Тачно изложење Православне вере

53. Одговор на питање: има ли природе (Христове) без ипостаси

Премда у Христу нема безипостасне природе или безличне суштине – јер суштину и природу могуће је замислити само у личности, односно у ипостаси, – ипак није неопходно да свака од природа, узајамно сједињених по ипостаси, поседује властиту ипостас; јер су у могућности да, удруживши се у једну ипостас, не буду безипостасне нити да свака од њих има посебну ипостас, већ да обе природе имају једну те исту ипостас. Јер сама ипостас Логоса, будући да је постала ипостас обеју природа, не допушта да је једна од њих безипостасна, нити, опет, дозвољава да оне међусобно буду разноипостасне, нити она бива ипостас сад ове сад оне природе.
Она је увек, нераздвојиво и нераздељиво, ипостас обеју природа, не делећи се и не цепајући, нити раздајући се тако да један њен део буде једној природи а други део другој, него да сва припада једној и сва другој природи, а да при том остаје неподељена и целовита. Јер тело Бога Логоса није само собом саздало себи ипостас, нити је, опет, нека друга ипостас настала осим ипостаси Бога Логоса, већ је постало ипостасно[1] стичући ипостас у њој (у ипостаси Бога Логоса), а није постало ипостас по свом особитом начину постојања. Због тога тело није ни безипостасно нити неку другу ипостас уводи у Свету Тројицу.

НАПОМЕНЕ:

[1] Леонтије Византијски је, да би се супротставио Несторију и монофизитима, за Христову човечанску природу увео израз “ипостасна”, односно, стварна и савршена природа, која у сваком случају не постоји по себи него у другој природи (Против Несторија и монофизита – PG 86,1277).