NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
VIII
 
Svetootačko učenje o „trezvoumlju“ jeste veličanstvena tajna,koja se raskriva onome ko je stupio na put preporoda. Suština preporoda duše. Odlike preporađanja duše.
 
„Sabravši sve u sebe i očistivši um, počujte o veličini tajne“.
Slično kliče i božanstveni i sveti Grigorije Palama, objašnjavajući učenje o „trezvoumlju“ ili „umnom delanju“. Zaista, svetootačko učenje o „trezvoumlju“, o iskustvenom bogopoznanju jeste veličanstvena tajna. I nauka o tom božanstvenom predmetu kod svetih otaca jeste skladna i preslavna, dostojna časti uma bestelesnih anđela. Stoga je bogomudri oci i zovu: „naukom nad naukama“, „umetnošću nad umetnostima“ i tajnom.
Četrdesetak svetih otaca u Dobrotoljublju protumačilo je učenje o tom mislenom delanju, o življenju neveštastvenih gornjih umova, želeći da ga učine dostupnim našem veštastvenom plotskom poimanju. Pa ipak, ono ostaje skriveno i nedostupno „mudrim i razumnim“, koji prebivaju u plotskom i veštastvenom življenju. Jer, samo se u procesu unutrašnjeg odrešivanja od veštastvenog i plotskog postojanja, tj. u suzotočnom naporu mo-litvenog opita postepeno raskriva njegov skriveni smisao, ispunjen potresnom božanstvenom veličinom.
Skriveni smisao „trezvoumlja“ ili „umnog delanja“ je veličanstven, premda sluhu i razumu „mudraca“ spoljašnjeg, knjiškog bogoslovlja ostaje sasvim nedostupan. Jer, „spoljašnjima“ (koje su progutali veštastveni, telesni interesi) nije dano da znaju skrivene duhovne tajne Carstva Božijeg. Oni koji žive po ploti i nisu se odrešili od plotskog mudrovanja, tj. od plotskog življenja ne mogu duhovno i anđelsko življenje i razumevanje da usvoje ni razumom, ni osećaljem. Ono je za njih organski nedostupno, kao što je svesti minerala nedostupno poimanje života cvetića. Radi toga je neophodno proći kroz čudo, tj. da se kamen pretvori u cvet, a telesni i plotski čovek da se preporodi u duhovnog, naime da prođe kroz banju duhovnog preporoda.
O tom predmetu je Spasitelj razgovarao sa mudrim jevrejskim bogoslovom Nikodimom, koji takođe nije razumeo tu tajnu. Jer, spoljašnjem, knjiškom bogoslovlju život duha je nedostupan. Spoljašnje bogoslovlje o unutrašnjim i duhovnim stvarima stvara spoljašnje pojmove. Izreke Slova i reči Duha učeni razum (koji je naučen iz knjige) ne čuje i ne poima. „ratio“ ne prima duhovno znanje.
Duhovno znanje daje se duhovnom životu. Blagodatno znanje odgovara meri blagodatnog življenja.
„Duša vidi istinu Božiju po meri svog življenja“ (sveti Isaak Sirii, Slovo 30).
I prevarili su se oni koji su smatrali da je dovoljno samo knjiško teološko obrazovanje za duhovnu delatnost i za stajanje pred prestolom Božijim.
Takvo poimanje nije pravoslavno, nego protestantsko, racionalističko, zabludno, pogubno za delo Božije i tuđe Duhu Božijem. U takvom shvatanju se nije skrivalo samo duhovno neznanje, nego i prikriveno i tajno neprijateljstvo prema Hrišćanstvu, prema Crkvi Božijoj. Takvo shvatanje su u život sprovodili skriveni neprijatelji Hrišćanstva.
Knjiško nikodimovsko bogoslovlje bez življenja u skladu sa Slovom Božijim jeste pustocvet, tj. telo bez duše, leš koji je prepun otrova raspadanja i koji truje svakog ko ga neobazrivo dodiruje.
Bogoslovsko znanje bez duhovnog življenja jeste smrtonosno i ubistveno za dušu. Duh oživljava, a slovo – truje, umrtvljuje, ubija (2.Kor.Z,6). Od tog otrova poginuli su mnogoškolovani duhovni mislioci prvih stoleća života Crkve: Makedonije, Arije, Nestorije i drugi. Stolećima su ginuli i mnogi drugi koji su dolazili u dodir sa knjiškom teologijom (u seminarijama i akademijama) bez življenja po Bogu. Izuzeci su bili veoma retki sretnici, koji su sebe mudro ograđivali duhovnim životom.
Za onoga ko iznutra nije ograđen smirenim životom pred Bogom i ko prebiva u telesnom životu nije bezopasno da isplovljava na pučinu bogoslovlja. Stoga je Gospod i uveravao učenog Nikodima da samo spoljašnje slovo o Bogu ne pruža poznanje tajni Božijih: ono, zapravo, oslepljuje i umrtvljuje. Da bi se razumelo i poimalo duhovno neophodno je steći oživotvorenje od Duha Božijeg.
Gospod je govorio: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega [Jn.3,3].
Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je (Jn.3,3-6).
U tim rečima Gospodnjim ukazuje se na tajnu koja nas uvodi u trezvoumni, umni i božanstveni život. Ta tajna jeste preporod duše od Duha Božijeg. Bez tog preporoda u nama nema umnog, trezvoumnog i duhovnog života. Mi prebivamo u smrti zbog svih mogućih strasti. Mi smo duhovno mrtvi.
Pre preporoda Duhom svaki čovek je „telo“, po reči Gospodnjoj, tj. sav je pogružen u interese tela i njegovih pohota, nemajući u sebi duhovnog bića. Po svojoj bestelesnoj umnoj suštini on je mrtvac u prahu zemaljskom: njemu je nedostupno obitavanje „na nebesima“, tj. u božanstvenim i besmrtnim pomislima i osećanjima. On je on mrtvac i nalazi se pod vlašću smrti. Život „na nebesima“ dostupan je samo rođenima odozgo, od Duha.
Čovek se rađa za razvojni, telesni život. Svojom, pak, svemoćnom, tvoračkom blagodaću Duha, Bog rađa za božanstveni (umno-duhovni) život. Ono što je nemoguće čoveku, moguće je Bogu.
Taj novi duhovni život rađa se u kupelji pokajanja i suza kod svih onih koji su izgubili blagodat krštenja. I nema drugog puta u Carstvo Života, u Carstvo Božije. Tako uče svi oci.
U tu tajnu novog rođenja odozgo, u blagodatnu kupelj suza uvodi ta malena, skrivena Isusova molitva.
Čudesnim i nepojamnim delovanjem blagodati Božije mrtvi čovek pretvara se u živog: od kamena (neosetljivog prema svemu duhovnom) on postaje miomirisni nebeski cvet anđelskog života.
Cvetovi koji su na zemlji (postali) od kamenja (tj. preporođeni Duhom), koji su umirisali vaseljenu i koji sve do sada miomirišu jesu likovi svetih: sveta Marija Magdalina, prepodobna Marija Egipćanka, prepodobna Pelagija, prepodobni Sergije Radonješki, Serafim Sarovski. Njihov broj nema kraja. Oni su netruležni likovi, nebeski cvetovi koji su izrasli na tlu „trezvoumlja“ ili „umnog delanja“, na tlu neprestane molitve i nenasite ljubavi prema Gospodu Spasitelju Isusu.
Zavolevši umnu molitvu, oni su u njoj zavoleli večni život i večnu ljubav. Njih je molitva privela životu i ljubavi (sveti Isaak Sirin, Beseda 39).
Jer, neprestana molitva jeste projavljena živa ljubav duše prema Spasitelju.
U tu živu ljubav prema Živom Bogu, u nebeski cvet Duha duša se preobražava ukoliko prođe kroz rođenje od Duha. Jer, ono što je rođeno od Duha postaje duh i ispunjeno je božanstvenom duhovnošću.
U to rođenje uvodi „umna molitva“: ona i jeste skriveni, božanstveni put duše od ploti ka duhu, od zemlje – ka nebu, od samoljublja – ka večnoj ljubavi.
Ona je najtajanstveniji i najprevashodniji put: put ljubavi na koji prikriveno ukazuje sveti apostol (1.Kor.12,31).
Taj put prolazi između tajne smrti i vaskrsenja: on je blagodatna tajna duhovnog rođenja odozgo. „A rođenje odozgo biva kroz pokajanje“, kaže sveti Simeon Novi Bogoslov (tom 2, str. 13).
Pokajanje je tajna smrti i vaskrsenja. U toj blagodatnoj tajni umire telesni, duševni čovek, tj. oveštastvljeni duh, koji se pretvorio u plot i koji se skamenio za sve živo i duhovno još u praocu Adamu, te ustaje novi čovek, novi potomak Rodonačelnika novog čovečanstva – Gospoda Isusa Hrista, ustaje novi, blagodatno-živi, nebeski, miomirisni cvet i usvaja novo postojanje, novi blagodatni život, koji daruje Gospod Isus. On sav se menja i postaje nova tvar u Hristu. Pohote i plotske i zemaljske pomisli odumiru i oživljavaju duhovne, nebeske i božanstvene želje i pomisli.
Rođenje odozgo je samo prvi udah novog blagodatnog života, tj. početak mnogosuznog pokajnog življenja. Bez tog svetog momenta rođenja nema ni pokajničkog, blagodatnog života. Rođeno od tela je telo i prebiva u duhovnoj smrti, a rođeno od Duha je duh i prebiva u duhovnom životu. Ono što je rođeno od tela živi telesnim, veštastvenim i teloljubivim životom, a rođeno od Duha živi duhovnim, nebeskim i božanstvenim životom. Duh rođenog od tela je zemaljski, pohotno-veštastveni i smrtni, zbog čega mu je i življenje zemno, pohotno-veštastveno, smrtno.
Duh rođenog od Duha sasvim je drugačiji: on je duhovni, nebeski i besmrtni. I življenje je njegovo drugačije, tj. duhovno, nebesko i besmrtno, življenje po Bogu preporođene duše ili pokajničko, blagodatno življenje.
Onaj ko je rođen od tela ne zna za pokajničko življenje, za življenje po Bogu. ono mu je nepoznato i nedostupno. Za njega je neophodno da se rodi odozgo, da se od tela preobrati u duh. Blagodat preporoda i čini tu divnu promenu, tj. uvodi dušu u novo božanstveno življenje, u sveto i spasonosno življenje pokajanja. Tim življenjem pokajanja su se i spasavali svi sveti Božiji ljudi.
Onaj ko je izvan tog duhovnog življenja još se nije rodio od Duha, tj. prebiva u smrti i neće moći da uđe ni u Carstvo Božije koje je u nama, ni u Carstvo koje je u blaženoj večnosti.
Sveti Simeon Novi Bogoslov (kao uostalom i drugi oci) veli da trenutak rađanja odozgo svaka preporođena duša preživljava svesno i primetno. I onaj ko kroz taj trenutak rađanja nije prošao primetno svakako je još mrtav za duhovni život. Njemu je neophodno da stekne blagodat oživotvorenja. Taj trenutak je početak novog života pokajanja. Taj trenutak je prvi mnogobolni uzdah ponovo rođene duše, koja u sebe sa mnogim suzama udiše novi, neobični i živonosni vazduh pokajanja.
Tu duša prvi put opitno okuša skriveni smisao tajanstvene izreke otaca:
 
„Daj krv i primi Duh“.
 
U tajni pokajničkog življenja savršava se ta divna razmena. Stupivši na put pokajanja, oveštastvljeni duh koji rida sa neopisivim bolom podnosi mučnu operaciju blagodati, koja iz njega ispušta krv plotskih želja i pohota, umiva ga u potoku mnogih gorkih suza i oblači u novu, svetloliku odeždu Duha, u život božanstvene besmrtnosti.
Te mnoge suze besmrtnog plačućeg duha, koji se s bolom otkida od smrtnog, plotskog, plotoljubivog života, koji se odriče satane i svih dela njegovih i koji se zaklinje i obećava da će služiti Gospodu Isusu i ispunjavati Njegove zapovesti do same smrti – služe kao vodena kupelj, kao „banja preporoda“, u kojoj dobija preporod od Duha.
Svi nebeski umni cvetovi su se i preporađali u toj banji, prolazeći kroz taj trenutak rođenja, kroz taj prvi uzdah pokajanja, kroz krik, bol i suze, kroz zakletveno odricanje od satane i svih dela njegovih i kroz obećanje Bogu da će živeti u dobroj savesti. Potom su blagodatnom pažnjom i udišući božanstveni vazduh pokajanja sve vreme podržavali u sebi život duha.
Od veštastvenih i smrtnih oni su postali neveštastveni i besmrtni, od plotskih – duhovni, od zemaljskih – nebeski. U rečenome se i sastoji suština preporoda, koji obavlja Duh Božiji kroz pokajanje.
Sveti Simeon Novi Bogoslov taj momenat rađanja odozgo opisuje veoma jasno i izražajno:
„Nemojte se zavaravati. Bog je Oganj. Došavši na zemlju i postavši čovek, On je bacio oganj na zemlju, kako sam kaže (Lk. 12,49). Taj Oganj posvuda obilazi i traži sebi veštastvo, tj. dobro srce i proizvoljenje kako bi pao na njega i zapalio se. U onome u kome se zapali, on prelazi u veliki plamen, koji dopire do nebesa i ne dozvoljava mu da bude nedelatan ili da se predaje pokoju. On ne opaljuje dušu u kojoj se razgoreva. Pa ipak, njegovo razgorevanje nije neprimetno za dušu, kao što misle neki koji su mrtvi dušom. Duša nije neosetljivo veštastvo. Naprotiv, ona je biće koje oseća i razume. Stoga ona na samom početku oseća i razume zažizanje tog Ognja, utoliko pre što je ono praćeno prevelikim i neizdrživim bolom srca.
Pošto nas sasvim očisti od svake nečistote strasti, taj Oganj će već zauvek u nama postati i Hrana, i Piće, i Svetlost, i Radost, i same nas čineći svetlošću po pričesnosti u meri u kojoj postajemo pričesnici Njegove Svetlosti.
Čim se založi, peć samo dimi zbog čađi koja izlazi iz drva. Kada se, pak, ona razgore, sve postaje svetlije (slično ognju) i ona se više ne pomračuje nikakvom čađu od dima. I duša koja počne da gori božanstvenom željom, spočetka, skupa sa Ognjem Duha, u sebi vidi tamu strasti, koja se podiže slično dimu. Svesna da je ta pomračenost od tame strasti njeno sopstveno delo, ona plače i skrušava se. Osećajući, pak, kako lukave pomisli i zle želje bivaju spaljivane Ognjem kao trnje i korov i pretvaraju se u prah, duša se raduje. A kada sve to sagori i priroda duše ostane bez strasti, sa njom se suštastveno sjedinjuje i Božanstveni Oganj i počinje da gori i sija u njoj. Tada ona postaje pričesnica Mislenog Ognja, kao što se peć združuje sa veštastvenom vatrom. I telo se tada pričešćuje tom Božanstvenom i neizrecivom Svetlošću i biva oganj po pričesnosti.
Mi, međutim, treba da znamo da se sve rečeno u nama ne može savršiti ukoliko ne omrznemo svet i sve što je u njemu, sa gotovošću da čak, kako kaže Gospod, i život svoj položimo za delo Božije.
Na drugi način se taj Oganj u nama neće razgoreti“ (tom II, str. 311).
Po blagoslovenom razumu svetih otaca mi ne možemo primiti taj Božanstveni Oganj (koji nas preporađa za večni život) ukoliko ne ispunimo glavni Božiji uslov. Naime, da bi se primio Duh Božiji, tj. Duh preporoda, mi treba u skrušenim zakletvenim suzama da se odreknemo duha ovog sveta (tj. satane i svih dela njegovih) i da damo zavet vernosti Gospodu Isusu. Bez tog odricanja u nama nema duhovnog života, niti može biti sa-mog preporoda. Inače, iako se nazivamo Hrišćanima, u nama nema Hristovog života. Mi prebivamo u stanju samoobmane, ne tvoreći volju Hristovu, nego volju svojih strasti, tj. volju demona. I nećemo videti Carstvo Božije, s obzirom da se nismo rodili odozgo. Bez, dakle, mnogosuznog odricanja od satane i dela njegovih, u nama ne može biti rađanja od Duha Božijeg.
Blagodatni i neosporni znak da se u duši razgoreo taj Božanstveni Oganj preporoda (koji spaljuje veštastvo strasti i u nama ražiže novi duhovni život posle mnogosuznog odricanja od satane i dela njegovih) jeste probuđenja pažnja prema vlastitim pomislima i celokupnom životu.
Pažnja nad pomislima i jeste znak života, dok odsustvo pažnje, rasejanost i zbrka u pomislima služe kao pouzdano znamenje smrti duše. Onaj ko živi u nepažnji prema svojim pomislima i biva nošen vihorom štetnih maštanja svakako se još nije rodio odozgo i još prebiva u smrti. Živa i odozgo rođena duša postaje veoma pažljiva prema svom umu i prema svojim pomislima: nju ne nosi vihor štetnih maštanja.
Blagodat novog života odseca to štetno maštanje i obezbeđuje obnovljeni um i duhovne, nebeske i pokajničke pomisli.
Božanstveni Makarije veoma upečatljivo opisuje život duše koja nije rođena i duše koja je rođena odozgo, ukazujući na njihova obeležja:
„Kada se podigne nad zemljom, sunce sve svoje zrake ispušta nad njom. Kad je, pak, na zalasku i kad odlazi u dom svoj, ono nazad sabira sve svoje zrake. I duša koja nije Duhom preporođena odozgo svojim pomislima je sva na zemlji: njene misli se pružaju do krajeva zemlje.
Međutim, čim postane sposobna da doživi rođenje odozgo i opštenje sa Duhom, ona u jedno sabira sve svoje pomisli i zadržava ih uza se, ushodeći Gospodu u nerukotvorenu obitelj na nebesima: stupajući u božanstveni vazduh, sve njene pomisli postaju nebeske, čiste i svete“ (Beseda 49, 3).
„Duše, pak, koje ostaju pri svojoj prirodi, gmižu pomislima po zemlji i o zemlji pomišljaju: njihov um živi na zemlji.
One pomišljaju da pripadaju Ženiku. Međutim, ne primivši ulje radosti, one se nisu rodile od Duha odozgo“ (Beseda 4,6).
„Kao neka mislena tama greha i smrti, knez ovoga sveta nekakvim skrivenim i žestokim vetrom uznemirava, ispunjava i okreće nepostojanim, veštastvenim, sujetnim pomislima svaku dušu koja nije nerođena odozgo i koja se mislima nije preselila u drugi vek, po rečenome: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3,20).
Time se istinski Hrišćani i razlikuju od ljudskog roda. Jer, različitost Hrišćana se ne sastoji u spoljašnjem vidu i spoljnjem izgledu, iako mnogi imaju slično mišljenje.
Hrišćanin kao nova tvar se razlikuje od svih ljudi na svetu obnovljenjem uma, umirenjem pomisli i ljubavlju i nebeskom privrženošću Gospodu“ (Beseda 5).
Takvi su neprolazni i neosporni znaci života i smrti duše, na koje ukazuje božanstveni sveti Makarije Veliki. Po tim blagodatnim znacima svako može da rasudi gde sam prebiva, tj. u životu ili u smrti.
Obnovljenje uma (koje se projavljuje u blagodatnoj pažnji prema vlastitim pomislima i vlastitom življenju) jeste nepogrešivo obeležje duše koja je rođena odozgo: na njega odlučno ukazuju sveti oci.
Duša koja je primila rođenje odozgo ujedno dobija i blagodatnu pažnju prema sebi i prema svemu što je okružuje. Ona se vrlo pažljivo odnosi prema svim đavoljim dometanjima, koja dolaze spolja od svega što je okružuje i preko pomisli, maštanja i osećanja.
Trezvoumnom pažnjom ona raspoznaje sve zle zamke demona, dok ih neprestanom molitvom odbija, imajući sadejstvo i po moć blagodati Božije. U toj unutarnjoj blagodatnoj delatnosti se i projavljuje život preporođene duše.
S druge strane, nepreporođena duša nema i ne zna tu spasonosnu delatnost: ona ne prati svoje pomisli i ne odseca svoje maštanje molitvom. Od jutra do večeri, pa čak i u snu njen um biva nošen vihorom štetnih maštanja, što i predstavlja smrt duše pre smrti tela. Jer je telesno mudrovanje smrt, po [reči] apostolskoj (Rim.8,6).
Prebivajući u svojoj [paloj] prirodi, duša ne može a da se ne vrti u vihoru štetnih maštanja. Jer, tišina uma njoj nije svojstvena, niti poznata. Duša, pak, koja je u svoju prirodu primila blagodat Svetoga Duha ne može da luta. Tako nešto joj nije svojstveno. Jer, ona svoj um neprestano pogružava u talase molitvene blagodati i ne prepušta se kovitlanju vihora.
[Njen] um ulazi u nebesku tišinu blagodatnih pomisli. Međutim, tako nešto se ne daje odjednom u potpunosti: neophodan je napor pažljive molitve.
Eto prosvećenog učenja svetih otaca o preporodu duše odozgo i o blagodatnom i neospornom znaku preporoda duše. Samo preporođenu dušu Bog prima u svoje blagodatno Carstvo. Samo odozgo preporođena duša pronalazi to Božije Carstvo blagodatne tišine i mira i već ovde ulazi u njega svojom blagodatnom pažnjom. Nepreporođena, pak, duša je izgubljena za Boga i za Njegovo Carstvo: ona prebiva u smrtno-demonskoj tami neprekidnog mislenog kovitlanja.
Stoga su se sveti oci sa velikim žarom trezvoumnom pažnjom i umnom molitvom od lutanja pomisli ustremljivali u blagodatnu tišinu uma.
Pažljiva molitva je sa njima činila čudo, tj. pomagala im da traže svoju umrtvljenu dušu, da je oživotvore, da sa nje skinu koprenu strasti, da je izvedu iz mraka smrtonosnog demonskog kovitlanja, da je ozare nezalaznom Svetlošću Božanstva. Ona je njihov um uvodila u božanstvenu tišinu, od zemaljskih ljudi presazdavajući ih u nebeske i besmrtne anđele.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *