Тачно изложење Православне вере

1. О томе да је несхвативо оно што је божанско, те да не треба истраживати и испитивати оно што нам није предато преко светих пророка, апостола и јеванђелистa

Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави.[1] Божанство је, дакле, неизрециво и несхвативо (необухвативо умом). И нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син.[2] Но и Дух Свети тако зна оно што је Божије, као што дух човечији зна оно што је у човека.[3] Но изузев првенствене и блажене природе,[4] Бога нико никада није познао, него онај коме се Он сам открио; и то не само нико од људи, него ни од надземних сила, па и самих, велим, Херувима и Серафима.
Бог нас, ипак, није оставио у потпуном незнању, него је знање о Божијем постојању Он сам природно расадио у свима нама. И сама творевина, те њено одржавање и управљање, објављују величанство божанске природе.[5] И најпре нам је преко закона и пророка, а затим и преко свога јединородног Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, по мери наше пријемчивости, открио знање о себи.
Све оно, дакле, што нам је предато преко закона, пророка, апостола и јеванђелиста, прихватамо и познајемо и поштујемо, не потражујући ништа преко тога; јер Бог, будући да је добар, пружа нам сва добра, не бивајући подложан ни зависти нити икаквој страсти (страдању); јер далеко је завист од божанске природе која је бестрасна (нестрадална) и једина добра. Као онај, дакле, који све зна и унапред се стара о свачијој потреби, оно што нам је од користи открио је. а оно што не могасмо понети прећутао је. Задовољимо се тиме и при томе останимо, не померајући вечне границе, нити преступајући божанско предање.[6]

НАПОМЕНЕ:

[1] Јн 1,18.
[2] Мт 11,27.
[3] Упор. 1. Кор 2,11.
[4] Овде се првенствeном и блаженом природом назива Свети Дух.
[5] Упор. Прем 13,5.
[6] Пр 22,28.