NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » TAJNA BEZAKONJA

TAJNA BEZAKONJA

<p claVLADIMIR V. VUKAŠINOVIĆ
TAJNA BEZAKONJA
 
„Svaki se čovek osvećuje ispovedanjem vere“
Sv. Maksim Ispovednik

 
One reči koje je sv. apostol Pavle uputio Solunjanima u svom drugom pismu: „braćo, stojte čvrsto i držite predanja kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom“ (1. Sol. 2, 15) ukazuju nam na prvi problem od kojeg ćemo razviti naše kasnije izlaganje: to je problem ZNANJA: primanja, imanja i korištenja (razumevanja) znanja, kao i njegovog kvaliteta (istinitosti i ispravnosti). Pošto je naša gnoseologija (pravoslavna, hrišćanska) ličnosna, zasnovana na ličnom principu a samim tim i otkrivena i ljubovna[1] ona je uvek zasnovana na određenom DAVANJU (= darovanju) – i kroz Sveto Predanje i kroz bogoslovsko predavanje (ta je podela veštačka i uslovljena) – gde nam uvek neko (i Neko = Hristos) daruje određeno znanje o nečem (u krajnjoj instanci takve gnoseologije, uvek o Nekom, o Samom Sebi). U tom aktu darovanja znanja zbiva se i naše obrazovanje, i baš bi o tome ovde hteli da progovorimo neku reč.
Izlišno bi bilo govoriti o važnosti obrazovanja – kako god ga shvatali i kakve mu god sadržaje pridavali, oko jednog se svi slažemo: izvan njega, nema dovršenja istinske ljudskosti. Jer se ona sastoji u iskanju i dostizanju istine: o sebi (čovek), o drugom i prirodi (svetu) i o postanku, bitiju i smislu (Bogu).
Zato je samo obrazovanje istovremeno i uzuzetno opasno i potencijalno pogubno: ukoliko nije i samo zasnovano na Istini, odvodi čoveka u suprotnom smeru: od istine ka laži, od života ka smrti, od Boga ka đavolu.
U današnje vreme, reč obrazovanje postoji u jednom osiromašenom i osakaćenom vidu – kao sticanje racionalnog znanja. Prostor na kojem se to odvija jeste ŠKOLA, način na koji se odvija PREDAVANJE. To i takvo obrazovanje i znanje je samim tim tek SREDSTVO za ostvarivanje nekih drugih ciljeva. Sa druge strane, pravoslavno shvatanje obrazovanja uvek polazi od ponovnog otkrivanja izvornoga značenja koje je ta reč imala, a ono jeste: ostvarivanje određene unutrašnje sličnosti sa nekim. Staroslovenska reč OBRAZ (grč. EIKON) znači LIK, SLIKA. To je jedan od centralnih biblijskih antropoloških termina i on označava jednu duboku unutrašnju vezu između Boga i čoveka, stvarnost po kojoj je čovek stvoren po LIKU (obrazu, vidi: Post. 1,27). Božijem. Znači – u tom i takvom kontekstu pod obrazovanjem se podrazumevalo uzvođenje čoveka (il i ostvarivanje u čoveku) u ono stanje za koje je stvoren, u stanje PODOBIJA (najveće moguće sličnosti sa bogom, blagodatnog ravnoboštva) ili OBOŽENJA.
Tako da biti obrazovan u izvornom smislu te reči ne znači imati određenu količinu fakata, činjenica o Bogu – nego imati živu zajednicu sa Bogom živim i istinitim, znati Boga u onom biblijskom smislu te reči – voleći ga. Ovim, naravno, ne odbacujemo i akademsko (pozitivno konotirano) znanje o Bogu, naprotiv. Poslušajmo reči Nikolaja Kavasile koji o tome govori: „Ako bismo birali između prostora neobrazovanoga svetitelja, no ne manje zbog toga pravoga Svetitelja, i Svetitelja svestrano obrazovanoga, ali takođe ne manje zbog tog a Svetitelja, onda bismo izabrali ovoga drugoga, jer ovaj svakako ima izvesnu prednost, naročito kada je reč o bogoslovlju“ (Atanasije Jevtić, Razvoj bogoslovlja kod Srba, Teološki pogledi, 34, 1982. g, 104).
Iz ovoga vidimo da pravoslavna koncepcija obrazovanja traži i zahteva CELOGA ČOVEKA, da je obrazovanje ovde zasnovano na procesu (podvigu i daru) reintegracije dezintegrisanog čoveka i svih njegovih sila bića, kako je podvlačio i blaženi Starec Justin.
Iz toga je takođe jasno da obrazovanje ne može biti sredstvo za pravoslavnog hrišćanina nego CILJ, a da se taj i takav cilj dostiže (u dodiru slobode i blagodati) u CRKVI BOŽIJOJ, koja je najautentičniji obrazovni „prostor“. Tu, u Crkvi, u Svetoj Liturgiji, mi stičemo znanje ne kroz predavanje, nego kroz Sveto Predanje kojega je centar, smisao i izvor sam Ovaploćeni Logos – Agnec na Diskosu – Hristos.
TU primamo samoga Gospoda i poznajemo Ga na najneposredniji način – bivajući jedno sa Njim (i svom Presvetom Trojicom) te tako imamo najizvesnije i najveće moguće znanje o Njemu. Bez toga, bez takvoga ZNANJA (koje je CRKVA PRAVOSLAVNA!) kakvo je DRUGO ZNANJE O BOGU UOPŠTE MOGUĆE?!
Davši te opšte odrednice obrazovanja i znanja, sada ćemo preći na jedan aktuelni problem, koji kada bi se doživljavao kroz tu i takvu prizmu – jednostavno ne bi postojao. Ali, pošto se obrazovanje i znanje u našim bogoslovskim školama (uz sve brojnije izuzetke koji su i omogućili svojim svetlim primerima ovaj nesvetli rad) još uvek prevashodno doživljava i tretira u duhu savremenog, neteološkog, školskog sistema, ili jepak pod uplivom zapadnog crkvenog školstva ne samo da postoji, nego i opasno ugrožava naš hrišćansko-pravoslavni i svešteničko-vaspitni identitet. Problem o kojem je ovde reč jeste ekumenski pokret i stav koji se prema njemu može i sme zauzeti.
Ekumenizam je najkrupniji problem i centralno pitanje sa kojim se naš vek suočava. On sa sobom donosi i pokreće još i mnoga druga pitanja van kojih je neshvativ i neobjasniv, kao što su pitanja: Jedinstva Crkve, autentičnosti i važnosti Kanona i Svedočanstva Otaca, jeresi i raskola i mnoga druga.
Po našem mišljenju, neophodno je u svim bogoslovskim školama uvesti (barem jednosemestralni) kurs o ekumenizmu i ekumenskoj teologiji.
Sama praktična situacija u kojoj se nalazimo (pluralizam mišljenja i stavova) uslovila bi polemičku prirodu i strukturu toga kursa, ali bi on, kao takav, problem ekumenske misli i dela barem oprisutnio na jednom oficijelnom, katedralnom (= u smislu – predmetskom) nivou i naveo ljude da se ozbiljnije i kontinuiranije njime bave.
 
STAV RIMOKATOLIČKOG ŠKOLSTVA
 
Tu nam kao primer (ali ne za ugled) mogu poslužiti sledeći redovi:
a) Nastava svetog bogoslovlja i drugih grana, osobito povesnih, treba da se predaje i pod ekumenskim vidikom, dabi sve tačnije odgovaralo stvarnoj istini;
b) Vrlo je naime, važno da budući pastiri i svećenici vladaju teologijom obrađenom tačno ovako A NE POLEMIČKI, osobito ne u tome što se tiče odnosa odijeljene braće prema Katoličkoj Crkvi“ (Dekret o Ekumenizmu, poglavlje br. II Sprovođenje ekumenizma, Zagreb, 1987).
U istoj knjizi, komentatori beleže: „Dekret osobito ističe da se teologija NE SMIJE obrađivati na POLEMIČKI NAČIN“ (str. 96) a problem dogmatsko kanonskih nesuglasica i protivrečja rešavaju ovako: „Svakome je prepušteno na razboritost da neke bolne tačke u datom trenutku MOŽE PREĆUTATI ili IZNETI NA BEZBOLAN NAČIN kako bi se jasnije moglo manifestovati zajedništvo koje već postoji“ (str. 96).
Kao što se j asno vidi iz gornjih redova, osnovna misao rimokatoličkog školstva je ta da se dogmatski sukobi moraju ignorisati, da se u rasprave ne sme ulaziti, da se svi stavovi moraju žrtvovati zarad sprovođenja ekumenske ideje. Čak je i metodika tog sprovođenja zanimljiva: laž i licemerje (ćutanje).
Izbegavanje polemike je izbegavanje odgovornosti, to je žrtvovanje istine lažnome miru i mutnim ciljevima, to je, bez preterivanja i sentimentalne zategnutosti, okretanje leđa Gospodu Hristu.
Zbog toga mislimo da se taj i takav kurs ekumenske teologije (tačnije – TEOLOGIJE O EKUMENIZMU) mora zasnovati na zdravim svetootačkim i svetopredanjskim temeljima – čistim od svakog sentimentalizma, konformizma, lakonskog prelaženja preko važnih pitanja i sl…
 
ZAPADNI UTICAJ
 
Sledeći problem je, po nama, školovanje naših bogoslova na zapadu i svi problemi koji iz toga izrastaju. Opšte je poznata stvar (ako nigde drugde – a onda u psihologiji) da u ljudskoj psihi postoje karakteristični mehanizmi poistovećenja čoveka sa onim što poseduje bez obrzira na to šta to bilo – od automobila do znanja. Pošto uvek uspostavlja sa tim objektom svoga stovećenja ništa manje do ljubavni odnos njemu je kasnije veoma teško, ako ne i nemoguće da se tog objekta odrekne, pošto se sam do te mere sa njim isprepleo. (Ovde, naravno važi pravilo – što je čovek umniji i veći lakše mu je da te veze raskine i obratno. Dva primera: Nikolaj Velimirović i Dositej Obradović). Tako da ljudi školovani na zapadu, ako odavde nisu poneli zdrave pravoslavne temelje u sebi (ako nisu OBRAZOVANI u onom smislu te reči o kome smo prethodno govorili, ili u najmanju ruku ukoliko nemaju ni puku ideju o postojanju tog i takvog obrazovanja) tamo zidaju druge, nepravoslavne – a kao što vidimo, jedan od glavnih „ugaonih opeka“ u zgradi zapadne teologije jeste „opeka ekumenizma“. I kasnije u životu, te u bogoslovskim dijalozima na ovu temu – jednostavno nisu u stanju da iziđu iz okvira svog intelektualnog bića i tako ostaju nemoćni pred ovim problemom. zato je KANON DELANJA za ovo pitanje nama dao Starec Justin koji je pisao: „Stav prema vanpravoslavnom hrišćanskom svetu: najpre utvrditi sebe umom i srcem i životom u Pravoslavlju: u njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama; na taj načim osaboriti sebe, svoj um, svoje srce, svoj život; živeti stalno „sa svima svetima“ jer se samo tako mogu poznati bogočovečanske dubine i visine i širine svega Hristovoga: živeti sa „svima svetima“ = misliti sa „svima svetima“ = moliti se „sa svima svetima“ = ljubiti sa „svima svetima“. (Na Bogočovečanskom putu“, pismo br. 10 – budućem monahu o omilotvljenju uma i svepravoslavnom saboru, Beograd, 19…, pg. 205/6).
Jedna od najopasnijih navika koju nam donose ti naši na zapadu školovani ljudi (a koju nam ovde predlažu i rimokatolici i protestanti)-jeste ideja po kojoj se jedinstvo cerkava mora iskati od Boga ZAJEDNIČKIM MOLJENJEM! To je, na žalost, u mnogim zapadnoevropskim (a o Americi da i ne govorimo) zemljama postala svakodnevna realnost – dojučerašnji vatreni protivnici sada mirno odlaze jedni kod drugih na molitvu i „interkomuniju“ (pričešće). Da apsurd bude još veći – dolazi i do neverovatnih kombinacija tipa zajedničkog hrišćanstva – muslimanskog bogosluženja (čega je autor ovih redova svedok – u avgustu ove godine u Birmigamu, Engleska, „služili“ su protestanti i muslimani).
Aleksandar Šmeman pravilno oseća i zaključuje „da se odbacivanje rimskih pogrešaka nije odrazilo u pozitivnoj razradi pravoslavnog učenja, kao što je to bio slučaj posle osude arijanstva, nestorijanstva itd. Našoj eklesiologiji i dalje nedostaje „oros“ sličan Nikejskom ispovedanju vere o trijadologiji ili Halkidonskoj odredbi o hristologiji“. („Primat apostola Petra“, Beograd 1989, 32). Ovim o. Aleksandar Šmeman ne želi da kaže da reakcija i formulisanja odgovora na latinsku jeres nije bilo, nego samo ističe jedno žaljenje zbog činjenice da ne postoji jedan opštevažeći, sveobuhvatni stav prema tome problemu. Tako da mi danas imamo nekoliko sasvim oprečnih stanovišta – od jednog koje sav problem razilaženja Pravoslavnih i Rimokatolika svodi na blagi nivo raskola (uz sve ono što takav stav povlači sa sobom, uz mogućnost aktivnog molitvenog sa – učešća obe strane kao vrhunca istog) do drugog koji Rimokatolike prepoznaje kao jeretike i koji zahteva da se sa njima tako u skladu kanonskootačkog predanja i postupa.
Pošto je naše vreme – vreme ponovnog otkrivanja smisla i značenja pojmova trebalo bi reći šta se to podrazumeva pod pojmom raskola a šta pod pojmom jeres. Raskolnici bi bili, po mišljenju kanoniste Nikodima Milaša: „oni koji drugačije misle o nekim crkvenim pitanjima i predmetima (ne dogmatske prirode-prim. moja-autor-V. V.) koja se ipak daju lepo izravnati“ („Pravila pravoslavne Crkve s tumačenjima II“, Novi Sad, 1895. g, 345).
Dok, nasuprot tome, tumačeći 14. pravilo IV Vaseljenskog Sabora Jovan Zonara piše za jeretike: „Jeretici su SVI koji uče PROTIVNO pravoslavnoj Crkvi bilo da su odavno ili od skoro izopšteni od Crkve, bilo da slede staroj ili nekoj novoj jeresi“ („Pravila PC – I“, pg. 344). Ili još preciznije: „Pod imenom jeretika podrazumevaju se i oni koji priznaju i ispovedaju našu tajnu ali koji greše samo u nekim pitanjima učenja pravoslavnog, i u tome drugačije misle od pravoslavnih“ (pg. 345). Kao što vidimo – današnja teorija o tome kako je važno ono što nas spaja, zajedničko učenje – a da su razlike sekundarne prirode – u ovom iskazu zvuči i jeste stoprocentno obrnuta i drugačija. Ili da tu pomenemo onu jezgrovitu i jasnu sentencu: „jeretik je svaki onaj koji nije pravoslavan“ (isto, pg. 345).
Ovo nije niti se sme svesti na izraz fanatizovane i isključive svesti pravoslavnih niti na „bolesni“ zilotizam nekih naših „ne po razumu“ revnujućih članova. Naprotiv – to je izraz sjedinjenih osećanja; istinoljublja, brige i nepokolebivosti. Pošto jeres NI JE drugačije mišljenje, drugi stav prema nekom pitanju. (Ovde je očigledan jedan savremeni tragizam koji se utelovljuje u komentarima rimokatolika koje koristimo a on se sastoji u tome da je naše vreme apsolutno izgubilo osećaj za ontološko doživljavanje i formulisanje stvari i stvarnosti (što je bila glavna odlika otačke misli) te da sve svodimo na oplićane psihološke (i psihologističke) nivoe. Oci su jeres shvatali kao „dušegubnu silu koja čoveka potapa u sve smrti, jer ga odvaja od Crkve Hristova, u kojoj se jedino nalaze besmrtnost i život večni za ljudsko biće“ (Justin Popović, Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Solun 1974, pg. 97) nego pagubno i smrtonosno odpadanje od Crkve Božije, survavanje u ambis bezblagodati.
