju drugačijem hrišćanskom rodu. Pokazujući na prepodobnog Serafima, njihova Rodonačelnica – Presveta Djeva je rekla: „Ovaj je od našeg roda“.
Oni su nosioci tog drugačijeg roda. Oni su nosioci žive vere Božije, koja je mnogodejstvena i čudotvorna. Oni su živi nosioci Života Boga.
Oni su oni koji su verom progledali i iskustveno poznali skrivene tajne Carstva Božijeg.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *