СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

 

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА
 

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ДРУШТВА
 
Ако европски континент остане ичим познат у историји ове планете, остаће вероватно тиме што је умео да измисли многобројне проблеме а није био у стању да ни један главни проблем реши у корист свеколиког рода људског. Ту спадају, на првом месту, такозвани социјални проблеми. Решавати их, постало је манија малтене свих Европљана. Али, допустите питање: ко их решава без огња и мача, без инквизиције и ломача? Европски човек стоји збуњен, пометен и помахнитао пред социјалним проблемима као и пред проблемом човека. Зашто? Зато што проблеми друштва, када се сведу на своје основне елеметне, нису друго до проблем личности, само помножен бројем свих индивидуа које сачињавају друштво. Човек, самим тим што је човек, члан је друштвене заједнице и у њу уноси своју психофизичку садржину и проблематику. Но, проблематика човека и човечанства у основи је једна иста. Проблеми истине и правде, живота и смрти, добра и зла, бесмртности и вечности, неба и земље, муче и човека и човечанство. Али, најпре човека као индивидуу, па онда човечанство као колектив. Логички се намеће закључак: ко реши проблем човека, решио је и проблем друштва, сваког друштва, од најмалобројнијег до најмногобројнијег: од породице до човечанства.
Због решавања и проблема човека и проблема друштва на хуманистички начин, у Европи се падало у две крајности: или је човек потцењиван, малтретиран, превиђан, негиран ради друштва, или друштво ради човека. А нама се хоће потпуна правда и за човека и за друштво, правда која би увек одржавала равнотежу између човекових божанских вредности и друштвених непролазних драгоцености. Нама се хоће друштво у коме ће се очувати божанска неприкосновеност и божанско величанство човечије личности; у коме човек неће бити потцењен, унакажен, опатуљен, механизован, роботизован ни на рачун класе, ни на рачун нације, ни на рачун државе, ни на рачун културе, ни на рачун цивилизације, ни на рачун науке, ни на рачун религије. Нама се хоће друштво у коме се личност и друштво допуњују, подржавају, расту једно кроз друго и усавршавају једно помоћу другог; друштво у коме је сваки духовно сједињен са свима и сви са сваким, у коме сваки живи кроза све, помоћу свих, али и сви живе кроза сваког и помоћу сваког. A то значи: нама се хоће друштво које собом претставља и јесте један организам, једно тело, а чланови тога друштва су органски делови међу собом: ти си око, он рука, ја нога, али ни један не може рећи другом: не требаш ми, могу без тебе. Да би радила, руци је потребно око да је води и нога да је носи; исто тако, да би видело, оку је потребна рука да га храни и нога да га носи; и опет, да би ходила, нози је потребно око да је води и рука да јој сарађује. Сви смо у организму друштва органски делићи, велики и мали, видљиви и невидљиви, али делићи који живе један са другим и помоћу другог: сваки сарађује свима и сви свакоме. Као у телу: да би расла једна длака на глави, њој сарађује цело тело, али је и длака својом посебном функцијом потребна телу, јер чува главу и мудри је спроводник зноја. Разгледајте тело човечије; у њему имамо најбољи пример друштва, друговања, сарадње, симбиозе, служења другоме, ближњему: сваки делић служи свима, и сви свакоме; малом прсту на руци служи тако фини орган – око, и још финији – мозак, али и прст служи и оку и мозгу. Што важнији орган у телу, то одговорнију службу врши, и слуга је свему што је мање од њега у телу. Срце је најважнији орган у телу али и највећи слуга тела: оно непрекидно служи и сваком молекилу посебно и целом телу укупно.
He чудите се томе, тако је сложено тело: оно што је веће у њему веће је зато, да би служило мањему од себе. Зар не видите: смерност је главна врлина која регулише све односе у људском телу: оно што је веће смирава се пред мањим служећи му; а оно што је највеће – највише се смирава! Тако и у нашем замишљеном, идеалном друштву: већи служи мањему, учен – неукоме, мудар – простоме, богат – сиромаху; највећи је тиме највећи што је добровољни слуга свима. Све по оном, и природном и божанском, закону Богочовеко- вом: “Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга” (Мат. 20, 26-27). Зашто, зашто? Зато што је то закон и за најсавршенијег човека, Богочовека Христа, који “није дошао да My служе, него да служи” (Матеј 20, 28). Заиста, зар има већег слуге роду људском од кротког Богочовека? “Ја сам међу вама као слуга” (Лука 22, 27), објављује Он својим следбеницима, као слуга који вас, служећи вам смерно, учи Божанској Истини, божанској Правди, божанској Љубави, божанској Доброти, божанској Сили, како бисте знали и могли савладати грех, зло и смрт, и постати божански добри, бесмртни и вечни. He само као оваплоћени човек, већ и као Бог Логос Он непрестано служи људима кроз сунце, кроз ваздух, кроз светлост, кроз сву природу, кроз сву васиону, служи им истрајно и смерно, само да би их научио том врховном космичком и врховном природном закону божанском: да веће служи мањему, и то с радошћу и благошћу. Зато су Његова Богочовечанска уста и изрекла о том закону ово: “Највећи између вас, нека вам буде слуга. Јер који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се” (Лука 22, 27). Уствари, свеколико Еванђеље Богочовеково, од почетка до краја, није друго до савршена илустрација и непобитно посведочење тог космичког божанског закона, или боље, свезакона.
Господо, не изгледа ли вам по овом еванђелском свезакону, да Богочовек решава идеално и реално у исто време и проблем човека и проблем човечанства, и проблем личности и проблем друштва? Јер су и човек и човечанство, и личност и друштво, не само од једног истог психофизичког материјала, него и један исти циљ, једна иста целисходност прожима све, струји кроз све што сачињава њихову суштину. Ако пак њихов циљ није исти, онда између њих зјапи непремостива провалија и њих растржу непомирљиве супротности. Само јединство циља омогућује идеално решење и проблема човека и проблема човечанства, и проблема личности и проблема друштва. Али, каквог циља? Сигурно не неког привременог, опортунистичког, конјуктурног, утилитарног, већ непролазног, бесмртног, судбинског циља који прати људско биће у свима световима у којима се оно креће. To је онај бесмртни циљ, који је Богочовек поставио, црпећи га из боголике суштине људске природе. У чему је тај циљ? Ево у чему: оваплотити Бога и сва божанска савршенства у човеку и човечанству, у личности и друштву.
Зар је то могуће? Могуће је са два непобитна разлога: први, што је човек боголико биће; други, што се Бог Логос оваплотио у човека и као Богочовек показао како је божански идеално савршен и човечански реално природан човек у коме се оваплотио Бог са свима својим божанским савршенствима. И још нешто: Богочовек је донео и раздаје људима божанске врлине и силе, те сваки човек може, ако хоће, до максимума оваплотити у себи Бога и божанска савршенства. Остварујући овај циљ, људи претварају себе у бесмртна бића и постају чланови бесмртног Богочовековог друштва: богочовечанства. Као што се из човека, логички и природно, извија и развија човечанство, тако се из Богочовека, опет логички и природно, извија и развија богочовечанство. У том Богочовековом друштву људи и живе и понашају се као бесмртна бића, и то по еванђелским законима који важе и у овом и у оном свету. A то, једино на овој планети, друштво правих бесмртника и правих богоносаца, и оних који се бар труде да то постану, није ништа друго до – Богочовечанско тело Његово – света Црква Његова…
Одахните, ми се већ налазимо у светилишту светосавске философије друштва. To је ново, богочовечанско друштво нимало налик на она која вам теориски или конкретно нуди хуманистичка социологија европског човека. У овом светосавском друштву све се своди на животворну личност Богочовека Христа. Она је највиша вредност и највиша драгоценост. Све остале вредности, и индивидуалне и социјалне, изводе се из ње као зраци из сунца. He треба се варати: светосавље је светосавље само Богочовеком, јер је хришћанство – хришћанство само Богочовеком; у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ Христос је себе сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву; стога је Црква – Црква само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је светосавско слива се у једну огромну, свеобимну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао и свевредност Цркве; или тачније: Црква и није друго до Богочовек Христос продужен у све векове. Богочовек је глава телу Цркве, једина глава. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота; расте растом Божјим у меру раста пуноће Богочовечанске, јер се све кроза Њ и за Њ сазда. Божанском силом својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером и подвизима све довести у меру раста висине Христове, све обогочовечити …
Ви осећате, ја говорим о светосавској Цркви. Шта је њена суштина? – Богочовек Христос. Отуда све што је светосавско има богочовечански карактер: и сазнање, и осећање, и воља, и мишљење, и живот и друштво. Бог је у свему на првом месту, човек на другом; Бог води, човек је вођен; Бог ради, човек сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни, замишљени Бог, већ Бог најнепосредније историске стварности, Бог који је постао човек, живео, у категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар, апсолутно праведан, апсолутно истинит. Он је и постао човек, остајући Богом, да би као Бог дао људској природи божанске силе, која би људе одводила најприснијем, богочовечанском јединству са Богом. И та божанска сила његова непрекидно ради у Богочовечанском телу његовом-Цркви, сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и није друго до чудесни богочовечански организам, у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све – осим греха. У Богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер, по светосавском схватању, бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку, постати сутелесник његов, органски део богочовечанског тела његовог; једном речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности.
Господо, ево основних принципа светосавске философије друштва: у свему и по свему Црква је на првом месту богочовечански организам, а затим богочовечанска организација. Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је Богочовеково – оваплотити у човеку и човечанству: оваплотити љубав Христову, правду Христову, доброту Христову, мудрост Христову, смерност Христову, уопште све врлине Христове. Јер се помоћу њих Христос усељује у човека и оваплоћује у њему. И такав човек живи Христом, мисли Христом, осећа Христом, ради Христом. Откуда му та снага? – Од самога Христа. По речи св. апостола Павла: “Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје” (Филип. 4,13). Човек светосавске вере, живећи у богочовечанском организму Цркве, живи увек у заједници “са свима светима” (Ефес. 3, 18), који га тајанствено помажу у остваривању еванђелских заповести. Отуда светосавски члан Цркве живо осећа: да је једне вере са Апостолима, Мученицима и Светитељима свих векова, да су они вечно живи, и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти богочовечански живот, једна иста богочовечанска истина. У Цркви је прошлост увек савремена, јер Богочовек Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек у своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином, истом светошћу, истим добром, истим животом, и сву прошлост увек чини садашњицом. Отуда, човек светосавске вере никад није сам већ увек у друштву свих светих чланова Цркве. И када мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у томе на тајанствен начин учествују сви Светитељи. Православни су тиме православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности, загревајући га и чувајући га молитвом и смерношћу. Они никада себе не проповедају, никада се не хвале човеком; никада не остају при голој човечности; никада не идолатризирају хуманизам. На свима путевима својим они исповедају и проповедају Богочовека, не човека. Њихово је руководно начело: богочовечански циљеви се остварују само богочовечанским средствима; еванђелским циљевима се стиже само еванђелским путевима. Богочовечанска идеологија хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ Исус је и Истина и Пут: не само Истина него и Пут, Пут којим се једино долази до Истине. Отступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се отступа и од богочовечанске идеологије, отступа се од Богочовека Христа.
 

 

3 Comments

  1. Oca Justina treba stalno čitati I iznova čitati, kao što se čita Sveto pismo.

  2. Ranko Milojkovic

    Rec, pojam “Svetosavlje” je vec dugo prisutan u nasim zivotima, bilo kroz kazivanje raznih poznatih i manje poznatih licnosti, bilo kroz literarna u druga dela prakticne-primenjene umetnosti, bilo kroz kazivanja crkvenih velikodostojnika. No, bez obzira na ukupnu prisutnost, bez obzira sto se svi trude da, na svoj nacin, govore o “Svetosavlju”, mozda pokusavajuci i da ga objasne, shvatio sam da mnogim ljudima “Svetosavlje”, kao religijski a zatim i kao prakticno-delatni, da i ne govorim kao filozofski pojam, nije bas jasan. Jasan je jedino u smislu, da mi Srbi tom, da se jednostavno izrazim, filozofsko-religioznom “pravcu” pripadamo i da mi “Svetosavlje” bastinimo. Sta je u sustini “Svetosavlje”, malo ko zna, pa i ja koji dosta citam, imam oko toga prilicno nedoumica. Zato bih vas zamolio, da u nekoliko recenica objasnite sustinu “Svetosavlja”, pojam, sadrzaj, znacaj, cilj, i to ne u smislo teolosko-filozofskoga vec, pre svega sustinskog i prakticnog ponasanja, na nacin da ga mogu razumeti prosecno obrazovani ljudi. Jer, cinjenica je, da sve ono sto nije jasno vecini, ne znaci mnogo, posebno ako je to namenjeno vecini. Tako je i sa “Svetoslavljem” koje, ako nije jasno vecini, onda se nalazi (za vecinu), u sferi “l’art pour lart”-izma i vecina ce ga prihvatati “reda radi”, to jest sbog “trenda” a ne i zbog razuma, osecanja ili stvarne potrebe. Molim vas za vase misljenje.

  3. Pomaže Bog dragi Oci,
    Hteo bih samo da postavim jedno pitanje u vezi večnog usavršavanja-oboženja i (ili) individualizacije. Naime, pošto je čovek biće koje se stalno kreće, nemoguća je pasivnost, ako se ne kreće ka Bogu i večnom dobru, kretaće se ka večnom zlu, znamo i iz priča Svetih Otaca naše crkve, raj počinje još ovde na zemlji, mene zanima sledeća stvar. Da li sve što radimo, nauke, poslovi i ostala zanimanja i profesije dobijaju sjaj u večnosti, naravno pored duhovnog? Ako postavimo Gospoda u centar svih aktivnosti, mi u stvari napredujemo ka dobru, a samim tim to se nastavlja i u večnosti? Jer po meni i mom misljenju sve bi bilo uzalud da nije tako, zamislite ovako, učim , trudim se, radim, a pored toga sve što radim volim, da to propadne nakon smrti? Čovek je biće koje je emotivno, duhovno, intelektualno i fizičko-
    Prof. Dr Vladeta Jerotić, i ako se radi na svakom polju, to znači da se teži ka usavršavanju-večnom, da večno napreduje u tim sferama? Izvinite na predugackog pitanju i nadam se da ste razumeli moje pitanje?
    Hvala Vam puno.
    Srdčan pozdrav!
    Marko Luković