NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
Životopis Starca Jovana Žuravskog
 
U večni spomen biće pravednik
(Ps.111, 67)
 
Ivan Petrovič Žuravski se rodio 12/25. septembra 1867. godine u oblasti Laudon Madonskog sreza. I otac i deda su mu bili sveštenici Ruske Pravoslavne Crkve, sa službom u Polockoj eparhiji. U mnogodetnoj porodici oca Petra i majke Melanije osim Jovana bilo je još četvoro dece sin Simeon, koji je i sam postao sveštenik, i tri kćeri.
Njegov deda je, po svojoj prilici, bio prosvetitelj. On je poginuo još kao mlad: ubili su ga raskolnici u kući za vreme vršenja trebe (verovatno krštenja).
Radi sticanja obrazovanja majka je Petra odredila u Polocko duhovno učilište, da bi zatim stupio i Peterburšku duhovnu seminariju, gde je kurs završio 1847. g. Sledeće, 1848. godine, 7. marta on je bio rukopoložen u sveštenika za Balovsku domaću crkvu Polocke eparhije (sada u gradu Balvi Litvanske republike). Od 1853. do 1856. godine on je služio u Skrudalinskoj crkvi Riške eparhije. Od 1841. g. u Riškoj eparhiji je započeo pokret prelaska iz luteranstva u Pravoslavlje Letonaca i Estonaca. Od tog vremena su u Pribaltičkom kraju počeli da prave hramove i da zovu sveštenike za njih.
Želeći da koristi delu Pravoslavlja među Letoncima, otac Petar je zaiskao da ga naznače u jedan od hramova gde se služba vršila na letonskom jeziku. Po ukazu arhiepiskopa Platona (Gorodeckog) Riškog i Mitavskog, on je bio određen za sveštenika u Kalcenavsku crkvu Kerstenbemskog doma.
Od tog vremena je započelo njegovo služenje među Letoncima, da bi se u istom zvanju nastavilo sve do njegove smrti. Tri godine je bio kalcenavski sveštenik, oko osam godina je služio u Marcienu, devet godina je bio golgotski sveštenik. Rukovodio je i Stomerzejskim i Buckovskim hramom, a poslednjih deset godina je bio sveštenik u Lidernskoj crkvi u Vidzemu. U činu sveštenika otac Petar je poslužio 44 godine.
Otac Petar je bio jednostavan i druželjubiv čovek, potpuno predat služenju Bogu. Ma gde da je služio, svuda su ga se sećali po dobru. U poslednje vreme svog života stekao je od Boga dar čiste i silne molitve. Kod njega su iz daleka dolazili seljaci (i pravoslavni, i luteranci) sa molbom da se pomoli zbog njihovih nevolja.
Ne samo kad je bio potpuno zdrav, već i u bolesti, tj. u svako doba i u svim vremenskim uslovima on se na prvi poziv upućivao u domove svojih parohijana radi obavljanja treba.
U svom životu on je iskusio mnoge nevolje, služeći u kraju inoveraca. Otac Petar Žuravski je umro 10. juna 1892. godine. Opelo je služilo osam sveštenoslužitelja predvođenih kerstenberskim sveštenikom, ocem Vasilijem Pokrovskim. Među njima su bila i dva njegova sina, sveštenik Simeon i đakon Jovan Žuravski. Zaupokojena Liturgija je služena na letonskom, a opelo na crkvenoslovenskom jeziku.
Sahrani je prisustvovalo oko dve hiljade ljudi. Dan je bio vedar i tih, a pojanje predivno. U duhovnoj atmosferi se osećao izuzetan značaj događaja.
Otac Jovan Žuravski mu se i za života, a i posle smrti više puta obraćao sa molbom za pomoć: i dobijao ju je (up. „Iz dnevnika starog sveštenika“).
Vanječka Žuravski je u detinjstvu video anđele: tajanstveno viđenje je ostavilo naročit božanstveni utisak na njegovu dušu. Verovatno su od samog detinjstva on i brat Simeon, zajedno sa sestrama, redovno išli na službe u crkvu u kojoj je služio njihov otac, pomažući u pojanju za pevnicom. Vanječka je zavoleo crkveno pojanje i molitvu.
