Тачно изложење Православне вере

23. О водама

И вода је један од четири елемента природе; предивна творевина Божија. Вода је елеменат влажан и хладан, тежак и вуче на доле, и лако се разлива. То помиње и божанско Писмо, говорећи: И беше тама над безданом, и Дух Божији дизаше се над водом[1], јер “бездан” није ништа друго него много воде, чији су крајеви људима недоступни. У почетку је, дакле, вода била распрострањена по свој земљи. Бог је, наиме, најпре створио небески свод који дели воду изнад свода од воде испод свода, јер свод је, заповешћу Божијом, постављен посред воденог бездана. Отуда је Бог рекао да постане свод, и овај је постао. Због чега је, међутим, Бог поставио воду изнад свода? Због превелике жеге Сунца и етера, јер се етер распростире одмах испод свода. Али и Сунце, заједно са Месецом и звездама, такође је на своду, и да није воде која се тамо налази свод би изгорео од врелине.[2]
Затим је Бог заповедио да се вода сабере на једно место[3]; а говорећи на једно место, не казује се да је она сакупљена на једном простору – јер, ево, после тога се каже: А зборишта водена назва морима[4], – него реч Писма нам показује да су све воде сабране и одвојене од земље. Сабране су, дакле, воде у своја зборишта, и појавило се копно. Отуда су постала два мора[5] која окружују Египат – јер он лежи између два мора – која имају пучине и горе и острва и ртове и пристаништа, и обухватају спрудове и обале – спрудом се, наиме, назива пешчано жало, док се обалом назива каменити и стрми крај мора, који је одмах у почетку дубок. На сличан начин постало је и море које је према истоку, које се назива Индијско море[6], и северно море које се назива Каспијско; а сабрала су се оданде и језера.
Постоји, дакле, Океан[7], који као некаква река окружује сву Земљу, о којем, чини ми се, вели божанско Писмо: Река тецијаше из Едема (раја)[8],која је имала питку и слатку воду. Он снабдева мора водом, која, пошто задуго у морима пребива и пошто је непокретна, постаје горка, будући да сунце и водени стубови[9] стално црпе њен најлакши део; тако су образовани и облаци, а тако постају и кише, док тим пречишћавањем вода постаје слатка.
Тај Океан се дели на четири начала[10], или на четири реке. Једној је име Фисон, односно Индијски Ганг. Другој је име Геон, а то је Нил који се из Етиопије спушта у Египат. Трећој је име Тигар, а четвртој је име Еуфрат. Постоје, пак, и многе друге велике реке, од којих се једне уливају у море, а друге пониру у копно. Отуда је сва земља порозна и шупљикава, као да има некакве жиле кроз које, узимајући воду из мора, испушта своје изворе. Тако се вода из извора прилагођава каквоћи земље, јер морска вода се, наиме, прочишћује и процеђује протичући кроз земљу, и тако бива слатка. А ако је место одакле вода извире неким случајем горко или слано, и вода ће се прилагодити земљишту. Међутим, вода често бива сабијена, на пошто је избачена под притиском, она се загрева те отуда излазе природно топле воде. Божанском заповешћу, дакле, постала су удубљења на земљи, и тако су се у њиховим збориштима сабрале воде; тако су и планине настале.
Бог је, дакле, најпре заповедио води да произведе из себе душу живу (живи организам), јер требало је да водом и Светим Духом, који се у почетку дизао над водом, обнови човека. Тако, наиме, вели божански Василије.[11] И произвела је вода животиње и велике и мале, те китове и морске немани и рибе, који гамижу по води, као и птице крилате. А преко птица повезани су вода и земља и небо: јер настале су у води, обитавају на земљи, а лете по ваздуху. Вода је, дакле, предиван елеменат и вишеструко користан, који чисти од нечистоће, и то не само телесне, него и душевне, уколико прими благодат Светога Духа.[12]

О морима
Хелеспонт, који се завршава у Авиди[13] и Систу[14], наставља се на Егејско море; затим долази Проpонт који се завршава у Халкидону[15] и Византиону (Цариграду), где је теснац одакле започиње Понт.[16] Затим долази Азовско језеро. А од почетка Европе и Либије, простире се Иберијско море, које је од Ираклијевих стубова до Пиринејских планина;[17] затим Лигурско море[18], које је до крајева Тириније.[19] Затим долази Сардинијско море, које је изнад Сардиније, и завија доле ка Либији; затим Тиринско (Етрурско) море, које се завршава код Сицилије а почиње од граница Лигурског мора; затим Либијско море; затим Критско море, Сицилијанско, Јонско и Јадранско, које се распростире од Сицилијанског мора, и које називају Коринтски залив, односно, Алкионидино море.[20] Ту је и Саронско море које обухвата Сунион п Скилу[21]. Затим долазе Миртојско и Икарско (Егејско) море, у којима су Киклади; затим Карпатско, Памфилијско[22] и Египатско море; а изнад Икарског мора пружа се Егејско. А обала Европе, коју треба опловити, од реке Танаје[23] до Ираклијевих стубова, износи шест стотина девет хиљада седамсто девет стадија[24] док обала Либије, од Тангере[25] до Кановског улаза[26] износи двеста девет хиљада двеста педесет два стадија[27]; а обала Азије, од Канове до реке Танаје, заједно са обалама залива, износи четири хиљаде сто једанаест стадија.[28] Целокупна обала нама познате васељене, заједно са заливима, износи милион и триста девет хиљада седамдесет два стадија.[29]

НАПОМЕНЕ:

[1] Пост 1,2.
[2] Вид. свети Василије Велики, Шестоднев, Ш, 31-37, ЕПЕ, књ. 4.
[3] Пост 1, 9.
[4] Пост 1,10.
[5] Црвено и Средоземно море.
[6] Ради се о Индијском океану.
[7] По веровању старих Грка Океан је био велика река која је текла око целе земље и представљала њене крајње границе. Са напретком географских знања сматран је великим спољашњим морем (Атлантским) и то у односу на унутрашње море (Средоземно).
[8] Пост 2,10.
[9] Водени стубови (сифони) или стубови водене паре који се дижу изнад површине мора (Арист. Метвор.)
[10] Упор. Пост 2,10-14.
[11] Свети Василије Велики. Шестоднев, II, 28-30, ЕПЕ, књ. 4, и Исти, О Светоме Духу, ЕПЕ, књ. 10, стр. 370, ст. 17-20.
[12] Упоредити молитву која се чита при освећењу воде: да се освети вода ова силом и дејством и силаском Светога Ду.ха … које се збива ради очишћења душа и тела.
[13] Древни град у Троади, на малоазијској обали.
[14] Древни град у Тракији на најужем делу Хeлеспонта, наспрам Авида, сада Јалова.
[15] Град на Босфору, познат по томе што је у њему одржан Четврти Васељенски сабор.
[16] Црно море.
[17] Пиринеји, који се протежу на Иберијском или Пиринејском полуострву.
[18] Налази се уз Лигурију, која се у старини простирала јужном обалом данашње Француске и северозападном обалом Италије.
[19] Древна држава на тлу данашње Италије, позната и као Етрурија.
[20] Коринтски залив и то углавном мањи који се образује између Мегаре и Беотије.
[21] Врх Арголидског полуострва.
[22] Простире се наспрам Памфилије, земље у Малој Азији између Ликије и Киликије.
[23] Река у јужној Русији. данашњи Дон.
[24] Износи око 112.717 км.
[25] Град у данашњем Мароку, у близини Гибралтара.
[26] У близини данашњег града Абукира.
[27] Износи око 38.684 км.
[28] Износи око 760 км.
[29] Износи око 242.008 км.