NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
IX
 
Sveti Oci su bili iskatelji svoje duše, tj. umne božanstvene krasote, koju su nalazili na putu umnog delanja. Oni su umnim delanjem pronalazili anđelsko življenje na zemlji i večni život.
 
Blagosloveni nebeski ljudi i zemaljski anđeli, tj. sveti oci behu neumorni tragaoci za skupocenim božanstvenim draguljem, za blagom skrivenim u polju među trnjem svih mogućih strasti i pohota, iskatelji za obrazom večnopostojeće slave Božije, besmrtne umne suštine, tj. naše bestelesne duše, koja je ispunjena božanstvenom krasotom i neuvenjivom lepotom. Oni su zavoleli tu svoju dušu, tu divnu Božiju tvorevinu, sa vatrenošću se ustremivši na put potrage za njom od mladih dana pa sve do duboke starosti. Oni su je tražili sa plamenim srcem!
O, dušo, dušo! Bestelesna umna Božija krasoto i – telo[ljubiva], mnogostrasna, bezumna grešnice. Svetla voljena nevesto nebeskog Cara i – žalosna robinjo mračnih pohota i družbenice bludnih demona!
Njoj služe anđeli i arhanđeli! Za njom plaču heruvimi i serafimi! Za nju se neprestano mole sveti! Nju je večnom ljubavlju zavoleo sam Vladika nebesa! Nju sa ranjenim srcem, u krvavom znoju i sa mnogim suzama ište Sin Božiji.
„I Onaj koji sedi u nebeskom gradu na prestolu veličanstva na visini, sav prebiva sa dušom u njenom telu budući da je njen obraz smestio gore u Jerusalimu, u nebesnom gradu svetih. On je sopstveni Obraz neiskazive Svetlosti Božanstva položio u telo njeno. On služi njoj u gradu tela i ona služi njemu u gradu nebeskom. Duša je postala Njegova naslednica na nebesima, a On ju je primio u nasleđe na zemlji. Jer, Gospod postaje nasleđe duše, a duša nasleđem Gospoda“ (sveti Makarije Veliki, 46,4).
Eto skrivene, božanstvene pesme o duši, koju je zapevao divni ravnoanđelni Makarije. Sveti su poznali Božiju tajnu o grešnoj duši ljudskoj i uzdrhtali, zabrinuvši se božanstvenom i spasonosnom brigom. U trenutku nebeskog prosvećenja oni su videli, pojmili i svim bićem razumeli [pitanje]: kad je sam Bog ostavio svoja svetla nebesa i zborišta anđela i došao na tamnu, tužnu i mračnu zemlju, na mesto izgnanstva palih umnih bića i usred „umne tame“, tj. usred demona i palih ljudi, te stao da u krvavom znoju i sa smrtnom tugom traži svoj ljubljeni i izgubljeni obraz, kad je, dakle, sam Vladika i Tvorac postao prvi Iskatelj izgubljene duše i sam za sebe rekao: „Došao sam da nađem izgubljeno“ [up. Lk. 19,10], neće li oni koji su prah i pepeo (koji u sebi skriva navedeni obraz, tj. izgubljenu dušu) [utoliko spremnije] dejstvovati, iskati i potruditi se oko potrage?
Svojim bolno-osetljivim srcem čuvši za tajnu Božije potrage, za Božiju žalost, za anđelski plač, za Božiju tugu za ljudskom dušom oni su napustili mnogopohotni život ploti i „stresli prašinu sa očiju uma“, te se kroz pustinje i šume, kroz gore i brda, kroz gladovanje i žeđ, kroz nagotu i zimu, kroz tesnotu i suze, kroz odricanja i muke, kroz molitvu i plač ustremili u potragu. Oni su se molitvenom i trezvoumnom pažnjom ustremili na umni napor potrage za svojom dušom.
Skupa sa svetim Lestvičnikom oni su vapajno zazivali Boga:
„Ne podnosim više plamen ove čežnje, već ištem besmrtnu lepotu koju si mi ti dao pre nego što sam pao u ovo blato“. (Lestvica, Slovo 29, 11).
U dugim molitvama i mnogim suzama, u borbama i naporima, ranjeni nebeskom strelom i probuđeni suzama anđela, neumorni tragaoci za dušom i duhovnim postojanjem i tragaoci za umnom krasotom, krstonosci duha su
 
„u povorci kroz suze neućutnih moljenja
kroz vapaje i uzdahe tajnih borbi
odlazili na krsni put tesnote,
sa krstom na raspeće… telesni život,
i svoj um,
umnom molitvom prikovavši na krst“.
 
I oni su pronalazili blago koje je sam Bog tražio i za kojim su plakali anđeli i sve nebeske sile. Oni su nalazili umnu božanstvenu krasotu, tj. svoju izgubljenu dušu. Oni su nalazili i svoju radost, svoju svetlost, svoje večno veselje i likovanje, svoje Vaskrsenje, svoju Svetu Pashu, svoj večni život, tj. Divnog Boga. Jer, Njegovo ime je za svaku izgubljenu grešnicu-dušu bilo čudesno i divno i spasonosno.
Da, nepromenjivi duhovni zakon [glasi]:
 
„Onaj ko izgubi svoju dušu – gubi Boga.
Onaj ko nalazi svoju dušu – nalazi Boga“.
 
Nju, uostalom, gubi svako i svi. Nju, međutim, nalaze samo veoma retki. Nju svako gubi u varljivim maštanjima uma i plotoljubivim pohotama srca. Gubi je onaj ko živi nepažljivo prema svojim pomislima i ko luta svojim umom. I retko ko nalazi svoju izgubljenu dušu. Nalaze je samo oni koji su se odrešili [od sveta], koji prodaju svoja bogata imanja maštanja i teloljubivih pohota, koji se odriču od satane i svih mislenih dela njegovih i suzama kupuju polje pokajanja, u kome je skrivena grešnica – duša, tj. Božiji biser i drahma. Nju nalaze oni koji se trude u znoju lica i iskopavaju i čiste od prljavštine svog izgubljenika.
Praznik pronalaženja duše uvek je veličanstven. Na zemlji on prolazi neprimetno, a na nebesima je – veselje: tamo se anđeli raduju sa svojim Vladikom.
Radujte se sa mnom, jer nađoh drahmu svoju izgubljenu. Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijim zbog jednog grešnika koji se kaje, rekao je Vladika anđela (Lk.15,9-10).
Praznik nalaženja grešnice-duše jeste anđelski i božanstveni praznik. Tek kada dođe do praga uskih vrata tesnog mislenog življenja, tj. tesnog umnog prolaza (gde se ostavljaju sve zemaljske, veštastvene, pa i mislene stvari), tek kad pređe prag veštastvenog i mislenog, čovek u mnogim suzama pronalazi neveštastvenog nebeskog izgubljenika – svoju dušu, umnu božanstvenu krasotu i sa njom i Divnog Boga. Tada nastupa taj praznik radovanja.
Malobrojni nalaze taj prag tesnote i odricanja od veštastvenog i mislenog i samo retki prelaze preko njega u neveštastveni život. Samo retki žive zaista duhovnim i nebeskim životom i malobrojni poznaju anđelsko radovanje na zemlji. Samo malobrojni poznaju svetootačku tajnu „paženja na sebe“.
Stoga je mnogo zvanih a malo izabranih. Malo je onih koji se spasavaju od nepažljivog veštastveno-smrtnog postojanja. Malo je onih koji se sa pažnjom pričešćuju besmrtnim životom. Malo je onih koji traže svoju dušu i još je manje onih koji je nalaze. Jer, veliki je podvig odricanja od veštastvenog i mislenog. Veliki je napor pronalaženja neveštastvenog izgubljenika, tj. svoje duše. Kroz gubljenje veštastvenog i mislenog pronalazi se neveštastveno i umno.
Prosvećeni Božanstvenom blagodaću, oci su rečeno shvatili i spoznali. Stoga su se čitavog života i trudili u potrazi za svojim umnim izgubljenikom, za svojom dušom. Trudili su se smireno i sa trpljenjem, u nevoljama i samozlopaćenju. I nisu ga nalazili u pešterama i šumama, u gladi i žeđi, nego u „umnoj tesnoti pažnje“, u „umnoj molitvi“.
Sve ostalo služilo je samo kao sredstvo za „umnu tesnotu“. Umnim trudom i umnim delanjem nalazili su oni „umnog izgubljenika“. Oni su poznali tajnu umne molitve, koja beše sakrivena od stoleća i pokolenja. U svetom trudbeništvu, u pokajanju i suzama oni su tom molitvom pronalazili svoju dušu, a sa njom i divni dar blagodati, koji je našoj prirodi darovan u Hristu Isusu, tj. bogati i mnogodejstveni, veliki i blagosloveni dar novog bogonosnog bića. Oni su taj dar poznali iskustveno: u izmeni svog življenja, u prosvećenju svoje „umne“ suštine, u živom osećanju srca, koje je u sebi nosilo Svetog Živog Boga. Stoga su i bili bogonosni i sveti. Živeći telom na zemlji, oni su duhom živeli na nebesima. Još ovde, usred greha i iskvarenosti, oni su u sebi nosili traženu umnu krasotu, tj. prosvećeni besmrtni obraz Božiji, koji je u njima blistao nepotamnjivom slavom. On je blistao na posramljenje zlih demona (koji su ga gazili) i na ukrepljenje naše iznemogavajuće vere u nepromenjivo i nepostidno iskanje.
Potražimo i mi uz pomoć blagodati svoju izgubljenu umnu krasotu, tj. svoju dušu, stupajući na put „umne tesnote“. Jer, ona se nalazi samo na uskom putu „umne tesnote“. U umnoj tesnoti molitvene pažnje čovek poznaje bezdan svog pada. Na putu pažnje poznaje on besmrtnu krasotu duše, kao i bezdan Božijeg milosrđa i ljubavi prema umnoj grešnici-duši. Samo na putu odrešenja i mislene tesnote čovek poznaje nebesku veličinu duše, po prvi put videći bogolepni obraz njene božanstvene krasote i ujedno poznajući i svo bezumlje greha, koji ga unakažava. I on prinosi pokajničku zakletvu da će do smrti voleti taj obraz. On se zaklinje da će mrzeti greh nepažnje i njegovu pogi-beljnu odvratnost.
Čovek se sa dubokom svešću odriče mislenog kvaritelja – satane i od kovitlanja u njegovom vihoru štetnih pomisli.
I samo na putu mislene tesnote raskriva se sav užas i ružnota mislenog greha, kao uostalom i besmrtna krasota misle-nog obraza, koji je u čoveku sijao pre propadljivosti.
Jedino su sveti oci poznali tajnu mislene prirode naše duše i propevali čudesne nebeske himne o „obrazu neizrecive slave, premda i u ranama sagrešenja“.
Neprikosnoveni pesnik naše umne mislene prirode, tj. grešnice-duše, sveti Andrej Kritski je propevao besmrtne pesme, oblivene božanstvenim suzama. U njegovim pesmama čuje se ridanje anđela, koji plaču za umnom krasotom, za Božijom grešnicom, koju je sam Sin Božiji zavoleo večnom ljubavlju. Stoga je Sveta Crkva i prihvatila te pesme: ona ih uvek sa suzama peva u svete dane Velikog posta, tj. u dane velikog pokajanja.
Skupa sa svetim Andrejem Kritskim bezbrojna pokolenja smirenih Hrišćana vekovima obliva te pesme svojim suzama, plačući nad svojom velikom grešnicom-dušom, koja u njima vapajno rida:
 
„Pomiluj me, Bože, pomiluj me“.
 
Za tom božanstvenom grešnicom ridaju sveti anđeli, tj. plače Crkva nebeska, a sa njom i zemlja. Jer, duša čovečija jeste velika božanstvena krasota, a veliki je i njen pad.
Onaj ko je makar jednom svojim unutrašnjim očima video svoju veliku grešnicu, čitavog svog života neće prestati da plače. Za onoga ko je makar jednom video njenu besmrtnu krasotu „premda i u ranama sagrešenja“, jednom zauvek se pomračila svaka druga zemaljska krasota: on joj se više neće klanjati. Zemaljskoj lepoti se klanjaju samo oni koji još nisu prozreli unutrašnju lepotu. Zemaljska krasota je samo prolazna slaba senka unutrašnje i večne krasote. Zemaljska krasota nije cilj po sebi, već samo jedva primetna staza prema velikom cilju (doduše samo za malobrojne).
Malobrojni, duboko obdareni samotnici na toj stazi pronalaze put do besmrtne krasote. Ostali idu širokim, prokrčenim putem umetnosti i njene tehnike, tj. putem spoljašnjeg kanona, obreda, spoljašnje pobožnosti. To je put za „mnoge zvane“. Međutim, mali broj na tom putu nalazi spasenje. Izabrani idu od spoljašnjeg obreda prema unutrašnjem služenju, prema pažnji. Oni spoljašnjim obredom i umetnošću otkrivaju unutrašnju lepotu. To su oni retki koji stupaju na put „umne tesnote“, raspinjući svoj život pohota na krstu odrešenosti [od sveta] i kličući: „Tražim tvoju besmrtnu krasotu, koju si mi darovao pre ove prašine“.
Svoju besmrtnu krasotu, tj. dušu naći će samo onaj ko se od pohota ustremio u potragu za njom, pa makar se nalazila i u rovu strasti (sveti Makarije Veliki). I on je nalazi u pokajnom plaču i suzama: samo u njima se prvi put poznaje bogolepni lik. Osim toga, uz pomoć Božije sile vidi se i poznaje vlastiti strašni pad. Onaj ko još nije sagledao svoju palu bestelesnu grešnicu i nije zaridao (potresen viđenjem), ostaje slep i siromašan i ubog. On još ne vidi i ne zna šta je umna besmrtna krasota. Nju, pak, svako može da vidi kroz suze dubokog skrušenog pokajanja. Ipak, samo kod retkih se rađa duboko sakrušeno pokajanje. Stoga samo retki poznaju sebe, tj. svoju dušu. Samo retki pronalaze put prepodobne Marije Egipćanke ili blažene Taise. Jer, većina je raslabljena slastoljubivim pohotama, ne budući u stanju da ostavi svoj grehovni odar i da se spusti u banju suza do anđela pokajanja.
Greh raslabljuje i paralizuje dušu, čineći je mlitavom, nemoćnom i besilnom. On je raslabljuje i čini nemoćnom, usled čega nije u stanju ni da se pokaje. Marijino pokajanje beše pokajanje njene neomlitavele duše. I kakva samo veličanstvena beše duša svete Marije i njeno pokajanje! Ona se zbog svoje duše uznemirila božanstvenom zabrinutošću. Ona se sa hrabrošću i odvažnošću bacila u borbu sa strašnom zmijom, čupajući iz njene čeljusti svoju na propast osuđenu dušu. Njenu dušu je zmija već proždirala. Pa ipak, ona se bacila da spasava poruganu božanstvenu umnu krasotu.
Kakve li hrabre i prelepe i silne duše u slabom i iznemoglom ženskom telu! Četrdeset godina je u okolnostima pustinje [trajala] napeta borba sa strastima unutrašnje, mislene zmije, koja se prilepljivala uz nju i isisavala joj dušu. Kakve li snage! Veličanstvene li duše! Nije uzalud sveti i veliki Makarije rekao da su „duša i demon jednake snage“.
Blagodat Gospodnja njoj je, međutim, pomogla da savlada demona strasti. Ona pomaže i svakoj duši koja odlučno i sa hrabrošću (a ne dvojedušno) kreće u podvig protiv greha. Ipak, samo retki na vreme stupaju u borbu protiv svojih strasti. Većina sa njima živi čitavog života. Oni i ne primećuju da sitne strasti crpu duhovnu energiju duše. Iscrpljene, pak, duše nisu sposobne za podvig. One više nemaju snage da prođu surovi i naporni put pokajanja. One leže na odru svojih sitnih pohota i strasti, koje ih drže u ropstvu trideset i osam godina, tj. celog života, usled čega više ne mogu da priđu Bogu. One leže i čekaju da im već sam Bog priđe. One su raslabljene te više ni uz pomoć tvari (kao Zakhej) ne mogu da se podignu sa zemlje kako bi pogledom pronašli Boga koji prolazi i privukli ga sebi. Da, Bog se privlači umnim pogledom duše. On vidi tajni pogled koji ga traži i brzo izlazi u susret duši.
Umni pogled ljudske duše jeste duboka, božanstvena i nepostižna tajna, koju su samo sveti ovlaš otkrili. Velika je i tajanstvena duša. I njene sposobnosti su takođe velike i tajanstvene! Umni pogled čovekove duše privlači ono na šta padne. Ta sposobnost je zagonetna, potresna i strašna, ali i spasonosna.
Sveti David je pogledao na Virsaveju (tj. na tuđu ženu) koja je prolazila i privukao je sebi. Međutim, on je (avaj, avaj) privukao plač i ridanje za ceo život. I zajedno sa njim taj pogled oplakuju milenijumi… Pogledao je, međutim, i Zakhej na Boga i privukao ga sebi, privukavši i spasenje svemu domu svom. I sveti apostol govori o istoj tajni našeg umnog pogleda. On veli: Mi koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik (2.Kor.Z,18). U rečenome je skrivena tajna učenja svetih otaca o „umnoj molitvi“. Um prima ono na šta pažljivo motri. Stoga je i rečeno onima koji umno ištu Boga: „Neprestano se molite i neprestano gledajte na slavu Gospodnju, na slavno ime Njegovo. Na taj način ćete privući Boga“. Međutim, duša koja je raslabljena i izmoždena strastima nije kadra da umno gleda Boga, tj. nije kadra da ga traži umnim pogledom. Stoga je malo onih koji shvataju „umno delanje“ i još manje onih koji u njemu sa razumom prebivaju.
Da, greh je, sa svojim malim strastima, stravičan! Kao neistrebivi parazit duše, on se sisaljkama sitnih strasti u njoj snažno drži i živi na račun njenih duhovnih sokova. On je raslabljuje, izmoždava i čini nesposobnom za duhovni život. Stoga većina Hrišćana i živi zemaljskim, veštastvenim i plotoljubivim životom. Duhovni i unutrašnji život (koji je odrešen od veštastvenosti) za njih je nedostupan. Život anđelske besmrtnosti u umnom sagledavanju njima je neshvatljiv. Oni su lišeni mogućnosti da sagledavaju besmrtnu lepotu, kao i da misleno vide svoju grešnicu-dušu, tj. da bogolepnu umnu krasotu vide u odeći strasti, u smrdljivim prnjama pohota i greha.
Jer, samo onaj ko unutrašnjim očima vidi svoju dušu i ko je poznao njeno dostojanstvo, uz pomoć Božije sile vidi i poznaje i svoj strašni pad. Videti svoju bestelesnu dušu, tj. božanstvenu umnu krasotu u odeći strasti, u smradnim prnjama pohota i grehova zaista predstavlja tajanstveno viđenje.
Radi se, dakle, o potresnom, neopisivom, božanstvenom viđenju, koje rađa neprestani vapaj:
„Pomiluj me, Bože, pomiluj me“.
I ono grešnicu goni u brda i šume, u odricanje i muke, u plač i molitvu.
Sveti Andrej Kritski je opevao veliko stvorenje Božije u velikom padu. A tajanstveni pesnik duše, tj. sveti ravnoanđelni Makarije (veliko svetilo velikih egipatskih otaca) zapojao je o duši skrivene pesme: o njenom veličanstvu, o njenoj slavi, o njenoj bogopodobnoj umnoj krasoti. Te pesme Crkva sa ljubavlju ču-va u njegovim bogonadahnutim spisima.
Navešćemo njegovu nebesku pesmu o umnoj božanstvenoj krasoti, tj. o našoj mislenoj prirodi – duši. „Pesma“ je jedna od mnogih koje su Duhom Svetim zapevala najčistija usta najsvetlijeg bogonosnog Makarija. Evo njegovih reči:
„Gospod je sebi stvorio prekrasnu obitelj – čoveka. On je sebi sazdao telo i dušu čovekovu kao stanište, tj. da se naseli i upokoji u njegovom telu kao u domu svo me, a da dušu, koja je stvorena po Njegovom obrazu, ima kao prekrasnu i ljubljenu nevestu“ (Beseda 49,4).
„Duša je zaista veliko, božanstveno i čudesno delo. Pri stvaranju, Bog je u njenu prirodu položio zakone vrlina: rasuđivanje, znanje, blagorazumnost, veru, ljubav i vladalački um. On je stvorio lakopokretljivom, lakokrilom i neumornom, darovavši joj sposobnost da za tren dolazi i odlazi i da mu služi mišlju kada ushte duh.
Jednom rečju, On ju je stvorio sa namerom da je učini svojom nevestom i sažiteljnicom, tj. da sa njom bude u jedinstvu i da ona sa Njim bude jednog duha, kao što je rečeno: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime (1.Kor.6,17). Jer, između svih tvari Bog je jedino sa dušom uspostavio veliku bliskost i uzajamnost“ (Beseda 45, 5).
„Jer, duša je dragocenija od svih stvorenja“ (Beseda 15, 41). „Kada su radi tvog spasenja dolazili anđeli? [Naprotiv, sam] Car, tj. Sin Carev je sačinio savet sa Ocem svojim. I poslano je Slovo koje se obuklo u telo i sakrilo Božanstvo svoje kako bi sličnim spaslo slično i kako bi položilo dušu svoju na Krstu. Eto kako beše velika ljubav Božija prema čoveku! Besmrtni je blagovoleo da za tebe bude raspet. Pogledaj šta znači duša i kako je Bog visoko ceni. I Bog i anđeli traže da budu sa njom u opštenju i u Carstvu. A satana i njegove sile traže da je privuku na svoju stranu“ (Beseda 15, 42).
„Stoga razmisli, čoveče, o svome dostojanstvu, tj. o svojoj dragocenosti. Bog te je postavio iznad anđela s obzirom da je lično došao na zemlju da bude tvoj Zastupnik i tvoj Iskupitelj“ (Beseda 15,41).
Sveti oci su razmislili o svom dostojanstvu, poznali svoju umnu i mislenu prirodu i plameno se ustremili u potragu za svojom dušom, tj. za netruležnim obrazom božanstvene besmrtne krasote. Oni su se ustremili u srodnu „umnu oblast“, prešavši od života po telu ka životu po duhu, od prostranog i širokog puta mislenog lutanja – u mislenu tesnotu pažnje i molitve.
I uz Božije sadejstvo oni su nalazili traženo: nalazili su umnu božanstvenu krasotu, tj. svoju dušu, a sa njom i dar božanstvenog postojanja, koji nam je darovan u Hristu Isusu, Gospodu našem.
Svoju dušu i anđelsko blagodatno postojanje oni su nalazili na putu umnog bogonoštva, tj. u ustima, u umu i u srcu.
Oni su sa pažnjom neprestano nosili najsvetije ime Božije. A ono je mnogodejstveno i spasonosno za svakoga ko ga nosi sa verom i ljubavlju.
Sveti Oci i nas pozivaju da nalazimo svoju dušu i blagodatno anđelsko postojanje „umnim delanjem“ i „umnom tesnotom“, tj. pažnjom i neprestanom molitvom.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *