НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТООТАЧКО ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА 16:18

СВЕТООТАЧКО ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА 16:18

<p claЂАКОН АНТОНИЈЕ ОДАЈСКИ
СВЕТООТАЧКО ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА 16:18
 
Питање папиног првенства је централно у историји Римске цркве и већ хиљаду година ствара препреке активном дијалогу између Источне и Западне Цркве. Римокатоличка страна се приликом разматрања овог питања позива на Спаситељеве речи на којима се, тобож, заснива теорија папизма. Аутор чланка, ђакон Антоније Одајски (Кани, Руска Загранична Црква) прибегава мишљењу Светих Отаца који дају недвосмислен одговор на питање: да ли Јеванђеље потврђује примат римског епископа?
 
* * * * *
 
„А и ја теби кажем да си ти Петар,
и на томе камену сазидаћу Цркву своју,
и врата пакла неће је надвладати“

 

Мт. 16:18

 
Овде, на пост-хришћанском Западу[1], разговор са римокатолицима често прелази на питање римског папе и улоге апостола Петра у Цркви, при чему римокатолици, за потврду теорије папизма, рефлексно цитирају стих Мт. 16:18. Међутим, велико је питање да ли Јеванђеље говори о посебном месту и улози апостола Петра међу осталим апостолима, као о темељу папизма. Ипак, то питање налази у светоотачког егзегетској традицији јасан одговор.
Еванђелски стих Мт. 16:18 је један од најважнијих за изражавање непоколебивости Цркве и њене несавладивости за силе зла, и показује Њен чврсти, непоколебиви темељ. Правилно схватање овог еванђелског стиха је посебно важно данас када је неопходно неодложно православно сведочење на хришћанском Западу, који тешко страда од посветовњачења вере и заборава еванђелских вредности.
Међутим, одређено тумачење речи Исуса Христа у овом еванђелском одломку ствара добру основу за формирање посебног вероучитељног мишљења – теорије папизма – које представља озбиљну препреку за јединство хришћана.[2]
Циљ овог рада је разјашњење светоотачког схватања Еванђеља од Матеја 16:18 и разматрање његових конфесионалних тумачења, извора и последица.
Основна разлика у читању еванђелског текста, која потпомаже конфесионалну раздвојеност и издвајања хришћанских заједница од саборног јединства Цркве, потиче од различитог схватања темеља, тог непоколебивог „камена“ на коме се она зида, и улоге апостола Петра, Симона-Камена, међу апостолима и у Цркви каоо целини. Ако размотримо околности у којима се Исус Христос обратио апостолу Петру са указаним речима и назвао га Петром (грч. Petroz – мушког рода) видећемо да је повод за њих било чврсто исповедање божанствености Исуса Христа од стране апостола Петра (Мт. 16:13-16)[3]. Истински темељ, камен вере на коме (грч. petra „камен“ – женског рода) Христос зида Цркву Своју (на јасну разлику Симона-Petroz у Еванђељу и камена-petra у парономазији Мт. 16:18, на коме Христос темељи Своју Цркву указивао је још блажени Августин који је писао на латинском). Без обзира на то, римокатолицизам користи својеврсно тумачење Мт. 16:18 за образлагање изузетне (некада апсолутне) власти римских папа, приписујући апостолу Петру јединствену, суштинску улогу у Цркви и његову искључиву власт и пуномоћја, које је он на неки начин предао римским папама.
Например, папа Стефан још у време гоњења за време цара Декија себе назива „епископом епископа“ , изражавајући посебно мишљење које се већ појавило у Риму (притом он покушава да масовно одлучи своју сабраћу-епископе, због чега се на крају сусреће са отпором са њихове стране: „Када мислиш да сви могу да буду одлучени од тебе, ти си одлучио себе самога од свих„). Папа Инокентије у петом веку објављује да се „ништа не сме решавати без односа са римском катедром, и да се, посебно у делима вере, сви епископи морају обраћати апостолу Петру“, тј. римском епископу. Папа Агатон у седмом веку изјављује да римски епископ никада није грешио и није могао погрешити.[4] Међутим, колико су такве идеје рађајућег се папизма имале свој темељ у Светом Писму? Да ли су такве папске ставове делили Свети Оци „неподељене“ Цркве у тумачењу Мт. 16:18?
Евсевије Кесаријски (+340), отац црквене историје, помињући тај еванђелски одломак у својим коментарима на Псалме, сматра Самог Христа темељем Цркве (H petra de hn o Cristoz)[5], следећи познатим текстовима апостолских посланица (1 Кор. 10:14 и 1 Кор. 3:11). Затим, такође сагласно апостолу Павлу (Еф. 2:20) након Спаситеља, темељем Цркве може се сматрати проповед пророка и апостола (eita met? auton qemelioi thz Ekklhsiaz projhtikoi kai apostolikoi logoi), имајући „Самог Исуса Христа крајеугаоним каменом). Посебна вредност ове тврдње је у томе што при свом вероучитељном одступању и одређеној догматској непоузданости Евсевија Кесаријског које је показао на Првом Васељенском Сабору, он недвосмислено пише о Исусу Христу и о вери у Његово Божанство као о темељу Цркве, изражавајући вероватно самим тим општеприхваћено мишљење ране Цркве.
Преподобни Иларије Пиктавијски (+367), који се назива „Атанасијем Запада“, захваљујући својој активној заштити Православља од аријанства у Галији, сматра каменом на коме је сазидана Црква (super hanc igitur confessionis petram Ecclesiae aedificatio est)[6] чврсто исповедање из уста блаженог Симона Вар-Јоне. Непомериви темељ (immobile fundamentum) јесте исповедни камен блажене Петрове вере (una haec felix fidei petra Petri ore confessa).[7]
Свети Григорије Ниски, један од три велика „Кападокијца“ не шири топлоту своје похвале на Симона јер је он био само рибар, већ на ту чврсту веру (alla proz thn ekeinou pistin thn sterean) која је темељ целе Цркве.[8]
Свети Амвросије Медиолански (+397) један од великих латинских учитеља Цркве, који је у хришћанство обратио блаженог Августина и који је утицао на цара Теодосија Великог, сматра веру темељем Цркве (Fides ergo est Ecclesi? fundamentum). Јер није за тело Петрово, већ је за веру речено да је ни врата пакла неће надвладати (non enim de carne Petri, sed de fide dictum est, quia port? mortis ei non pr?valebunt).[9] Даље Свети назива Христа Каменом, следујући мисли апостола Павла у посланици Коринћанима (1 Кор. 10:4) и призива сваког хришћанина да чини напор и постане камен. Хришћанин не треба да тражи камен споља, већ унутар себе. Његов камен су сопствена дела и помисли, на том камену је сазидан његов дом. Његов камен је његова вера, а вера је темељ Цркве.[10] Такво алегоријско тумачење аскетског усмерења такође не пружа могућност да се помиње апостол Петар као темељ Цркве. Познату изреку светог Амвросија „где је Петар, тамо је и Црква“ (Ubi Petrus, ibi Ecclesia)[11] треба разумети управо са светоотачких еклисиолошких позиција, на основу којих се епископство оваплоћује у сваком епископу у пуноћи, где сваки епископ у целини поседује Петров дар зидања Цркве. То ћемо подробније размотрити ниже.
Свети Епифаније Кипарски (+403), делатни изобличитељ јереси, унеколико зближава апостола Петра и његову веру. Са једне стране, апостол Петар је први међу апостолима (ton prwton twn apostolwn), чврстим каменом (thn petran thn sterean) на коме је основана Црква Божија (ef’ hn h Ekklhsia tou Qeou wkodomhtai).[12] Међутим, са друге стране „свети Петар, на челу апостола (korujaiotatoz twn apostolwn), постао је за нас заиста чврст камен (sterea petra) који утврђује веру Господа, камен на коме је у целини сазидана Црква“.[13] Даље свети Епифаније цитира Мт. 16:18 и објашњава речи Господње након Петровог исповедања: „На том камену непоколебиве вере сазидаћу Цркву Своју“ (Epi th petra tauth thz asjalhz pistewz oikodomhsw mou thn Ekklhsian)[14]. Највећи израз апостолског предања свети Епифаније види у Символу вере (не у личности апостола Петра), који су објавили оци Никејског Сабора: „Та вера, предана од Светих апостола и (утврђена) у Цркви, у светом граду (en Ekklhsia th agia polei) једнодушно од свих светих епископа, којих је тада било на броју више од три стотине и десет.“[15]
Свети Јован Златоусти (+407), творац Литургије коју без промене служе у православним храмовима увек и свуда, сматра каменом на коме је сазидана Црква исповедање (th pistei thz omologiaz) Божанства Исуса Христа од стране апостола Петра. Када Га је апостол Петар исповедао Христом, Сином Божијим, тада је и Христос њега називао сином Јониним, да би показао да је једне природе са оним који га ј е родио. Затим Исус Христос додаје да се Црква зида на том исповедању вере (epi thz omologiaz) у Његово Божанство.[16] Коришћење алегоријског тумачења овог еванђелског текста од стране светог ради изражавања фундаменталног богословског става о једносушности Оца и Сина не оставља могућност за неко „директно“ тумачење – представе апостола Петра као искључивог темеља Цркве и папиних претензија заједно са тиме.
Блажени Јероним Стридонски (+419), преводилац Светог Писма на латински, творац Вулгате, сматра каменом оснивање Цркве (Super hanc petram Dominus fundavit Ecclesiam). Апостол Петар је добио своје име од тог камена (ab hac petra apostolus Petrus sortitus est nomen). Једини темељ који је поставио апостолски архитекта (1 Кор. 3) јесте Сам Господ наш Исус Христос (Fundamentum quod Apostolus architectus posuit, ICor.III, unus/unum est Dominus noster Jesus Christus), и на том непоколебивом и чврстом темељу Христос је саградио Цркву (Super hoc fundamentum stabile et firmum … aedificatur Christi Ecclesia) <http://www.bogoslov.ru/text/1251083.html>.[17] Однос поштовања блаженог Јеронима према папи Дамасу нема веоручитељни карактер, јер он ништа не пише о неком једином (јединственом) духовном центру у Риму.
Блажени Августин (+430), утемељитељ западно-хришћанског богословља, који је надахнуо картагенске саборе против римске централизације,[18] тврди да је Црква заснована на камену од кога је апостол Петар добио име (fundata est super petram, unde Petrus nomen accepit), као што реч „хришћанин“ потиче од речи „Христос“ (christianus a Chisto vocatur). Тај камен је Сам Христос, Црква је основана у Христу (Petra enim erat Christus, I Cor. X,4; …fundatur in Christo, I Cor. III,11)[19]. „И сви исто пиће духовно пише; јер пијаху од духовне стијене која их је слиједила, а стијена бјеше Христос“ (1 Кор. 10:4) – „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (1 Кор. 3:11). У другим текстовима блажени Августин сматра каменом Петрово исповедање вере и каже да је Христос основао Цркву не на човеку, већ на том исповедању вере.[20] Апостол Петар је оличавао Цркву када је исповедао Божанство Исуса Христа, иако је, сагласно блаженом Августину, кључеве од Царства Небеског добио не homo unus, sed unitas ecclesiae (не „један човек, већ јединство Цркве“).[21] Како сматра проф. Болотов, у апостолу Петру Августин не види ни главу, ни начелника Цркве, иако је у њему највиша усредсређеност преимућстава Цркве. О прејемству високог положаја апостола Петра Августин не размишља.[22]
Свети Акакије Мелитински (+око 438) након свог опширног исповедања црквене вере на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу закључује да је на тој нашој вери чврсто сазидана Црква (auth hmwn h pistiz? epi toutw tw qemeliw wkodomhqh h Ekklhsia).[23] То што овај свети није прецизно навео тог очигледног позивања на еванђелски догађај може се објаснити тиме да је чврста, непоколебива апостолска вера била свеопште прихваћена као темељ Цркве.
Свети Кирил Александријски (+444), познати египатски егзегета и полемиста, заштитник Православља од несторијанства, цитирајући тај еванђелски текст, сматра каменом непоколебиву веру ученика (petran, oimai, legwn to akradantoneiz pistin tou maqhtou),[24] чије само име означава ништа друго до његову непоколебиву и чврсту веру на којој је утврђена Христова Црква (thn akataseiston kai edraiotathn tou maqhtou pistin).[25]
Епископ Павле Емески (+444) који је учествовао у помирењу Александријске и Антиохијске катедре након Трећег Васељенског Сабора, наводи исповедања корифеја апостола из уста ученика (o korujioz twn apostolwn… to stoma twn maqhtwn)[26] апостола Петра: „Ти си Христос, Син Бога живога“. На тој вери, на том камену (epi tauth th pistei… epi tauthz thz petraz)[27] основана је Црква Божија. При свим својим дипломатским способностима, епископ Павле је формирао недвосмислене вероучитељне дефиниције, што је изражено у његовим проповедима у присуству светог Кирила Александријског.
Блажени Теодорит Кирски (+457), најснажнији представник Антиохијске школе богословља, призива да се чују речи великог Петра, речи исповедања Божанства Исуса Христа, као и потврду тих Петрових речи од стране Христа, речима о зидању Цркве на том камену. Зато најмудрији апостол Павле, најдивнији градитељ Цркве, не поставља другог темеља „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (1 Кор. 3:11). Овај божанствени писац и блажени Теодорит сматрају Христа темељем Цркве (види Epistola 146, ad Joannem ?conomum).[28]
Сагласно Василију Селевкијском (+458), Христос назива исповедање вере Каменом (authn thn omologian Petran kalesaz o Cristoz) и назива човека који је исповедио Петром (Каменом), усвајајући то име као најприкладније ономе који је први исповедио веру (Petron onomazei ton prwtwz tauthn omologhsanta ? gnwrisma thz omologiaz thn proshgorian dwroumenoz). То је истински камен побожности, основа спасења, стена вере, темељ истине: „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (Auth gar alhqwz thz eusebeiaz h petra, auth thz swthriaz h krhpiz, touto thz pistewz to teicoz, outoz o thz alhqeiaz qemelioz ? Qemelion gar allon oudeiz dunatai qeinai para ton keimenon, oz estin Ihsouz Cristoz).[29]
Свети Лав Велики (+461), чувени римски папа, који је изазивао усхићеност савременика снагом свог карактера, моралном чистотом и преданошћу Цркви, употребљава у проповедима реч „камен“ са очигледном алузијом на размотрени јеванђелски текст. Међутим, већ са другачијим смислом и под утицајем идеја римског патриотизма, који тражи нове основе за очување romanitas и потврде величине Рима након губитка његовог значаја као престонице царства. Према протојереју Јовану Мајендорфу, светом Лаву је било природно веровати да у дeлу управљања јединством хришћана Римско царство има промислитељну мисију.[30] Зато чак и при распаду царства, преносу престонице у Цариград, налетима варвара, центар вечног јединства хришћана требало је да непоколебиво пребива као „камен“, оваплоћен у светском пастирству „наследника“ светог Петра у Риму: „Кроз свету катедру блаженог Петра, ти (Рим) с поклоњењем Богу достигао ширу власт, неголи посредством земаљске власти“ (per sacram beati Petri sedem caput orbis effecta, latius pr?sideres religione divina quam dominatione terrena).[31] И искушења која су дошла на вечни град током историје само су помагала да се открије Божанска замисао – да се Рим призна за непоколебиву катедру намесника светог Петра: „Пребива оно што је заповедила сама Истина. Зато и блажени Петар, чувајући силу камена коју је добио, не оставља поверено му управљање Црквом“ (Manet ergo dispositio veritatis, et beatus Petrus in accepta fortitudine petr? perseverans, suscepta Ecclesi? gubernacula non reliquit).[32] Таква суштинска разлика у схватању и практичном коришћењу размотреног еванђелског текста, нарочито термина „камен“ била је необична и несагласна са општим предањем светоотачког тумачења. У вези са тим, тумачење светог Лава Великог може да се разматра као његово лично богословско мишљење. Наравно, католици са радошћу откривају у светоотачком наслеђу однос поштовања према апостолу Петру. Например, драг им је појам „Петрова катедра„, који је увео велики латински богослов, свети Кипријан Картагински (+258), чија су главна дела посвећена осмишљавању питања јединства Цркве, раскола и одступништва. Међутим, и у његовим радовима папизам не налази основу, јер се за светог Кипријана јединство епископата које представља апостол Петар такође оваплоћује у сваком његовом делу, то јест, сваки епископ га задобија у пуноћи (Episcopatus unus est, cujus a singulis in solidum pars tenetur).[33] Ово не дозвољава јављање некаквог допунског над-нивоа епископства у виду „епископа (свих) епископа“ на римској катедри. Зато, ако је са историјске тачке гледишта римска апостолска катедра била једна од Патрових катедри, јер је апостол Петар раније водио Антиохијску Цркву, са еклсисиолошке тачке гледишта, настављајући мисао светог Кипријана, свака епископска катедра је Петрова катедра. Сличне еклисиолошке погледе, прихваћене у раној Цркви, изражава и преподобни Максим Исповедник (+662), један од највећих византијских богослова и философа, који је дуго живео у Риму. „Богословско-полемичко дело XX“ преподобни Максим завршава похвалом кипарском архиепископу Аркадију, који „стоји на челу, сагласно јерархијском поретку, наше неукаљане и православне вере“ (tw ierarcinwz prokaqhmenw thz amwmhtou hmwn kai orqodoxou pistewz),[34] и коме устремљују погледе „као управитељу (извору) нашег спасења након Оног, Ко је то по природи и Први (Христос)„, (proz auton wz archgon thz swthriaz hmwn, meta ton jusei kai prwton, aposkopountez).[35] Како пише Жан Клод Ларше,[36] у контексту онога што је касније постало место римског папе на хришћанском Западу, било би незамисливо да је таква похвала могла бити упућена било коме другом сем папи. Међутим, та похвала је упућена не папи Хонорију, коме тек што је преподобни Максим посветио подуже расуђивање, већ епископ који није био чак ни предстојатељ Патријаршије. Даље, позивајући монахе Киљарија у Сардинији да дођу у Рим и упозоре Римску Цркву на искушења због новог притиска монотелитске јереси, преподобни Максим моли да се брзо савладају ти немири „заједно са мужевима древног Рима, побожним и чврстим као камен“ (ad senioris Romae pios et firmos, ut petram, viros).[37] Овде аутор посланице нема у виду само папу и не предаје искључива права ни његовој личности, ни његовој делатности, већ сматра да Цркву такође представљају цео клир и народ. Догађаји који су ускоро уследили, показали су да је, пред лицем папе који се колебао, народ Божији утврђенији у својој вери од њега. Значај који се придаје народу Божијем у делу догматике, карактерише древну Цркви и постоји до данашњег дана у Православној Цркви. Такође, израз „побожни и тврди као камен“ који садржи очигледни наговештај на Мт. 16:18, показује да се реч „камен“ не односи само на личност апостола Петра, ни тим више на то што се римски папа сматра његовом наследником, већ означава све који исповедају православну веру. Посебно је значајно мишљење папе Григорија Великог (+604) који није сумњао у духовно првенство своје Цркве у том раздобљу и који је бранио ауторитет римске катедре, али који није имао схватање о чврстој црквеној јерархији на челу са римским епископом. Смирени папа је више пута одбијао високо обраћање „васељенског[38] папе“ (superb? appellationis verbum universalem, me papam dicentes)[39] које му је упућивао Александријски патријарх и инсистирао: „Молим Вас да, општећи са мном, не прибегавате сличним речима, јер знам ко сам ја, а ко сте Ви. По рангу сте ми брат, а што се тиче моралног ауторитета – отац.“ (Loco enim mihi fratres estis, moribus patres).[40] Папа Григорије никако није мислио ватикански о високом папском достојанству. У посланици цару Маврикију свети Григорије га убеђује у опасност коришћења такве „глупе и горде речи“ (stulto ас superbo vocabulo).[41] Ако у Цркви неко себе украшава сличном титулом, самим тим заузмимајући врховни положај и правећи се судијом над свима, као последица ће бити да ће цела Црква пасти, а треба да падне само онај ко себе назива „васељенским“. Како по том поводу пише римокатолички богослов Јоханес Модесто: „тај, са екуменистичке тачке гледишта, поражавајући закључак папе Григорија Великог у интересантном светлу осветљава каснији развој у смеру ка догматима о непогрешивости и јурисдикционом примату папе.“[42] Коментар на речи уваженог доктора богословских наука су излишни. Сам папа Григорије завршава писмо недвосмисленом тврдњом: „Са увереношћу говорим да свако ко себе назива васељенским првосвештеником, или жели да се тако назива, у гордости је претекао антихриста“. (Ego autem fidenter dico quia quisquis se universalem sacerdotem, vel vocari desiderat, in elatione sua Antichristum pr?currit…)[43]
Завршимо разматрање светоотачких тумачења из неподељеног црквеног предања првих хиљаду година радовима последњег од највећих отаца, преподобног Јована Дамаскина (око +780). Преподобни Јован, који је систематизовао грчку патристику, пише о пламеној ревности и поучавању апостола Петра при исповедању Христа, Сина Бога Живога, од стране Светог Духа. Управо то богословље (qeologia) и јесте чврста и непоколебива вера, на којој је, као на камену, утврђена Црква (auth h pistiz h aklinhz kai aklonhtoz, ej hn wz h Ekklhsia esthriktai).[44] Боравак преподобног у калифату априори га је ослобађао од утицаја било каквих сумњивих новачења и нетрадиционалних учења, што чини његово мишљење важним.
 
Дакле, сумирајући тумачења Мт. 16:18 може се закључити следеће:
 
1. Апостол Петар (Petroz) и камен (petra) на коме је Христос основао Цркву Своју јесу два различита појма.
2. Темељ Цркве (petra) по сагласном мишљењу (не-римских) Отаца, јесте Сам Христос и/или вера у Његово Божанство, коју је први пут јасно и чврсто исповедио апостол Петар, што је и послужило као повод Господу да изговори разматране еванђелске речи.
3. У Светом Писму и његовом сагласном тумачењу Отаца Цркве првих хиљаду година нема основа за теорију папства.[45] Зато би римокатолици требало да се одрекну од њега ради достизања заповеђеног јединства хришћана, које је, сагласно са Еванђељем, најреалнија мисионарска сила (Јн. 17:21).[46] То је посебно актуелно данас при катастрофалној дехристијанизацији Европе.
Радосно је што у савременом римокатолицизму, између осталог, као и раније, постоји схватање тог еванђелског текста и улоге апостола Петра у Цркви које је ближе Светим Оцима, а изразио га је недавно упокојени папа Јованом Павле II: „Црква је изграђена на вери и верности апостола Петра“.[47] То враћа наду да се инославни хришћани и неправославне заједнице могу вратити исповедању изворне апостолске вере.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 јула 2010. „Радио Ватикан“ је објавио вест о формирању Одељења за помоћ новој евангелизацији за оживљење хришћанства (римокатолицизма) у земљама „где се већ чуло прво објављивање вере“ и где се ипак примећује „појачана секуларизација друштва и где је помрачено осећања Бога“.
  2. Архимандрит Владимир (Гетте). Папство как причина разделения церквей, или Рим в своих сношениях с Восточной Церковью. – M., ФондИВ, 2007. Оригинал – La papaute schismatique, ou Rome dans ses rapports avec l`Eglise orientale, Paris, 1863
  3. А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога.
  4. Протоиерей Митрофан Зноско-Боровский. Православие, римо-католичество, протестантизм и сектанство, глава „Притязания римских епископов на главенство в Церкви. Причины, вызвавшие возвышение римской кафедры“.
  5. Комментарии на псалмы, PG 23, col.173,176
  6. О Троице, книга VI, 36-37, PL 10, col.186.
  7. О Троице, книга II, 23, PL 10, col.66.
  8. Панегирика св.Стефану, PG 46, col.733.
  9. О таинстве воплощения Господа, V:34, PL 16, col.827
  10. Комментарии на Евангелие от Луки, гл.6; PL 15, col.1694.
  11. Комментарии на псалмы, 40:30, PL 14, col.1082A.
  12. Анкорат, PG 43, col.33.
  13. Панарий, PG 41, col.1029
  14. Тамо.
  15. Анкорат; PG 43, col.233.
  16. PG 54, col.534, PG 61, col.611.
  17. Комментарий на Матфея, 7:26, PL 26, col.50.
  18. Болотов В.В. Собрание церковно-исторических трудов. Т.4: Лекции по истории древней церкви – М.: Мартис, 2002, стр.286.
  19. Tractatus 124, PL 35, col.1975.
  20. John Rotelle. Works of St Augustine, Sermons, Vol. 6, Sermon 229P.1 – New Rochelle: New City Press, 1993, p.327.
  21. Болотов В.В. Собрание церковно-исторических трудов. Т.4: Лекции по истории древней церкви – М.: Мартис, 2002, стр.285.
  22. Тамо, стр.285-286.
  23. PG 77, col.1472.
  24. Комментарий на Исайю IV,2, PG 70, col.940.
  25. Диалог на Троицу, кн.IV, PG 75, col.866.
  26. Проповедь на Рождество, PG 77, col.1437A.
  27. Тамо, col.1436D
  28. У Мињеовој патрологији нема самог писма бл.Теодорита, већ само његов опис (PG 84, col.305). Види http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf203.iv.x.cxlvii.html
  29. Oratio XXV:4, PG 85, col.297.
  30. Протопресвитер Иоанн Мейендорф. История Церкви и восточно-христианская мистика – М.: Институт ДИ-ДИК, Православный Свято-Тихоновский Богословский институт, 2003.
  31. Проповедь 82.I, PL 54, сol.423A.
  32. Проповедь 3.III, PL 54, col.146B.
  33. Liber de unitate ecclesiae, I,5, PL 4, col.501.
  34. Opuscula theologica et polemica, PG 91, col.245С.
  35. Тамо.
  36. Ларше Ж.-К. Преподобный Максим исповедник – посредник между Востоком и Западом. – М.: Изд.Сретенского монастыря, 2004, стр.171.
  37. PG 90, col.136B.
  38. Сагласно А.В.Карташеву („Вселенские Соборы“. Глава: „V-й Вселенский собор“), на латинском западу титулу „васељенски патријарх“ (икуменски патријарх) доживљавали су другачије него на грчком истоку. Византинци су га спајали управо са патријархом икумене, Царства, Византије, док су Латини то доживљавали као „патријарх Васељене“, против чега су и протестовали. Тим јаче звуче противљења папе Григорија.
  39. PL 77, col.933.
  40. Тамо.
  41. PL 77, col.891B.
  42. Йоханнес Модесто, „Примат и экумена. Конкретные предложения, призванные очертить надлежащее положение Папы внутри надконфессиональной Вселенской Церкви“.
  43. PL 77, col.891D.
  44. PG 96, col.556.
  45. Религиозно-политичке претпоставке папизма треба да се траже у древном незнабожачком наслеђу Рима, а управо – култу божанских царева. Образлагање и разматрање ове идеје излази из оквира овог рада.
  46. „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао.“ Истинско јединство хришћана сведочи свету, захваћеном тоталном поделом, ентропијским гашењем и смрћу, о савршеној другој реалности Цркве, непотчињеној законима палог света, „где се побеђује природе чин“.
  47. „The Church of Christ is built on Peter’s faith and fidelity“, www.CatholicCulture.org

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
БОГОСЛОВ.РУ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *