Тачно изложење Православне вере

68. О Молитви Господњој

Молитва је узвођење ума ка Богу или тражење од Бога онога што је примерено. Како се, онда, Господ молио за Лазара, и како се молио у време свога страдања? Јер Његовом светом уху није било потребно узвођење ка Богу, будући да je по ипостаси био сједињен са Богом Логосом, нити му је била потребна икаква прозба од Бога – јер Христос је један -него се молио зато што је усвојио нашу личност, и изобразио у себи наш образ, постајући нам пример и учећи нас да тражимо од Бога и да ка Њему пружамо своје руке; творећи нам својим светим умом пут за узвођење ка Богу. Јер као што је претрпео страдања, награђујући нас победом против њих, тако се и моли, творећи нам пут, како рекох, за узвођење ка Богу, и испуњавајући сваку правду нас ради, као што је био рекао Јовану, измирујући нас тако са својим Оцем, и поштујући Га тиме као своје начело и узрок, и показујући да My није противан. Када је, наиме, говорио за Лазара: Оче, благодарим ти што си ме услишио! A ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме ти послао[1] није ли свима било сасвим јасно да је то рекао поштујући свога Оца као своје начело и узрок, те показујући да My није противан?
А када је говорио: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти,[2] зар није свакоме јасно да је то рекао поучавајући нас да у искушењима иштемо помоћ само од Бога, и да божанску вољу претпоставимо нашој, и да би нам показао да је истински усвојио оно што припада нашој природи, јер уистину је стекао две природне воље, које су сходне Његовим природама, а не противне? Оче, вели Он, јер је једносуштан са Њим; а ако је могуће, рекао је не због тога што није знао – а и шта је то Богу немогуће? – него да би нас поучио да божанску вољу претпостављамо нашој; јер немогуће је само оно што Бог не хоће и не допушта. Али, опет, не како ја хоћу, него како ти: као Бог, наиме, Он је исте воље са Оцем, док као човек показује на природан начин вољу своје човечанске природе; а она по својој природи избегава смрт.
Оне речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?[3] изрекао је будући да је усвојио нашу човечанску личност. Јер Њему (Христу) Отац није Бог, уколико се Христос није сврстао међу нас, разлучивајући тананом уобразиљом ума оно што је видиво од оног што је умом појмиво, нити је Он икад био напуштен од сопственог божанства, него смо ми били остављени и презрени. Према томе, молио се тако јер је усвојио нашу човечанску личност.[4]

НАПОМЕНЕ:

[1] Јн 11,41-42.
[2] Мт 26,39.
[3] Мт 27,46.
[4] Овде се израз личност користи уместо израза природа.