NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
VII
 
Svetootačko učenje o „trezvoumlju“ počinje od poznanja naše „umne prirode“ umrtvljene grehom u Adamu i ukazivanja na sredstvo koje vodi vaskrsenju. Jednostavnost, dostpunost i veličina sredstva.
 
Oci predlažu „umnu molitvu“ kao pouzdano sredstvo spasenja naše „umne prirode“ od neizbežnog potopa u mislenom grehu: drugo dejstveno sredstvo ne postoji. Bogomudri oci su najbolje poznali našu „umnu suštinu“, tj. našu dušu i njenu tešku bolest. Stoga oni i predlažu navedeno sveto sredstvo.
Preko dugog i mnogog plača i uz sadejstvo Božanstvene blagodati otkrivenja, oni su u ličnom iskustvom poznali tajnu čovekove ličnosti i njenu skrivenu i tajanstvenu bolest, tj. bolest čitavog roda našeg. Uz sadejstvo Božije, oni su pronašli spasonosno sredstvo kojim se ta bolest isceljuje. Iscelivši se sami i na sebi ispitavši mnogomoćno i blagodatno dejstvo tog sredstva, oni ga, s obzirom da nas vole, predlažu za naše iscelenje.
Oni su poznali da je naša „umna priroda“, tj. naša duša umrtvljena grehom u našem praocu Adamu i da smo u njemu svi umrli i izgubili skriveni anđelski život, koji nam je nekada bio svojstven. I od tog časa bestelesna umna duša je postala nerazumna: otelesnila se, sva se pretvorila u plot, oveštastvila se, postala plotska, sva prebivajući u pomislima i osećanjima ploti i sva prebivajući na zemlji. I nebeski život je za nju postao nedostupan.
Snažnom rečju duševnu smrt čoveka opisuje sveti Makarije Veliki:
„Čovek je u neposlušnosti umro strašnom smrću i primio kletvu na kletvu: „Trnje i korov će ti rađati zemlja“. Stoga je na zemlji njegovog srca rodilo trnje i korov. Njegovi neprijatelji su putem obmane oteli njegovu slavu i odenuli ga u sramotu. Oteta mu je svetlost i odeven je u tamu. Ubili su dušu njegovu, rasuli i razdelili njegove pomisli, svukli su um njegov sa visine. I čovek – Izrailj [tj. bogovidac] je postao sluga istinskog faraona, koji je nad njim postavio predstojnike i stražare, tj. lukave duhove, koji ga prinuđavaju da, voljno ili nevoljno, čini zla dela, da mesi blato i peče crep. Udaljivši čoveka od nebeskog načina mišljenja, oni su ga nizveli do zlih, veštastvenih, zemaljskih i blatnih dela, do sujetnih reči, pomisli i rasuđivanja. Jer, pavši sa visine svoje, duša je srela čovekomrzačko carstvo i surove knezove, koji je prinuđavaju da im gradi grehovne gradove poroka. Ukoliko, pak, duša uzahne i zavapi Bogu, biće joj odozgo poslat duhovni Mojsije, koji će je izbaviti od egipatskog ropstva. Međutim, neka najpre vapije i uzdiše: potom ćemo videti početak izbavljenja“ (Beseda 47, 6, 7).
U pomoć umrtvljenoj „umnoj“ duši pristiže njen „umni vapaj“, tj. mnogomoćna „neprestana Isusova molitva“, koja oživotvorava dušu. U toj tajni „vapijanja“ duša pronalazi svoj život, svoje oživotvorenje, te vaskrsava za novo, duhovno i božanstveno postojanje, nalazeći dar božanstvenog života.
Taj dar božanstvenog života darovan je svakom krštenom u ime Gospoda Isusa Hrista.
U kupelji krštenja duši se na dar pruža uzdarje duhovnog, blagodatnog i anđelskog života. Međutim, retko ko održava u sebi taj dar: stoga retko ko i živi duhovnim životom. Većina krštenih već u detinjem i mladićkom uzrastu svojim strastima gazi taj svetli dar, do smrti ostajući u telesnom i pohotnom životu, i ne podozrevajući da život po telu predstavlja smrt duha (Rim.8,5-8).
Međutim, taj dar se u nama našim gresima ne istrebljuje [u potpunosti]: on se samo poput neke riznice zakopava u zemlju svih mogućih naših strasti. I od nas zavisi hoćemo li tu riznicu nebeskog života i taj dar blagodati u sebi raskriti, ili ćemo ga ostaviti zakopanim.
To blago mi nalazimo na polju pokajanja. Pokajanje je drugo krštenje: njime se daje taj nebeski dar duhovnog života. U pokajanju blagodaću Svetoga Duha mi se oživotvoravamo. I ta blagodat nas uvodi u svetu tajnu divnog bogoopštenja.
Tu misao prelepo izražava sveti Grigorije Sinait:
„Primivši Duha života u Hristu Isusu, trebalo bi da čistom molitvom u srcu heruvimski besedimo sa Bogom. Međutim, mi ne razumemo veličinu, čast i slavu blagodati preporoda. Ne brinući se o duhovnom uzrastanju kroz vršenje zapovesti i o dostizanju do stanja umnog sagledavanja, mi se predajemo nemaru, usled čega padamo u strasne navike i survavamo se u ponor neosetljivosti i mraka. Dešava se da se retko opominjemo da Bog uopšte postoji.
Kakvi bi trebalo da budemo kao čeda Božija po blagodati mi uopšte i ne znamo. Mi verujemo, premda ne delatnom verom. Posle obnovljenja Duhom pri krštenju mi ne prestajemo da živimo telesno. Ukoliko se ponekad i pokajemo i počnemo da ispunjavamo zapovesti, mi ih se dotičemo samo na spoljašnji način, a ne duhovno. Mi se [potpuno] odvikavamo od duhovnog života, usled čega nam njegove projave kod drugih izgledaju kao nepravilnosti i zablude. Na taj način mi do same smrti ostajemo u zabludama, tj. sa mrtvim duhom, ne živeći i ne delajući u Hristu i ne odgovarajući određenju koje zahteva da rođeno od duha treba da bude duhovno.
Međutim, ono što smo primili u svetom krštenju u Hristu Isusu ne biva uništeno, nego se samo zakopava (kao blago u zemlju). Blagorazumnost i blagodarnost, međutim, nalažu da se pobrinemo o njemu, tj. da ga otkrijemo i dovedemo na čistinu.
 
Kako se to čini?
 
Postoje dva načina:
prvo, taj dar se otkriva mnogonapornim ispunjavanjem zapovesti: ukoliko ispunjavamo zapovesti, utoliko on otkriva svoju svetlost i svoje blistanje; drugo, on se javlja i raskriva neprestanim prizivanjem Gospoda Isusa, tj. neprestanim sećanjem na Boga.
Prvo sredstvo je moćno, ali je drugo moćnije: od njega i prvo dobija svoju punu snagu.
Stoga, ukoliko iskreno želimo da otkrijemo u nama skriveno blagodatno seme, što pre pohitajmo da se naviknemo na potonje upražnjavanje srca, tj. da u srcu imamo jedno delo bezvidne molitve (koja isključuje svaki maštanje), koje će ga zagrejati i razgoreti do neizrecive ljubavi prema Gospodu.
Oni koji još nemaju dejstvo molitve treba mnogo da molitvoslove, čak i bez mere, tj. da neprestano budu u molitvoslovljenju i raznim molitvama, kako bi im se od prebolnog molitvenog truda razgorelo srce. Potom će u njemu da započne dejstvo molitve. Onaj, pak, ko na kraju okusi od te blagodati, treba već mo-litvoslovlja da upražnjava sa merom, uglavnom prebivajući u umnoj molitvi, kako su zapovedili oci“ (Dobrotoljublje, tom I. str. 113-114).
Eto blagodatnog sredstva za oživotvoravanje naše umrtvljene duše: ono je božanstveno-jednostavno, dostupno svakom i lako ispunjivo. Ono je veliki i bogati dar Gospodnji dat ubogim i grešnim ljudskim stvorenjima, koje su porobili demoni. Ono je poslednji, veličanstveni i savršeni dar savršenog Boga dat u tajni Svetog Bogoovaploćenja, koji nas spasava od te porobljenosti.
[Eto blagodatnog sredstva]: spasavati se neprestanim prizivanjem Njegovog imena.
Drugim rečima, treba se moliti Isusovom molitvom.
„Moljenje Isusovom molitvom jeste božanstvena ustanova. Ona nije ustanovljena preko proroka, ni posredstvom apostola, ni posredovanjem anđela, nego samim Sinom Božijim i Bogom“, veli episkop Ignjatije.
Gospod Isus Hristos je „posle Tajne večere“ (među ostalim najuzvišenijim konačnim zapovestima i zaveštanjima) ustanovio i moljenje Njegovim imenom. On je taj način moljenja dao kao novi, neobični dar, kao dar neprocenjive vrednosti. Apostoli su već delimično znali silu Isusovog imena: oni su njime lečili neizlečive bolesti i pokoravali, pobeđivali, vezivali i progonili zle duhove.
Gospod zapoveda da se to najmoćnije, čudesno ime koristi u molitvama, obećavajući da će njime molitva dobiti naročitu dejstvenost:
I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn.14,13-14).
Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,24-25).
O, kakvog li dara! On je zalog beskonačnih i besmrtnih dobara! On je istekao iz usta Bezgraničnog Boga, koji se obukao u ograničeno čoveštvo i koji je nazvan čovečanskim imenom – Spasitelj.
To ime je po svojoj spoljašnjosti ograničeno. Međutim, ono sobom izobražava neograničenu Ipostas – Boga, usled čega poprima i neograničeno Božansko dostojanstvo, Božanska svojstva i silu.
„Ono je darodavac neprocenjivog i netruležnog dara!
Kako mi ništavni, zemljani i grešni da primimo taj dar? Za tako našto su nesposobne i naše ruke, i um, i srce. Ti nas nauči da po svojoj mogućnosti poznamo i veličinu dara, i njegovo značenje, i način na koji da ga primimo, i način na koji da ga koristimo kako mu ne bismo pristupili pogrešno, kako ne bismo bili kažnjeni zbog nerasuđivanja i drskosti i kako bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebljavanja od tebe dobili i druge darove, koje jedino ti zasnivaš i poznaješ“ (Ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, 273).
„Stoga, sa verom prizvavši to spasonosno ime (koje je dostojno poštovanja i strašno za svako stvorenje, koje je iznad svakog imena), i mi uz Njegovu pomoć smelo podignimo jedra istinske reči i pružimo se napred“ (sveti Kalist, str. 16).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *