NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XXII
 
Umna molitva je dragoceni zalog Hristove Ljubavi, koji se duši koja Ga je zavolela daje kao uteha u njenoj zemaljskoj dolini stranstvovanja. Njega napada drevni misleni razbojnik, najiskusniji i najzavidljiviji lopov. Spasonosni postupak Sveti Otaca, kojim se on čuva.
 
Pred svoj odlazak Ocu nebeskom, Gospod Isus Hristos je delom javio da je do kraja ljubio svoje u svetu (Jn.13,1). Za vreme tajne večere On im je dao skriveni zalog svoje ljubavi, zalog velikog nebeskog nasleđa koje ih očekuje [u trenutkuj u kome će ih ponovo sresti i primiti u Njegovu večnu ljubav.
On im je darovao zalog svoje ljubavi: blagodat umne molitve, tj. [mogućnost] da se mole Njegovim imenom. Po tačnoj reči svetih otaca, umna molitva jeste zalog Božije ljubavi prema duši (sveti Kalistrat). Oni je još imenuju: „Ljubav Božija“ (sveti Grigorije Sinait).
Sva ta imenovanja otaca nisu slučajna: ona su rođena u živom molitvenom iskustvu. Ona su ispunjena božanstvenom mudrošću i dubokim tajanstvenim razumevanjem.
Taj zalog je Gospod darovao svojim učenicima, premda ne svima, nego samo onima kojima je dano da znaju tajne Carstva Božijeg, tj. koji su ostavili spoljašnju i mislenu telesnu imovinu, koji su sa Njim bili u nevoljama i iskušenjima i sa kojima je delio tajnu večeru i tajnu besedu: onima koji su ga zavoleli On je darovao zalog svoje ljubavi.
Samo oni koji su stekli ljubav pronalaze božanstveni zalog, tj. umnu molitvu. Taj zalog nebeske ljubavi stiče samo srce koje se odvezalo od veštastvene, ze.maljske i plotske ljubavi i od pohota ploti i uma, tj. koje se ustremilo ka zadobijanju duhovne, nebeske i božanstvene ljubavi.
Stoga je umna molitva teloljubiteljima nepojamna: ona njima ne polazi za rukom i ne može biti njihovo nasleđe.
Umna molitva (tj. zalog ljubavi Božije) jeste nasleđe samo onih koji su stupili na put sticanja duhovne ljubavi, na put odrešenja od plotske ljubavi, na put umrtvljenosti za plotski život, koji su stupili na put sticanja ljubavi prema Bogu: „Svim umom, svom pomišlju, svim srcem“.
Ta blagodatna molitva i privodi dušu odrešenju i sticanju ljubavi. Jer, molitvom se stiče ljubav prema Onom koji nas je zavoleo. Takvo je učenje svetih otaca (sveti Isaak, Slovo 39).
I nikakvi veštački postupci ne mogu da privuku taj zalog ljubavi, nikakvo knjiško izučavanje i nikakvo posvećivanje u tu Božiju tajnu ne privlači tu blagodat. Nju privlači samo srce koje je odrešeno i skrušeno pred Bogom. Ta blagodat se daje skrušenosti.
[Ona se daje] duši koja suznim putem hodi po ovoj zemaljskoj dolini i traži Traženog sa bolom srca.
[Ona se daje] duši koja usred mraka priziva: „Gde si, Svetlosti Nezalazna? Obuzela me je, jadnu, smrtna tama. No, ja se molim da puteve moje usmeriš ka svetlosti zapovesti tvojih“.
[Ona se daje] duši koja u svim nevoljama sa krsta molitve neumorno vapije: „Ja dostojno primam po delima svojim. Pomiluj me i zaštiti od ljutog suparnika. Pomeni me, Gospode, u Carstvu svome“.
Takvoj se duši daruje taj umni zalog, tj. umna molitva.
Naši praroditelji su nekada taj dar dobili zajedno sa darom bića, tj. bez napora. Kroz [potonje], pak, vekove taj novi dar se dobija po bogatstvu blagodati Gospoda Isusa Hrista. Međutim, on se daje samo duši koja Traženog ište sa bolom srca.
Sa tim božanstvenim zalogom, kao sa velikom riznicom Božije ljubavi, duša odrešeno, tj. živeći na nebesima (po reči apostola – Fil.3,20) prolazi po trgovima ovoga sveta, kroz bol i suze, kroz sablazni i obmane, kroz nevolje i muke.
Sve umne duše su putem vere sa tom umnom riznicom prošle zemlju. Put umne molitve jeste put blagodatne vere, put umnog podviga duše. Verom duša stiče taj zalog. Verom ona ovladava tom obećanom zemljom, napuštajući zemlju egipatskog plotoljublja. Umna molitva jeste Hristova obećana zemlja, u koju duša ulazi sa verom. Duša koja je osirotela ne samo veštastveno, nego i u pomislima i željama – verom pronalazi tu umnu Hristovu riznicu.
Treba, međutim, znati da tu veliku Hristovu riznicu vrebaju drevni, lukavi i podli neprijatelji.
Sveti Meletije Ispovednik govori:
„Oni koji tvore mnogo usrdnih molitava zaista se podvrgavaju svirepim iskušenjima, s obzirom da za đavola nema većeg mučenja od usrdne molitve“.
Naravno, misleni neprijatelji napadaju svaku vrlinu i duhovni život uopšte. Međutim, umnu molitvu [oni napadaju] naročito. Stoga je neophodna blagodatna, razumna opreznost i budnost. Svako treba da održava neophodnu pažnju prema sebi na tom putu umnog napora, na duhovnom putu.
Sveti apostol je rekao: Jer suparnik naš đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1.Pt.5,8).
Stoga je neophodno da se držimo trezvoumlja, da smo bodri i da dobro usvojimo misao da smo okruženi bestelesnim, umnim, pokvarenim i zlolukavim neprijateljima našeg spasenja, koji neprimetno (tj. ukoliko ne pazimo na sebe) grabe nebeski zalog iz naše riznice (kao što su ga oteli od naših nepažljivih praroditelja), umesto njega ulivajući otrov pristrasnosti prema samom mestu čuvanja, tj. prema omotaču, prema spoljašnosti. Tom pristrasnošću prema spoljašnjem oni obmanjuju i varaju dušu, slatko je uspavljujući kako ne bi zastenjala, zavikala i zavapila Bogu zbog otimanja umne riznice. Oni su slično uspavali i obmanuli lude devojke iz Jevanđelja. Jer, one uzevši svetiljke svoje, ne uzeše sa sobom ulja. One su ostale sa one strane Carstva, prem-da su sačuvale devstvo, premda su imale svetiljke i premda su živele očekujući dolazak Ženika.
Svakom umnom delatelju oni pokušavaju da neprimetno ukradu ono unutarnje, tj. jelej, samu dušu delanja, život, samu riznicu, i da mu ostave jedino svetiljku, jedino omotač sa svojim otrovom pristrasnosti prema spoljašnjosti.
Pokradena duša se, potom, za taj omotač i drži naročito pristrasno, ne podozrevajući da je opljačkana, da je omotač prazan, da je svetiljka bez ulja.
Svaka vrlina i duhovni život u zemaljskim uslovima se sastoji od spoljašnjeg i unutrašnjeg. I post, i bdenje, i posećivanje hrama, i duhovna odežda, i služenje kod svetog prestola, i molitva i sve ostalo poseduje i spoljašnji vid duhovnog života, i unutarnji, tj. sam život.
Onome ko se drži za unutrašnje i njime živi, na korist je i ono spoljašnje. Onaj, pak, ko se drži samo spoljašnjeg, nemajući unutrašnje, [nema nikakve koristi]. Naprotiv, njemu (inače dobro) spoljašnje služi kao smrtonosni otrov, tj. biva mu na večnu osudu.
Sveti Varsanufije Veliki govori:
„Ukoliko mu unutarnje delanje po Bogu ne pomogne, čovek se uzalud trudi u spoljašnjem“.
I naše telesno postojanje potvrđuje tu nepromenjivu istinu: onaj ko se služi samo spoljašnjim, telesnim, privremenim i plotskim bićem obrešće osudu i večnu propast.
Onaj, pak, ko u tom telesnom, privremenom pronalazi bestelesno i večno (duhovno) postojanje u stvari kroz privremeno biće stiče spasenje i večni život.
Slično biva i duhovnom životu: oni koji žive spoljašnjim propadaju, dok se oni koji žive unutrašnjim spasavaju.
U poslednja vremena hrišćansko čovečanstvo će osiromašiti u onom unutarnjem. Stoga je Gospod rekao: Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoćeli naći veru na zemlji (Lk.18,8).
Svetitelj Tihon Zadonski je još pre dvesta godina rekao reč strašne istine o Rusiji: „Sada skoro da uopšte nema istinske pobožnosti. Sada [postoji] samo licemerje“.
Podvižnici pobožnosti su rekli da će u poslednjim vremenima neprijatelj sa naročitim uspehom varati Hrišćane licemerjem, tj. spoljašnjim, vidljivim, veštastvenim življenjem (episkop Ignjatije Brjančaninov i drugi).
Iz svake vrline, iz duhovnog života i iz svakog duhovnog delanja naši umni, bestelesni i nevidljivi neprijatelji nastoje da ukradu sadržaj, da ukradu samu dušu [tj. unutrašnjost] i zamene je pristrasnošću prema spoljašnjem, prema omotaču kako bi se pokradena duša jače držala za njega, ne brinući se o unutrašnjem. Tim potkradanjem i podmetanjem oni pogubljuju bednu i nepažljivu dušu.
Sveti Jovan Lestvičnik veli: „Krađa je gubitak [duhovnog] bogatstva. Krađa je kad neko ono što nije dobro čini kao da je dobro. Krađa je neosetno zarobljavanje duše“ (Slovo 26,11).
Kod jednog oni ukradu duhovni smisao posta, koji se sastoji u uzdržavanju uma, ostavljajući mu samo pečurke, kupus, grašak i suvarke sa vodom. I za njih se jadna duša drži sa svom pristrasnošću, ne primećujući da joj je sama srž posta pokradena. Kod nje, naime, nema umnog uzdržanja u pomislima, u rečima, u željama, što predstavlja unutarnju suštinu posta.
Kod drugog oni kradu duboki duhovni smisao crne rase, koja označava žalost za sobom kao za mrtvim, te umrtvljenost prema svemu zemnom, plotskom i veštastvenom, ostavljajući mu samo rasu, koja je obavezno dobrotna, svilena, skladno šivena. Njome on prikriva slastoljubivi i pohotljivi život ploti. Duša sa gordošću nosi lepu rasu i ne primećujući svoju pokradenost i nagotu pred Bogom.
Kod trećeg oni kradu prekrasnu ljubav prema hramu i spasonosnu ljubav prema crkvenoj molitvi, ostavljajući duši samo spoljašnje stajanje. Jer, dok telom stoji u hramu, duša umom luta ulicama, po pijaci, misleno se baveći kupoprodajom i vodi razne razgovore… S kim? Naravno, s mislenim varalicama i lopovima, s demonima. Prevarivši mislenu dušu, oni su uspavali njenu budnost i izveli je sa sobom iz hrama, misleno je zabavljajući kao opsenari i varalice svim vrstama zabave i prevare.
Sveti Simeon Novi Bogoslov govori: „Ponekad duša ponešto pažnjom sabere u hramu. Međutim, po izlasku iz hrama taj zlotvor je potkrada, bacajući je u rasejanost, u zemaljske pomisli i maštanja, koja su uvek dušegubna i nedostojna hrama“ (tom I, str. 154).
I bedna duša se uzalud trudi čitavog života idenjem u hram, ne primećujući da ga skoro uvek napušta pokradena. I možda čitavog svog dugog života i pohađanja ona skoro nikada nije bila u hramu i nije se molila kako treba.
I nosioci „umne molitve“, tj. odrešeni i trezvoumni takođe behu pokradeni, izgubivši pažnju prema svojim pomislima. A nosilac „umne molitve“ u blagodatnim vekovima beše monaštvo. Odrešeno od sveta, monaštvo je čuvalo umni Božiji zalog. Duši monaštva, tj. trezvoumno odrešenoj i ljubećoj duši Gospod je darovao zalog svoje ljubavi, tj. umnu molitvu.
Naravno, svaka duša koja je dobila zemaljsko postojanje i prisajedinila se Hrišćanstvu, milosrđem Božijim se priziva na sticanje zaloga božanstvene ljubavi, tj. umne molitve. Međutim, nju ne izabira svaka duša. Stoga je Gospod i rekao: Jer je mnogo zvanih, a malo izabranih.
Bog priziva, a čovek bira. Svaka hrišćanska duša (koja je žedna spasenja) može da bira i može da se spasava umnom molitvom: i biće spasena. Onoga ko je zavoleo Boga i gornje postojanje na zemlji, te ko je ožedneo da se odreši od nižnjeg plotoljubivog postojanja, umna molitva dovodi do sticanja hrišćanskog savršenstva, tj. srdačnog sticanja umnog zaloga Božije ljubavi. Jer, umna molitva nije udeo svih „zvanih“ Hrišćana, nego samo „izabranih“, koji su zavoleli i koji traže gornje postojanje na zemlji.
Pravoslavno monaštvo je bilo iskatelj koji je zavoleo gornje i kome je Gospod darovao umni zalog.
[Sveti] Pajsije Veličkovski kaže:
„Ta božanstvena molitva je veća od svakog drugog monaškog podviga, budući da je (po svetim ocima) vera u punom smislu, izvor vrlina, najtananije i nevidljivo delanje uma u srcu. Međutim, utoliko protiv nje neprijatelj našeg spasenja razapinje mreže mnogolikih najtananijih i nevidljivih prelesti i maštanja, koje jedva primećuje ljudski um“ (Pajsije, O umnoj molitvi, str. 37).
I avaj! Avaj! U poslednja vremena bestelesni lopovi-dušelovci su u svoje mreže uhvatili i delatelje umne molitve, uspevši da im otmu riznicu i zalog Božije ljubavi, tj. umnu molitvu. Oni su i same delatelje uspeli da umanje, njihova ognjišta razorivši svojom mnogovekovnom zlobom. I premda su se ostaci monaštva još uvek očuvali, umna molitva je u monaštvu odavno nestala. I uboga pokradena monaška duša još uvek se drži za crnu rizu, brojanice, za pet stotina [molitvi], za monaški anđelski lik, izgubivši međutim umno anđelsko delanje, umnu pažnju prema pomislima. I duša se s pristrasnošću drži samo onog spoljašnjeg. Monaštvo, pak, bez umnog delanja jeste samo prazno spoljašnje ime, veli sveti Makarije Veliki.
Slično se dešava i sa molitvom uopšte. Oni od molitvenika kradu samu dušu molitve, tj. pažnju, a sa njom i vrline koje su od nje neodvojive – pobožnost, strah[opoštovanje], neužurbanost. I duši se ostavlja samo spoljašnja gomila reči, spoljašnji omotač, redovno ispunjavanje pravila, usrdni pokloni i ostalo. Duša se prinuđava da se snažno drži za omotač bez ikakve pažnje prema svojim pomislima i željama, bez pažnje prema svom plotoljubivom življenju. Stoga će obmanuta duša, u času smrti videvši da je pokradena (s obzirom da ima samo svetilnik molitve bez ulja blagodati Božije), na radost zlobnih demona pred zatvorenim vratima milosrđa zavapiti: „Avaj! Avaj! Teško me-ni“. Jer, molitva bez pažnje jeste što i svetiljka bez ulja. Eto ludosti duše, koja se drži za spoljašnje bez unutrašnjeg.
Zlolukave neprijatelje nije izbegao ni čin osvećenih ljudi: oni nisu poštedeli ni predstojatelje Svetog prestola. Oni potkradaju skoro sve, izuzev retkih pobožnih sretnika, koji su se mudro ogradili trezvoumnom pažnjom i suzama. Ostale su nemilosrdno opljačkali.
Oni od njih kradu duboki duhovni smisao svešteničkog čina i služenja, kradu pobožnost, strah[opoštovanje], pažnju, veru, kradu blagodat Hrišćanstva i apostolstva, i ostavljaju im samo spoljašnje, „raskošno“ blagoljepije službi „po tipiku“, te bolesnu halapljivost prema prekomernim, sasvim bezbožnim prihodima.
O, mislenih lopova, bestelesnih razbojnika, pljačkaša nebeskih riznica! Kakva sve blaga oni pljačkaju nepažljivim dušama i koga sve ne potkradaju!
Da, jao svima nama, juče rođenim, obloženim u smrtno veštastvo. Jao nama koji smelo pokušavamo da pobegnemo od vlasti neveštastvenih i besmrtnih vladalaca i varalica! Jao nama koji se usuđujemo da nastojimo da izbegnemo mnogobrojne tanane mislene zamke naših bestelesnih, mislenih, zlih, podlih, nemilosrdno-surovih neprijatelja-dušelovaca!
Svakako, uz na svu našu budnost i pažnju, mi nećemo moći da izbegnemo mnogobrojne neprijateljske zamke i potkradanje duše ukoliko smirenjem na sebe ne privučemo mnogomoćnu blagodat Božiju.
Drevni prorok, tj. molitvenik koga je Duh Sveti rukovodio, gledajući na mnogobrojne zamke, sa bolom srca i sa velikim strahom, te bez poverenja u sebe vapijaše: Isprobaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me i poznaj staze moje. I vidi ima li put bezakonja u meni, i vodi me putem večnim (Ps.138,23).
Kad se prorok molio navedenom molitvom, kakvom molitvom treba da se molimo mi, koji nismo ni proroci, ni sinovi proroka, nego grešnici? Za nas postoji samo jedna molitva, koja priliči grešnicima-pokajnicima, neućutna molitva pokajanja: „Pomiluj me“.
Kad su naši neprijatelji mogli da prevare naše praroditelje, da im lukavstvom otmu odeću slave, da ih odenu u lišće halapljivog, otužnog plotoljublja i da ih prognaju iz raja, zar ćemo mi da odolimo lukavstvu zmije?
Mi smo samo slabi, bolesni, ubogi grešnici, potomci naših prevarenih praroditelja i tek juče rođeni slepci i deca po umu.
Naši, pak, neprijatelji su drevni uzrastom i prezreli svojim umom i lukavstvom u svojoj mnogohiljadugodišnjoj zlobi protiv nas. Ko će nas, slabe i lenje, uboge i nemoćne provesti po putu iskanja svoje duše, po duhovnom putu, ka vratima spasenja? Ko će nas zaštiti da se, slično našim praroditeljima, ne podvrgnemo konačnoj obmani i konačnoj pokradenosti, te da ne budemo proterani iz raja duhovnog života u tamu ploti i njenih pohota. [Ko će nam pomoći] da se, umesto služenja Bogu srcem, ne držimo samo za veštastveno i da ne čujemo strašnu reč krotkog Gospoda Boga:
„Ne poznajem vas. Vi ste me poštovali ustima, a srce je vaše bilo daleko od mene“.
Te strašne reči neće biti rečene svima, nego samo onim poštovaocima Boga kojima je ukradeno ono unutrašnje, tj. srce, kojima je otet jelej i koji su se držali spoljašnjeg poštovanja, zaboravivši svetu istinu da se ne Bog poštuje spoljašnjim, nego unutrašnjim. Tu tajnu unutarnjeg poštovanja znao je i drevni prorok-molitvenik, koji je rekao Bogu: Jer da si hteo žrtve, ja bih ti prineo; za žrtve svepaljenice ne mariš. Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.
„Svo blagougađanje i služenje Bogu zavisi od pomisli“.
Koje je, pak, sredstvo za služenje Bogu unutarnjim pomislima i očuvanje unutarnjeg?
Koje su sredstvo spasenja od pokvarenih mislenih neprijatelja otkrili sveti oci? [Koje je sredstvo spasenja] od najiskusnijih, najtananijih načina potkradanja i duhovnog lopovluka? Naši praroditelji ta sredstva nisu pronašli. Da li ga imaju bogomudri oci? I kakvo je ono zapravo?
Na našu duhovnu radost i na naše spasenje, sveti oci imaju predivno sredstvo.
Dugim plakanjem i mnogim molitvama sveti oci su pronašli spasonosno sredstvo, tj. jedino i vaistinu spasavajuće za dušu ustremljenu Bogu. Oni su našli sredstvo koje spasava od svih zamki neprijatelja. I sredstvo na molitvenom putu koje su ispitali i proverili svi sveti jeste najdejstvenije.
To je sredstvo blagodatno-prosto, Božije. Jer, ono je dar koji je veliko milosrđe Božije darovalo ubogoj, grešnoj duši da se spasava od mislenih i bestelesnih neprijatelja. To sredstvo je umno-veštastveno i svemoćno-božanstveno. Ono se ne daje svima, nego samo onima koji su se ustremili na sticanje vlastite duše i koji su pronašli umni nebeski zalog.
Oni pronalaze to sredstvo budući da se čuva u samom božanstvenom zalogu.
Blaženi čuvar umnog zaloga Pimen Veliki je to sredstvo opisao blagodatnim rečima:
„Plačite, bratijo. Nema drugog puta. To je put pokajanja, koji nam je predat Pismima i svetim ocima“.
Sveti pokajni plač jeste sredstvo koje čuva nebeski zalog i samu dušu. Umna molitva rađa umni plač duše. Plač, pak, duše hrani molitvu i čuva je od svih zamki i napada neprijatelja.
Onaj ko ne plače i ne stenje danonoćno u stvari ne traži i ne čuva zalog: on ga nema. Plače samo onaj ko traži umnog izgubljenika. I onaj ko ga nađe opet plače da bi ga sačuvao. Tim sredstvom duša služi Bogu unutarnjim služenjem: njega Bog i prima. Jer, srce skrušeno i smireno Bog neće odbaciti.
O tom spasonosnom sredstvu sveti oci su izrekli mnogo bogomudrih pouka iz svog blagodatnog iskustva.
Sveti Lestvičnik pokazuje krajnju neophodnost i suštinski značaj tog sredstva na umnom putu:
„Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela“ (Slovo 5, 33).
On dalje govori:
„Ako u životu svom nemamo bolećivo srce, svi naši podvizi biće lažni i bljutavi, ma koliko inače veliki bili“ (Slovo 7, 64).
Znajući tajnu bolećivog srca, tajnu plača i sveti ava Isaija Otšelnik kaže:
„Plačem se iz duše izgone sve strasti“.
Tu spasonosnu tajnu je znao i sveti Isaak Sirin, te je rekao:
„Plačem čovek dostiže duševnu čistotu“.
Iz istog svetog opita govori i sveti Pimen Veliki:
„Plač je dvostruk: on i dela i čuva. Onaj ko želi da se izbavi od grehova [neka se drži] plača, i onaj ko želi da se sačuva od greha [neka se drži] plača“.
Isti sveti je rekao: „Sve vrline u svet su došle sa plačem i čuvaju se plačem“.
Plač duše jeste spasonosno sredstvo protiv zlobne podlosti lukavih neprijatelja našeg spasenja. Sveti nemaju drugog sredstva. Plačem se duša vraća iz zemlje progonstva, iz zemlje vavilonskih strasti u Sveti Božiji Jerusalim, u zemlju mira i radosti.
Na Sveti Sion se vraćaju samo oni koji su, po reči svetog proroka, na rekama vavilonskim sedeli i plakali.
Oci su pokazali dejstvenost pokajničkog plača na rekama vavilonskim, te su mu svi pribegavali. Oci su ga poznali i svi su se čitavog svog života njime služili.
Oci su poznali nebesku tajnu zemaljskog plača i plakali čitavog života. Jer, „ovaj svet je dom ridanja“, po reči svetog Isaaka Sirina (Slovo 51).
Stoga se u svim spisima svetih otaca i govori o neućutnom plaču i neućutnom ridanju. Stoga oni i nama grešnima (koji smo okamenjeni i prebivamo u bezosećajnosti) ponavljaju:
„Plačite. Nema drugog puta“.
U vavilonskom ropstvu za dušu jedino plač predstavlja utehu.
Suze su po prirodi veštastvene, premda u sebi sadrže umnu, neveštastvenu tajnu, koja je spasonosna za dušu. Tu tajnu su poznali samo oci i njome se spasavali. Tom tajnom duša pronalazi „umno biće“, pronalazi sebe, pronalazi Boga. Suzama ona ulazi u umni svet čistote i tišinu pomisli. Potocima suza ona se uliva u neobuhvativi okean milosrđa i večite ljubavi Božije. Suzama ona oseća ono što se ne da osetiti. Suzama se ona spasava od opasnosti.
Silni i zlobni, bestelesni neprijatelji opkoljavaju slabu, nezaštićenu dušu, koja opasnim putem ide ka Bogu. Međutim, ukoliko mu sa suzama zavapi: „Pomiluj me“, njoj će vapaj i suze poslužiti kao blagodatni, zaštitni zid, koji je ograđuje. Bog duši suze (tj. umni, duhovni kapital) nije dao da bi ih istrošila na svoja zemaljska, tašta dela. Bog je duši suze dao da bi sebi sticala večnost, da bi [uz pomoć] veštastva ulazila u neveštastveni svet. Bog je duši dao suze da bi pronašla izgubljeno duhovno postojanje, da bi tražila umnog izgubljenika, da bi pronašla sebe. I samo na tom putu suzne potrage duša pronalazi „umnu molitvu“, kao nebeski zalog božanstvene ljubavi. Taj umni zalog ona, opet, čuva plačem.
Stoga je Pimen Veliki i rekao:
„Plač je dvostruk: on i dela i čuva“.
Eto divnog, božanstvenog i nepojamnog čuda. Bestelesna duša plače telesnim suzama. Plače slaba i ponižena duša i drhte silni i gordi demoni, njeni nemilosrdni i žestoki neprijatelji. Telesnim suzama plače duša, tj. robinja mračnih strasti i zatočenica tamnog sveta i razrešava se tamnog plena. Ona suzama ulazi u svetli i gornji svet.
Pada veštastvena suza i strah obuzima neveštastvene neprijatelje. Pada telesna suza i omiva grešnu i bestelesnu dušu.
Suza pada dole u prah i nagoni samog Vladiku nebesa da potraži izgubljenu i uteši plačuću dušu.
Sam Vladika nebesa je rekao da su blaženi oni koji plaču, s obzirom da će se utešiti.
Dušu koja plače sam Bog teši čudesnom, božanstvenom, neopisivom [utehom]. U gorkim suzama skrivene su suze besmrtne nebeske radosti. U vodi suza skriveno je božanstveno vino večnog veselja.
Pokajni plač duše jeste veliko umno-telesno oružje, koje joj je milosrdni Bog dao protiv njenih umno-bestelesnih dželata i razbojnika.
Duši koja plače sam Bog je Pomoćnik i Zastupnik. Duša koja plače biva pokrivena naročitim svetlozarnim ognjenim Božijim pokrovom, zbog koga se neprijatelji ne usuđuju da joj se približe.
Sveti Grigorije Sinait govori:
„Videvši da neko živi sa plačem, đavo ne može bude uz njega, odvraćajući se od smirenja koje izazivaju suze“.
Stoga su oci i rekli: „Stekni plač budući da će te hačuvati na svim putevima tvojim i na tebe privući nebesku utehu, molitvu srca, koja će te povesti dalje od raja, tj. samom Vladici raja, Pravednom Sudiji, koji će vapijuću dušu-udovicu zaštiti od njenog suparnika“.
Kažem vam da ćeje ubrzo odbraniti (Lk.18,8).
Tako je On sam izrekao svojim prečistim ustima. I nije samo rekao, nego je zakletvom potvrdio:
Kažem vam, kako vapijuća duša ni u jednom trenutku ne bi posumnjala u Njegovu brzu i dejstvenu zaštitu.
Dakle, sam Bog se zaklinje pred dušom, koju je stvorio. Stoga ona može spokojno da se ustremi putem umnog napora potrage za sobom. Uostalom, ona treba da se ustremi u odeći vapijanja i suza Bogu koji se zakleo, koji je svoje stvorenje zavoleo večnom ljubavlju. Ona može iz Vavilona strasti kroz sve nevolje i iskušenja sa verom i ljubavlju da pohita prema Onome ko se zakleo, čuvajući Njegov umni zalog. I ona će ući u neopisivi život svetih i dobiti njihovo nasleđe.
Sveti Jovan Lestvičnik je rekao:
„Nećemo biti okrivljeni, braćo, nećemo u času smrti biti okrivljeni zbog toga što nismo činili čuda, što se nismo bavili bogoslovljem, što nismo postali sagledatelji – ali ćemo svakako morati da odgovaramo pred Bogom zbog toga što nismo neprestano plakali“ (Slovo 7, 70).
Jer, plač ima dvostruku silu: istrebljuje greh i rađa smirenoumlje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *