NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SVETOST JE OBAVEZA SVAKOG HRIŠĆANINA

SVETOST JE OBAVEZA SVAKOG HRIŠĆANINA

<p claSVETI FILARET MOSKOVSKI
SVETOST JE OBAVEZA SVAKOG HRIŠĆANINA[1]
 
Nego po Svetome koji vas je pozvao,
budite i sami sveti u svemu življenju.
Jer je napisano: Budite sveti, jer sam ja svet.

 
1 Petr. 1:15-16
 
U ljudskim carstvima narod se sa posebnim poštovanjem obraća ljudima koji su bliski caru, delom iz poštovanja prema caru koji im je ukazao poverenje, vlast, počasti, a delom zbog nade da će oni, po vlasti koju imaju, biti njihovi zastupnici i pokrovitelji pred carem. Slično tome, i u Carstvu Božjem koje je Crkva Hristova, narod vernih se, kao i vi danas, sa pobožnim poštovanjem obraća svetim Božijim ljudima, poštujući blagodat Božiju koja u njima živi i po veri se nadajući njihovom molitvenom zastupanju i pred Bogom i dobročinstvima zbog blagodati koja im je data.
Međutim, u carstvu ljudskom narod, odajući poštovanje velmožama, ostaje narod, i po samom svojstvu državnog uređenja ne može dostići te privilegije pred kojima se klanja. Ali Carstvu Božjem nije tako. Ovde svako iz naroda vernih, poštujući svetitelje Božje, može i sam dostići dostojanstvo koje poštuje u drugima, i ne samo da može, već se i priziva, ubeđuje se da bude svetitelj. Nego po Svetome koji vas je pozvao, budite i sami sveti u svemu življenju. Jer je napisano: Budite sveti, jer sam ja svet.
Braćo koja poštujte svetost kao privilegiju izabranih! Pomislimo na svetost kao na obavezu svih i svakoga.
Kada bi građaninu ili seljaku rekli: „Čini to i to i budi blizak caru koji ti daje pravo na tu privilegiju i priziva te na to“, sa kakvom radošću, sa kakvim žarom bi se prihvatio dela koje se od njega traže, makar podvig bio težak i trud dugo trajao. Ali eto, blagovesnik volje Cara Nebeskog nama, koji smo i poslednjeg stepena građanstva u tom Carstvu nedostojni, govori: „Budite sveti“, budite sveti moralno a zatim budite sveti blaženo, živite pobožno i vrlinski i budite bliski Caru Nebeskom, Koji vam dozvoljava ne samo da Mu se približite, već i da prebivate u Njemu, i Sam ne samo da želi da vam se približi, već i da živi u vama. Šta? Kako se prihvata ovaj poziv? Da li će svi, u krajnjoj meri mnogi, krenuti sa spremnošću, sa vatrenim usrđem, sa neoslabljenom revnošću, sa punom delatnošću? Zar nije uobičajenije da mislimo i govorimo: „Kako mi da budemo sveti? Mi smo ljudi grešni i dovoljno je ako se nekako spasimo pokajanjem“.
„Kako mi da budemo sveti?“ Ali, da li smo pomislili šta ćemo biti i šta će biti sa nama, ako ne počnemo da se podvizavamo da bi postali svetitelji? Postoje viši stepeni svetosti na kojima sijaju posebno izabrane i oblagodaćene duše. Međutim, svetost uopšte nije samo pojedinačna odlika među hrišćanima koju je pohvalno da imaju neki i bez koje lako mogu proći drugi. Po apostolskom učenju, svako koga je Bog prizvao da bude svet u Carstvu Božjem, drugačije rečeno, svaki hrišćanin u samom ovom prizivu i u misli o Bogu Koji ga je prizvao, mora da nađe za sebe zakon, obavezu i pobudu da neizostavno bude ili da postane svet. „Nego po Svetome koji vas je pozvao, budite i sami sveti u svemu življenju“ – ovo pravilo je tim više obavezno za sinove Novog Zaveta Božjeg, jer je i sinovima Starog, manje savršenog Zaveta, već bilo dato od Boga: „Jer je napisano: Budite sveti, jer sam ja svet.“ Ako živite bez staranja i bez nade da budete sveti, znači da živite ne po Svetome koji vas je pozvao, ne odgovarate dostojanstvu pozvanih od Boga i sinova zaveta Božjeg – vi ste hrišćani po imenu, a ne po suštini. Do čega dovodi takav život, može se videti iz druge apostolske izreke: „Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće vidjeti Gospoda“ (Jevr. 12:14). Jasnije: imajte mir sa svima, imajte svetost, jer bez mira i svetosti niko neće videti Gospoda, to jest, neće dostići večno blaženstvo.
Dakle, ako bezbrižno i nemarno mislimo da ne treba da budemo sveti, sami sebi pišemo presudu da ne vidimo Gospoda, da budemo tuđi večnom blaženstvu.
„Mi smo ljudi grešni“. Čini se, ovo je neosporna istina. Jer, „ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama“ (1 Jn. 1:8). Međutim, zloupotreba istine nije bolja od očigledne zablude. Ako smatramo sebe grešnima na osnovu duboke samospoznaje, i kroz to ulazimo u osećanje svoje nedostojnosti i pokvarenosti, skrušavamo svoje srce, smiravamo urođenu gordost starog čoveka, pobuđujemo sebe na traženje blagodatne pomoći i na podvig protiv greha – takvo priznavanje grehovnosti ne samo da nas ne lišava nade u dostizanje svetosti, već nam i utire put kao njoj.
Međutim, ako nazivamo sebe grešnicima sa površnom mišlju, bez skrušenosti srca, bez odvraćanja od greha, do unedogled, sa lukavim podrazumevanjem da to moraju da priznaju i svi i drugi i da, sledstveno tome, nas i nije stid da to priznamo, i nije opasno da nakon priznanja ostanemo kakvi smo i bili pre priznanja – takvo priznanje grehovnosti nas naravno neće povesti ka svetosti. U tom slučaju, čak i govoreći istinu, da greh imamo, „sebe varamo, i istine nema u nama„, to jest u našem srcu i životu, iako i postoji zvuk istine u našim ustima. „Istinita je riječ i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam prvi ja“ (1 Tim. 1:15). Obmanjujemo sebe ako mislimo da se spasavamo ostajući grešnici. Hristos spasava grešnike time što im daje sredstvo da postanu sveti.
„Nekako ćemo se spasiti pokajanjem.“ Da, pokajanje pripada broju sredstava za spasenje, koje daje Hristos grešnicima, kada govori: „Pokajte se i vjerujte u Jevanđelje“ (Mk. 1:15). Međutim, ako mislimo da se nekako pokajemo, nekako spasimo, onda isuviše lako sudimo o delu visoke važnosti. Da li će sluga ugoditi gospodaru ako bude radio svoj posao nekako, a ne što je moguće bolje! Naravno da neće. Tim više neće ugoditi čovek Bogu ako samo nekako bude činio delo Božje, kakvo je delo našeg spasenja. Ako se i malo delo ne radi dobro i uspešno ako se vrši nekako, bez pažnje, nebrižljivo, koliko više to važi za veliko delo spasenja – delo svih naših sila i sposobnosti, glavno delo celog našeg života. Misao o tome da se spasemo pokajanjem jeste spasavajuća misao, ali šta treba pomisliti kada u reči Božijoj vidimo nesrećni primer čoveka koji „ne nađe pokajanje, iako ga je sa suzama tražio“ (Jevr. 12:17)? Očigledno je da i pokajanje ne dozvoljava da se pronađe tek tako, već zahteva da ga grešnik traži bez lenjosti, sa rasuđivanjem, iskrenošću, sa čvrstom namerom da se popravi, ne dopuštajući sebi da dođe u stanje grehovne okorelosti. Pritom, savršeni učitelj pokajanja, Jovan Krstitelj govori da istinsko pokajanje traži još nešto za sobom. „Rodite„, govori, „plod dostojan pokajanja“ (Mt. 3:8). Pokajanje čisti zemlju srca od trnja, obdelava, omekšava. Vera seje u nju nebesko seme. Rast ovog novog semena jeste držanje zapovesti i činjenje dobra. Njegov cvet je unutrašnje duhovno prosvećenje, a zreli, savršeni plod – svetost. Potrebno je da pšenica dostigne zrelost da bi se unela u žitnice. Potrebno je da čovek dostigne svetost da bi bio uveden u Carstvo Nebesko.
Čemu će nas, braćo, povesti sada predložena razmišljanja? Većoj revnosti i brizi za delo spasenja, koje zahteva ne samo pokajanje kao početak, već i svetost kao kraj tog dela? Ili možda još većem beznađu da možemo dostići spasenje posredstvom svetosti, koju vidimo toliko visoko nad sobom?
Hriste Bože, nado naša! Ne dopusti nam da iznemognemo u našem beznađu, već nas osnaži Tvojom nadom. Nekada su i apostoli Tvoji bili u beznađu, ali si je Ti uklonio svemogućom reči Tvojom. Daruj i nama da osetimo u veri silu one reči: „Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće.“ (Lk. 18:27)
Zaista braćo, ako bi trebalo da samo ljudskim, prirodnim silama dostignemo spasenje, pravedno bi bilo da se ne odazovemo, jer je iznad naših mogućnosti. Ali kada radi toga imamo blagodat Božiju koja nas predusreće, prosvećuje, ukrepljuje, pomaže i čuva, niko ne treba da gubi nadu da može dostići ono za šta nas je „Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista izabrao u Njemu prije postanja svijeta„. On nas je izabrao „da budemo sveti i neporočni pred Njim, u ljubavi“ (Ef. 1:3-4).
Zato budimo sebe iz lenjosti i nemara osećanjem duga i nadom na pomoć Božju za dobar uspeh, pobuđujmo sebe na revnost u delu našeg spasenja. Po savetu apostola Pavla: „očistimo sebe od svake nečistote tijela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božjemu“ (2 Kor. 7:1). I po savetu apostola Petra: „Zato opasavši bedra razuma svojega, budite trezveni, sasvim se nadajte blagodati koja će vam se donijeti otkrivenjem Isusa Hrista. Kao čeda poslušnosti ne povodite se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja, nego po Svetome koji vas je pozvao, budite i sami sveti u svemu življenju. Jer je napisano: Budite sveti, jer sam ja svet“ (1 Petr. 1: 13-16).
Ako u ovim rečima susrećete prilično visoke zahteve: tvoriti svetinju, biti svet, zajedno sa tim su i prilično jednostavna sredstva da se zadovolje ovi veliki zahtevi: odbaciti pohote, truditi se na očišćenju sebe od nečistota tela i duha. U meri u kojoj se čovek delatno i stvarno sa svoje strane podvizava u očišćenju sebe od nečistih dela, želja i strasti, nečistih misli, na njega, uz posredstvo Crkve i Njenih Tajni, silazi osvećenje Božje, kojeg da sve nas učini pričasnicima svedelatna blagodat Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda na dan prepodobnog Sergija, 23. septembra 1847. godine

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PAGEZ.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *