NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
X
 
Sveti Oci prizivaju a zadobijanje vlastite duše i na sticanje Boga umnom molitvom i umnim delanjem
 
Jedan pobožni priziv na „umno delanje“, na zadobijanje svoje duše, na raskrivanje u sebi nebeskog dara blagodati mi možemo da čujemo od prepodobnog Nikifora Ispovednika:
„Ukoliko želite da primite nebeski oganj u osećanju srca i da opitno poznate šta je Carstvo nebesko (koje je u vama), dođite i ja ću vam reći nauku nebeskog življenja, koja bez muke i znoja svoga delatnika uvodi u pristanište bestrašća. Kroz pad mi smo izašli napolje. Stoga se kroz odvraćanje od spoljašnjega vratimo sebi. Primirenje i orođavanje sa Bogom nije moguće ukoliko se najpre ne vratimo sebi i iz spoljašnjosti ne uđemo u unutrašnjost.
Samo unutarnji život jeste zaista hrišćanski život, o čemu svedoče svi oci“ (Dobrotoljublje, tom 2, str. 36 – 43).
Suštinu „umnog delanja“, sa druge strane, sveti Simeon Novi Bogoslov ukratko izražava na sledeći način:
„Od kako je čovek proteran iz raja i odvojio se od Boga, đavo je sa demonima dobio slobodu da danonoćno koleba njegovu mislenu silu. Um se od njega može zaštititi jedino stalnim sećanjem na Boga.
Onaj u kome se zapečatilo sećanje na Boga može da sačuva svoju mislenu silu od kolebanja. Jer, telu je neophodan vazduh da bi disao, a duši je neophodno neprekidno sećanje na Boga, tj. neprestana molitva.
Uz Božiju pomoć sam ćeš rečeno iz iskustva spoznati, čuvajući pažnju i držeći se Isusa, tj. Njegove molitve: „Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj me““ (Ep. Igljatije Brjančaninov, III -160).
Navešćemo još nekoliko kratkih spasonosnih saveta i misli o divnoj tajni od drugih svetih otaca:
Sveti Antonije Veliki kaže: „Život duše jeste neprekidno sećanje na Boga i ljubav prema Njemu. Stoga nemoj napuštati moljenje imenom Gospoda Isusa. Izgovaraj Njegovo ime u umu svome, poučavaj se u srcu i hvali jezikom“.
I sveti Grigorije Bogoslov veli: „Češće pominji ime Božije negoli što dišeš. Jer, sećanje na Boga je neophodnije od disanja“.
Sveti Vasilije Veliki, [opet, govori]: „Neprestano sećanje na Boga je blagočastivo: bogoljubiva duša se njega ne može zasititi. Stoga duši ne treba davati vreme u kome bi bila bez pomišljanja na Boga“.
Grigorije Sinait [govori]: „Na svaki način prinuđavaj sebe na delanje (tj. na neprestano prizivanje Gospoda Isusa), budući da je Carstvo Božije nasleđe onih koji se prinuđavaju i s obzirom da ga zadobijaju podvižnici“.
I sveti Isihije Jerusalimski govori: „U prostoru našeg srca svagda treba da se nalazi ime Gospoda Isusa. Ukoliko više pada, kiša više razmekšava zemlju. I sveto ime Hristovo (koje bez pomisli proiznosimo) utoliko više umekšava zemlju našeg srca ukoliko ga više prizivamo, puneći ga radošću i veseljem“.
I sveti Filotej Sinajski [govori]: „Od jutra hrabro i neodstupno treba stajati kod dveri srca sa krepkim sećanjem na Boga i neprestanom molitvom Isusa Hrista u duši“.
I sveti ava Filimon [govori]: „Nemoj dati umu svome da bude prazan, nego ga prinuđavaj da se skriveno poučava i moli. U svojoj misli trezvoumno, sa strahom i trepetom govori: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Sa trezvoumnom mišlju i nebludećim umom svagda se moli takvom molitvom. Ukoliko u tebi opstane neprestana molitva i poučavanje u Pismu, oči tvoje duše će se otvoriti i u njoj će zavladati velika radost i neko neiskazano i plameno osećanje, pri čemu će se i telo zagrejati Duhom. Na taj način će sav čovek postati duhovan“.
I sveti Makarije Veliki istu misao objašnjava drugim rečima: „Onaj ko hoće da pristupi Gospodu, da se udostoji večnog života, da postane obitelj Hristova, da se ispuni Duhom i da čisto i besprekorno ispuni zapovesti Hristove treba neprestano da prebiva u molitvi. Jer, jedina zaštita i lek za dušu jeste – sa ljubavlju se sećati Boga. Suparnik naš [tj. đavo] svu svoju snagu ulaže u pokušaj da nam um odvuče od sećanja na Boga“.
Ishodeći iz sličnih misli, sveti Ignjatije i Kalist Ksantopuli kažu:
„Početak svakog bogoprijatnog delovanja jeste sa verom neprestano prizivanje spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista“.
Sa svojstvenom mu osobenošću, sveti Zlatoust istu misao dovodi do pune jasnoće kada kaže: „Čovek treba da se zatvori u sebe i da upravlja umom, obuzdavajući ga. I svaku pomisao i svako dejstvo lukavog on treba da kažnjava prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista“.
„Od Gospoda slave ne tražite ništa osim jedne milosti. Tražeći milost, imajte smireno i umilno srce, te od jutra do večeri (a ako je moguće i svu noć) vapijite: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Prinuđavajte svoj um na navedeno delo budući da su uska vrata i tesan put koji vodi u život i s obzirom da samo podvižnici ulaze u njega. Jer, samo podvižnicima pripada Carstvo nebesko“.
Potpuno saglasno sa skladnim horom drevnih otaca zvuče reči i svetlog prepodobnog Serafima Sarovskog:
„Onaj ko je istinski rešio da služi Bogu treba da upražnjava sećanje na Boga kroz neprestanu molitvu Gospodu Isusu Hristu“.
I prepodobni Nil Sorski, saglasno sa Grigorijem Sinaitom, čitavu divnu harmoniju sveštenih izreka zaključuje odlučnom tvrdnjom: „Umna molitva je veća od svih delanja i (kao ljubav Božija) predstavlja glavu vrlina“.
Sveti, pak, Isaak Sirin govori još odlučnije da „bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu. Jer, ono što se događa ribi izvađenoj iz vode, dešava se i sa umom koji je odstupio od sećanja na Boga i luta u sećanju na svet“.
Moglo bi se navesti još mnogo svedočanstava iz svetih otaca o skrivenom delanju. Međutim, i navedeno je dovoljno da se stekne predstava o veličanstvenoj i božanstvenoj simfoniji prekrasnih misli koje su oci iskazali u duhonosnim spisima o „nauci nad naukama i umetnosti nad umetnostima“, tj. o „umnoj molitvi“, da se razume da su oni opitno poznali skriveni put sticanja vlastite duše, te da su nalazivši dušu nalazili i Boga i božanstveni život.
„Umna molitva“ jeste put na kome se može naći „umni izgubljenik“, tj. duša. Duša, pak, koja je došla u um, čini najkraći put ka Bogu.
Međutim, onaj ko nije osetio svoju „izgubljenost“, ko se nije uplašio svoje pogruženosti u život telesnih pohota, čiji um sa bolom i vapajem nije ječao i nije se užasavao svog plotskog [postojanja] nalazi se još daleko od traganja za duhovnim postojanjem, daleko od potrage za svojom dušom. Za njega je i Bog daleko.
Jer, put nalaženja Boga prolazi kroz nalaženje vlastite duše, koja se izgubila u plotskom, telesnom, veštastvenom postojanju. I nema drugog puta do Boga osim kroz vlastitu dušu, koja se odrekla plotskog postojanja. Sve dok um ne potraži svoju dušu, svoje duhovno postojanje, duša neće naći Boga. „Jer, primirenje i orođavanje sa Bogom nije moguće ukoliko se najpre ne vratimo sebi“.
„Put ka Bogu, uostalom, nije daleko od nas: on nije izvan nas, nego u nama samima. I ako neko pita: „O kakvom se putu ra di“, ja ću odgovoriti (veli sveti Atanasije Aleksandrijski): „O svačijoj duši i umu u njoj““.
Bog samo umom može biti sagledavan i poiman. [Čovek] se jedino umom svoje duše može obratiti i uzvisiti Bogu“ (prof. N. Sagarda, „O bogopoznanju“).
Istu misao još jače iskazuje sveti Makarije: „Um koji neprestano ulazi u samog sebe i traži Boga, može da nađe svoju dušu, makar se nalazila i u ponoru strasti“ (Beseda 9,11).
Na navedeno nalaženje duše spasonosnim „umnim delanjem“ i „umnom molitvom“ prizivaju oci naš bolesni i zabludeli um, opijen otrovom veštastvenosti i pohota ploti i otrovom lutanja misli. Oni ga prizivaju da se potrudi u umnom delanju. Potom će obresti i sebe, i dušu svoju, tj. umnu Božiju krasotu, a sa dušom – i Boga.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *