Тачно изложење Православне вере

56. О томе да Света Дјева јесте Богородица; а против несторијанаца

Свету Дјеву, дакле, са правом и по истини проповедамо као Богородицу, јер као што Онај, који се од ње родио, јесте истинити Бог, тако је и она, која је из себе родила ваплоћеног истинитог Бога, истинита Богородица. Јер велимо да Онај који је од ње рођен јесте Бог, не због тога што је, тобоже, божанство Логоса примило од ње почетак свога бића, већ због тога што се сам Бог Логос, који је пре свих векова и безвремено рођен од Оца, и који беспочетно и вечно постоји заједно са Оцем и Духом, у последња времена, а ради нашег спасења, настанио у њеној утроби, те се од ње непромењиво (не претрпевши никакве измене) ваплотио и родио. Јер Света Дјева није родила обичнога човека, већ истинитога Бога; не простог (невештаственог) него ваплоћеног; и није родила Бога који је спустио своје тело са небеса и који је кроз њу, као кроз некакав жлеб,[1] прошао, већ Бога који је од ње примио тело једносуштно са нашим, те му је собом даровао ипостас. Јер ако је Бог своје тело са небеса донео, и није узео од наше природе, каква је онда потреба за Његовим очовечењем? Јер очовечење Бота Логоса остварено је ради тога да она иста природа, која је згрешила (погрешила) и пала и постала пропадива, победи тиранина који ју је превластио, те да се тако ослободи пропадивости, као што вели божански апостол Павле: Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека je и васкрсење мртвих;[2] ако је тачно ово прво, тачно је и ово друго.
Но, иако он вели: Први Адам је од земље, земљан; други Адам је Господ са неба[3] он не каже тиме да је тело Христово са неба; но, ипак, Га не назива ни обичним човеком. Јер, гле, назвао Га је и Адамом и Господом, знаменујући и једно и друго: јер се име Адам тумачи као “земнородни” (од земље рођени), а јасно је да је човечанска природа земнородна, будући да је од земље саздана; док име Господ јесте показатељ божанске суштине.
Још је рекао Апостол: Посла Бог Сина својега јединороднога који се роди од жене.[4] Није, дакле, рекао ” кроз жену”, него “од жене”. Показао је, тако, божански Апостол да је један те исти јединородни Син Божији и Бог, који је од Дјеве постао човек, и исти Онај који је рођен од Дјеве, Син Божији и Бог. Међутим, родивши се телесно, јер на тај начин је Он и постао човек, није се уселио у унапред сазданог човека, као у неког пророка, већ је сам суштински и истински постао човек, односно, у својој ипостаси је живом телу, кроз словесну и умствену душу, даровао постојање, постајући тако ипостас тела; јер то значе речи “рођен од жене”. Како би, иначе, Логос Божији могао бити потчињен закону природе[5] ако не би постао човек једне суштине са нашом?
Отуда Свету Марију праведно и по истини именујемо Богородицом; јер то име садржи у себи целокупну тајну божанске икономије. Јер ако је она, која је родила, Богородица, онда је, свакако, Бог онај ко је од ње рођен; међутим, свакако да је и човек. Јер како би, иначе, могао бити рођен од жене Бог који предвечно постоји, а да није постао човек? Јасно је, наиме, да је Син човечији човек. А ако, пак, онај који је од жене рођен, јесте Бог, јасно је да је један те исти онај који је рођен од Бога Оца по божанској и безначалној суштини и онај који je у последња времена рођен (порођен) од Дјеве по суштини; а та суштина има свој почетак и налази се у времену, односно, то је човечанска суштина. To, дакле, указује на једну ипостас, на две природе и на два рођења Господа нашега Исуса Христа.
Никако, међутим, Свету Дјеву не називамо Христородицом, јер је, ради укидања назива “Богородица”, скверни и мрски и јудеомудрујући Несторије, онај сасуд бешчашћа (да хоће он сам пући од злобе заједно са својим оцем, Сатаном) изнашао такав назив Христородица, да би тиме обешчастио Богородицу која је једина истински поштована изнад сваке твари; такав назив за њу је увредљив: наиме, Христос (Помазаник) је и цар Давид као и архијереј Аарон – јер то је оно што се стиче помазањем, односно, царско достојанство и свештенство – те је сваког богоносног човека могуће назвати Христом, али не и назвати га Богом по природи. Као што је богомрски Несторије побеснео називајући богоносцем онога који је рођен од Дјеве; далеко било, међутим, да Га (Христа) ми назовемо или схватимо богоносцем, већ Га називамо Богом ваплоћеним. Јер сам Логос постао је тело, пошто је зачет од Дјеве, и произашао (родио се) као Бог заједно са телом које је примио на себе, од кога се и оно само обожило када је скупа са Њим стекло биће: тако да се истовремено збило ово троје, односно, прихватање тела, постојање (биће) и његово обожење од стране Логоса. И тако се Света Дјева схвата и назива Богородицом, не само због природе Логоса, већ и због обожења човечанске природе, чији се истовремени зачетак и постојање чудесно остварује. Зачеће, наравно, припада Логосу док телу припада постојање унутар истога Логоса, a сама Богомајка на натприродан начин Саздатељу нуди могућност да се сазда, а Богу и Творцу свега нуди могућност да се очовечи, тако што ће обожити оно тело које је узео на себе; при том сједињавању природе остају онакве какве су и ступиле у сједињавање; не мислим само на оно што је божанско у Христу већ и на оно што је човечанско, не само на оно што је изнад нас већ и на оно што је подобно нама. Јер није Он првобитно био по нашем образу, да би касније постао изнад нас, но је од првог тренутка постојања био обоје, јер од самог зачећа имао је своје биће у Логосу; човечанско је, дакле, оно што је подобно (човечанској) природи, док је Божије оно што је божанско и натприродно. Још је стекао својства одушевљеног тела: јер примио га је Логос ради икономије, да би све било по поретку природне кретње, што бива уистину на природан начин.

НАПОМЕНЕ:

[1] Маркион, који је порицао човечанску природу Господњу, тврдио је да је тело Христово кроз Дјеву као кроз какав жлеб прошло и појавио се Христос, и учио је да се Христос појавио међу Јудејима петнаесте године владавине Тиберија, и то као одрастао, те да је немогуће доказати да је рођен. To учење je у супротности са пророштвима Старога завета о томе да ће се Христос родити из семена Давидова, и са потврдама тога у Новом завету.
[2] 1. Kop 15,21.
[3] 1 Кор 15,41.
[4] Гал 4,4.
[5] Упор. Гал 4,4