NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XIX
 
Umno delanje jeste: „Čuvati svoj um“. Ono je uski i tesni, tj. Mučenički put. Suština umnog mučeništva.
 
Onaj u čijem se srcu probudila želja da pristupi divnom umnom delanju, tj. „čuvanju svoga uma“ kroz neprestanu molitvu, neka svetom (neprestanom mučeničkom) podvigu pristupi kao da odgovara na milostivi priziv na spasonosno odrešivanje od veštastvenog i plotskog postojanja, tj. priziv na njegovo krsno raspinjanje kako bi živeo duhom, a ne telom, te neka veliku, svetu službu Bogu obavlja anđelski. I za taj priziv on treba da prinese slavoslovlje i blagodarenje milostivom Gospodu Bogu, koji nas privlači poznanju našeg Spasitelja i usvajanju našeg spasenja.
I sam Gospod je rekao:
Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla (Jn.6,44).
Mi treba da prinesemo slavoslovlje zbog privlačenja, tj. zbog nicanja želje da se neprestano molimo. Mi u smirenju treba da pripadnemo pred Njega, budući svesni veličine anđelske službe i svoje nedostojnosti i svoje nemoći, proseći milostivu blagodatnu pomoć u velikom mislenom delu. Jer, Njegova sveta usta su izrekla: Bezmene nemožete činiti ništa (Jn.15,5).
Pomoć treba iskati sa skrušenim srcem, shvatajući da je molitva uopšte, a neprestana posebno (kao čuvanje uma od mislenog kvarenja [koje dolazi] od pomisli i maštanja „mislenog kvaritelja“), mučenički krst na kome treba da umre celokupno naše „mnogomislije“ i „praznomislije“, sa svim njegovim telesnim postojanjem. Naš um treba da se izmeni, osveti i očisti od mislene bolesti lutanja, te da se blagošću Hristovom (koje je data našoj „umnoj prirodi“) neprestanim sećanjem na Spasitelja ustremi ka njemu srodnom vazduhu božanstvene ljubavi prema Njemu. I desiće se vaskrsenje duše, koje se ovde zbiva još pre sveopšteg vaskrsenja, po reči svetog Simeona Novog Bogoslova.
Delanje „čuvanja uma“ će onoga ko ga se iskreno poduhvatio privesti odrešenom življenju: i um, i osećanje i telo će početi da se oslobađaju od veštastvenog življenja dejstvenim uticajem umne molitve. Tim delanjem u nama će se vršiti i vrlo opipljiva promena i naše umne i naše telesne prirode: um će se očišćavati od zamornih pomisli i maštanja i prosvećivaće se neopisivom svetlošću blistavih, svetlolikih i božanstvenih pomisli. One će u nama zaista sažeći svaku nečistotu.
Duša će opitno poznati da je Bog naš Oganj, koji nas zaista čisti od svake nečistote. Ranije delatno učestvujući u telesnim pohotama grešnog duha, telo naše će već saučestvovati u njegovom pokajanju i izmeni – spočetka mnogobolnim ridanjem i pokajanjem, te samrtničkim drhtanjem od raznolikih telesnih neduga, a potom problescima tihog likovanja neopisivih osećanja besmrtnog, božanstvenog, sladosnog i anđelskog života. Blagodatno dejstvo „umne molitve“ na našu grešnu prirodu mi ćemo, dakle, preživljavati vrlo opipljivo.
To delanje nije dato svima, nego onima koji su ga žedni, koji se otimaju, koji traže život oslobođen od veštastvenosti i pohota, koji se ne osećaju kao nerazumno, životinjsko i čulno telo, nego kao uman duh, koji je ustremljen ka duhovnom životu, tj. pokajanju.
Eto otkrivenih božanstvenih tajni umnog delanja, koje dejstveno našu palu prirodu uvode u drugačije, blagodatno postojanje.
Rečenome će se, međutim, suprotstavljati „misleni kvaritelj“ pomislima i maštanjima koje odvlače. Jer, đavoli se najviše protive molitvi pokajanja. Ona će ih, međutim, žeći kao vatra slamu.
Znajući rečeno, nemojmo se ubojati ni pojačanog nasrtaja pomisli i maštanja, ni nepristojnih osećanja, koja će nas uznemiravati za vreme molitve, skrnaveći našu molitvu. Neka nas ta pojava ne smućuje: trpeljivo se molimo i nemojmo padati u uninije. Molitva će ognjem (koji joj je svojstven) spaliti svu nečistotu.
Očišćujućim trpljenjem Bog će očistiti dušu od svega što je stekla u svom mislenom lutanju. I u spoljašnjim i u unutrašnjim nevoljama mi treba da se smiravamo, smatrajući se dostojnim da nas gazi svako stvorenje (pa i demoni svojim „mnogomislijem“ i nepristojnim osećanjima, zbog veze koju smo sa njima imali pre molitve). I videći naše smiravanje, Gospod će ubrzo poslati svoju blagodat, darujući umu našem utešnu tišinu, a osećanjima – očišćenje.
Mi ne treba da zaboravljamo da je put molitve put čuvanja i očišćenja uma, put Božiji, put svetih otaca. On je „uski i tesni put“, put pokajanja.
Dobar znak da stojimo na putu koji vodi u božanstveni život jeste [okolnost] da našu molitvu prate i spoljašnje i unutrašnje nevolje, usled čega osećamo pritešnjenost i zdesna i sleva. Osim toga, nemojmo tražiti „visoka“ duhovna stanja, već jedino na potrebu, tj. pokajanje.
Pritešnjenost zdesna jeste telesna nemoć i slabost, koji će stešnjivati našu molitvu. Osim toga, u naš um će se prokradati i tanane pomisli „mislenog kvaritelja“, koje će nas ubeđivati da ostavimo sveto delo, budući da navodno prevazilazi naše snage i da nije bezopasno, [nagoveštavajući nam] da ima i drugih, lakših puteva ka spasenju.
I sleva, tj. spolja posećivaće nas razna iskušenja i nevolje od okolnosti i ljudi koji nas okružuju kako bi nas smutili, bacili u uninije i oslabili našu usrdnost prema tom delanju. Od nas se traži trpljenje i hrabrost kako bi se projavilo naše dobro proizvoljenje. Našem, pak, dobrom proizvoljenju vrlo primetno sadejstvovaće blagodatna sila Božija, budući da pokajanju sadejstvuje sam Bog. Trpljenje nevolja, naime, i jeste pokajanje, čega treba da se snažno sećamo.
Tim delanjem se projavljuje usmerenost čovekove volje. Njime ona usvaja volju Božiju.
„Umnim delanjem duševna osećanja postaju sposobna da tvore sve dobro, te da, uz sadejstvo blagodati, ispunjavaju zapovesti Božije“.
Malim dobrim delanjem u kratkom trenu zemnog postojanja čovekova volja odlučno i konačno sebe učvršćuje u duhovnoj anđelskoj delatnosti u večnosti.
Umna volja u jednom trenutku vremena bira i utvrđuje svoju večnost. U tom unutrašnjem umnom pokretu je skrivena tajna ljudske ličnosti, tj. njeno dostojanstvo, njen večni vanvremeni značaj i njena vrednost.
Suština molitvenog mučeništva umne duše i suština njenog „uskog i tesnog puta“ sastoji se u „čuvanju uma“.
Ona privremenim zadobija večnost. Malim umnim delanjem duša ulazi u neobuhvativu božanstvenu, nepostižnu i neopisivu delatnost. Malom molitvenom suzom ona uplovljava u veliki okean ljubavi Božije.
Prema tome, ukoliko na početku naše usrdnosti za molitvu niknu silne nevolje i iskušenja od ljudi koji nas okružuju ili od vlastitog mnogostrasnog tela i od nasrtljivih pomisli i maštanja, nemojmo se smutiti i nemojmo uzdrhtati zbog naleta neprijatelja. Jer, Onaj ko je sa nama jači je od onih koji su protiv nas: On će nas i osnažiti u našoj nemoći. U trenucima iskušenja mi ne treba da ostavljamo molitvu, niti treba da se bojimo dejstva vraga, koji iz zavisti želi da nas otrgne od slavne Božije službe, koju je sam izgubio.
Smirimo se pred silnom desnicom Božijom, koja popušta navedene nevolje i pojačajmo sveto prizivanje. Zablagodarimo Gospodu Bogu, koji nas udostojava malih privremenih nevolja za Njegovo sveto ime. „Trpeći, potrpimo Gospoda“ i odmah ćemo [na način koji je] osetan za naše srce primiti blagodat, koja će za nas poneti te nevolje. Od nas se traži samo usrđe, tj. da „trpeći, potrpimo Gospoda“, naime, da ne prekidamo sveto molitveno prizivanje imena Božijeg, nego da trpeljivo prebivamo u molitvi.
Momenti podnošenja nevolja na molitvenom putu su sveti momenti, tj. momenti istinskog pokajanja, koje Bog prima, momenti sticanja i bogaćenja blagodaću Božijom, momenti blagodatnog ukrepljenja i našeg uzrastanja u meru rasta punote Hristove, po iskazu svetog apostola.
Stoga nemojmo obarati lice svoje na najblagoslovenijem putu Božijem pred nevoljom koja nas je susrela: [naprotiv], susretnimo je sa dobrodošlicom, dajući joj sveti celiv. I ona će nam uručiti nebeske darove blagodati, koje našoj ubogosti šalje velika i bogata ljubav Božija.
Ukoliko, pak, naš molitveni put okružuje telesni pokoj, pažnja i pohvala od onih koji nas okružuju, vidljivi uspeh u našem radu (koji nam donosi zadovoljstvo), beskorbnost našeg života, naša stalna unutrašnja blagodušnost pred Bogom, ukoliko živimo ne pazeći na pomisli i ukoliko u „Svetinju nad svetinjama“, tj. u molitvu ulazimo bez straha i bez sveštenog užasa, ukoliko beznaporno obavljamo podvig i ukoliko nam molitva ne služi kao mučeništvo – očigledno je da se nalazimo na širokom, prostranom putu, na putu ovoga sveta, koji u zlu leži.
To su znaci puta koji vodi u preispodnju.
„Put Božiji“, pak, jeste svakodnevni krst nevolja, po reči svetog Isaaka Sirina (Slovo 35). Umna molitva se bez nevolja ne može zadobiti. Jer, suština „umnog delanja“ se i sastoji u nošenju molitvenog krsta sa verom i smirenjem, tj. u hrabrom i blagodarnom trpljenju svake nevolje. „Jer, onome ko bez nevolje prebiva u svojoj vrlini vrata gordosti su [široko] otvorena“ (sveti Isaak Sirin, Slovo 34).
Međutim, uz našu pokornost volji Božijoj i uz svest o vlastitoj nemoći sve će u nama ostvariti mnogomoćna i spasonosna blagodat Božija.
Suština „umnog delanja“ se sastoji u pokajanju. Pokajanje, pak, jeste molitveno trpljenje svih nevolja. Bez podviga pokajanja nema ni „umnog delanja“.
Iskusni delatelji „umnog delanja“ su primetili da nebesko seme o tajni Carstva Božijeg (koje je u nama), tj. reč o „umnom delanju“ ili o „čuvanju uma“ lako pada samo na zemlju srca koje je obrađeno krsnim nevoljama: ono samo na njoj donosi dobri plod -po šezdeset i po sto.
Po misli svetih otaca, molitva raste i donosi plod samo u bolnom srcu. Kod lakoumnih i onih koji žive bez nevolja nema molitve: ona im je nepoznata. Jer, molitva je najviša vrlina. Svaka, pak, vrlina jeste majka patnje. Onaj ko bez patnje prebiva u molitvi, [u stvari] prebiva u obmani (sveti Isaak Sirin, Slovo 34).
„Onom ko se istinski moli molitva je – i Sud i sudnica i presto Sudije pre Strašnog suda“, govori sveti Jovan Lestvičnik.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *