NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XVIII
 
Umna molitva je tajna, koja je skrivena od vekova. Duša je umna heruvimska kolesnica, koja nosi tajnu Slova u svima trima sastojcima ljudske prirode: i telesnoj i umnoj i srdačnoj. Ta tajna je rajsko delo.
 
Stoga se latimo sa smirenjem i verom za sveto delo pažljive molitve. U svoje, pak, vreme (koje je Bogu poznato) videćemo dobra na zemlji živih, po reči psalamskoj. U očišćenom osećanju srca na Božijoj zemlji (gde zmija, tj. „misleni kvaritelj“ sa svojim mnogomislijem više neće gmizati i neće nas razvraćati svojim mislenim razvratom) mi ćemo isceljenim očima ugledati naše blago, tajnu skrivenu od vekova i pokolenja, a sada otkrivenu Njegovim svetima, koja jeste – Hristos u nama, po reči apostola (Kol. 1,26-27).
Mi ćemo iskustveno poznati da je naš um presto Božanstva, a duša umna heruvimska kolesnica, koja nosi tajnu Slova, po tajanstvenom tumačenju svetog Makarija Velikog (Beseda 1, 1, 3). Jer, sa pažnjom u svom umu neprestano nositi veliko i sveto ime Božije (a ne „praznomislije“) i znači – biti umna heruvimska kolesnica, na kojoj zaseda Bog-Slovo.
Nositi sveto ime Svetog Boga i znači samoosvećivanje, tj. osvećivanje Njegovim imenom.
Nositi ime besmrtnog i blaženog Boga znači pričešćivanje Božijom besmrtnošću i blaženstvom.
Taj divni dar darovan je našoj prirodi Hristom Isusom, Gospodom našim, u tajni Njegovog Svetog Bogoovaploćenja. Posredstvom časnije od heruvima, tj. Presvete Djeve Marije naša priroda je primila punotu Božanstva, postavši bogonosna.
Svojim Ovaploćenjem u našu prirodu, Gospod je usvojio naše čoveštvo, darovavši nam veliki dar časti i slave, dar orođavanja po blagodati sa Božanskom prirodom. Kroz Svetu Tajnu Pričešća i umnog nošenja sa ljubavlju u sebi Njegovog najsvetijeg imena (kojim smo imenovani) mi u sebe primimo Njegovo Božanstvo.
Eto „tajne Hristove“, koja se od večnosti skrivala u Bogu (Ef.3,4-5; 16-17).
Prebivati u umnom delanju znači pobožno, sa strahom, sa ljubavlju i sa pažnjom nositi u sebi Njegovu svetinju: Njegovo sveto i Božanstveno ime, čime se [čovek] obožuje i postaje bogonosac.
Taj dar je veliki i blagosloveni, slavni i božanstveni, iznad ljudskog i anđelskog poimanja. Jer, i anđeli žele da zavire u božanstvenu neobuhvatnost toga dara. Taj se dar dobija „umnim prinuđavanjem“, tj. pažljivom molitvom. Jer, samo se „podvižnici“, po reči Gospodnjoj, domogavaju dara Carstva blagodati Božije, koje je u nama, tj. koje je dato našoj prirodi Gospodom Isusom Hristom. Ono je unutra, „u nama“.
Posle Gospoda Isusa sličnu reč su ponavljali svi oci, veliki opitnici, koji su opitom svog delatnog života poznali tu božanstvenu tajnu:
„Zaista,- govore oni,- Carstvo Božije se dušom stiče na zemlji. Zaista, pronalazi se novo, božanstveno biće, pronalazi se divna izmena celokupne ljudske prirode na putu molitvene pažnje, na putu delanja, na umnom putu mnogosuznog pokajničkog življenja“.
Pošto je čitava umna ljudska priroda potpala pod greh, i iscelenje se, na isti način, daruje celokupnoj ljudskoj prirodi. Vinovnica grehopada, tj. duša (naša umna priroda) bacila je u bolest greha svu trodelnu [ljudsku] prirodu – i telo, i um, i duh. Po prizivu milosrđa Božijeg, ona sada treba da se potrudi da postavi početak svoje buduće zagrobne delatnosti, koja je neobjašnjivo i neshvatljivo slavna, veličanstvena i božanstvena. Ona svojim umnim naporom i pažljivim samoprinuđavanjem svom [ljudskom] prirodom (telom, umom i duhom) treba da usvoji ono čega se lišila: da usvoji novo biće, koje Gospod Isus daruje u svetom krštenju. Ona, dakle, treba da usvoji početak blagodat-nog božanstvenog života, da pristupi bogonoštvu i da već ovde postane bogonosna za beskrajnu večnost.
Stoga sveti oci govore da se početak umnog delanja sastoji u usvajanju imena Božijeg najpre ustima, potom umom, i najzad duhom ili srcem. Jer, čovek se sastoji iz tri razmere, iz tri prirode: telesne (usta), umne (um), i duhovne (duh ili srce).
O tajinstvu duševnog usvajanja Carstva Božijeg Gospod je ispričao skrivenu priču:
„Carstvo Božije je slično kvascu koji uzme žena i pokrije u tri kopanje brašna, dok sve ne uskisne“ (up. Lk.13,21).
Blagorazumna i usrdna duša (žena), uzima sveti kvasac „umnog delanja“ i zakvašuje najpre svoju telesnu prirodu (usta – spočetka tvoreći molitvu ustima, sve dok se ne „zasite“), potom zakvašuje umnu prirodu (um – tvoreći molitvu umom sa pažnjom) i najzad duhovnu prirodu (duh ili srce). Tada pažljiva molitva stiče najviši duhovni stepen, prelazeći u srce i zahvatajući čoveka kao plamen: tada sav čovek biva ustremljen ka Bogu i sav postaje bogonosan. Tada duša postaje „umna heruvimska kolesnica“, koja nosi „tajnu Slova“ u celoj [ljudskoj] telesnoj, umnoj i duhovnoj prirodi.
Prepodobni Georgije Atonski govori: „Molitva, koja se ustima tvori sa pažnjom, sama (tj. bez ikakvih mehaničkih postupaka) ulazi u srce“.
U određeno (Bogu poznato) vreme, trudoljubiva duša će živim osećanjem srca okusiti od molitvenog ploda i shvatiti da je molitva rajsko delo, kao što je govorio veliki delatnik „umne molitve“ – Pajsije Veličkovski. Navodeći reči prepodobnog Doroteja, on kaže: „Prvostvoreni čovek je u raju, u koji ga je smestio Bog, prebivao u molitvi“.
„Iz navedenoga je očito,- nastavlja Pajsije,- da je Bog čoveka, koga je stvorio po svom obrazu i podobiju, uveo u raj sladosti da obdelava besmrtne sadnice, tj. božanstvene, najčistije, najuzvišenije i najsavršenije misli, kako [navodi] sveti Grigorije Bogoslov, tj. da on, kao čist dušom i srcem, prebiva u sagledateljnoj, jedino umom sveštenodejstvovanoj, blagodatnoj molitvi, naime, u najsladosnijem viđenju Boga, te da je hrabro čuva kao zenicu oka i kao rajsko delo, nikada je u duši i srcu ne umanjujući.
Stoga je velika slava sveštene i božanstvene „umne molitve“. Njen kraj i vrhunac, tj. početak i savršenstvo Bog je čoveku dao u raju: u njemu je ona i počela“ (Pajsije Veličkovski, „O umnoj molitvi“). Na tu božanstvenu, neprestanu molitvu nas prizivaju oci. Jer, neprestana molitva Bogu jeste najviši izraz naše ljubavi prema Njemu.
Po mišljenju svetih otaca naš Bog je Oganj i Ljubav. Ukoliko u Njega položimo svoje pomisli kroz neprestano prizivanje Njegovog svetog imena, spočetka će ih, pošto se zagreju, obuzeti tuga srdačne i telesne skrušenosti. Potom će već, usijavši se od Ognja, i same zaplamsati božanstvenim ognjem ljubavi prema Njemu, ispunjavajući se anđelskom tišinom i veseljem.
Sveti Makarije Veliki govori unekoliko podrobnije i drugačije: „Ukoliko se ne prevariš i ne daš u sebi pašu poročnim i nepriličnim pomislima, već voljom svojom privučeš um, prinuđavajući pomisli da se ustreme Gospodu, bez sumnje će On svojom voljom da nam dođe i da nas dejstveno sabere u sebe. Jer, celokupno bogougađanje i služenje zavisi od pomisli.
Stoga se staraj da ugađaš Gospodu, uvek ga očekujući iznutra. Traži ga u pomislima, pobuđujući i prinuđavajući volju svoju i proizvoljenje svoje da mu neprestano streme. I posmatraj kako ti On dolazi i u tebe se nastanjuje. I ukoliko ti sabiraš svoj um u iskanju Njega, utoliko On, čak u još većoj meri (pobuđivan sopstvenom dobrotom i blagošću), [žuri] da ti dođe i da te uspokoji.
On stoji i razmatra tvoj um, pomisli i pokrete misli. On posmatra da li ga tražiš iz sve duše, ili, pak, sa lenošću i sa nemarom.
I kada uvidi tvoje račenije [tj. ljubav] u iskanju Njega, On će ti se javiti i otkriti, dajući ti svoju pomoć, pripremajući ti pobedu i izbavljajući te od neprijatelja tvojih. Utvrdivši najpre tvoje stremljenje ka Njemu i [videvši] da je sve očekivanje tvoje ka Njemu obraćeno, On će te naučiti i dati ti istinsku molitvu, istinsku ljubav, tj. sebe samog, koji u tebi postaje sve. Jer, On za tebe jeste i Raj i Drvo Života i Voda Živa, tj. sve u svemu – Hristos“ (Beseda 31).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *