Тачно изложење Православне вере

76. Онима који кажу: ако су у Христа две природе, тада ви, или клањајући се тварној природи клањате се и творевини, или једну природу сматрате достојном клањања, а другу не[1]

Клањамо се Сину Божијем скупа са Оцем и Духом Светим; и то Сину као бестелесном пре очовечења, а сада Њему истоме који се ваплотио и постао човек клањамо се скупа са божанством. Но ако тананим размишљањем разлучиш оно што је видиво од онога што је умом појмиво, видећеш да његово тело по својој природи будући да је тварно није достојно поклоњења. Међутим, пошто је тело сједињено са Богом Логосом, кроз Њега и у Њему бива достојно поклоњења. Јер као што цар бива поштован било да је го било да је одевен, a царска порфира као обична порфира гази се и одбацује; међутим када она постане царска одора, онда бива поштована и слављена, а ако би је неко презрео, често и смрћу буде кажњен. Као што и обично дрво није недоступно додиру, али када се приложи ватра те оно постане жеравица тада оно, не по себи него због сједињења са ватром, постаје недодириво; и то не зато што је природа дрвета неприступна, него је неприступна жеравица, односно ужарено дрво; тако и тело, по својој природи оно није достојно поштовања, али бива поштовано у отеловљеном Богу Логосу, и то не ради њега самога, него због Бога Логоса који се са њим сјединио по ипостаси; и не кажемо да поштујемо просто тело, већ тело Божије, односно, ваплоћенога Бога.

НАПОМЕНЕ:

[1] Следбеници Аполинарија, бивајући под утицајем платониста, подржавали су заблуду о томе да је Логос Божији узео на себе само тело и бесловесну (безлогосну) душу, а одрицали су му ум, тврдећи да је место ума заузео Логос. Пети Васељенски сабор (553 г.) је осудио заблуду аполинариста и објавио учење о томе да се Бог Логос сјединио са живим телом својом словесном и умном душом.