NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XIV
 

Umno delanje počinje od pokajanja. Suština pokajanja po shvatanju Svetih Otaca.
 
Umno delanje „čuvanja svog uma“ kroz neprestanu molitvu počinje od prvog stepena pokajanja: „Pomiluj me“.
Onome u kome je već sazrela neophodnost pokajanja, to delanje će biti od velike pomoći: ono će ka njemu privući molitvu srca, koja će već neućutnim glasom prizivati Boga. I on će već imati neprestanu molitvu, tj. danonoćnu anđelsku službu.
Neprestano „umno“ sećanje na Boga jeste delatnost koja je svojstvena našoj mislenoj prirodi, tj. duši i u zemaljskim i u nebeskim uslovima.
Međutim, to delanje će biti spasonosno i za one kod kojih još nije sazrela istinska neophodnost pokajanja: ta molitvica će u osećanje srca privući veliku blagodat. Ona će srcu dati da oseti veličanstvenost Svetosti Božije, da oseti sveti strah Božijeg prisustva, od čega će joj se otvoriti oči za sopstvenu ništavnost, za sopstvenu grehovnost, za [gledanje] na sebe kao na prah i pepeo. I tada će se iz praha roditi unutrašnji, već neućutni vapaj duše: „Pomiluj me“.
Taj vapaj će spočetka biti malen. Međutim, kasnije će on, po učenju otaca, postati izobilan, mnogosuzan, mnogobolan, skrušavajući i za srce i za čitavo telo.
Dejstvo te blagodatne molitve prostire se na čitavog čoveka: ono je neshvatljivo i neobjašnjivo. I mislena, bestelesna duša (tj. razumno i prekrasno Božije stvorenje, premda i pomračeno strastima), koja nikada ranije nije videla sebe, odjednom će svojim unutarnjim očima ugledati i sebe, i svoje mračne, smrdljive dronjke, tj. svoje pomisli, maštanja i požude, u koje se odenula živeći u zajedništvu sa demonima. I delovanjem molitve, ona će se sva pretvoriti u suzni vapaj, usled čega će opitno shvatiti ispovest proroka, koji se Bogu ispovedao rečima:
Kao voda razlih se, rasuše se sve kosti moje; posta srce moje kao vosak topljen u utrobi mojoj. Sasuši se kao opeka snaga moja, i jezik moj prilepi se za grlo moje, i u prah smrtni nizveo si me (Ps.21,15-16).
Da, um se Bogu, po učenju otaca, ispoveda rečima, a srce – suzama i mnogobolnom skrušenošću.
U tom malenom delanju naći će se veliki bol srca. U njemu je skrivena potresna veličanstvenost božanstvene tajne rođenja odozgo. Ono je tajna pokajanja, koja priliči svakoj duši žednoj spasenja Božijeg.
Kroz nju Bog vidno i osetno za dušu projavljuje svoje blagodatno delovanje, koje spasava dušu i telo od strasti i očišćuje um od kolebanja u pomislima.
Tim delanjem um dolazi do pažnje: molitva postaje pažljivija i duša se moli sa velikim strahom i pobožnošću. Isusova molitva je molitva pokajanja: ona je put za pronalaženje svoje duše, tj. put koji privodi Bogu. Jer, samo se putem pokajanja grešna duša vraća Bogu. Drugog puta do Boga nema.
Istinsko, pak, pokajanje, po blagoslovenom poimanju svetih otaca, sastoji se od tri umne vrline, tj. tri delanja:
 
1. Od očišćenja uma,
2. trpljenja nevolja i
3. neprestane molitve (sveti Marko Podvižnik).
 
U osnovi celokupne „umne“ delatnosti leži neprestana molitva. Ona i uvodi u božanstvenu tajnu pokajanja, tj. um očišćuje od pomisli, srce od požuda i duši koja se moli daruje postojanost u nevoljama. Stoga su joj oci i dali slavno ime, nazvavši je „caricom vrlina“ (kod Jovana Lestvičnika).
Istinskim pokajanjem se i stiče molitva, ili „umno življenje“ pred Bogom. A neprestana molitva jeste skriveno „umno delanje“ svetih otaca, kojim su se oni spasavali.
Spašćemo se i mi, ukoliko stupimo na put istinskog pokajanja. Jer, početak spasonosne molitve se polaže pokajanjem, a početak pokajanja je u molitvi dubokog duševnog poimanja vlastite propasti, odricanja od satane i svih njegovih dela, te nalaženja Boga i obećanja da će se živeti u dobroj savesti. Odatle i vapaj za pomoć Onome koji može da spase: „Pomiluj me i spasi“.
Ovde i počinje pokajanje i molitva. Te dve delatnosti duše su nerazdvojne i slivene u jedno: one i obuhvataju sav zemaljski život duše koja se kaje.
Prvi korak spasonosne delatnosti na putu pokajanja duša vrši u pokajničkoj ispovesti pred duhovnikom. Tim umnim pokretom volje ona kao da iz sebe izbljuvava zmijski otrov, kojim se otrovala. Taj je momenat jako bolan za dušu, ali i neophodan i spasonosan.
Ispovest je skrivena tajna smirenja grešne duše pred Bogom. I samo na tom putu Bog sreće dušu koja se smirila. Ispovest je tačka na kojoj duša čini preokret u svom kretanju od zemlje ka nebu, od ploti ka duhu.
Ispovest je za dušu veoma neprijatno i mučno duhovno sredstvo, naročito spočetka. Pa ipak, bez nje se duša ne može osloboditi od otrova koji je, zbog nepoverenja prema Bogu i zbog svoje slepe očaranosti, progutala sa zadovoljstvom.
U tajni ispovesti duša izbljuvava otrov, dok se pokajničkim življenjem posle ispovesti oslobađa njegovih posledica.
Na putu spasonosnog smirenja bolnu dušu blagonaklono susreće blagodat Božija i daruje joj svemoćno, utešno-isceliteljsko lekarstvo, tj. Sveto Pričešće Telom i Krvlju Gospodnjom. Ono je lekarstvo za večni život: u njemu se daje blagodatna, delatna pomoć za pravedno, sveto, večno življenje i pomoć radi svakodnevnog ustremljavanja prema duhovnom, nebeskom i umnom životu. Pričešćujući se tim Tajinstvom, duša se pričešćuje sa besmrtnim Izvorom, sa blagodatnim i Božanstvenim živo-tom, koji i počinje u molitvenom pokajanju.
Od tog svetog momenta pokajanje obuhvata svu čovekovu delatnost – i spoljašnju, i unutrašnju. Spoljašnja delatnost duše, koja je stupila na put pokajanja, projavljuje se u trpeljivom podnošenju ogorčenja, uvreda, vređanja i svih drugih skorbi i nevolja i telesnih bolesti sa smirenom hrišćanskom svešću.
„Dostojno primam po delima svojim“.
Takvo nastrojenje duše izražava unutrašnje trpeljivo smirenje: ono i jeste istinsko pokajanje pred Bogom. Ono je spoljašnja smirena delatnost, kojom se duša spasava.
Ukoliko tajna naše ispovesti ne rađa takvu delatnost, jasno je da joj je gorda duša prišla bez smirenja i pokajanja: stoga ona i nije dobila blagodat za blagodatnu delatnost.
Istinski put ka smirenju jeste naš bližnji. Najbolji način da se stekne smirenje jeste prekorevanje sebe i smiravanje pred bližnjim.
Smiravanje pred bližnjim i pred okolnostima jeste smirenje pred Bogom. Ono služi kao skriveni temelj delatnog pokajanja, kao temelj „umne molitve“. „Umna molitva“ se ne prima bez unutrašnjeg smirenja pred bližnjim i pred okolnostima: ona se ne saživljava sa gordošću duše.
Ukoliko želimo da poznamo sebe, tj. kakvi smo u duhovnoj stvarnosti, prilikom provere treba da koristimo sledeći znak:
Ukoliko pri bavljenju „umnom molitvom“ sa bolom uviđamo da se ne saživljava sa nama, da nam se ne zadržava ni u ustima, već sve vreme beži od nas, „sigurno je da stanje naše duše pred bližnjima i pred Bogom projavljuje gordost“. I blagodat (koja je svojstvena molitvi) protivi se našoj gordosti. To bolno-spasonosno poznanje treba da nas probudi na istinsko pokajanje, koje mora da zagreje našu molitvu, tj. da je učini smirenijom i ispunjenom suzama. To suštinski korisno poznanje treba da osnaži naš vapaj Bogu: „Pomiluj me“. Jer, „umna molitva“ se stiče suznim i pokajničkim življenjem, tj. smirenjem. Smirenju se i daje blagodat te molitve: smirenju se i otkriva njeno tajinstvo.
U Crkvi grešna duša prinosi pokajanje ustima, što predstavlja cvet pokajanja. U svakodnevnom, pak, životu ona ga prinosi delatnim trpeljivim življenjem, tj. delima, što predstavlja plod pokajanja. Ukoliko i posle ispovesti kod nas ne bude ispravljenja života, pokajanje će biti besplodno i Bogu protivno, budući da On zahteva da se prinese rod dostojan pokajanja, tj. ispravljenje življenja (Mt.3,8).
Naše pokajanje u Crkvi koje ne menja naše svakodnevno življenje u stvari nije pokajanje, nego samoobmana, samozavaravanje. U njemu se, zapravo, projavljuje naše mračnjačko, neprosvećeno paganstvo. Takvim pokajanjem mi obmanjujemo i sebe i Boga. Njime žalostimo blagost Božiju, koja dugotrpeljivo čeka našu izmenu. „Pokajanje je zavet sa Bogom o ispravljenju vlastitog življenja“, veli sveti Jovan Lestvičnik (Slovo 5). Ukoliko kod nas nema ispravljenja, nema ni pokajanja. Pokajanje je ponovljivi dar blagodati, koja nas svojom Božanstvenom moći spasava od grehovnog života, menjajući ga i uvodeći nas u novo, blagodatno i božanstveno življenje. Ukoliko u nama nema dobre izmene našeg življenja, u nama nema ni duhovnog života. Znači da nismo stekli dar blagodati pokajanja, usled čega ni duha molitve u nama ne može biti. „Jer, samo se u pokajanju razgoreva oganj molitve, koji sažiže veštastvo greha“, veli sveti Lestvičnik. Pokajanje je živo tajinstvo obnovljenja celokupnog čoveka i izmene čitavog življenja. Pokajanje je druga, suzna kupelj, koja preporađa grešnu dušu za duhovni, „umni“ i božanstveni život.
Ukoliko naše pokajanje ne menja naše življenje i ne obnavlja nas, mi pokazujemo da u njemu nije bilo blagodatnog skrušenja zbog vlastite grehovnosti pred Bogom, te da nismo našli blagodat koja nas oslobađa od grehova i preporađa za novi, hrišćanski život. Stoga smo mi mrtvi za duhovni i blagodatni život i – tuđi Hrišćanstvu.
Jer, Hrišćanstvo je religija tajne preporoda za božanstveni život. Onaj, pak, ko je tuđ hrišćanskom životu, tuđ je i Bogu: on je mrtvorođeni, tj. neznabožac. Neznabošci su, opet, neprijatelji Hristovi, premda se i nazivaju Hrišćanima. Jer, oni svojim življenjem ruže Sina Božijeg i raspinju ga u sebi ponovo, po reči apostola (Jev.6,6).
Takva je spoljašnja delatnost duše koja se kaje pred Bogom.