Po završetku škole 1884. godine, Jovan Žuravski se upisao u Rišku duhovnu seminariju, koja se zajedno sa seminarskom Pokrovskom crkvom nalazila u Kronvaldovom bulevaru br. 9 (gde je danas Riški medicinski fakultet). U vreme slobodno od učenja, on je pevao u Riškom arhijerejskom horu u Sabornoj crkvi Hristovog Rođenja pod upravom dirigenta Kislova, koji je bio učenik rukovodioca Petrogradskog crkvenog hora i kompozitora Aleksandra LJvova. On je stekao široka znanja iz oblasti crkvenog pojanja, što mu je omogućilo da 1900. godine izda „Bogoslužbeni zbornik za crkveno pojanje“ na letonskom jeziku sa notama (izd. Riga, 1900. g.), kojim su se vernici obilno koristili radi opštenarodnog pojanja u letonskim parohijama. Otac Jovan je kasnije svojim parohijanima govorio da molitva predstavlja pojanje duše Bogu: „Moliti se treba pevajući“. „Crkveni pojci su svetiljke doma Božijeg“. Sam je naročito voleo „Heruviku“ (br. 69) i „Milost mira“ (br. 11,12, 13) iz crkvenog pojanja.
Brinući se o opštenarodnom pevanju u hramu, o zajedničkoj molitvi, o molitvi sveštenika „zajedno sa narodom, a ne umesto naroda“, on je krajem tridesetih godina pripremio za štampu prikladni džepni zbornik za parohijane „Pesmoslov“ (“ Svenoćno bdenje“, „Liturgija“, „Veliki post“). Njegova namera je bilo jednoobrazno pojanje u pravoslavnim crkvama, školama i porodicama. Nažalost, usled ratnih događanja Drugog svetskog rata zbornik je izgubljen, usled čega nije ni izdat. Međutim, mi njegovi potomci bismo mogli da ispunimo njegovo zaveštanje. Možda se taj zbornik sačuvao kod nekoga od onih koji čitaju ove redove?
Po završetku seminarije 1890. godine, Jovan služi kao čitač u Vindavi (Ventspils) u Zamkovskoj crkvi svih svetih, u kojoj je starešina bio poznati sveštenik, otac Vasilije Aljakritski. Godine 1891. Jovan služi kao čitač u Vaznesenskoj letonskoj parohiji u Rigi (koja se nalazi u ulici Menes). Arhiepiskop Arsenije (Brjancev) ga je 19. februara 1892. godine rukopoložio za đakona u Jakopštatskoj (Jekapils) SvetoDuhovskoj crkvi, a 12. februara 1895. godine za sveštenika Marcijenske crkve (gde je nekad služio i njegov otac) u Vidzemu. U Marcijenu otac Jovan Žuravski nastavlja sveto delo svog oca: on restaurira ikonostas u Crkvi svetog Aleksija (1898. g.), gradi crkvicu u ime svetog Aleksandra Nevskog na pravoslavnom groblju (1897. g.) i Marcijensko duhovnoparohijsko učilište (1899. g.). Za svoju delatnost on više puta dobija zahvalnost od riškog arhiepiskopa Agatangela (Preobraženskog).
Poznato je da je u godinama službe u Marcijenu otac Jovan bio divan, dobar, blag i predusretljiv veroučitelj. Njegova dobra duša je učenicima prenosila Reč Božiju u neiskvarenom vidu, u svetlosti ljubavi i molitve.
Rigu i Vindavu (Ventspils) je 1900. godine posetio sveti pravedni otac Jovan (Sergijev) Kronštatski.[1] U Rigi je služio Božanstvenu Liturgiju (ili moleban) u Crkvi „Svih žalosnih radost“, a 12. maja moleban na osvećenju dečijeg sanatorijuma u Vindavi i Liturgiju u Vindavskoj crkvi. U Vindavi su ocu Jovanu Kronštatskom sasluživali sveštenici Riške eparhije otac Vasilije Aljakritski, otac Vladimir Plis, ključar saborne crkve, otac Vinter, otac Jankovič, otac Cerinj. Moguće je da se otac Jovan Žuravski u to vreme sretao sa ocem Jovanom Kronštatskim u Crkvi „Svih žalosnih radost“, a moguće je da ga je posetio u Kronštatu, još dok je bio seminarist. Pouzdano se zna samo da je Sveti Otac Crkve ocu Jovanu Žuravskom poklonio rasu i da mu je predao duhovne zavete. Narod je kasnije govorio: „Dar je od Jovana prešao Jovanu“.
Do poslednjih godina svog života otac Jovan Žuravski je čuvao rasu koju je primio od oca Jovana Kronštatskog. Na žrtveniku u oltaru je uvek stajala ikona svetog oca. U svom životu on se trudio da ispuni njegove zavete. Kakvi behu ti zaveti?
Otac Jovan je bio siromaštvoljubiv i besrebrenik. On je svoju platu delio siromasima. Jednom je odbio mesto unosne službe u Sabornoj crkvi i uzeo na sebe krst služenja u Riškoj zatvorskoj crkvi i Sadovnikovom sirotištu svetog Tirsa. On je uvek bio veroučitelj u školama (osim u sovjetsko vreme), nikada ne odbijajući da pričesti bolesnike. On je sa Svetim Darovima išao kod onih koji su čekali Božiju posetu. Krotko je trpeo mnoge muke od bližnjih, naročito od supruge, sa kojom je živeo kao brat sa sestrom.
Bio je najbolji nastavnik i duhovnik riških mladih sveštenika. Međutim, danas se potpuno jasno otkriva da je pre svega bio veliki molitvenik: on se stalno molio, naročito noću. Bilo je slučajeva da se [nekima] javljao u snovima, poučavajući ih.
Otac Jovan Žuravski je bio predan služitelj Božanstvene Liturgije. Njegova duhovna čeda smatraju da je na njega taj dar prešao od oca Jovana Kronštatskog. Liturgiju je on služio sveusrdno i po punom činu. Pevalo se skladno i molitveno. Baćuška je u oltaru često klečao.
Za vreme službe otac Jovan je ponekad bio udostojavan viđenja nevidljivog sveta i duša upokojenih. Ponekad vas je obuzimalo divljenje od njegovog služenja. Imajući smelost oca Jovana Kronštatskog, baćuška je dozvoljavao da se naglas čitaju tajne molitve, otvarajući carske dveri tokom evharistijskog kanona. Pominjanje živih radi zdravlja i duša usnulih radi upokojenja čitalo se naglas dva puta na proskomidiji i na Liturgiji.
Hram „Svih žalosnih radost“, u kome je on služio, uvek je bio prepun, dok su drugi pored njega bili prazni. Vernici pričaju da je služba u Crkvi „Svih žalosnih radost“ počinjala u osam sati ujutru, a završavala u tri popodne. Potom su svi išli kod njega kao kod starca po savet i na blagoslov. Iz hrama su išli kući kao da lete po vazduhu: na ljude je silazila [velika] sila blagodati.
Otac Jovan Žuravski je od Boga dobio i druge darove: dar isceljivanja (s obzirom da se dešavalo da isceljuje, pomazujući osvećenim uljem) i dar prozorljivosti (što se projavilo u tačnim savetima i proziranju onoga što je bilo i što može da bude). Svoja duhovna čeda je upozoravao na opasnost. On je duhovno video, „shvatao“ celog čoveka. Molitva starca je čuvala i štitila [ljude].
Od 1902. godine sve do evakuacije 1915. godine (kada je Nemačka okupirala Letoniju), otac Jovan Žuravski je služio u Vindavskoj Nikolajevskoj crkvi. Ne zna se gde se baćuška nalazio u godinama evakuacije (19151918.). Ima, međutim, svedočanstava da je bio u Kijevu, gde je držao razgovore na duhovne teme. Po našoj pretpostavci njegovom peru pripada nadahnuta poema „O unutrašnjem Hrišćanstvu“, koju predlažemo pažnji čitalaca. Ona predstavlja sintezu pravoslavnog svetootačkog učenja o „umnom delanju“, tj. unutrašnjoj molitvi. To delo je postalo priručna knjiga mnogih svetovnjaka i sveštenika. Ona je mnoge naučila molitvi, smirenju i jed[i]nom potrebnom: usrdnom traženju Carstva Božijeg. Duhovna čeda starca govore da se radi o njegovoj knjizi. Postoji svedočanstvo Valerije S. o autorskom spisu baćuške na pisaćoj mašini. Ta knjiga pripada „ranom“ Žuravskom (s obzirom da ju je napisao kad mu je bilo 4050 godina). Stoga je napisana uzvišenijim i nadahnutijim stilom, koji se razlikuje od jezika njegovih beseda u starosti. (U uvodu knjige reči autora navode da je knjiga „plod četrdesetogodišnjeg osluškivanja božanstvene simfonije svetih otaca Pravoslavne Crkve“. Baćuška je 1918. godine imao 51 godinu).
 
* * * * *
 
Postoje podaci da u epistolarnom nasleđu oca Jovana ima nekoliko hiljada odgovora na pisma njegovih duhovnih čeda. Nažalost, posle smrti starca arhiva je izgubljena, a pisma su (po svedočanstvu njegovih duhovnih čeda) uglavnom upućivana van granica Letonije. Mi ih do sada nismo mogli naći. Pronalaženje tih pisama i njihovo objavljivanje je, možda, sledeća etapa u radu na izučavanju života oca Jovana. Molimo sve koji bilo šta znaju o rečenome da se odazovu.
Od 1920. do 1940. godine otac Jovan je svešteniklektor u Riškim tamnicama. On služi u Centralnom Riškom zatvoru u Matisovoj ulici, gde je još od carskog vremena bila Crkva svetog Nikolaja, i u Riškoj otpremnoj tamnici (na Brasovoj stanici), gde je bila Crkva svetog Sergija. On takođe posećuje i Sirotište svetog Tirsa. Otac Jovan nas u rečenome podseća na svetog Nikolaja Čudotvorca dobrog pastira. Mnoštvo džepova njegove naročito sašivene rase su uvek bili puni poklona za zatvorenike. Na velike praznike on je sa čitavim džakovima poklona obilazio tamnice.
U zatvoru on stvara četiri hora i dve duhovne biblioteke. Preko pojanja i molitve zabludele duše prilaze Bogu. Zatvorenici mu za crkvu prave različita rukodelja, na primer, izrezbarene obloške za Jevanđelje (slično kao u „Domovima radinosti“ oca Jovan Kronštatskog). Priča se da su se mnogi zatvorenici promenili: mnoge je otac Jovan vratio u Crkvu i mnogima je pomogao da spasu dušu.
U sovjetsko vreme zatvorska crkva se zatvara i izbacuju se knjige iz biblioteke. Crkva u Sirotištu svetog Tirsa biva srušena i opljačkana. Divno je i čudesno kako samog baćušku Bog čuva od nevolja. Nemci dolaze 1941. godine. Gestapo i SS vojska masovno streljaju Jevreje u Rigi. Baćuška mnoge Jevreje krštava u Pravoslavlje, čime ih spasava i od duhovne i od fizičke smrti. Šta, međutim, njemu preti zbog toga? Streljanje. Ipak, Bog ga čuva od svih opasnosti.
[Nastupila je] 1944. godina. Sovjetska vojska je ponovo u Rigi. Šta da čini? Da beži? Zauvek odlazi grupa sveštenika (25 ljudi) predvođena riškim episkopom Jovanom (Harklavsom). Baćuška pita svoju omiljenu Kazansku ikonu Majke Božije (sa kojom je uvek razgovarao) da li da ide ili da ne ide. Bogomati odrečno odmahuje glavom: „Nemoj ići“.
Od 1940. do 1962. godine otac Jovan Žuravski je starešina Crkve „Svih žalosnih radost“, u kojoj je jednom služio otac Jovan Kronštatski. Ona je poslednje mesto njegovog služenja. On 1940. godine ima već sedamdeset i tri godine. Tu se on u potpunosti predao pastirskoj delatnosti i molitvi. On već ima veliko iskustvo i veliku službu iza sebe. Pa ipak, treba „pretrpeti do kraja“. Opasno je postati sličan jevanđelskom bogatašu, koji je nakupio bogatstvo i postao spokojan. I baćuška služi bez odbijanja. On naročito voli da se moli Majci Božijoj i da joj služi akatiste. Izuzetno voli decu, koju „prepoznaje“ još u majčinoj utrobi i vidi ih još dok se nisu ni rodila.
On uvek mazi decu i daje im bombone. Govori hrabre i izobličavajuće propovedi i odgovara na sva pitanja svih koji dolaze kod njega. Glasno govori o bezbožnicimakomunistima. Prate ga poslani špijunipotkazivači, ali ga Bog čuva…
Najvažnije je, pak, što on uči parohijane molitvi, tj. glavnoj hrišćanskoj vrlini.
Zanimljiv je odnos oca Jovana prema tajni smrti, prema svetu upokojenih. On je imao bogato natprirodno iskustvo otkrivenja, tj. viđenja duša svetih pokraj čijih kivota se molio i duša umrlih na grobljima i u crkvi za vreme službe, naročito za vreme Božanstvene Liturgije. Njemu su se javljali oni za koje se molio. Silna molitva starca kao da je javljala izobraženje nevidljivog sveta. Njemu pripadaju predivne reči da se za umrle treba moliti sa suzama u očima. On je uvek dušom bio blizak onima za koje se molio i kojima se molio, što je izazivalo tajanstveno dejstvo. Slično se dešavalo i sa zdravim duhovnim čedima, koja su, iako su se fizički nalazila daleko, osećala blizinu starca i njegovo prisustvo.
Njegovo živo učenje „o svetu živih“ (budući da Bog nije Bog mrtvih, nego živih Mk. 12,27) jeste veoma važno za savremenu racionalnu i često hladnu svest, koja ne zna za naše žive veze sa upokojenima i za realnu bliskost sa njima.
U poslednjim godina službe iz devedesetogodišnjeg starca Jovana je počela da se izliva naročita svetlost. Setimo se svetog Serafima Sarovskog, koga je Bog četrdeset i sedam godina pripremao za služenje ljudima i potom ga svima otkrio. Slično je bilo i sa ocem Jovanom. U poslednjem periodu života on je starac, „zlatni baćuška“ (kako ga zovu u narodu). On je istinski duhovni rukovodilac od Boga. Kod njega idu i putuju iz cele Rusije i iz inostranstva. On svakodnevno piše na desetine pisama i pomaže, pomaže, pomaže… On „sabira sa Hristom“ stado Njegovo. On je bliski prijatelj bivšeg valaamskog starca, duhovnika Riške Spaso Preobraženske pustinje, oca shiarhimandrita Kozme (Smirnova). On je duhovnik mnogih duhovnika.
Upravo u tom periodu Gospod u njemu otkriva dar prozorljivosti. On govori o svetosti Letonske zemlje, o njenom budućem oslobađanju, o budućim patnjama i o Božijem karanju. On govori: „Deca vaša će još učiti zakon Božiji“. I sve drugo o čemu govori zbiva se neposredno pred našim očima. Na kraju života otac Jovan je pretrpeo gonjenje. Najpre je dobio upozorenje od svoje braće sveštenoslužitelja, a kasnije i oficijelni ukaz koji je zabranjivao da na propovedima govori „sablažnjive i teško shvatljive reči, primere i fakte“ (verovatno o komunistima), te da se „prilikom vršenja bogosluženja strogo rukovodi uputstvima iz Služebnika“… Carske dveri treba da otvara u određeno vreme“. Potom ga dve godine pre smrti (kao što je predvideo) po dostavi njegove braće udaljuju od služenja u Crkvi „Svih žalosnih radost“ i prinuđavaju da sam napiše molbu za odlazak u penziju.
On ima devedeset i pet godina, ali još može da služi: on je toliko učinio za Crkvu Hristovu. Parohija Crkve „Svih žalosnih radost“ u zaštitu baćuške piše arhijereju koji upravlja eparhijom: „Za svakog od nas je ovde bila jedna porodica, jedan dom. Gotovo svaki od nas ima desetogodišnju ili dvadesetogodišnju molitvu, koju je sa klečanjem izlivao pred prestolom „Svih žalosnih radost“, zajedno sa ocem Jovanom. Molimo Vas, visokopreosvećeni vladiko… Obradujte nas u našim i inače teškim mukama svakodnevnog života. I za nas će najveća radost biti da ponovo dobijemo i ugledamo protojereja Jovana pred prestolom „Svih žalosnih radost“, od koga je bezbožno oteran“.
Avaj, arhijerej nije poslušao glas naroda, po čijim molitvama je još uvek živ i zdrav…
Baćuška je predskazao da će crkva biti srušena kada ga odstrane i kada bude umro. Ona je bila jedina crkva u Rigi koja je srušena u sovjetsko vreme. I čovek se pita zbog čega. Da mi sami, pravoslavni nismo izdali svog starca, spoljašnji neprijatelji ne bi mogli da nas pobede.
Da, mi smo neranjivi sve dok je među nama mir. Nad tim se treba zamisliti. Svima koji su srušili crkvu, koji su 1925. godine srušili Crkvicu Kazanske ikone Majke Božije na trgu pored železničke stanice u Rigi, koji su zatvarali rišku Sabornu crkvu Hristovog Rođenja i koji su ga oklevetali starac je predskazao Božije karanje, koje se na svima ispunilo uskoro, još za njegova života.
Baćuška je umro na Cveti Ulazak Gospodnji u Jerusalim 31. marta 1964. godine i verujemo da je ušao u Carstvo nebesko. Opojan je u belom kovčegu u riškoj Crkvi Jovana Preteče 4. aprila, uoči Velikog Petka. Na opelu je učestvovalo dvadeset sveštenika Riške eparhije Ruske Pravoslavne Crkve sa episkopom Nikonom (Fomičevom) Riškim i Letonskim na čelu u prisustvu mnoštva naroda.
Starčev grob se nalazi na groblju sa desne strane oltara Crkve svetog Jovana Preteče i gotovo preko puta ulaza u bivšu Crkvicu Kazanske ikone Majke Božije.
Ja sam svestan svoje nemoći s obzirom da pokušavam da pišem o starcu čija je duhovna mera beskrajno velika. Šta mogu da dodam kao zaključak?
Čitajući uspomene mnogih duhovnih čeda oca Jovana, razgovarajući sa ljudima koji su ga znali i od njega dobili duhovnu pomoć, čovek vidi da portret starca začuđujuće podseća na svetiteljski obraz Nikolaja Čudotvorca. [On beše] poučan, spokojan, nezlobiv, krotak, bez taštine, siromaštvoljubiv, besrebrenik, zaštitnik ugnjetenih, oslobodilac i spasilac zatočenika, hranitelj gladnih Svetim Tajnama. On je oblačio nage, dostigao čistotu srca i molitvenu silu, mnoge isceljivao, od nesreća i patnje čuvao i predskazao pogibiju nečastivih.
 
* * * * *
 
Žitije oca Jovana Žuravskog se ne završava, budući da je sam govorio: „Kad umrem dolazite kod mene na grob da se pomolite, ali samo kada je služba već gotova: za vreme službe ja sam u hramu“. I oni koji dolaze da se pomole znaju da on pomaže: oni dobijaju iscelenja, blagoslove i urazumljenje po svojim iskanjima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Otac Jovan Kronštatski je prvi put u Rigi bio 1894. godine. Božanstvenu Liturgiju u Sabornoj crkvi Hristovog Rođenja on je služio 21. septembra pri ogromnom mnoštu naroda.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *