Тачно изложење Православне вере

18. O ђаволу и демонима

Начелник земних чинова, који је из тих анђелских сила, и коме је Бог предао земљу на чување, није настао зао по природи, него је првобитно био добар и створен за добро, не имајући уопште у себи ни трага зла које би било од Створитеља, није прихватио просвећење и част које му је Створитељ даривао, и самовласним произвољењем се обратио из природног стања у противприродно и подигао се[1] против Бога који га је створио, желећи да бунтује против Њега; и одступивши први од добра завршио је у злу, јер зло није ништа друго него одсуство добра, управо као што је тама одсуство светлости. Добро је, наиме, духовна светлост, као што је зло духовна тама. Но иако је као светлост створен од стране Створитеља те је настао као добар – јер погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома[2] – својом слободном вољом он је постао тама. Са њим се, опет, одвојило, па је за њим пошло и отпало од Бога, непрегледно мноштво њему потчињених анђела. Имајући, наравно, исту природу[3] са анђелима, ипак су постали зли, јер су своју наклоност добровољно приклонили од добра ка злу.
Они због тога немају никакву власт нити моћ над било ким, уколико им то Бог, по својој икономији, не би допустио, као када је био у питању Јов,[4] или као што je у Јеванђељу писано о случају са свињама.[5] Међутим, када то допуштење Божије дозвољава, они бивају моћни и претварају се и по својој замисли се преображавају у облик какав пожеле.
А будућност, наравно, ни анђели Божији нити демони не знају, али ипак проричу: анђели, јер им Бог открива и заповеда шта ће прорећи, те отуда бива оно што они проричу. Проричу, међутим, и демони, кадшто гледајући оно што се збива у даљини, а кадшто нагађајући, отуда и лажу толико много. Њима не треба веровати, чак иако често говоре истину, на начин који смо већ поменули. Познају они, такође, и Свето писмо.
Свако зло је, дакле, њихов изум, а тако и нечисте страсти. Премда им је допуштено да искушавају човека, они немају моћ да некога на нешто приморају; јер на нама је да ли ћемо то искушавање прихватити или не. Због тога је за ђавола и за његове демоне, као и за све оне који га следе, приправљен неугасиви огањ и вечни пакао.[6]
Треба знати да оно што је за људе смрт, то је за анђеле пад. Јер после пада за њих нема покајања, као што ни за човека нема покајања после смрти.

НАПОМЕНЕ:

[1] Међу светим Оцима влада мишљење да је гордост представљала оно одступање ђавола, у које је повукао и анђеоске чинове који су му се потчинили. Свети Атанасије Велики у својој Беседи (одељак 5, PG 28,257) тврди да сатана није отпао од небеса због блуда или прељубе или крађе него због своје гордости. Јер овако је рекао: Уздићи ћу се и поставићу престо свој испред Бога и бићу једнак са Вишњим. Овде свети Атанасије очигледно користи речи Светога писма (Ис 14,13). И неки од светих Отаца такође налазе символику сатаниног пада у оним речима које говоре о уздизању вавилонскога цара (Ис 14,12) и у речима које говоре о цару Тира (Јез 28,12-18).
[2] Пост 1,31.
[3] Према речима Апостола Павла природа ђавола је бестелесна: јер не ратујемо против крви и тела него против … духова злобе (Еф 6,12) вели свети Василије Велики. И према светом Кирилу Јерусалимском духом се уопштено назива оно што нема вештаствено тело а духовима се називају и демони, јер немају таквога тела.
[4] Joв, 1,12.
[5] Мк 5,13.
[6] Упор. Мт 25,41.