Тачно изложење Православне вере

61. О томе да се обожила природа и воља тела Господњег

Ваља знати да се не каже да се тело Господње обожило преметањем Његове природе, нити њеним претварањем, нити изменом, нити сливањем, и да је постало равнобожно и Бог, као што вели Григорије Богослов: Једно од њих је обожило, а друго било обожено, и усуђујем се назвати га равнобожним, и постало је човек оно што је помазало, а постало је Бог оно што је помазано.[1] Јер то се није остварило преметањем природе, већ сједињењем икономијским, односно сједињењем по ипостаси, којим се тело неодвојиво сјединило са Богом Логосом, као и узајамним прожимањем природа, као што велимо да бива при усијавању железа; јер као што учимо да је очовечење остварено без промене и претварања божанства, сматрамо да је на исти начин дошло до обожења тела. Јер Логос, будући да је постао тело, није одстранио себе од стања властитог божанства, нити од богодоличних величанстава која је поседовао; нити је, опет, тело, обоживши се, изменило властиту природу или њена природна својства. Јер и након сједињења природе су остале несмешане а њихова својства неповређена. Међутим, тело Господње се обогатило божанским енергијама захваљујући потпуном сједињењу са Логосом, односно захваљујући ипостасном сједињењу, не подносећи притом никакав губитак природних признака; јер тело је чинило оно што је божанско, не по властитим енергијама, него кроз Логоса који је са њим сједињен, будући да је Логос кроз тело пројавио своју енергију. Јер ужарено железо пали, али енергију паљења није стекло природним начином, већ ју је стекло из сједињења са ватром.
Према томе, (Христово) тело је било смртно по властитој природи, а животворно по ипостасном сједињењу са Логосом. На сличан начин и када је реч о обожењу воље не кажемо да је измењена њена природна активност, него да се сјединила са Његовом божанском и свесилном вољом, те да је постала воља Бога очовеченог; због тога и када је зажелео да се прикрије није могао,[2] јер је Бог Логос благоизволео да покаже како у њему истински постоји нејака човечанска воља, a опет, када је зажелео, учинио је да се губавац очисти,[3] захваљујући свом јединству са божанском вољом.
Треба знати да обожење природе и воље јасно пројављује и указује на две природе и две воље; јер као што ужареност не претвара природу онога што је ужарено у природу ватре, већ показује и оно што је ужарено и оно што га је ужарило, a то je пројава, не једног него двога, тако и обожење не твори једну сложену природу, већ две природе и јединство по ипостаси. Вели, дакле, Григорије Богослов: Од којих је једно обожило, а друго било обожено; а говорећи од којих и једно и друго, указао је на две природе.

НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Григорије Богослов, 38. Беседа PG 35,325 В 15.
[2] Мк 7,24.
[3] Мт 8,3.