NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
Iz dnevnika starog sveštenika
 
Želim da ispričam o nekoliko duhovnih javljanja iz zagrobnog sveta koje sam na javi imao u toku svog dugog života.
 
1874. godina.
Moji roditelji su živeli u Halgausku (Vidzemija). Imao sam sedam godina. Bilo je poodmaklo jutro. Ja se valjam po krevetu i ne ustajem. U susednoj sobi sestre piju kafu. „Vanja! Ustaj da piješ kafu“, zovu mu sestre. „Neću da ustanem“. „Ustaj, ustaj“. „Boga mi, neću“. I ostaviše me na miru. Ali, treba ustajati. Bilo mi je krivo što sam se zakleo, ali zakletvu već ne mogu da ne ispunim. Brzo ustadoh, obukoh se i kroz druga vrata šmugnuh u očev kabinet, te klekoh pred ikonama i počeh da se molim: „Bogo! Oprosti što sam se zakleo“. Zbog nečega pogledah u prozor sa desne strane. Sa one strane okna video sam mnoštvo belih anđelčića, koji lete čas gore, čas dole. Očito, anđeli su se radovali pokajanju malog grešnika.
 
5. januar 1899. godine.
Marcen u Vidzimiju. Posni dan uoči Bogojavljenja. Odsluživši propisanu službu u crkvi sa osvećenjem vode, ja sam se vratio kući i leđima naslonio uz toplu peć. Odjednom me obuzeše grešne, ali uporne, pomisli. Smutih se što mi pogan ulazi u glavu. Iz nekog razloga pogledah u ugao. Pred ikonom Spasitelja gde je gorelo kandilo klečao je moj pokojni otac i molio se. I grešne misli iščezoše.
 
Septembar 1912. godine. Ventspils.
Oluja je izlomila ogradu na starom gradskom groblju. Unajmih radnika koji je namestio novu ogradu i premazao karbalinom. Ograda do danas stoji.
U devet i četvrt izjutra ja žurim u realnu gimnaziju da održim veronauku. Prolazim pored groblja. Ni sam ne znam zašto gledam nadesno i jasno vidim trojicu sveštenika (koji su tamo sahranjeni) kako stoje u belim odeždama i gledaju me. Želeći da proverim da viđenje nije obmana vida ili kombinacija jutarnjih boja vazduha, ja sam mnogo puta prolazio pored groblja i izjutra, i danju, i predveče. Međutim, viđenje se nije ponovilo.
Shvatio sam da su mi pastiri bili zahvalni za novu ogradu.
 
Oktobar 1925. godine. Riga.
Bio sam u Crkvi svetog mučenika Tirsa, koja se nalazi u Sadovnikovskom sirotištu, i služio svenoćno bdenije. Poju štićenici doma. Stari čitač Lavrov je prilično popio, te zapliće jezikom, čita i peva i smeta drugima. Stojim pred prestolom i sekiram se. Služba tek predstoji. Nisam izdržao. Krenuh prema južnim dverima kako bih izašao iz oltara i rekao da odvedu Lavrova. Odjednom je preda mnom sa podignutim rukama stao pokojni protojerej sirotišta otac F. M. Liberovski, presecajući mi put. Ja se uzdržah i stadoh na svoje mesto. Otac F. M. je bio u crnoj rasi. Jasno je da me je upozoravao da se ne uzbuđujem.
Treba da dodam da otac Liberovski uvek prisustvuje u oltaru za vreme bogosluženja. Ukoliko ga neki put i ne vidim, ja uvek jasno osećam da je pored mene.
 
Avgust 1927. godine.
Sa ženom sam živeo u Rigi u ulici L. Pilsiela br. 14, stan 4, na drugom spratu. Prozori su gledali na bivši vladičanski dvor do M. Pilsiela. Bilo je oko pola deset izjutra. Mi stari smo se oko nečega sporečkali. Žena ode u drugu sobu i zalupi vratima. Ja se okrenem prema prozoru i gledam. Odjednom, zdesna, sa one strane prozora pojavi se duh tame: ogroman, tri metra visine, sav u crnom krznenom kaputu od glave do niže nogu. Leđa su mu iza ugla prozora, a spreda je vidljiv. On stoji, sluša i pomalo se njiše u vazduhu. Između nas je metar rastojanja. Užasnuo sam se. Oblio me hladan znoj. Hoće da me sažeže pogledom. Hteo bih da se pomolim, ali ne mogu. Svestan sam da mi parališe volju. Prinudih se i prošaptah: „Oče naš“… Duh se sakrio iza ugla prozora.
Dugo nisam mogao da dođem sebi. Eto, mislim, ko prisluškuje naše svađe.
 
1929. godina. Riga. Crkva svih svetih.
Služim četrdesetodnevni pomen za novoprestavljenog protu Crkve svih svetih – oca Arsenija Andrejeva. Deset je sati izjutra. Stojim pred prestolom, sa leve strane. Traje drugi deo Liturgije. Đakon i čitač pevaju za pevnicom. Zbog nečega pogledam na desno i vidim kako me otac Arsenije ozbiljno posmatra. Sledećeg dana, u isto vreme on mi se javio po drugi put. Bio je odeven u sivi vuneni podrasnik. Zbog tog dvostrukog javljanja ja se nisam kandidovao za mesto starešine Crkve svih svetih, premda sam u tri navrata već prisluživao u toj parohiji, tj. sedamnaest meseci bio zamenik i zavoleo parohiju, kao i ona što je navikla na mene.
 
Riga. Crkva svetog mučenika Tirsa.
Za vreme služenja Liturgije, u subotu [tj. na zadušnice] pred Trojicu ja stalno i jasno vidim jednu istu sliku. Desno od prestola stoje dva mitropolita sa belim kamilavkama: jedan je visok, a drugi srednjeg rasta. Sada se javljaju u srebrnim odeždama i sa srebrnim mitrama. Lica im sijaju belom svetlošću, premda ne mogu da se prepoznaju. Iza njih, koliko pogled dopire, mnoštvo lica stoje u belim, čistim, i ne sasvim čistim odeždama i u crnoj odeći. Isto viđam i na ostale zadušnice, premda ne podjednako jasno.
 
Od mnogih proročkih snova koje sam imao, ispričaću jedan.
 
Februar 1919. godine.
Došao mi je general N. D. Falejev i kaže da je pri Sabornoj crkvi formirana parohija i [crkveni] odbor, ali nemaju sveštenika. Potom pita da li bih ja hteo da se prihvatim. Rado sam se složio. U to vreme sam bio fizički radnik. A ovde [je prilika] za stan sa grejanjem i prihode. Sledeće noći u snu mi se javio otac i odrečno mahnuo glavom. Stoga nisam otišao u Sabornu crkvu. Posle dve sedmice zove me g. Falejev na sednicu crkvenog odbora. Ja odem s posla. Zasedaju g. N. D. Falejev, njegova žena E. M., A. I. Trofimov (predsednik odbora), A. S. Gerasimov i još dvoje. Ja sam bio sa radničkim izgledom, usled čega se pojavila sumnja kod onih koji me nisu znali. A. S. me ispituje sa koliko prosfora se služi Liturgija. Položio sam ispit. Crkveni odbor mi predloži mesto sveštenika pri Sabornom hramu. Složih se. I mislim: „Moj otac se nešto ne slaže, a ja se sa porodicom smrzavam i gladujem“. Te noći opet mi se javio otac i podjednako odrečno odmahnuo glavom. I bez obzira na svoj položaj fizičkog radnika u doba varvarske vlasti boljševika u Rigi, ja nisam smeo da ne poslušam oca. Stoga i ne odoh u Sabornu crkvu. G. Falejev me prilikom susreta prekoreo: „Prevario si nas“. Kasniji događaji u Sabornom hramu su pokazali da je otac bio u pravu i ja ne žalim što sam otkazao.
Ja pišem verujućima radi utehe, a onima koji sumnjaju radi potvrde zagrobnog života.
 
Protojerej riških zatvora Jovan Žuravski
 
(Uzeto iz časopisa „Vera i život“, 1936. godina, str. 267-269.)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *