СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА
 

ПРЕДГОВОР
 
Ево ретке књиге од ретког писца.
 
Јустин (Благоје) Поповић родио се од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894 год. у Врањи. Школован је у Богословији св. Саве у Београду, на универзитету у Оксфорду, најзад у Атини где је промовисан за доктора Теологије. Познавши рано сву сујету и брзу пролазност земнога живота, он се рано замонашио, као и један други Врањанац, његов старији савременик, Валеријан Бошњаковић, даровити песник. Као монах Јустин се предао сав богословској науци, због чега се није хтео примити епископског чина кад му је то нуђено. Службовао је више година као наставник богословије (Карловци, Призрен, Битољ) док најзад није дошао на своје право место – за професора Теологије на београдском универзитету. По завршеном II Светском рату био је приморан напустити и своју катедру и престоницу, и повући се у један мали манастир, Ћелије код Ваљева, где и сада као молитвеник и испосник продужује неуморно своју духовну и књижевну делатност.
Јустиново прво дело било је о Достојевском, писано у Оксфорду на енглеском, по том штампано и на српском. То је била права духовна и књижевна сензација. По оцени ближих познаваоца Достојевског ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија у опште о генијалном руском писцу. Са јеромонахом др. Иринејем Ђорђевићем, доцнијим епископом Далматинским, уређивао је кроз низ година “Хришћански живот”. Сарађивао је и на “Хришћанској Мисли”, једном у истини елитном религиозно философском часопису. Онда се јавила два велика тома његовог капиталног дела “Догматика православне Цркве”, која га је прочула у целом православном свету.
Но, по нашем мишљењу, ово најновије дело др, Јустина “Светосавље као философија живота” надмаша све остало што је овај велики духовник до сада написао, како националном свешћу и црквеношћу тако и монолитском оријенталском једноставношћу са бујичном речитошћу, и – што је најважније, бескомпромисним хришћанским убе-ђењем И младићским жаром, што просто магнетише.
Јустин је непоштедан у критици Европе, јер “нема сумње, каже он, сва је Европа минирана вулканским противречностима, које ако се не отклоне могу ускоро експлодирати завршним уништењем европске културе”. Но после подробног и оштрог анализирања европских кумира и измишљених сурогата хришћанства (хуманизам, позитивизам, еволуционизам и др.) наш автор у ствари не предвиђа уништење европске културе него плаче сухим плачем над њеним гробом. Шта онда преостаје? Светосавље – за Србе, и не само за Србе.
Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином. Овај термин “Светосавље” потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу ксд Срба. Но у овој Јустиновој књизи Светосавље се први пут претставља у системи као једна потпуна и заокругљена философија живота. “Свети Сава је најмудрији и највећи српски философ”.
Значајно је и то, што су ова предавања управљена била српској школованој омладини, матурантима и студентима, и још што су држана у време немачке окупације и незапамћеног мучења српског народа од стране пет спољашњих непријатеља и два унутрашња. Као што је Готлиб Фихте, у време страдања (иако лаког) и понижења немачког народа под Наполеоном, својим знаменитим “Говорима немачком народу” правдао и храбрио свој народ, тако је и др. Јустин овим својим говорима јединим и јединственим за све време трајања Другог Светског рата – уздизао дух и национални понос српске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целоме свету. Ови говори српског духовника, пуни срдачне свежине, интелектуалне снаге и изузетне смелости, биће увек добродошли српској ученој омладини, и неће никад застарети. Они ће бити духовна храна и будућим генерацијама, путоказ и заштита од сваке забуне и негативности; као кишобран и као сунцобран, штитећи душу народну од страха и очајања у време тешких бура и од злоупотребе слободе у време мирнодобског сунчања.
Народ српски још увек живи у трзајима муке и бола, али – живи и живеће и надживеће. Нека би му ова ретка књига од реткога писца била од помоћи да живи пунијим, светлијим и снажнијим животом.
Америка, 1953 г.
Еп. Николај