Тачно изложење Православне вере

25. О рају

Пошто је Бог намеравао да, од видиве и невидиве твари, сазда човека по своме образу и подобију[1], као некаквог цара и господара целокупне земље и свега што је на њој, уредио је унапред за њега нешто као царски дворац, како би овај, боравећи у њему, живео блаженим и срећним животом. А то је божански рајски врт, који је Божијим рукама засађен у Едему, и који је ризница сваке радости и весеља. Јер реч “Едем” означава изобиље. Био је, наиме, на истоку и налазио се на већој висини од целе земље, имао је благу климу и био је обасјан најтананијим и најчистијим ваздухом, засађен увек зеленим биљем, препун мириса, испуњен светлошћу која превазилази сваку машту, и пун сваке чувствене красоте и лепоте, било је то истински божанско место и достојно пребивалиште онога који је створен по образу Божијему; у њему ниједна од бесловесних животиња није пребивала, него само човек, створење руку Божијих.
И усред тога рајскога врта посадио је Бог дрво живота и дрво познања.[2] Дрво познања је, наиме, било као неко окушање и провера и вежбање човекове послушности и непослушности. Због тога је оно и названо дрветом познања добра и зла; или можда зато што је, онима који су од њега кушали. давало моћ да спознају властиту природу, што је добро за оне који су савршени, али је зло за оне који су несавршени и за оне чије су жеље лакомије, као што је тврда храна лоша за оне који су нежни и који потребују млечну храну. Јер Бог, који нас је створио, није хтео да се старамо и бринемо о многом, нити да будемо старатељи и промислитељи властитог живота, од чега је и Адам настрадао; јер, чим је окусио, спознао је да је го, те се постарао себи за прегачу: узевши, наиме, листова смокових, опасао се. А пре окушања са дрвета познања били су обоје голи, и Адам и Ева, и нису се стидели.[3] Бог је, дакле, хтео да будемо толико бестрасни (јер то је знак крајњега бестрашћа). Још је желео да будемо и безбрижни и да имамо само једно дело, и то оно анђелско, односно да непрестано и непрекидно певамо химне Творцу, и да се наслађујемо гледањем у Њега, те да своју бригу на Њега пребацујемо, што нам је преко пророка Давида и објавио, говорећи: Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткрепити.[4] И у свештеним Јеванђељима, поучавајући своје ученике, Он каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути.[5] Те опет: Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати.[6] А Марти каже: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала који јој се неће одузети[7] односно, изабрала је да седи крај ногу Његових и да слуша речи Његове.
Дрво живота, међутим, било је дрво које је имало животодавну енергију, али од њега су могли јести само они који су достојни живота и не подлежу смрти. Неки су рај замишљали чувственим, а други, опет, умственим. Мени се, међутим. чини да, као што је човек створен истовремено и чувственим и умственим. тако је и његов најсветији сасуд створен истовремено и чувствен н умствен, те има двоструко обличје: јер човек је, као што смо то већ казали, телом био настањен у најбожанственијем и прекрасном простору, док је душом пребивао на узвишенијем и још краснијем месту, пребивајући у Божијем станишту и имајући Њега као свеславну одежду. Одевен је био у Његову благодат и наслађивао се јединственим преслатким плодом, гледањем[8] у Њега, као неки други анђео, и тиме се хранио, тако да је оно достојно названо дрветом живота; јер сладост божанског заједничарења онима који се Њиме причешћују предаје живот који се не прекида смрћу. А то дрво је, као што је познато, Бог назвао сваким дрветом, говорећи: Једи слободно од свакога дрвета у врту;[9] јер Он је све, и у Њему и кроз Њега је све саздано.
Но, дрво познања добра и зла представља распознавање многообразног знања. А то знање је спознавање сопствене природе, које је, наравно, добро за оне који су савршени и који су доспели до божанског созерцања (духовног виђења); јер то знање из себе објављује величанствено дело Створитељево онима који се не боје пада. Јер они су временом достигли до извесног ступња таквога созерцања, али то знање није добро за младе и за оне чије су жеље лакоме; за оне које старање за сопствено тело привлачи ка себи одвраћајући њихову пажњу. А то бива због несталности њиховог пребивања у добру и због тога што се нису чврсто утврдили у привржености јединоме добру.
И тако сматрам да је божанствени рај двојеобразан. А истину су нам предали богоносни Оци, и они који су учили овако, и они који су учили онако. Могуће је, пак, под изразом “свако дрво” подразумевати знање које произлази из свих творевина божанске силе, као што каже божански апостол Павле: Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види.[10] Међутим, од свих тих поимања и знања узвишеније је оно знање које открива оно што се тиче нас, односно. које говори о нашем саздању, као што вели божански Давид: Задиви се познање твоје због мене[11], односно, због мога саздања. То знање је, наиме, било опасно за Адама, будући да је био новосаздан, и то из разлога о коме смо већ говорили. Дрво живота, с једне стране, треба да схватимо као божанствено познање, које остварујемо кроз све што је чувствено, или као узвођење ка Рододетељу и Створитељу и Узрочнику посредством чула; као што је “сваким дрветом” назвао пуноћу и нераздељивост, која једино пружа могућност учествовања у добру; с друге стране, дрво познања добра и зла треба да схватимо као чувствену и укусну храну, која својим изгледом изазива сладост, а у ствари онога који од ње окуша чини причастником зала; јер Бог је рекао: Једи слободно од свакога дрвета у врту[12] мислећи тиме, како ја сматрам, следеће: кроз сваку творевину уздигни се до мене, Творца, и од свих плодова узбери један, то јест, мене, истински живот. Нека ти све плодоноси живот, и да се причешћујеш мноме, који сам саставни део твога бића, јер тако ћеш бити бесмртан. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш[13] јер чувствена храна је природна надокнада за оно што је отишло од нашега тела те одлази у изметине и трулеж, и немогуће је да остане непропадив онај ко бива причастник чувствене хране.

НАПОМЕНЕ:

[1] Пост 1,26.
[2] Пост 2,9.
[3] Пост 2,25.
[4] Пс55,22.
[5] Мт 6.25.
[6] Мт 6.33.
[7] Лк 10.41-42.
[8] Гледање, посматрање, теорија (Θεωρια).
[9] Пост 2,16.
[10] Рим 1,20.
[11] Пс 139,6.
[12] Пост 2,16.
[13] Пост 2,17.