NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XII
 
O duši ili „umnoj suštini“ po shvatanju Sveti Otaca. Objašnjenje naše „umne prirode“, njenih bolesti, Bogom darovanog lekarstva i načina njegovog usvajanja.
 
Radi lečenja naše bolesne, „slabe prirode“ sveti oci nude celebno blagodatno sredstvo, tj. „umno delanje“. Njega su iskustveno proverili svi sveti, zbog čega i jeste nepogrešivo i sveto. Oci su ga nazivali „naukom nad naukama“. Međutim, pre nego što pristupimo objašnjenju toga sredstva i te nauke, mi treba sebi da objasnimo šta je naša „umna priroda“, naša „umna suština“, tj. šta su obraz i podobije Božije, koji su sakriveni u nama i koji se imenuju našom dušom, našom „umnom suštinom“.
Jer, od njihove jasnoće ili nejasnoće u potpunosti zavisi i naš odnos prema molitvi i prema molitvenom naporu.
Nemajući pravilno poimanje „svoje“ umne prirode, tj. samih sebe, svoje duše, mi ne možemo pravilno vršiti ni umno delanje, niti se pravilno usavršavati u molitvenom trudu. „Umno“ delo može biti blagosloveno i uspešno samo ukoliko budemo imali jasan i pravilan pojam o svojoj „umnoj suštini“.
Stoga je neophodno obratiti se prosvećenom razumu svetih otaca. Jer, sveti oci su najbolje poznali sebe, svoju „umnu prirodu“, svoju dušu. Umudreni blagodatnim opitom i prosvećeni Bogom, oni su veličanstveno izučili čovekov umni svet, kao uostalom i umni demonski svet, koji na nas razorno deluje. Oni su poznali bolest naše „umne prirode“ (koja je izazvana mislenim otrovom demona) i našli sredstvo lečenja, kao i način njegove primene. Stoga razum otaca u tom suštinski važnom pitanju za nas mora biti obavezan i rukovodeći. Stoga ćemo mu se i obratiti.
Veliki među Ocima, božanstveni Makarije govori: „Pronikni, voljeni, u umnu suštinu duše. I nemoj proniknuti ovlaš“ (Beseda 20). Jer, „umna suština“ ili obraz Božiji u nama jeste nešto divno i božanstveno: u njemu je skrivena tajna Božije ljubavi prema nama.
Radi potrage za njim ovaplotio se u njega samog Gospod Isus Hristos kao Bog. Radi njega On je ostavio svoja svetla nebesa i sišao na tamnu i mračnu zemlju. Radi njega je pretrpeo stradanja i Krsnu smrt.
I potraživši tu izgubljenu drahmu Božiju, tj. dragoceni ukras Božanstva, On se ukrasio njome kao lepotom. Ukras Božanstva je smirenje. Naša stvorena priroda i jeste Božije smirenje. Obukavši se u nju, Gospod nas je i potražio (sveti Isaak Sirin, Slovo 53).
U drevnom svetu na istoku metalna drahma je ženi služila kao bogati ukras za grudi. I „umna drahma“, tj. mislena duša jeste ukras nebeske ljubavi. Provideći Duhom Svetim da se Gospod sprema da se ukrasi, tj. da se obuče u našu prirodu, psalmopojac je sa božanstvenim nadahnućem uskliknuo:
Gospod se zacari, u lepotu se obuče (Ps.92,1).
Naša priroda i jeste „lepota“, „umna božanstvena krasota“, bogata odežda Božanstva, u koju se odenuo Bog nebeski, svoje Božanstvo ukrasivši Čoveštvom, kao prebogatom drahmom. On je primio na sebe naše čoveštvo i našao nas, čime je umni nebeski svet obradovao božanskom radošću.
Radujte se sa mnom, rekao je Gospod, jer nađoh drahmu koju izgubih. Tako, kažem vam, biva radosš pred anđelima Božijim zbog jednoga grešnika koji se kaje (Lk.15,9-10).
Šta u nama predstavlja izgubljena „drahma“, koju je tražio Bog? Šta predstavlja „grešnik“, koji svojim pokajanjem i obraćenjem Bogu donosi radost svim nebeskim anđelima i njihovom Vladici?
Po učenju svetih otaca, ta „drahma“ jeste obraz Božiji u nama, „umno samovlašće“, tj. umna volja i besmrtni um. A podobije Božije je umno čulo, tj. harmonija osećanja, koja su pretvorena u vrline. Eto muzike nebeskih sfera, božanstvene harmonije, umne krasote Božije u čoveku ili podobija Božijeg.
Sve navedeno se imenuje kao „umna suština“, „unutrašnji čovek“, duša (i još) obraz besmrtne i večne slave Božije u nama.
Sveti Nikita Stitat govori: „Čovek je obraz Božiji po mislenom sastavu uma (koji se ne da opisati telom što vuče na dole), a ne po organskom ustrojstvu tela. Božanska priroda postoji izvan svake tvari: ona je neopisiva i neodrediva, netelesna, bezkakvotna, nevidljiva, besmrtna, neobuhvatna i za nas nepojamna. Slična je i naša duhovna priroda, koju nam je dao: neopisiva i netelesna, nevidljiva, neopipljiva i neobuhvatljiva, tj. obraz besmrtne slave Njegove“.
Rečeno jeste drahma Božija u nama, tj. unutrašnji čovek, (koji je nešto drugo u odnosu na spoljašnjeg čoveka), naša bestelesna umna duša, mislena umna priroda, koja nam je data dahom Božijim, naša „umna suština“, obraz Božiji u nama, grešnik pred Bogom (koga su zavoleli Bog i Njegovi anđeli zbog njegove bogolepne krasote), koji je odvratio svoje lice od sagledavanja nebeske, večne slave Božanstva i svoj pogled obratio na zemaljsko, veštastveno, prolazno, počevši da ga promatra pohotno, požudno, sa nasladom, zbog čega se i lišio umnog raja Božijeg, sladosti Božije, slave Božije.
Naša, pak, „umna suština“, naša mislena priroda može da prebiva u raju Božijem (koji joj je svojstven) ukoliko prebiva u sebi srodnoj atmosferi i delatnosti. Njena, pak, srodna atmosfera jeste atmosfera Božanstva, tj. Bog. Srodna delatnost za ono što je misleno jeste neprestano misleno sećanje na Boga i ljubav prema Bogu.
Sveti Nikita Stitat govori: „Budući da je obraz Božiji, naš um u sebi poseduje ono što mu je svojstveno ukoliko prebiva u delatnosti koja mu je srodna (tj. u neprestanom sećanju na Boga, ne dopuštajući u sebi pokrete koji su daleki od njegovog dostojanstva i prirode)“.
Ukoliko, pak, dopušta razmišljanja koja su daleka od njegovog dostojanstva i prirode, naš um pada u veštastveno, gubi misleno stremljenje prema Jedinom i Onom koji jeste i vuče se (premda je neveštastven) po veštastvu, po zemlji, misleno puzeći u prahu zemnih požuda i pohota.
Sveti Atanasije Aleksandrijski govori: „Čovekova duša je bila stvorena da sagledava Boga i da se Njime ozarava. Međutim, ona je umesto Boga zatražila ono što je truležno, dok je Boga u umu predala zaboravu. Čim je, pak, ljudski um odstupio od Boga, ljudi su pali u pojmovima i pomislima, mišlju se zaustavljajući na nepostojećem. Izgubivši misleno ustremljenje ka jedinom Bogu, oni se vuku po zemlji, slično zemaljskim puževima.
Njihov um je sa sebe svukao božanstveno sagledavanje i svojom mišlju se obratio suprotnom. Uklonivši se od mislene ustremljenosti prema Jedinom i Onom i koji jeste, te od ljubavi prema Njemu, oni su se predali raznim željama tela, dopustivši sebi čežnju prema svakoj stvari, osim prema Bogu. I njihov um se nalazi u lutanju: oni kao pijani i nesposobni da vide zamišljaju ono što ne postoji“.
„A neprijatelj i želi,- kaže sveti Makarije Veliki,- da Adamovim prestupom rani i pomrači unutrašnjeg čoveka, tj. vladalački um, koji gleda Boga“ (Beseda 20,4).
Ranivši i pomračivši unutrašnjeg čoveka, neprijatelj ga je lišio božanstvenog, mislenog vazduha, koji mu je srodan.
Misleni, pak, vazduh, koji je srodan našoj „umnoj suštini“, tj. našoj „mislenoj prirodi“, jeste čisti vazduh božanstvenih, nebeskih, najviših, najsavršenijih i besmrtnih pomisli, želja i osećanja. Oni i jesu božanstvena umna simfonija misli, želja i osećanja, tj. Božiji raj sladosti, gornji svet, svet Božije slave, u kome je obitavala naša umna suština, tj. naš unutrašnji čovek pre njegovog sagrešenja pred Gospodom Bogom, naime pre njegovog pada (kroz Adama) u drugu ravan nepostojećega bića.
Druga ravan bića ili „lažnog bića“ jeste „ovaj svet“, koji u zlu leži, svet palih umnih bića, koji pripada knezu „ovoga sveta“ – palom arhistratigu, bivšem denici, svetlonoscu, koji je sada nosilac i knez tame.
U čemu je suština tame i „ovoga sveta“, koji u zlu leži i koji je pao u udeo palim umnim bićima? Kakav je umni svet u kome oni žive, tj. njihovo sadašnje stanje otpalosti od Boga?
Navedeni pojmovi su teško odredivi. S obzirom da je naš um pomračen strastima, oni skoro i ne dopiru do svesti.
[Za odgovor] nije dovoljna samo knjiška pouka. Neophodno je jasno osvešćeno unutrašnje iskustvo i dejstvo prosvećujuće blagodati Božije. Samo uz pomoć njih mogu nam postati jasni biblijski izrazi:
„Ovaj svet“ – „gornji svet“ „življenje na zemlji“ – „življenje na nebesima“, itd.
Postarajmo se, pak, da uz pomoć svetih otaca i u skladu sa svojim moćima sebi objasnimo skrivene pojmove.
Po shvatanju svetih otaca ti pojmovi (kao uostalom i sve stvari na svetu) imaju dvostruko značenje, tj. spoljašnje i unutrašnje. Oni, naime, sve stvari posmatraju duhovno, tj. unutrašnjim očima. Stoga oni u te pojmove ulažu unutrašnji, duhovni smisao, koji je tananiji i dublji od svakodnevnog.
Prosvećeni muž drevnosti, duboki duhovni mislilac i blagodatni veliki učitelj umnog monaštva, sveti Isaak Sirin kaže da je reč „svet“ opšti naziv za sve strasti.
Objašnjavajući taj pojam, [drugi] svetitelj istu misao iskazuje kratko i još izražajnije, govoreći:
„Svet je telesno življenje i mudrovanje tela“ (ava Isaija, Slovo 2, gl. 43).
I sveti apostol veli:
Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu; jer, sve što je u svetu: pohota telesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja [nije od Oca] (1.Jn.2, 15-16).
Ne bojte se, ja sam pobedio svet, rekao je Gospod (Jn.16,33).
Iz malobrojnih navedenih reči očevidno je da u duhovnom poimanju svetitelji „ovim svetom“ nazivaju telesno, strasno, pohotno stanje umne duše, koje joj, uostalom, nije svojstveno. Ipak, ono postoji i ona u njemu može da živi.
Rečeno se odnosi na svet demona, u koji je uvučena naša prevarena „umna suština“, naš unutrašnji čovek. I naš unutrašnji čovek, naša duša, „umna tvar“ koja je ispunjena čudesnom i velikom lepotom (po rečima svetog Makarija), prekrasan obraz i podobije Božije – lišila se srodnog i svojstvenog vazduha, tj. svetlih i svetih pomisli, želja i osećanja, lišila se ozarenja slavom Božijom (koje je pokrivalo), obukla se u tamu i postala telo zle tame.
Neveštastveni duh, nosilac mislenog zla, zarazio je umnu prirodu duše infekcijom zla, usled čega je postala nosilac mislenih i telesnih bolesti našeg roda. Dalje, sveti Makarije govori:
„Lukavi knez ju je odenuo grehom: on je sve oskrnavio, sve porobio u carstvo svoje. On slobodnim od svoje vlasti u njoj nije ostavio ni jedan deo: ni pomisli, ni um, ni telo. Naprotiv, on ju je obukao u odeću tame. I potpavši pod vlast tamne noći đavola i prebivanja u noći i tami, čovek strašnim vetrom greha biva doveden u stanje lutanja, potresenosti i pokretljivosti.
Kod njega je smućena čitava priroda: i duša, i pomisli i um. Njemu se tresu svi telesni udovi. Ni jedan deo duše i tela nije slobodan i ne može a da ne strada od greha (koji u njemu živi) i od zaraženosti zlom.
Odeven u ogrtač demona, on na sebi nosi njihovu odeću hule, neverovanja, odsustva straha [Božijeg], sujete, gordosti, srebroljublja, pohote i svakakve nečiste i pogane prnje tame“ (Beseda 2, 1,4).
I čovek, tj. umna Božija tvar, po reči proroka, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48,13).
Stoga se njegova bogolepna umna krasota pomračila odeždom strasti, u koju su je obukli demoni. Njegov svetli, lako pokretljivi um (koji je sagledavao slavu Božanstva i ozarivao se njome) zakovitlao se u tamnom vihoru pomisli, maštanja, požuda i pohota.
Bestelesni i umni postaje veštastven, tj. pogružava se u telesnu požudu, u životinjsko plotoljublje. On se pomračuje i obezumljuje.
Greh naše umne duše, našeg unutrašnjeg čoveka, našeg „grešnika“ pred Gospodom Bogom sastoji se u predavanju obmani, umesto [istrajavanja] na mislenom ustremljavanju svim umom i svom pomišlju prema Jedinom i Onom koji jeste. Umesto negovanja ljubavi prema Njemu, on se bludno odvratio od Njega i (kao bludni sin) otišao u daleku i tamnu zemlju da se hrani iz korita demona, mislenih svinja. Potom se on već svim umom ustremio prema različitim pohotnim željama svoga tela, izgubivši umno ozarenje Božije i pogruzivši se u tamu.
Mi uopšte i ne shvatamo da naš um, naša umna suština duše (od mladosti svoje prebivajući u vihoru svih mogućih pohotnih, praznih i sujetnih pomisli, maštanja i požuda) u stvari prebiva u onome što mu nije svojstveno: u vihornom demonskom stanju, u stanju svih palih bestelesnih umova, u demonskom svetu.
Osim toga, svaki Hrišćanin treba da zna bezuslovnu i nesumnjivu istinu (o kojoj govore sveti oci) da naše sujetne, plotske i pohotne pomisli i maštanja (koji predstavljaju odeću demona) ne samo da su ispunjeni smrtonosnim otrovom za našu dušu i ne samo da odvraćaju naš um od Boga, nego nas strašno prožimaju svojim sasvim izraženim demonskim smradom. Jer, ukoliko su anđeli Božiji ispunjeni miomirom, utoliko su demoni smradni. I njihova odeća (tj. pomisli, požude i maštanja) takođe je prožeta smradom, zbog koga se i odvraća od nas Lice Božije, po rečima svetog Makarija (Beseda 1, 5).
Međutim, mi o rečenome nemamo neophodno poznanje.
Duhovni svet je zatvoren za naše oči: mi vidimo samo spoljašnje – telesno. Mi nismo prosvećeni u suštinski važnim pitanjima i prebivamo u mraku neznanja.
Nalazeći se u takvom stanju od dana rođenja do smrti, mi se (premda i verujemo u Boga) varamo mišlju da voleći „ovaj svet“ i njegove pohote mi volimo i Boga. Međutim, sveti apostol nas naziva „preljubnicima i preljubnicama“ zbog naše ljubavi prema svetu, koja je nespojiva sa ljubavlju prema Bogu (Jak.4,4).
Po reči apostolskoj, preljubnici neće naslediti Carstvo Božije (1.Kor.b,9): ono im je organski nedostupno. Onaj ko voli ovaj svet, tj. plotoljubivo življenje, ne može voleti Boga i ne može obitavati u Njegovom Carstvu.
Mi rečenoga moramo postati svesni, tj. osetiti ga srcem, ustreptati i užasnuti se zbog svoje prestupne ljubavi i pribeći Bogu sa molitvom skrušenosti i molitvom pokajanja: „Pomiluj me! Pomiluj me i isceli moju dušu, koja luta u vihoru plotoljubivih požuda i štetnih pomisli sa mrskim demonima“.
Mi nismo svesni i ne razumemo na kakvo je veliko tajinstvo pozvan Hrišćanin, tj. njegova „umna suština“.
Sveti Makarije Veliki govori: „Mi ne shvatamo da je naš um prizvan da (po Pavlovoj reči) uvek bude jedan duh sa Gospodom“ (1.Kor.6, 17).