Unutrašnja, pak, delatnost duše je nevidljiva, mislena i umna. Tu se pokajnička delatnost pred Bogom obavlja tajno, u borbi sa pomislima i osećanjima koji su suprotni pokajničkom življenju. Bez tog unutrašnjeg delanja sama spoljašnja isprav nost u odnosu na strasti nije čvrsta i postojana. Osim toga, ona može da rodi spoljašnjeg, gordog fariseja, koji je protivan Bogu.
Tim unutrašnjim delanjem duša u zemaljskom uslovima projavljuje skrivenu usmerenost svoje „umne“ volje za neobuhvatnu delatnost u večnosti.
U svoj toj delatnosti (u trpljenju nevolja, u unutarnjoj borbi sa pomislima, maštanjima i pohotama) duši je neophodna blagodatna pomoć odozgo, Božanstvena sila, koju stiče u molitvi. Jer, molitva je izvor blagodatne sile. Molitvom pokajanja duša privlači živu, delatnu pomoć odozgo.
Zemaljske, pak, nevolje, pomisli i sva moguća osećanja (koja ugnjetavaju dušu) jesu stalni njeni saputnici u zemaljskom postojanju. Stoga i sama molitva treba da se pretvori u spasonosnu, umnu i postojanu delatnost duše – u neprestanu molitvu.
Neprestana molitva jeste neprestano pokajanje pred Bogom, sa iskrenom i dubokom svešću: „Primam dostojno po delima svojim“. Na taj način sva zemaljska delatnost duše biva obuhvaćena umnom spasonosnom delatnošću pokajanja.
Onaj ko ide putem molitve bez pokajanja svakako je na putu gordosti. Onaj, pak, ko u molitvi očekuje uzvišena duhovna stanja nalazi se u stanju (samo)obmanutosti. Onaj ko prebiva u molitvi, a ne menja življenje i ne napušta veštastvenoplotski život (ne prelazeći ka blagodatno-oduhotvorenom životu) svakako se nalazi na putu zablude. Onaj ko suznom molitvom smirenja menja svoje življenje pred Bogom i neprestano svoj um suzama pokajanja očišćuje od nametljivih pomisli nalazi se na pravom i spasonosnom putu, na putu svetih otaca.
Prema tome, očišćenje uma od pomisli, trpeljivo podnošenje nevolja i neprestana molitva jesu umna delatnost duše koja se kaje na zemlji. Oni su svojstveni njenom [normalnom] stanju i nazivaju se pokajanjem. I samo tom delatnošću duša se spasava i još ovde ulazi u skriveno, novo, duhovno i anđelsko življenje, u život božanstvene besmrtnosti, koji nam je darovan Gospodom Isusom Hristom. Samo tom delatnošću ona pronalazi tajnu Carstva Božijeg, koje je u nama.
Eto prosvećenog shvatanja istinskog pokajanja po bogomudrom razumu svetih otaca.
Prema tome, neprestana molitva nije dosadni, mehanički posao, nego neprekidna, živa i umna delatnost duše, koja obavlja tajnu neprestanog pokajanja.
Duša koja se kaje ne može odjednom steći neprestanu molitvu. U svom razvoju ona ima zakonitu duhovnu postupnost, kao i pokajanje. Jer, molitva proističe iz pokajanja, a ne iz mehaničkih molitvenih postupaka. Bez pokajanja molitva se neće rasplamsati, budući da se, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, samo u pokajanju razgoreva oganj molitve, koji sažiže veštastvo strasti. Dubokim pokajanjem produbljuje se i molitva.
Ona počinje od usne molitve ili molitve rečima, potom prelazi u čestu i umnu i, najzad – u pažljivu molitvu.
Pažljiva, pak, molitva uz sadejstvo blagodati uvodi dušu koja se kaje u tajnu unutrašnje, srdačne i neprestane molitve, tj. u živo, blagodatno-osetno, neprestano bogoopštenje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *