NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XVII
 
Česta usna molitva privodi pažljivoj, a pažljiva – umnoj i neprestanoj. Osnova, pak, pažnje jeste strah Božiji i neužurbanost u molitvi.
 
Marljivo staranje o čestom usnom prizivanju imena Božijeg treba da se pruža napred i da stremi od spoljašnjeg ka unutrašnjem, tj. ka „pažljivoj molitvi“, koja će dovesti do „umne molitve“, do umnog življenja svetog bogoopštenja.
Čovek nije samo telesno-slovesno stvorenje, nego i „umno“. Stoga treba da pristupimo obučavanju u molitvi „umnog bestelesnog skitnice“, tj. našeg uma.
Jer, u suštini, on i jeste bludni sin koji je napustio ono što je njemu svojstveno, tj. sladosno bogoopštenje i udaljio se u daleku i tuđu zemlju, rasuvši svoje duševno imanje (svetle i božanstvene pomisli i osećanja), živeći sa raspusnim demonima i skitajući. Potom je on počeo da se, zbog duševne gladi, hrani gorkim roščićima iz korita duhovnih svinja (demona), tj. da se hrani njihovim pomislima, požudama i osećanjima, koji nisu svojstveni njegovoj prirodi i dostojanstvu.
Grešnog skitnicu stoga i treba naučiti pažljivoj molitvi. Njega za vreme molitve treba zadržavati u rečima molitve i ne davati mu da skita. Treba ga prinuđavati da pažljivo sluša reči molitve kako bi uvideo svoj greh pred Bogom, došao do svesti i zavapio:
„Sagreših, Oče, nebu i tebi“.
Strah Božiji i pažljiva molitva upravo rađaju tu svest, tj. „viđenje vlastitih sagrešenja“.
Viđenje, pak, vlastitih sagrešenja rađa „umni vapaj“, tj. umnu molitvu pokajanja. Po reči svetog mučenika Vonifatija, strah Božiji je roditelj pažnje.
Duša blagodatnom pažnjom vidi svoju ružnotu: ona jedino pažnjom može ugledati svoju nekrasotu, svoju grehovnost pred Bogom. Bez pažnje ne može biti ni skrušenosti, ni molitve pokajanja. Stoga sveti oci u temelj „umnog delanja“ stavljaju pažnju. Od paženja na sebe, kažu oni, počinje istinski, duhovni, unutarnji život.
Sveti Isihije govori: „Spoljašnjeg čoveka je lako naučiti molitvi. Međutim, neophodan je veliki napor da se njoj nauči unutrašnji čovek“.
Stoga je i neophodno upotrebiti napor i naučiti pažljivoj molitvi našeg unutrašnjeg skitnicu: neophodno je prinuđavati ga na pažnju. Tom našem prinuđavanju veoma će sadejstvovati blagodat Božija, koja će ga isceliti od bludne bolesti skitanja. „Zadržavanje bestelesnog skitnice u granicama telesnog doma“ jeste podvig koji dovodi do pažnje, tj. do „umne molitve“. Um se u rečima molitve zadržava strahom Božijim, tj. svešću pred kim stojimo i sa kim vodimo molitveni razgovor. Stoga je sveti prorok i rekao: Služite Gospodu sa strahom (Ps.2,11).
Po učenju Otaca, usna, česta molitva (koja se tvori sa pažnjom) postaje umna i prelazi u srdačnu. Šta, pak, znači moliti se sa pažnjom?
Pri izgovaranju reči molitve treba paziti na njihov [sadržaj] i slušati ih sa neprekidnom pažnjom. Eto puta do pažljive molitve.
Ukoliko ne budeš pazio na sebe, uzalud ćeš se truditi u onom spoljašnjem.
I rasejani i bludeći um će vremenom osnažiti u naporu pažnje i, uz sadejstvo Božije, već se moliti sa pažnjom.
Radi sticanja pažljive molitve neophodno je držati se bogomudrog saveta svetog Jovana Lestvičnika:
„Bori se da privežeš svoju misao uz reči molitve, ili bolje – da je zaključaš u njih. I ako se desi da se usled svoje detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu. Ali, Onaj koji sve može da učvrsti, može i um naš da načini postojanim“ (Slovo 28, 17).
Navedeni način je najbolji za sticanje pažljive molitve: on je veoma spasonosan i bogomudar za sve koji se trude na umnom delanju. I nema boljeg saveta kod svetih otaca. Tu molitvu treba govoriti tiho, koliko da je sam čuješ ukoliko nema nikoga. A ukoliko si među ljudima, ponavljaj je u umu, jezikom, pazeći na reči.
Pri izgovaranju reči molitve treba paziti na njihov [sadržaj]. Eto puta ka sticanju pažnje.
Pri tome, Oci daju još jedan koristan savet za to delanje: „Treba se moliti bez žurbe“.
Osnova pažnje jeste strah Božiji i neužurbanost u molitvi. Stoga molitvu treba izgovarati pobožno, sa strahom, bez žurbe, otežući. Posle svake molitvice treba praviti pauzu, zastoj, tj. ne treba odmah izricati sledeću molitvu kako bi se um zadržavao u rečima molitve.
Slično uči i episkop Ignjatije Brjančaninov i drugi Oci. Rečeno je veoma važan i mudar savet iskusnih delatnika tog sveštenog dela. Oni govore da brzo izgovaranje reči molitve pogoduje rasejavanju uma i snaži njegovu rasejanost, što ga ometa da uđe u osećanje blagodatnog pažljivog prizivanja. Onaj, pak, ko se moli bez žurbe ulazi u pažnju i uz sadejstvujuću blagodat Božiju, po reči svetog Kalista, ulazi u „tajinstvo potresne pobožnosti“.
Kronštatski molitvenik, Otac Jovan iz svog blagodatnog molitvenog iskustva govori veoma izražajno: „Onaj ko nije stekao srdačnu molitvu treba da se moli bez žurbe“.
Onaj ko revnuje za molitvu treba na rečeno da obrati najozbiljniju pažnju. Naš duhovni mehanizam po svojoj sazdanosti izaziva [okolnost] da naša pažnja snažnije, dublje i zasićenije prima ono što pred njom (misleno) sporo prolazi. Reči i zvuci koji brzo prolaze skliznu po površini svesti i osećanja, ne ostavljajući dovoljan trag. Na taj način i molitveno delanje zahteva razumnu usporenost.
Maleno spoljašnje delanje (koje je duševnom razumu neshvatljivo) uz sadejstvo Božije blagodati čini da duša, koja se probudila i ožednela pokajanja, stiče blagodatnu pažljivu molitvu, koja je poučava kako da čuva um i koja onoga ko se moli uvodi u neprestano srdačno molitveno dejstvo. Sveti Simeon Solunski, pak, kaže da molitveno dejstvo znači:
 
„Imati Hrista-Spasitelja u sebi,
nositi ga u umu i srcu,
neprestano ga se sećati
i na Njega pomišljati,
plamteti prema Njemu ljubavlju, kao serafimi,
svuda ga videti, kao heruvimi,
i u srcu ga imati uspokojenoga“.

 
Mi Bogu treba da se vratimo onim čime smo se i otrgnuli: mi i smo izgubili pažnju prema mislima i osećanjima koja se javljaju i svoj um i srce predali u ropstvo svojim mislenim porobljivačima (tj. lukavim pomislima i osećanjima), te sada treba da stanemo na put podviga i steknemo pažnju u odnosu na svoje pomisli i osećanja.
Sav duševni trud se vrši unutra – u pažnji u odnosu na pomisli. Bez unutarnjeg, sama spoljašnja pobožnost nije dovoljno snažna da nas spase od mislenog potopa u grehovnom bezdanu. Sveti Varsanufije Veliki kaže:
„Čovek se uzalud trudi na spoljašnjem ukoliko mu ne pomogne unutarnje delanje po Bogu“.
Tome unutrašnjem i treba stremiti, tj. moleći se spoljašnjom, vanjskom molitvom, neophodno je da se staramo da se molimo sa pažnjom. Izgovarajući bez žurbe reči molitve, treba da pazimo umom slušajući ih, i da mu ne dozvoljavamo da razmišlja o nečemu drugom, makar bilo i dobro. Jer, svako razmišljanje skrnavi molitvu.
Sveti oci govore da u molitvi treba da smo [svesni] da stojimo pred velikim nebeskim Bogom, tj. da shvatamo pred kim stojimo i sa kim vodimo molitveni razgovor. Umu ne treba dozvoljavati da se rasejava i da u to vreme razgovara sa zlim pomislima koje mu dolaze. Neka ona udaraju na vrata tvog uma i neka glasno pričaju: ti ne odgovaraj, tj. budi gluv i nem.
Svako naše rasejavanje na molitvenom stajanju pred Bogom žalosti Božije Veličanstvo.
Međutim, na početku našeg molitvenog puta, usled nenaviknutosti na pažljivu molitvu, mi ćemo se nevoljno neizbežno rasejavati. Ipak, čim primetimo da smo se rasejali, odmah sa svojom nemoći pripadnimo pred Božiju blagost, smireno proseći oproštaj, te iznova sa pažnjom stanimo pred Boga. Pažnja ne dolazi odjednom. Neophodno je trpljenje i postojani napor sveukupnog našeg molitvenog življenja.
Ukoliko naše svakodnevno življenje bude proticalo u strahu Božijem, u pažnji, naša molitva će jačati u pažljivosti i krepiti naše življenje u Bogu.
Po svetim ocima, duša molitve i celokupnog življenja po Bogu jeste pažnja sa strahom Božijim. Bez pažnje nema ni molitve, ni bogougodnog življenja. Pažnja u odnosu na molitvu i svoje življenje jeste unutarnje delanje po Bogu koje, uz sadejstvujuću blagodat, privodi pažljivoj molitvi. Pažljiva, pak, molitva dovešće do umne i srdačne. Episkop Ignjatije Brjančaninov govori:
„Hoćeš li da napreduješ u umnoj i srdačnoj molitvi? Nauči se da paziš na usnoj i glasnoj molitvi: pažljiva usna molitva sama po sebi prelazi u umnu i srdačnu“ (tom II, str. 205).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *