Тачно изложење Православне вере

98. О обрезању

Обрезање је предато[1] Авраму пре закона, после његовог благосиљања[2] од стране Бога и после Божијег обећања; дато му је као знамен који ће њега и потомке његове и све који су у дому његовом рођени разликовати од осталих народа међу којима се кретао. И јасно је: јер када је израиљски народ, не мешајући се са неким другим народом, четрдесет година потпуно сам боравио у пустињи, они који су у пустињи били рођени нису обрезивани; међутим, када их је Исус Навин превео на другу страну Јордана, били су обрезани, и установљен је други закон о обрезању. Јер закон о обрезању дат је израиљском народу у доба Аврамово, али је престао да се примењује за време четрдесетогодишњег боравка у пустињи. И Бог је опет, по други пут, после преласка преко Јордана, дао Исусу Навину закон о обрезању, као што је записано у књизи Исуса Навина: У то време рече Господ Исусу: начини оштре ноже, и обрежи опет синове Израиљеве.[3] А мало после се вели: Јер четрдесет u две године иђаху синови Израиљеви по пустињи Ватаритидској докле не помре сав нaрод, људи војници, што изидоше из Мисира, јер не слушаше Гласа Господњега, те им се закле Господ да им неће дати да виде земљу за коју се заклео Господ оцима њиховим да ће нам је дати, земљу где тече млеко и мед, и на место њихово подиже синове њихове; њих обреза Исус јер бијаху необрезани, јер их не обрезаше на путу.[4] Према томе, обрезање је било знамен који је раздвајао народ Израиља од других народа међу којима се кретао.
Обрезање је, наиме, било образац крштења. Јер као што се обрезањем одсеца део тела који није користан, већ представља бескористан сувишак, тако и крштењем одсецамо себе од греха; јасно је, пак, да грех представља сувишак жеље a не корисну жељу. Јер немогуће је да неко без икакве жеље буде, или да не окуша никакво уживање; но непотребност уживања, односно бескорисна жеља и уживање, то је грех, који свето Крштење одсеца пружајући нам као знак часни Крст на чело. Но тај знак нас не раздваја од других народа -јер сви народи су примили крштење и запечаћени су знаком крста – него, унутар свакога народа раздваја верне од неверних. А пошто је, дакле, откривена сама истина, тада образ и сенка[5] истине немају више никаквога смисла. Према томе, сувишно је сада обрезивати се, и противно светом крштењу; Наиме, … Онај који се обрезује дужан је сав закон творити;[6] јер и Господ је обрезан[7] да би испунио закон; а сав закон и Суботу Господ је држао да би испунио[8] и установио закон. Међутим, од тренутка када је Христос крштен и када се Дух Свети јавио људима, силазећи на Њега у виду голуба,[9] од тада се почело проповедати духовно служење и живот, као и царство небеско.

НАПОМЕНЕ:

[1] Пост 17,10-12.
[2] Пост 12,3-1.
[3] ИНав 5,2.
[4] ИНав 5,2-7.
[5] Јев 10,1.
[6] Гал 5,3.
[7] Лк 2,21.
[8] Мт 5,17.
[9] Лк 3,22.