Тачно изложење Православне вере

65. О незнању и служењу

Треба знати да је Христос узео на себе природу којој је својствено незнање и служење: јер човекова природа и јесте слушкиња Бога који ју је саздао, и нема знања о будућим стварима. Ако ли, дакле, одвојиш, по Григорију Богослову, оно што се види од онога што се умом поима, тада ће се плот назвати слушкињом и оном која је без знања; међутим, поистовећивањем личне ипостаси и њеним нераздвојивим јединством са божанством, душа Христова се обогатила знањем о будућим стварима, као и осталим богознамењима. Јер ни тело човечије, по својој сопственој природи, није животворно, док тело Христово, сјединивши се по ипостаси са самим Богом Логосом, иако се није одвојило од природне смртности, ипак је, кроз ипостасно јединство са Логосом, постало животворно, те не можемо рећи да није било, и увек јесте, животворно. Тако исто и човечанска природа по својој суштини не поседује знање о будућим стварима, док је душа Христова, својим јединством са Богом Логосом и ипостасним поистовећењем, обогаћена, како рекох, осталим богознамењем (силом чињења чудеса) и знањем о будућим стварима.
Треба још имати на уму и то да Га ми и не можемо звати слугом; јер имена служења и владичанства нису својства природе него оних који су то (слуге и владике) у односу на некога, као што бива када су у питању имена очинства и синовства. Јер та имена нису пројава суштине, већ односа. А то je исто као што смо и о незнању говорили; ако тананим помислима, односно оштроумним идејама ума, разлучимо тварно од нетварног, видећемо да је плот слушкиња Божија, уколико није сједињена са Богом Логосом; но будући да се она једанпут већ ипостасно сјединила са Њим, како може бити слушкиња? А пошто је један Христос, немогуће је да Он сам себи буде и слуга и Господ; јер ово што говоримо није од оних речи које су саме за себе, већ од оних које се односе на друго. Дакле, чији је Он слуга? Очев? Онда, све што Отац има, није и Синово,[1] јер ако и јесте Очев слуга, свој свакако да није. Па како онда Апостол вели о нама: Тако ниси више роб, него син[2] пошто смо кроз Њега усиновљени, ако је Он сам слуга? Према томе, Он се само назива именом слуге, међутим Он сам то није, пошто је ради нас примио обличје слуге, те је са нама и назван слугом. Но, иако је бестрасан, нас ради је као слуга поднео страдања (страсти), и постао служитељ (διάκονος = ђакон) нашега спасења. Они, пак, који Га називају слугом, деле једнога Христа на двоје, као што је то чинио Несторије. Ми Га, међутим, називамо Владиком и Господом целокупне творевине, једним Христом, који је исти једновремено и Бог и човек, и који све зна: У коме су сакривена сва блага премудрости и знања.[3]

НАПОМЕНЕ:

[1] Јн 16,15.
[2] Гал 4,7.
[3] Кол 2,3.