NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XX
 
Umna molitva (tj. Tajna Carstva Božjeg, skrivena zapovest i najviši dar Ljubavi Božije) usvaja se samo verom i pokajanjem, rađajući večno slavoslovlje Božanstvenoj Ljubavi Nebeskog Boga.
 
[Umna molitva] je skrivena pesma srca o nebeskom heruvimskom pesmopoju, kome su, živeći na zemlji, pripevali oci. Ona je pesma o tajni Carstva Božijeg, koje je u nama. Radi ulaska u njega oni su nam ukazali na „put umnog delanja“ ili „neprestane molitve“, na „put trezvoumlja“ ili „čuvanja uma“.
„Umnim delanjem“ su se spasavali svi sveti i u gorama, i u pešterama, i u pećinama zemaljskim i u svetu usred životnog mora.
Taj put „umnog delanja“ jeste „tiho i bezmetežno pristanište u kome će se duša nesumnjivo spasti“, po reči svetog ave Isaije Otšelnika (Dobr. t. 1,455).
Promislom Božijim spašćemo se i mi, grešni (koji smo izloženi svim burama i vetrovima) ukoliko se sa usrdnošću, sa smirenjem i verom (upravo zbog svoga spasenja) prihvatimo spasonosnog delanja uma, tj. neprestane Isusove molitve. Jer, propast sveta je neminovna i potop je neizbežan. Podivljali talasi mislenih strasti i sablazni proždreće svakog ko ne bude imao umni oslonac, tj. umno delanje. Na ocima se opravdala proročka reč. Ona će se i na nama opravdati [ukoliko ga se prihvatimo]. Jer, drevni prorok je o našem vremenu rekao nešto sudbinsko, nešto predivno. On je izrekao skrivenu reč, koja se samo verom može pojmiti:
I svako ko prizove ime Gospodnje spašće se (Joil 2,32).
Čudno vreme (koje je prorok predskazao) je došlo. Ispunjenje divnog tajinstva (tj. spasavanja prizivanjem imena Božijeg) nastupilo je od trenutka kad je Gospod Spasitelj (u svom poslednjem razgovoru sa učenicima na tajnoj večeri) dao poslednju, skrivenu i veličanstvenu zapovest, kao najviši dar svoje ljubavi sa Božanstvenim i nepromenjivim obećanjem.
On je, naime, dao zapovest: Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete.
Osim toga, On je dao i neizmenjivo obećanje: Da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,24).
Oci su veliku skrivenu zapovest usvojili svojom velikom verom. Oni su se molili u ime Njegovo i pronašli savršenu radost. U svojoj radosti oni su je i nama preneli. Našoj slaboj i maloj veri oni su objasnili zapovest Božiju, rekavši svima koji imaju uši da čuju:
„Tajna našeg spasenja je skrivena u neućutnom prizivanju imena Gospoda Isusa Hrista“.
U Bogu je naše spasenje. Mi se i spasavamo prizivanjem Njegovog imena. Sa ljubavlju nositi ime svog Spasitelja znači nositi u sebi spasenje. U prosvećenoj svesti, u živom osećanju srca nositi tu svetinju znači biti neveštastveni anđeo, bogonosac.
Sveti tajnovidac-Bogoslov kaže da će u Gornjem Jerusalimu svi sveti carevati sa Hristom-Spasiteljem i da će ime Njegovo biti na čelima njihovim (Otk.22,4).
Naime, ime Božije će obitavati u njihovom umu, u njihovoj umnoj prirodi. I um svetih će prebivati u Bogu, kao što je On u njima obitavao ovde. Taj skriveni smisao odzvanja u svetim rečima Gospodnjim, koje je takođe izrekao na tajnoj večeri: Ostanite u meni, i ja ću u vama (Jn.15,4).
Eto tajne bogonoštva, tajne neizrecive ljubavi. Voleti da se sa verom priziva ime Boga-Spasitelja i znači prebivati u Bogu-Spasitelju.
Prizivanjem sticati Boga-Spasitelja jeste najviši dar ljubavi Božije.
Po reči proroka, prizivanjem imena Božijeg naša priroda (koja je porobljena grehom) se spasava. Verujući toj reči prizivajmo spasonosno ime – i spašćemo se. Jer, to prizivanje se usvaja jedino verom. Na tu nas veru i prizivaju oci.
Ta vera duše, koja traži Traženog, donosi radost pronalaženja. Ta vera premešta brda grehova i pokajanjem ih potapa u more milosrđa Božijeg.
Vera (koja je mnogo zavolela najsladosnije ime) u suzama radosnicama primiće i veliki oproštaj. Ona otvara rajske dveri i uvodi dušu, koja sa krsta molitve mnogosuzne ište [put] u Božiji raj sladosti.
O toj veri sveti Nikita Stitat govori: „Duša najbrže napreduje kroz veru, premda ne kroz veru kojom verujemo u Boga i Njegovog Jedinorodnog Sina, nego kroz najunutarnjiju veru, kojom verujemo da su i sva obećanja Hristova (koja je naveo i pripremio onima koji ga ljube) i adske muke (koje su spremljene đavolu i njegovim slugama) – nesumnjivo istiniti. Takva vera ubeđuje dušu (koja se nalazi u podvigu) da se nada da će dostići ustrojstvo svetih (tj. da će se spasti prizivanjem), da će dostići njihovo blaženo bestrašće, da će uzleteti na visinu njihove svetosti i da će sa njima postati naslednica Carstva Božijeg. Budući uverena u rečeno, ona revnosno stremi vršenju zapovesti, i, nimalo se ne kolebajući, nastoji da podražava njihove napore. I ona očekuje da će putem podviga koji su slični njihovim dostići i njihova savršenstva“.
Takva vera u nepromenjivost Božanstvenih obećanja nalazi se na putu „odrešenja“ od „neveštastvenih poseda“, tj. od maštanja i požuda, što predstavlja put pokajanja. Idući putem pokajanja, ta vera iskatelju donosi nesumnjivo spasenje i daruje oboženje, s obzirom da ga izobilno čini „učesnikom svetlosti i pričesnikom Božanstva“. Ta vera i jeste tajna umne molitve, koja se vekovima čuvala u svetom pravoslavnom monaštvu. Pravoslavno monaštvo je u sebi čuvalo tajnu Hrišćanstva, Hristovu tajnu. Samo je u pravoslavnom monaštvu postojalo iskustveno, istinsko poznanje te tajne. Monaštvo je živim iskustvom spoznavalo tu skrivenu tajnu na putu vere i pokajanja, saopštavajući je prikrivenim izrekama na stranicama svojih duhonosnih spisa.
Svi sveti Božiji su sa tim tajinstvom vere prošli uski i trnoviti put, tj. put pokajanja, premda sa nebeskom sladošću. I na tom putu oni su sa božanstvenim nadahnućem zapevali heruvimsku pesmu vere imenu Božijem, pripevajući heruvimima.
Oni su je zapojali radi nas, tj. da bismo i mi, kolebljivi i maloverni, čuli muziku nebesa i prisajedinili i svoj umni slovesni organ slavoslovljenju velikog nebeskog Boga, čije je ime znamenovano nad nama na dan svetog krštenja.
Pavši sa trpeze bogomudrih otaca, svete mrvice „umnog delanja“ za nas uboge i gladne (ukoliko ih zrno po zrno sabiramo sa trudoljubivom dušom radi nasićavanja) se još ovde, pokretom Božijim, pretvaraju u nepotrošivi besmrtni anđelski hleb, kojim će se duša nasićavati zanavek. I rečeno će i biti – „Pasha večnoga veselja“.
U Gornjem svetu umno ugledavši divno tajinstvo pretvaranja skrivenih reči u nebesku manu Duha (tj. pretvaranja mrvica malenog umnog delanja u veliku tajnu bogonoštva) duša će se prepoznati kao umna heruvimska kolesnica, koja nosi tajnu Slova. Obuzeta velikim blaženstvom radosti, ona će u božanstvenom ushićenju prinositi neućutno slavoslovlje Božanstvenoj ljubavi, umno se slivajući sa celokupnim umnim svetom, proslavljajući veličanstvenost nebeskog Boga i klanjajući se svetlolepnoj mudrosti, kojom je sve stvorio.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *