Тачно изложење Православне вере

92. О томе да Бог није узрочник зала

Ваља знати да је обичај божанскога Писма да допуштење Божије назива Његовим дејством, као када апостол, у посланици Римљанима, каже: Или, зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?[1]; јер Он исти, наиме, твори и једно и друго; наиме, само Он је Творац свега, али не чини Он сасуде часнима или срамнима, већ их таквима чини властита воља сваког од њих. А то се види из онога што и сам апостол Павле вели у другој посланици Тимотеју: А у великоме дому нема само златних и сребрних судова, него и дрвених и глинених, једни су за част а други за нижу употребу. Ако, дакле, ко очисти себе од ових, биће суд за част, освећен и користан домаћину (Господу), припремљен за свако добро дело.[2] Јасно је, наиме, да очишћење бива по слободној вољи, односно, ако ко очисти себе, како вели апостол; а супротност која томе следи гласи обратно: а ако не очисти себе, биће сасуд за срам, бескористан Господу и достојан да буде уништен. Према томе, стих који смо поменули, те: Бог затвори све у непокорност[3] као и: Даде им Бог дух неосетљивости, очи да не виде и уши да не чују…[4] све то треба схватити не у смислу да је Бог дејствовао, него да је Он то допустио, јер оно што је добро то је самовласно и непринудно.
Уобичајено је, дакле, да се у божанском Писму допуштење Божије назива Његовом енергијом (дејством) и делом. Међутим, када се каже да је Бог тај који створа зло,[5] и хоће ли бити несрећа (зло) у Граду, а Господ да је не учини,[6] не показује се на Бога као на узрочника зала; него је реч зло двообразна и има двојако значење: те некад указује на оно што је зло по природи, што је противно врлини и вољи Божијој, а понекад указује на оно што је, према нашем схватању, зло и мучно, односно на беде и несреће. Оне су, наиме, будући да су болне, наизглед зле, а у ствари оне су добре: јер бивају узрок повратка Богу и спасења онима који су благоразумни; Писмо, дакле, вели да само оне од Бога бивају.
Ваља, пак, знати да смо ми и тих зала узрочници: јер невољна зла потомци су добровољних зала.
Ваља знати и то да је обичај божанственога Писма да о нечему о чему треба говорити као о последици говори као о узроку; сетимо се стиха: Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, a Ти си праведан у речима својим и победићеш када Ти суде[7] јер онај који је згрешио није згрешио зато да би Бог победио, нити су Богу били потребни наши греси да би се Он због њих показао победником. Јер Он несравњиво односи победу против свих и ако нису грешили, будући да је саздатељ и непостижив и нестворен, имајући славу по природи а не стекавши је; него, када ми грешимо Он није неправедан исказујући свој гнев и опраштајући онима који се покају, и показује се победником над нашом злобом. А ми не грешимо због тога; већ зато што чињенице на то излазе, као када неко радећи седне да почине, те када му неки пријатељ наиђе, он каже: ни данас нећу радити, јер ми је пријатељ дошао. А пријатељ није због тога дошао, да овај не би радио, него се тако догодило; јер он, забављен дочеком пријатеља, не ради. Говори се, дакле, о томе последично, јер тако су се ствари одиграле. Бог, наиме, неће да само Он буде праведан, већ да се сви, по својим моћима, Њему уподобе.

НАПОМЕНЕ:

[1] Рим 9,21.
[2] 2. Тим 2,20 и 21.
[3] Рим 11,32.
[4] Рим 11,8.
[5] Ис 45,7.
[6] Ам 3,6.
[7] Пс 51,4.