Videvši kako stvari stoje, možemo se zapitati sledeće – pa odakle onda nama takvo shvatanje rimokatolika (kao raskola)? Na to odgovara Sv. Marko Efeski – od njih samih! – „jer su oni nemajući u našem veroispovedanju ništa zbog čega bi nas optužili, nazvali nas šizmaticima (raskolnicima) jer im ne ukazujemo onu poslušnost i poštovanje, koje bi po njihovom mišljenju trebali.“ (Enciklika, Njujork, 1963, pasus IV)
Nećemo se zadržavati na problemu svih dogmatskih inovacija koje su rimokatolici uveli u svoju teologiju, niti je to potrebno. Ne postoji neka „kvota“ jeresi koju valja ispuniti dabi se neko prepoznao kao jeretik. Isti Svetitelj piše: „Čak i da se Latini nisu u potpunosti odvojili od prave vere, mi bismo ih očigledno odstranili kao nepravedne; ali pošto se oni jesu u potpunosti odvojili od vere – a to je u vezi sa Pnevmatologijom – tada je jasno da su oni jeretici i da smo ih odsekli kao jeretike“ (isto). Ili kao što je govorio Starec Justin: „Dogmati su večne bogočovečanske svetinje… Što se tiče dogmata, tu pogrešiti u malom ili velikom – svejedno je, jer se i u jednom i u drugom slučaju narušava zakon Božiji!“ („Sabornost Crkve“, Beograd, 1986, pg. 93-4).
Svojevremeno je (11. v.) Crkva kroz Carigradsku Patrijaršiju dogmatsko ispovedanje Rimokatolika prepoznala kao jeretičko i osudila ga. Tom prilikom su uzajamno izmenjane anateme.
Do jednog teško razumljivog čina dolazi 1965. Carigradski patrijarh Atinagora I zajedno sa papop Pavlom VI uzajamno ukida te iste anateme.
Ispravnost tog gesta ne može da se ne dovede u pitanje. Opšte je poznata stvar da je anatema u Crkvi (uostalom isto kao i epitimija, kanoničnost, svetost i sl.), uvek svojevrsno PREPOZNAVANJE ODREĐENOG STANJA KO JE VEĆ POSTOJI i objavljivanje tog stanja kao takvog – a ne neko pridodavanje novog kvaliteta. To znači da do povlačenja anateme nije moglo (smelo) doći sve dok to stanje nije bilo u potpunosti izmenjeno, dok se uslovi za njeno postojanje nisu u potpunosti ukinuli. Ovakav samovoljni i u crkvenom iskustvu neutemeljeni čin sasvim je suprotan onom opitu koji nam predstavlja Sv. Marko pišući: „stoga ne smemo osvećivati nikog od Latina Božanskim i najčistijim darovima (datim) svešteničkim rukama, sve dok prvo ne odluči da se odvoji od latinskih dogmata i učenja te ne bude katihiziran i pridružen Pravoslavlju“ (navedeno delo, IV). Tako da onovremena osuda i dalje ostaje na snazi.
Postoji i još jedna tendencija, da se teologija Svetih Otaca, koji govore o odnosu sa rimokatolicima kao o odnosu sa jereticima, proglasi u određenoj meri proizvodom jedne atmosfere „mržnje, uzajamnog podozrenja i ozlojeđenosti“ (A. Šmeman, „Primatap. Petra“, pg. 32) te je kao takva „od manjega utoriteta“. Ovoj pritužbi jasno odgovara o. Atanasije Jevtić u svojoj polemici sa pokojnim profesorom Dimitrijem Dimitrijevićem pišući: „To su tekstovi samih Svetih Apostola i Svetih Otaca, namerno uzeti većinom iz prvih vekova, tako da g. profesor ne može zajedno sa pokojnim Atinagorom carigradskim govoriti da je to stav iz poslednjih 10 vekova, koji su bili vekovi mržnje i netrpeljivosti. (Ovakvo HULJENJE na Svete Ispovednike i Novomučenike iz prvih vekova, i to iz usta vaseljenskog jerarha, zaista je bez presedana u istoriji Pravoslavne Crkve!)“ (Vesnik, udruženja pravoslavnog sveštenstva, Beograd 1976, br. 637, pg. 3).
Da iskušenju površnoga sentimentalizma nisu imuni ni najveći umovi pokazuje stav o. Jovana Majendorfa koji piše: „Ne treba, na primer, samu ideju ekumenske molitve dovesti u pitanje. Pošto skramentalno jedinstvo ostaje naravno rezervisano samo za pravoslavne, sve dok se istinsko jedinstvo u veri ne dostigne, drugi oblici moljenja sa nepravoslavnima su izvesno mogući, jer kanoni koji zabranjuju „moljenje sa jereticima“ imaju u vidu izvesne otpadnike od Crkve a ne savremene hrišćane koji nikada nisu lično napustili Crkvu.“ (Svedočanstvo svetu, Njujork, 1987,46). On tu očigledno ne uzima u obzir činjenicu da je nemoguće povući razliku između liturgijske i bilo koje druge molitve pošto su one neodvojive, postoji mistagoški sled između njih sa jedne strane – te fakta da svesno ostajanje u jeresi otaca podrazumeva ponavljanje njihovog apostatskog čina.
Kao što smo već rekli – jeres se ne sme i ne može shvatiti kao neko drugačije mišljenje u nizu mogućih – ona je mnogo opasnija i dalekosežnija. Više puta pominjani Sveti Starec beleži i sledeće: „Sveti Oci, te najsvetije i najvidovitije oči Crkve vide i tvrde da su jeretici ‘preteče Antihrista’… bogonosni Oci I Vaselenskog Sabora tvrde da su jeretici ‘zavedeni đavolom koji dela u njima’ i rade svoj bezumni i dušegubni posao. Svetootačko je svedočanstvo: u svakoj jeresi, iza svake jeresi, taji se i skriva đavo. Zato su Sveti Oci saborski tako nepomirljivi protivnici svake jeresi. Zato ih tako jednodušno i jednoglasno anatemišu“ (Sabornost Crkve, 96). Stoga slušajmo živi glas Sveštenih Sabora – združeni dogmatsko – kanonski poj Duha Svetoga i Otaca („Jer ugodno bi Duhu Svetome i nama…“ Dap. 15, 28) po ovom pitanju. Svu su oni jednoglasni u sledećem – sa jereticima ni uz kakvo opravdanje, ni na kom nivou, ni na koji način ne sme dolaziti do ikakve ZAJEDNICE! (III… „u oltar njihov ne sme se ulaziti, niti kaditi, niti se moliti, niti paliti kandilo ili sveću…“ 46. pravilo Sv. Nikifora Ispovednika), što mi danas obezvređujemo teorijom da sa njima nemamo comunio in sacris (zajedničarenje u svetoj tajni Pričešća) – što je, kao, nedozvoljeno, ali zato imamo različite zajedničke molitve i skupove – in spirituablis. Jasno je kao dan da je to po Svetim Kanonima nedopustivo. Slušajmo dalje: „Episkop, ili prezviter ili đakon koji se bude sa jeretikom samo i molio neka se izopšti; ako im pak dopusti da kao kliricima da što rade neka se raščini“ (45. pravilo Sv. Apostola). 46. pravilo pak dotiče jedan problem koji ostavljamo za neku drugu studiju, ovde ga samo naznačivši: „Naređujemo da se raščini svaki episkop ili prezviter koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika!“ Činjenica da se obraćeni rimoktolici po jednoj praksi iznova ne krštavaju – nego se miropomazuju pošto se odreknu jeresi u kojoj su živeli, objašnjava se time da je njihovo krštenje bilo kliničko (laičko) te im se darovi Duha Svetoga predaju tek u tom činu odricanja (od pređašnjeg verovanja) i prisajedinjavanja Pravoslavnoj Crkvi. Ali, zar nije baš sama ta praksa, ponovnog miropomazanja, krunsko svedočanstvo za to da mi ovde imamo posla sa – jereticima? Jer šta ona drugo znači do li da kod rimokatolika nema Duha Svetoga? Tako piše i Vasilije Veliki: „Oni koji su odstupili od Crkve nisu više imali na sebi blagodati Duha Svetoga jer je njeno neprekinuto Predanje kod njih prestalo usled toga što se prekinulo prejemstvo, naslednost“ (Sabornost Crkve, 98). Onaj koji na sebi nema blagoslova Božijeg (blagodatnog dara Duha Svetoga) nemože i nema čime da blagosilja druge: jeretički blagoslovi nemaju vrednosti – „blagoslovi su njihovi više besmislice nego blagoslovi“ (32. pravilo, V pomesnog Laodikijskog Sabora). Nama se ipak čini da se ovde može i treba primeniti praksa svetogorskih monaha koji obavljaju čitav obred krštenja Latina.
Na žalost, Sveti Kanoni su danas postali zbornici pravnih tekstova koji nemaju mnogo veze sa crkvenom svakodnevnicom, pošto su za mnoge prestali da se doživljavaju kao PRAVILA PO KO JIMA SE ŽIVI i koja su SVEDOČANSTVA ŽIVOTA SA BOGOM, oni su sa samim tim relativizovani i počeli se različito tumačiti. Verujemo da će u savremenom bogotraženju, doći do svojevrsnog bogoslovskog „prevrednovanja svih vrednosti i ponovne pravoslavne artikulacije izvornog sadržaja i značenja svih elemenata crkvenog življenja pa i samih Svetih Kanona. Mislimo da je sledeći zapis jedan od koraka ka tome: „svaki Crkveni Kanon ima za cilj isto takvo ‘podobnomučeničko’ samoprevazilaženje prirodnoga individualizma i teži za autonomnim preživljavanjem, istovetno ostvarivanjem života kao zajednice i odnosa, kao poslušanja Božanskoj ljubavi, u skladu sa prototipom samoodricanja u životodavnoj smrti na Krstu. Svaki kanon svedoči i omogućuje LIČNI odnos sa celim Telom Crkve i podređivanje individualnosti zajedničarenju svih vernih u jedinstvu Crkvenog življenja. Zato je različito tumačenje kanona nemoguće.“ (Hristo Janaras, Sloboda morala, Njujork, 1984, 178)
Jedno je sigurno: ekumenski pokret valja razlikovati od ikumenskog vapaja – ovaj drugi jeste sama i sušta želja svih ljudi da pronađu i otkriju istinitoga Boga i da ga poznaju na pravi (= pravoslavni) način što, sledbeno svedočanstvu o zapisu Sv. Jovana Zavedejevog, jeste život večni (Jn. 17, 3). Zbog svega toga, po savetu Sv. Jovana Lestvičnika, treba postupati na sledeći način: „Kada nas neverni ili krivoverni ljudi zlonamerno napadnu, opomenimo ih jedanput, dvaput, pa prekinimo. A kada se radi o ljudima koji HOĆE DA NAUČE ŠTA JE ISTINA ne smemo se ni do veka umoriti izlazeći u susret toj njihovoj želji.“ (O prevashodnom rasuđivanju, „Lestvica“, Beograd 1963, 107)
Ništa nije toliko strano i toliko tuđe duhu Pravoslavlja kao mračna samozatvorenost i bolesna samodovoljnost sektaškog tipa, koja crpi izvor svog bića i postojanja u zluradom uživanju u činjenici da sav svet propada, osim njih „izabranih“. Ukoliko neko od nas, po slabosti, i dozvoli sebi da u takvo stanje zapadne – neka mu na pouku bude primer Svetog Siluana Atnoskog: „Sećamo se razgovora sa jednim monahom pustinjakom, koji je govorio: Bog će kazniti sve bezbožnike. Oni će goreti u večnom ognju“. Činilo mu je očigledno zadovoljstvo što će oni biti osuđeni na večne muke. Na to je Starac Siluan sa izvesnim unutrašnjim uzbuđenjem rekao: „Reci mi, molim te, kada bi ti bio u raju i odatle gledao kako se neki muče u adskom ognju, zar bi mogao da ostaneš miran?“ „Ali, oni su sami krivi“, odgovori sabesednik. „Ljubav to ne trpi. Treba se moliti za sve“ („Starac Siluan“, Diseldorf, 1975, 47).
Time nam je Sveti Starac pokazao da naš odnos prema svakom čoveku mora da bude aktivan, u ljubavi koja svoj izraz nalazi u MOLITVI ZA SVE a ni u kom slučaju u MOLITVI SA SVIMA (kako je jednom rekao i o. arhimandrit Atanasije Jevtić u dijalogu sa Rimokatolicima: „Mi se možemo moliti za vas, ali ni u kom slučaju sa vama!“).
Pored molitve, mi Pravoslavni smo dužni i da propovedamo Jevanđelje svima i svakome. Na propoved smo i pozvani, na nju smo i poslani: „Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16,15). Verovatno je danas dvorana za ekumenske sastanke (ako se ne zloupotrebi zajedničkim moljenjem) jedan od takvih prostorija za propoved. Sigurno je da po besmislenosti koja na prvi pogled iskrsava pred pravoslavnog svedoka tamo, cela ta situacija podseća na Pavlovu besedu na Areopagu (Del. 17), ali ni ta nije ostala bez ploda, tako da ni ovde ne treba gubiti nadu. O. Jovan Majendorf uspešno izražava svu ulogu i poslanje pravoslavnih delegata na ekumenskim konferencijama pišući: „Pravoslavni imaju jednu specifičnu odgovornost u današnjem ekumenskom pokretu: ona se pre svega sastoji u SVEDOČENJU VERSKE OZBILJNOSGI“ („Svedočanstvo svetu“, SVSP, Njujork, 1987. g, 20).
Izvor pravoslavne ozbiljnosti je u jednom gledanju na život sa sotiriološke perspektive, u najdubljoj svesti da svaki naš ČIN, stav ili delo, ima posledica za naše večno postojanje. To je ono što je obezboženi svet zapadnog hrišćanstva izgubio, izgubivši odnos sa živim i ličnim Bogom. U takvom razgovoru valja postupati obazrivo, duhovničko-lekarski, a ne pritvorno dodvoravački, ili pak grubo i sa potcenjivanjem.
Ali, to pre svega znači da stvari treba govoriti onakvima kakve jesu, uz najdublju svest da izvor njihov ne leži u našoj (= pravoslavnoj) svetosti i dostojnosti, nego u daru Velikog Boga i u tajni izbranja, što će odmah našoj reči dati neophodnu dozu skromnosti koja će biti melem na ranu koje one, same po sebi otvaraju.
Šta valja govoriti, i šta treba svedočiti? Ovde se mogu ponoviti reči o. Georgija Florovskog, i samog veoma iskusnog u ekumenskim sastancima i raspravama (i što je važno – veoma poštovanog od svih strana učesnika dijaloga): „Kao član i sveštenik Pravoslavne Crkve verujem da Crkva u kojoj sam kršten i odrastao jeste sama istinita Crkva, tj. istinska Crkva i jedina istinska Crkva… Stoga je za mene, pitanje ujedinjenja svih hrišćana, pitanje sveopšteg obraćanja u Pravoslavlje. Ja nemam nikakve konfesionalne lojalnosti; moja odanost pripada isključivo JEDINOJ SVETOJ“ (“ Nasleđe rane crkve“, zbornik teoloških eseja u čast osamdesetogodišnjeg rođendana o. Georgija Florovskog, Rim 1973. g, 433).
Neke probleme koje ovakav stav može da, na prvi pogled, prizove rešava o. Sergije Bulgakov, pišući o istome: „Ovo nijeduh prozelitizma ili imperijalizma. To je sama unutarnja logika stvari, jer je istina jedna, i ne može se meriti poluistinama. Niti je to znak gordosti, jer je čuvarstvo istine povereno primaocu, ne po zaslugama (njegovim), nego po izbranju, a istorija izabranog naroda (Izraila), kao i istorija Pravoslavlja, pokazuju nam da čuvari istine često mogu biti na veoma niskom stepenu dostojnosti svoga poziva. Ali, istina je napromenjiva i neumoljiva i ne podnosi kompromise“ („Pravoslavna Crkva“, SVSP, Njujork, 1988, 187). (Naravno, ovo se može shvatiti jedino i samo kada se pođe od odgovarajuće eklesiološke koncepcije i pretpostavke po kojoj razdeljena crkva uopšte NE POSTOJI, a Crkveno jedinstvo kontinuirano traje i biva od momenta ustanovljenja Crkve pa do danas, ali o svemu tome detaljnije i opširnije u jednoj drugoj studiji na istu temu.)
No, postoji tu još nešto, oko čega bi se valjalo zamisliti, pored ove misionarske uloge koju mi pravoslavni imamo u ekumenskom pokretu.
Zašto i zbog čega se u naše vreme razvija tolika žudnja za jedinstvom, za prevazilaženjem razlika i podela, takva spremnost da se previđaju razne pa i najkrupnije prepreke u učenju? Kako to da jedno od, sigurno najnehumanijih i najotuđenijih vremena, za osnovne ideale na verskom planu postavi ljubav i jedinstvo? Odgovor se sigurno ne nalazi u psihologističkoj konstataciji da je tu reč o fenomenu povratne reakcije. Pre će biti da je tu reč o jednom već oprobanom demonskom receptu podmetanja kukavičjih jaja, kao što je bio ekeperiment, koji sada, hvala Bogu, prolazi. Sastojao se u tome da se pravoslavnim narodima (uglavnom Slovenima) imputira bacil komunizma, koji je svoju otrovnu sadržinu oblepio mednim papirima bratstva, pravde, sloge, jednakosti, poštenja, žrtve, podviga, zajednice… Pošto su pravoslavni narodi u samom svom biću vrlinski (= bogoiskateljni, pošto su kršteni) oni su ovim vrlinama naivno pohrlili i tako postradali.
Zato je ovde potrebna velika bogoslovska i duhovnička (koja je jedna ista) trezvenost i dar razlikovanja duhova? (I Jn. 4,1) Ne kaže zalud Sveti Kiprijan Kartaginski: „Netreba se isključivo bojati progonstva. Isto vredi i za ono što otvorenim jurišom navaljuje na Božije sluge da ih uništi i obori. Lakše se brani u onom slučaju kada je opasnost očigledna. Duh se unapred spremi na boj kada je neprijatelj na vidiku. Više se mora plašiti i čuvati neprijatelja koji se prikriveno šunja i pod izgovorom mira obara… prikrivenim prilaženjem s leđa.“ („Jedinstvo katoličanske Crkve“, Split, Makarska, 1987,105.) Pogledajmo samo kakvu to ljubav zagovaraju vajni revnitelji ekumenizma. Na prvi pogled uviđamo dve karakteristike:
1 – spuštanje sa ontološkog na psihološki nivo
2 – oduzimanje dimenzije istine kao sekundarne,
što sve svedoči ništa drugo do de-personalizaciju (obezličenje) same ljubavi. Takav stav i postupak nazivamo ZAPADNIM GREHOM ili PILATIZACIJOM (po čuvenom promašaju Pontija Pilata, koji Gospoda pita – „Šta je istina“ (Jn. 18, 38)), a pod tim podrazumevamo nemoć da se shvati da ljubav (kao i istina, pravda, svetost i sl.) nisu neke apstraktne kategorije, nisu nešto što valja domisliti, iznedriti – nego da su to konkretno postojeći odnosi – pošto one uistinu ne postoje van konkretne ipostasi. Ne postoji neka apstraktna ljubav koja treba da nas pokreće na iskanje zajedništva. U stvari, mi smo svedoci da postoji težnja da se takva jedna koncepcija ljubavi uvede u naš doživljaj sveta i čoveka, ali o tome pravilno piše Teodor Lorens: „Ni jedno vreme nije toliko mnogo govorilo o ljubavi a tako malo činilo, poput našeg. Ljubav je postala religijom za one koji više ne žele religiju. Poput samog Satane, ona se sa nebesa survala u pakao. Belo je postalo crno. Pohota je proždrala ljubav.“ („Satana, vradžbine i seks“, Njujork, 1974. g, 94.)
Iz ovoga jasno vidimo da je koren i izvor nerazumevanja ljubavi i izopačenja njenog smisla i značenja u sveopštoj odpadiji (apostasiji) OD PRAVE VERE. Isti pad dovodi i od shizofrenog odvajanja istine od ljubavi – tako da se kriterijum ISTINITOSTI jednostavno izbacuje iz ekumenskog dijaloga, na njemu se ne insistira, a sva dotadašnja mnogobrojna raspravljanja i dogmatsko učenjski sukobi, prekrivaju se neprozirnim velom relativizma. Sav besmisao takvog čina i stava pokazuje episkop Irinej Bulović: „Ljubav, istina i sve ostale božasnke sile potrebne nama ljudima za život i pobožnost (sr. II Pet. 1, 3) vode poreklo „odozgo“: svaka od njih „s nebesa priniče“ – od Boga, Oca Svetlosti, kroz Svetlost Sina Božijeg, u Svetlosti – Duhu Svetome. Ljubav, Istina i bilo koja božanska nesazdana obožujuća sila nije „pojam ili ideja“ ili teorija ili shema, ili razum, ili nauka ili filosofija, nego nerazdelivo delivi deo punote Božanstva koji „telesno“ obitava u Ličnosti Bogočoveka Hrista (sr. Kol. 2, 9). Budući da IH NEMA VAN BOGOČOVEČANSKE PUNOTE LIČNOSTI HRISTA, ljubav i istina su Ličnost, Ličnost Hristova. Kao takve one su jednosuštne i nerazdelive, i zato nema ljubavi bez istine, niti ima dijaloga ljubavi bez dijaloga istine.“ (Irinej Bulović, „Teologija dijaloga po Sv. marku Efeskom“, Beograd, 1975, 19.) Tako da vidimo da ljubavi i istine nema, niti je može biti, izvan Ličnosti Bogočoveka Hrista, niti postoji neki drugi način na koji mi možemo u njima imati udela. Samo u Crkvi (koja je korporativna Ličnost i Bogočovek produžen kroz vekove) može biti reči o ljubavi i ljubovnom odnosu, te je zato jedini mogući ljubovni čin i akt, koji mi možemo i smemo da činimo ka ekumenskom planu, ulaganje svih sila (molitvom, propoveđu, svedočenjem) ne bi li se kako neko od nepravoslavnih obratio, pokajao i krstio, te time stekao mogućnost i realnu šansu da i sam u tim nestvorenim i obožujućim stvarnostima učestvuje.
I, pre nego što krenemo dalje, još samo jedno upozorenje. Nikada i ni po koju cenu ne treba smetati sa uma da je zlo u svetu vrhunilo ne u nožu, ne u malju, ne u gasnoj komori ili krematorijumu – nego u POLJUPCU (A Isus im reče: Judo, zar celivom izdaješ Sina Čovečijeg? (Lk. 22,48) U suštinskom izrazu i konkretizaciji ljubavi. Moguće je da nečastivi danas opet igra na istu kartu. Takva izvitoperena ekumenska ljubav ima, pak, za svoj cilj da sve pobožne ljude privodi lažnom jedinstvu, da na osnovu najsiromašnijeg minimuma (ne govorimo dogmatskog, pošto tu odavno o nikakvoj dogmatici nema ni govora) zajedničkog u različitim verovanjima (a to je vera u Boga, na najapstraktnijem nivou) stvori temelj na kome će graditi NOVU SINKRETISTIČKU RELIGIJU.
Kao što vidimo, pretenzije ekumenista se ne završavaju na restauraciji „izgubljenog jedinstva crkava“ (sic) nego idu dalje – do sveopšteg ujedinjenja religija. Trezveni zilot, o. Serafim Rouz piše: „Cilj ekumenskog pokreta, kao što vidimo, nije veštačko ujedinjenje svih hrišćana… što bi bilo samo prva etapa – nego stvaranje „duhovnog jedinstva“ svih religija na zemlji (ali BEZ i IZVAN Hrista).“ („Pravoslavlje i religija budućnosti“, Teološki pogledi, 34, 1989, 212.)
Šta to znači – bez i izvan Hrista? To znači da se sve ono što je po Hristu i za Hrista, proglasi za bezumno, zastarelo, fanatičko, isključivo – da se stvori svest o tome da svedočenja Otaca i Ispovednika jednostavno više „nisu u modi“ – čak šta više: da se svaki onaj koji hoće tako da veruje i živi na najperfidnije moguće načine goni – za sada podsmehom i ignorisanjem, a sutra… Veliki proziratelj ideje ekumenizma i tvorac genijalne teorije o TRI PADA (Adama, Jude i Rimskog episkopa) o. Justin za ovo piše: „Celokupna delatnost antihrista i svih preteča njegovih u rodu ljudskom ima Jedan cilj: da sve zakone Božije, zakone Hristove proglasi za loše, za opasne, za ubistvene po ljude, po ceo ljudski rod. Zato ih treba odbaciti i zameniti drugim zakonima, suprotne sadržine i suprotnog smisla.“ (Dogmatika III, Beograd, 1984, 767.) Ta tajna zla, koja je tajna ZAMENJIVANJA Hrista – Antihristom, i svega Hristovog nečim i nekim drugim, stavljanja nečega i nekoga NA MESTO Hrista i Hristovog (u jelinskom predlog – ANTI – i znači: nasuprot, umesto, za) i jeste ona „tajna bezakonja“ (II Sol. 2, 7) koja po rečima Apostolovim deluje u svetu. Sam je Gospod rekao pesimistički: „Ali Sin Čovečiji kada dođe (parusija) hoće li naći veru nazemlji?“ (Lk. 18, 8.) I „Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti.“ (Mt. 24, 5.) Kada hoćemo da tumačimo ove stihove, treba da znamo da se reči VERA i Hristos, mogu sa punim pravom, u duhu biblijsko predanjske teologije identifikovati sa reči – Crkva.
Kao vrhunac „tajne bezakonja“ javiće se on, „Čovek bezakonja, sin pogibli“ (2. Sol. 2, 3.) i on će biti taj koji će te reči izgovoriti sa punim autoritetom, u svoj svojoj demonizovanosti. On će biti glavni prevarant, kome su ovi samo preteče. Ali taj stih možemo, za ove naše sadašnje potrebe, razumevati i ovako: Kada Gospod Pavlu na njegovo pitanje „Ko si ti gospode?“ odgovara: „Ja sam Isus, KOJEGA TI GONIŠ.“ (Dap. 9, 5.) (a znamo da je Pavle gonio „učenike Gospodnje“ (Dap. 9,1.) „one koji prizivaju Ime ovo (Hristovo)“ (Dap. 9, 21) = „Crkvu Božiju“ (Gal. 1, 13). On tu poistovećuje Sebe sa Crkvom i tako nam omogućuje da prethodni stih tumačimo na eklesiološki način. Kada tako zamenimo reči dobijamo dijagnozu ekumenskog stanja: Jer će mnogi doći u IME MOJE govoreći: mi smo CRKVA. I mnoge će prevariti!
Ako sledimo dalje nit teologije poslanice Solunjanima doćićemo do ideje o ONOME ŠTO ZADRŽAVA i ONOME KO JI ZADRŽAVA (sravni: II Sol. 2,67) – i do potrebe da se oni uklone da bi do zacarenja Antihrista konačno došlo. Po tumačenju bogonadahnutih Otaca Egzegeta pod tim faktorima koji „zadržavaju“ podrazumevamo veru Pravoslavnu i Crkvu Božiju (= Pravoslavnu).
O. Justin svedoči isto iskustvo: „Crkva Hristova: blagodatna delatnost Crkve Hristove u svetu, blagodatna sila i vlast njena… vera ljudi u Hrista takođe je sila koja zadržava i sprečava da se javi Antihrist!“ (Dogmatika III, 762). Zato je i potrebno da se kroz ekumenizam i slične pokrete ta vera razori, uništi, uprlja – da bi „čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, sam seo u hram Božiji kao bog, tvrdeći za sebe da je bog!“ (sravni: 2. Sol. 2, 34.)
Mi slušamo glasove upozorenja koji nam dolaze sa Atosa od strane Stareca podvižnika. Iste takve glasove čujemo i iz gonjene Rusije. Stvar je izbora pojedinca kakav će stav zauzeti prema njima. Posebno prema vremenskim intervalima koje oni preciziraju. Ali jedno je sigurno: znaci postoje, i žmuriti pred njima nije pametno. Neka nam bude oprošteno što dnevne događaje unosimo u ovaj tekst, ali ne možemo da ostanemo nemi pred jednim tako očiglednim znakom koji govori u prilog našoj temi – reč je o fenomenu Alana Čumaka. Ovog navodimo zato što u sebi i svom kultu sažima gotovo sve atribute preteče antihrista. Prvo: funkcija Čumaka je anti-ikonična i anti-bogoslužbena – njegova slika treba da zameni celebnu Ikonu, prema njoj treba imati odnos poštovanja, poverenja – obožavanja. (Ona je u stanju i da „osveti celebnu vodicu“). Drugo: taj mali kućni bog ( = idol) = „iscelitelj“ ne zahteva od čoveka nikakvu posebnu čistotu – to je religija bez Krsta. Treće: bogoslužiti tom kumiru podrazumeva gubljenje blagodati (po zakonu jevanđelskom) i samim tim nemogućnost hrišćanskog življenja. A koliko je samo danas tih i takvih iscelitelja, čudotvoraca, spasitelja… Serafim Rouz za njih govori: „Njihova glavna ‘duhovna’ uloga je da oslabe hrišćanske duše… Tačno je da su svi ovi… samo početničke prirode… nije svaki koji je uspešno meditirao… samim tim bio svesno uveden u carstvo Satane. Ali, to je KRAJNJI CILJ tih eksperimenata.“ (str. 223)
I da završimo: ne postoje DVE TEOLOGIJE – jedna koja zagovara strogost (akriviju) = to su monasi svetogorci i njima slični; i drugi koja zagovaraju shishodljivost (ikonomiju) = to su episkopi i parohijsko sveštenstvo koji moraju da ordržavaju dobre odnose sa raznim verama. Akrivija i ikonomija mogu da postoje na disciplinarnom planu, nikako na planu dogmata (kanonsko-dogmatskom planu). Tačnije: ikonomija je moguća samo UNUTAR Pravoslavne Crkve – ne i izvan nje. Marko Efeski piše: „Ikonomija se može primeniti tamo gde neće dovesti do bezakonja.“ (Irinej Bulović,… pg. 31) Mi moramo da držimo onu veru i ono življenje koje nam je predato od Otaca i da u njemu ne odstupamo ni zajednu jotu. Apostol kaže: „Kako, dakle, primiste Gospoda Isusa Hrista, tako u njemu i živite.“ (Kol. 2, 6.) Sva naša „ikonomija“ jeste u ovome: svedočimo svemu svetu istinu kojom istinujemo, put kojim idemo i život koji živimo: Gospoda Isusa Hrista i pozivamo sve u Crkvu Božiju. To je i sav naš „ekumenizam“ – tačnije IKUMENIZAM: „misionarsko (bez nasilja) širenje Pravoslavlja po celoj ikumeni (veseleni).“ (Serafim Rouz, 132.)
A zapadni, rimski ekumenizam, hoće ovo: „Mi danas imamo novu metodu… mi smo za ekumenski metod i ne bavimo se otvorenim prozelitizmom. Ako bi mi dakle, vaš pravoslavni kolega rekao da je on ubeđeni rimokatolik, ja bih prvo odbio da ga sada primim u našu crkvu. Savetovao bih ga da se vrati u Carigrad i da se penje po lestvicama hijerarhije. I kada se nađe na samom vrhu, tek tada bi, po mome mišljenju trebalo da postane katolik sa celokupnim svojim stadom.“ (Prof. Gabriel Savicki, Institu za uniju sa papstovom, Rim – Teološki pogledi br. 4, 1983. g, 155.)
I posle svega, jedno valja znati: kroz svoja sveštena usta, svete Oce ispovednike i bogoslove, kada je to bilo potrebno Crkva je vazda odgovarala i pravilno učila. Ona je dala svoj odgovor i na gnosticizam, i na monarhijastvo, i na arijanstvo, i na nestorijanstvo, i na monofizitstvo, i na monotelitstvo, i na ikonoborstvo, i na (kroz Sv. Fotija i ostale Svete) nove latinske jeresi Filiokve, papske nepogrešivosti, i na unijatska nastojanja… Ona mora da progovori i danas kada je pred njenim dverima zarikao lav ekumenizma. Da nas ne bi progutao.
 


 
NAPOMENE:

  1. Termin ljubov koristimo kada mislimo na agapijsku ljubav, za erotsku (između ljudi) koristimo termin ljubav.

 


ŠTAMPANO IZDANJE

 Tekst: Tajna Bezakonja – Vladimir V. Vukašinović
 Časopis: Teološki pogledi, Godina XXII, broj 4. str 286 – 297
 Izdato: 1990.
 Mesto: Beograd

 

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
5. decembar 2010.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
prot. Srboljub Miletić
 Korektura:
prot. Srboljub Miletić
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *