Тачно изложење Православне вере

46. О начину зачећа Бога Логоса и о Његовом божанском ваплоћењу

Анђео Господњи беше послан ка Светој Дјеви,[1] која је родом била из племена Давидова, јер познато је да Господ наш од колена Јудина изиђе, од којега нико не приступи ка олтару[2] као што вели божански апостол, о чему ћемо касније подробније говорити. И анђео је благовестећи рекао: Радуј се, благодатна! Господ je с тобом[3] А она се уплаши од тих речи, и рече јој анђео: He бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога, и ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус. Јер ће он спасти свој народ од Греха њихових[4] Отуда се име Исус и схвата као Спаситељ. А њој, која се чудила: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?[5] анђео опет каже: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.[6]А она му рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој![7]
Дакле, по пристанку Свете Дјеве, Дух Свети дође на њу, према речи Господњој коју је анђео изрекао, чистећи је и пружајући јој силу прихватања Логоса божанства, а истовремено и силу рађања. И тада ју је, као некакво божанско семе, осенила свевишњега Бога ипостасна премудрост и сила, односно, Син Божији који је једносуштан са Оцем; и саздао је себи, од њене пречисте и нескверне крви, тело, оживљено словесном и умном душом, првину наше грађе; али није га саздао семено[8] него стваралачки[9] уз садејство Светога Духа. И није образовање Његовог тела закључено спајањем појединих делова, него је завршено изједна, јер сам Логос Божији је телом постао ипостас. Наиме, божански Логос се није сјединио са телом које је већ унапред постојало само по себи,[10] него је, сместивши се у утробу Свете Дјеве, на неописив начин, од пречисте крви Увекдјеве, у властитој ипостаси саздао тело оживљено словесном и умном душом, те примио првине човечије грађе, тако да сам Логос кроз тело постаје ипостас. Према томе, тело човечије је истовремено тело Бoгa Логоса, живо тело, словесно и умно. Зато и не велимо за Њега да је Он човек који се обожио, него да је Бог који се очовечио; [11] јер будући по својој природи савршени Бог, постао је Он сам и савршени човек по природи, не мењајући властиту природу, [12] нити уображавајући[13] божанску икономију; већ се несливено и непромењиво и нераздељиво сјединио по ипостаси са телом преузетим од Свете Дјеве, које је оживљено словесном и умном душом, и које je у њему задобило своје постојање. Тиме он не претвара природу свога божанства у суштину тела, нити суштину свога тела у природу свога божанства нити, опет, саставља једну сложену природу од своје божанске природе и од онога што је примио од човечанске природе.

НАПОМЕНЕ:

[1] Лк 1,26-27.
[2] Јев 7,13-14.
[3] Лк 1,28.
[4] Лк 1,30-31, Мт 1,21.
[5] Лк 1,34.
[6] Лк 1,35.
[7] Лк 1,38.
[8] Семеним се назива онај начин којим се стварају сви људи након првостворених.
[9] Стваралачким се назива онај начин којим je у почетку створен Адам.
[10] Арије, Несторије и његов учитељ Теодор Мопсуестијски су тврдили да је човек Исус у једном временском периоду поседовао посебну ипостас, а за-тим је, после моралних искушавања која је поднео, постао достојан да се сједини са Логосом. Та заблуда негира догмат о очовечењу.
[11] Фил 2, 6-7.
[12] Учење о непромењивости Логоса приликом очовечења представља веру првобитне Цркве и тачно изражава начин на који су сједињене две природе у Христу. Најпре је тај израз користио Александар Александријски, a затим га користи Четврти Васељенски сабор у Халкидону (451 г.) да би прогласио да је Син Божији непромењиво постао човек, односно, да се Његова божанска природа није тиме променила.
[13] Докети и гностици су одрицали постојање човечанске природе у Господу. Између осталог, Несторије је, под утицајем Аристотеловог учења, тврдио да постоје две природе и две ипостаси (личности); разликовао је, наиме, природну личност, коју је поистовећивао са природом или суштином, и личност сједињења, која je у стварности била фиктивна и уобразива.