Za nas je neophodno da znamo da je Gospod naš Isus Hristos u divnoj tajni svog Ovaploćenja u našu prirodu na delu pokazao svoju Božansku ljubav, da je zavoleo svoje bogolepno stvorenje, tj. umnu ljudsku dušu (koju su sablaznili i zarobili demoni), izgubljenu drahmu – grešnicu. Mi treba da znamo da ju je zavoleo do kraja, do smrti, do smrti na Krstu. On je umro za nju i oslobodio je od nasilničke vlasti mračnih sila, vrativši joj svoj Božanstveni život.
On je zbacio gorde pale duhove sa prestola naše umne prirode, gde su zasedeli od Adama. On ih je posramio i sa vlašću javno žigosao (Kol.2,13-15), o čemu je u nebeskoj radosti zapevala naša obradovana priroda, naša umna prirodu u licu Preblagoslovene Djeve, zapravo, zapevao Duh Sveti njenim najčistijim ustima:
 
Zbaci silne sa prestola,
i podiže ponižene…
I obradova se duh moj

i sveto ime Njegovo
 
(Lk. 1,47-54).
 
U divnoj tajni svog Ovaploćenja, Gospod je našu od Boga otrgnutu prirodu približio sebi i vazneo je do svoga Božanstva, srastvorivši je u sebi nesliveno i nerazdeljivo.
Kao Silni Bog, On ju je postavio na presto svoga Božanstva, učinivši joj veličinu, tj. oboživši je svojim Božanstvom.
Iz rečenoga je naša obožena priroda poznala da je On -naš Bog Spasitelj, Silni i Slavni i da je Njegovo ime – sveto.
Njegovim imenom je našoj umnoj duhovnoj prirodi darovana sloboda od nasilničke vlasti demona. On nas je spasao od njihove gorde i silne vlasti, zbog čega se nazva naš Spasitelj. I od toga doba Njegovo nadsvetsko ime (po rečima svetog Atanasija Aleksandrijskog) za nas je postalo vaistinu spasonosno. Ono je za našu prirodu sveto i svesilno, dragoceno i voljeno. Od svega voljenog pod nebom ono je najvoljenije i na zemlji i u gornjem svetu. Jer, mi smo u Njemu poznali Onoga ko nas je zavoleo večnom ljubavlju i ispisao nas na dlanovima svojim. On je svoje Božanstvo ukrasio našim čoveštvom, um naš učinivši svojim prestolom, a telo – svojim hramom.
On je našoj „umnoj suštini“, tj. našem grešniku darovao punu mogućnost da kroz pokajanje iz carstva demona stupi u Carstvo Božije, naime da iz sveta plotskih, zemnih i pohotnih pomisli i osećanja pređe u svet duhovnih, nebeskih, božanstvenih, najuzvišenijih i najčistijih pomisli i osećanja.
Našoj umnoj prirodi vraćen je raj Božiji. Već ovde mi u njega ulazimo opitnom verom, tj. živim osećanjem srca. Već ovde je naša umna priroda nadahnuta, sa nebeskom radošću pojući himnu sa svima gornjima i donjima:
Veliča duša moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu, Spasu mome.
Već ovde mi sa radošću veličamo Njegovu blagost, radosno ga slavosloveći kao našeg Boga – Spasitelja. I zaista je radost naša velika budući da je sam Blagi Bog (voleći nas grešne i pale, zarobljene od demona) postao naš Izbavitelj i Spasitelj.
[Mi govorimo] o božanstvenoj simfoniji neba i zemlje, o našoj heruvimskoj pesmi, kojom se već ovde pričešćujemo našom verom i ljubavlju. Ovde na zemlji mi počinjemo da pripevamo sa heruvimima, umno živeći u umnom delanju.
Navedenu tajnu su svetitelji Božiji poznali iskustveno. Oni su poznali šta je Gospod-Spasitelj učinio našoj prirodi: oni su poznali radosnu tajnu unutarnjeg oslobođenja od vlasti greha kroz prizivanje svetog imena Božijeg. Saosećajući sa našim gorkim ropstvom i voleći nas, oni su nam rekli:
„Čuvajte svoj um, tj. svojumislenu prirodu, svoju umnu dušu.
Nemojte je puniti praznim, lažljivim, pohotnim i veštastvenim pomislima i maštanjima. Naprotiv, neka ona istrajava u molitvenim rečima. Molite se neprestano Gospodu Isusu, budući da je u neprestanom prizivanju Spasitelja skrivena tajna vašeg spasenja“.
[Oni, naime, govore] da obratimo najozbiljniju pažnju na svoj um, na „umnu suštinu svoje duše“, na grešnika, koji je odvratio svoje lice od sagledavanja slave Večnog i Besmrtnog i ustremio svoj pogled na smrtno i truležno-prolazno, te da ga svom silom svoje umne volje ustremimo prema Hristu-Izbavitelju, [moleći se] da nas pomiluje, da nas izbavi od mračne i smradne ropske tamnice za svet gornjih, duhovnih pomisli i osećanja, te da držimo svoj um u neprestanom prizivanju. I mi treba da ga umoljavamo i vapijemo od jutra do večeri i od večeri do jutra.
Pogružavajmo neprestano svoj um, tj. unutrašnjeg čoveka u sveto sećanje na Boga sve dok se u nama ne uobliči Hristos, po reči apostola (Gal.4,19).
Nama je neophodno da znamo da se „naše spasenje ne može ostvariti bez izmene našeg uma, tj. ukoliko ne postane drugačiji dejstvom blagodati Božije“, kao što veli sveti Simeon Novi Bogoslov.
„Ukoliko Hristos ne izleči naš um, svi naši podvizi su uzaludni i tašti“, kaže isti svetitelj.
„Jer, pre svega i više od svega Hristos mora da isceli grešnika, tj. naš um. A on je zaista grešnik radi koga je Hristos, budući Bog, postao čovek: zbog njega se On raspeo, umro i vaskrsao. Osvećenje uma i jeste vaskrsenje duše, koje se dešava u sadašnjem životu“ (T. 1, str. 31,133-134).
Proverivši ga na sebi samima, sveti i nama predlažu sredstvo za lečenje uma, tj. obraza Božijeg u nama, grešnika koji je bolestan od strasti. Oni, naime, predlažu kratko prizivanje svetog imena Božijeg, ili neprestanu molitvu, koja služi za lečenje i čuvanje naše umne duše, ali i kao najviši izraz naše ljubavi prema Bogu.
 
Sveti Makarije govori: „Jedina zaštita i lek za dušu jeste da se sa ljubavlju seća Boga“.
 
I sveti Isaak Sirin istu misao iskazuje sledećim rečima: „Strasti se iskorenjuju i navode na bekstvo neprestanim pogružavanjem misli u Boga. Ono je mač koji ih ubija“ (Slovo 8).
 
A sveti Simeon Solunski istu misao još više razjašnjava rečima: „Božanstvena molitva, (koja se sastoji od prizivanja Spasitelja) jeste očišćenje srca i izvor božanstvenih pomisli i duhovnih poznanja. To prizivanje svaki blagočastivi traba da upražnjava. On tim delom treba da se bavi „kao sveštenodejstvom, kao projavom svoje ljubavi prema Gospodu Hristu“.
Telesno-umna tvar, čovek, tj. „umni grešnik“, obraz Božiji u nama, svoju ljubav prema Tvorcu najbolje može da projavi kroz neprestano gledanje (korišćenjem umnog pogleda) na Prvoobraz, naime kroz neprestano sećanje na Boga. Sećanje, pak, na Boga rađa ljubav prema Njemu, kako veli sveti Dijadoh:
„Preko tog delanja Gospod privodi dušu u veliku ljubav prema slavi svojoj. Jer, prebivajući u toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogoželjeno ime u nama rađa naviku da ga bez prepreka volimo. Jer, od tada nema ničeg što bi mu postavilo prepreku“.
Onaj ko želi da usvoji božanstveno delanje kako bi još ovde stekao naviku da voli Njegovu blagost, kako bi se iscelio od teške i drevne bolesti mračnog lutanja uma i kako bi se sačuvao od mislenog opštenja sa demonskim umom i „mislenim kvariteljem“ treba da stupi na put vere drugačijeg bogoopštenja, koji predlažu sveti oci: na put poimanja svog teškog prebivanja u demonskom vihoru i lutanju i smirenog i spasonosnog prizivanja imena Božijeg radi izbavljenja duše od njih. On, dakle, treba da stupi na put umnog delanja, na put pokajanja.
On treba da se podvizava u „umnom delanju“ iz sve svoje snage do same smrti kako bi se u njegov um uselio Hristos Gospod, po reči svetog Simeona Novog Bogoslova.
Spasonosnim prizivanjem imena Božijeg vršiće se očito i za nas osetno lečenje i iscelenje naše „umne suštine“. Jer, samo prizivanje imena Božijeg jeste spasonosno lekarstvo za nas, kao što govori sveti Varsanufije Veliki.
Svetitelj kaže: „Neprestano prizivanje imena Božijeg je lekarstvo koje ne samo da ubija strasti, nego i njihovo dejstvo. A strasti su demoni, koji beže od prizivanja tog imena“.
Stupivši na put tog prizivanja, na put unutarnje molitve, mi ujedno stupamo na put duhovnog života. A duhovni život počinje od pažnje prema sebi, prema svojim pomislima, željama i osećanjima. Pažnja, pak, po rečima otaca, uvodi na put duhovnog viđenja. Unutrašnja i pažljiva molitva nas uvodi u to viđenje: ona prosvećuje naše unutrašnje gledanje i mi postepeno počinjemo da vidimo ono što ranije uopšte nismo videli, ni primećivali – i sebe, i umni svet duhova koji nas okružuje u vidu pomisli, maštanja i požuda.
Sveti Makarije Veliki govori: „Čim se udaljiš od sveta i počneš da tražiš Boga i rasuđuješ o Njemu, već ćeš morati da se boriš sa svojom prirodom, sa prethodnom naravi i navikom koja ti je prirođena. A za vreme borbe sa tom navikom naići ćeš na pomisli koje ti se protive i bore protiv tvog uma. I te pomisli će te povući i početi da te okružuju u onom što je vidljivo i od čega si pobegao. Tada ćeš početi borbu i bitku, podižući pomisli protiv pomisli, um – protiv uma, dušu – protiv duše, duh – protiv duha“ (Beseda 32, 9).
Jer, otkriva se nekakva skrivena i tanana sila tame, koja obitava u srcu i bori se protiv probuđene duše.
Tada i mi počinjemo da shvatamo da smo duhovi, premda pokriveni grubim „kožama“, tj. telesnošću, te da naša suština nije u „kožama“, nego u nevidljivoj umnoj prirodi. Mi počinjemo da shvatamo da nam predstoji bitka i borba sa bestelesnim, zlim i pokvarenim duhovima, koji protiv nas vode neumorni dvoboj posredstvom pomisli, požuda i maštanja.
Tada mi počinjemo da u sebi vidimo kako „u jednom i istom umu dejstvuju dva duha“ (Makarije Veliki).
 
Ili, kako veli sveti Isihije: „Um se sa umom nevidljivo hvata u koštac – um demonski sa našim umom. I u nama se javlja neophodnost da svakog trenutka iz dubine duše vapijemo Hristu-Spasitelju da odagna demonski um, koji maštanjima razvraća naš um. On, međutim, kao Čovekoljubac, pobedničku nagradu daruje nama“.
I u živom iskustvu mi počinjemo da spoznajemo (kako i kaže svetitelj) da bolju pomoć od Isusove nećemo naći čitavog svoga života. Jer, samo On, jedini Gospod, kao Bog zna demonske zamke, podmuklosti i lukavstva.
Stoga je i neophodno da neprestano prizivamo ime Božije.
Sveti Varsanufije Veliki govori: „Od prizivanja imena Božijeg neprijatelji gube silu. Znajući rečeno nemojmo da prestanemo da prizivamo ime Božije u pomoć“.
Samo u tom skrivenom delanju neprestanog mislenog truda naša mislena priroda, tj. obraz Njegove večnopostojeće slave, krasota Božija u nama (pokrivena odećom strasti), izgubljena drahma i grešnik (koji je „bludno proveo život svoj“) pronalazi nezabludivi put, koji vodi Bogu. I svojim vapijanjem: „Sagreših, Oče, nebu i tebi; pomiluj me, pokajnika“, ona ulazi u muziku sfera, u božanstvenu simfoniju nebesa, gde hvali divno ime Divnog Boga, pripevajući sa heruvimima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *