NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Oboženje Adama
 
I na kraju, naše mišljenje o razlozima zbog kojih se Sin Božiji ne bi ovaplotio da praroditelji nisu sagrešili. Smatramo, na osnovu navedenog, da bi se cilj zbog koga su čovek i svet stvoreni – oboženje – mogao ispuniti u Adamu, da nije bilo pada. Sveto Pismo kaže: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti (1. Moj. 31)“. Nije rekao „i gle, savršeno beše“. Ne, rekao je „i gle, dobro beše veoma“. Toliko je savršeni Tvorac dobro stvorio čoveka da je on na način koji mu je zapoveđeno da postigne savršenost, to mogao da, Božijom blagodaću, ostvari. Trebalo je da dugotrajnom – ne znamo koliko dugom – poslušnošću svoju pokretnu volju „veže“ za Boga, da bi je On, konačno, kada On utvrdi da je došlo vreme, učinio nepokretnom. Nije, naravno, slučajno što se ta zapovest odnosila na nejedenje sa drveta poznavanja dobra i zla: Adam je trebalo da sa Bogom opšti čitavim svojim bićem, a ne rasuđivanjem, razmišljanjem, koje je otpočelo upravo posle okušanja zabranjenog voća – otvorile su mu se telesne oči, tj. počeo je da radi um, i on je „saznao“ da je nag. Bog je dao slobodnu volju slovesnim bićima da mu ne bi prigovarali da nisu pitani o svom postojanju; slobodnom voljom anđeli i ljudi mogli su da se opredele da li žele ili ne život sa i po Bogu. I posle dugog poučavanja u poslušnosti, koja je posledica i plod vere, poverenja i ljubavi, Bog bi Adama obožio – učinio bi ga bogom po blagodati, i od tog časa njegova volja bi bila nepokretna i on bi zadobio „večno dobro biće“, i više ne bi mogao da sagreši niti da umre. „Prema tome, prvosazdano blaženstvo nije bilo oboženo stanje, već izvesno njegovo predraspoloženje, tj. savršenstvo tvorevine koja je ustrojena i usmerena ka svom cilju“.[1] Sa, da tako kažemo, umrtvljenjem njegove slobodne volje, bila bi umrtvljena mogućnost greha a sa njim i mogućnost smrti, koja je u njemu obitavala. Drugim rečima, njegova priroda bi bila lišena mogućnosti smrti, bila bi obesmrćena. Tvrdnja da u Adamu čovek nije mogao da dostigne oboženje jeste prigovor Tvorcu da njegova tvorevina nije „dobro“ stvorena, da, pored blagodati Božije, potrebuje još nešto da bi ostvarila cilj, naznačen pri stvaranju. Razumljivo je da čovek, kao što je posle pada anđela i čoveka potvrđeno, nema u sebi moći da sam ostvari oboženje; u tom slučaju on bi bio bog ne po blagodati, već po prirodi, što znači da ne bi bio stvoren, već večno sapostojeći Bogu – dakle sušti Bog.
V. Loski piše: „Po učenju Svetog Maksima prvi čovek je bio prizvan da u sebi sjedini celokupnost stvorenog postojanja: trebalo je da istovremeno dostigne savršeno sjedinjenje sa Bogom i da stanje oboženja saopšti svoj tvorevini… Najzad, nemajući izvan sebe ništa osim Boga, čovek je trebalo da mu se u porivu ljubavi u potpunosti preda i uruči čitavu vaseljenu koja je objedinjena u njegovom ljudskom biću. Tada bi i sam Bog sa svoje strane sebe dao čoveku, koji bi po daru, tj. po blagodati imao sve ono što Bog ima po prirodi. Na taj način bi se ostvarilo oboženje čoveka i čitavog tvarnog sveta. Adam, međutim, nije ispunio misiju koja je data čoveku, usled čega je možemo podrazumevati u delu Hrista – Novog Adama“[2]. Znači, Adam je mogao da postigne, Božijom pomoću, sopstveno i oboženje čitave tvorevine; mogao je, ali nije.
Kako je trebalo i moglo da se izvrši oboženje čoveka? Na isti način na koji je izvršeno oboženje čovekove prirode u Ipostasi Gospoda Isusa Hrista. Njegova Ipostas je to mogla da izvrši svojom božanskom prirodom ili energijom svoje božanske prirode. Da je oboženje ljudske prirode u Hristu izvršeno Njegovom božanskom prirodom onda bi se ljudska priroda utopila, nestala, u božanskom, i onda bi monofiziti bili u pravu. Oboženje Hristove ljudske prirode su izvršile božanske nestvorene energije, koje zrači zajednička suština Svete Trojice, a ipostasne obitavaju u Njima, i prenose se na tvorevinu, koja ih takođe prima ipostasno. O oboženju Hristove ljudske prirode Sv. Jovan Damaskin kaže: „Jer Logos, budući da je postao telo, nije odstranio sebe od stanja vlastitog božanstva, niti od bogodoličnih veličanstava koja je posedovao; niti je, opet, telo, oboživši se, izmenilo vlastitu prirodu ili njena prirodna svojstva. Jer i nakon sjedinjenja prirode su ostale nesmešane i njihova svojstva nepovređena. Međutim, telo Gospodnje se obogatilo božanskim energijama zahvaljujući potpunom sjedinjenju sa Logosom, odnosno zahvaljujući ipostasnom sjedinjenju, ne podnoseći pritom nikakav gubitak prirodnih priznaka; jer telo je činilo ono što je božansko, ne po vlastitim energijama, nego kroz Logosa koji je sa njim sjedinjen, budući da je Logos kroz telo projavio svoju energiju“[3]. Adamova obožena priroda, obožena božanskim obožujućim energijama, tvorila bi svoju oboženu volju oboženim ljudskim energijama zajedno sa drugim božanskim energijama, koje ne bi bile posed njegove ljudske prirode, već njegove obožene stvorene ipostasi, odnosno, kao što govori, već navođeni, V. Loski: „Na taj način, čovek po blagodati treba da sjedini dve prirode sa svojom tvarnom ipostasju“[4]. O načinu oboženja ljudske prirode u Ipostasi Bogočoveka govori i vl. Ignatije: „Hristova ljudska priroda ipostasno sjedinjenja u Logosu, usled ‘opštenja priroda’ prožeta je božanskom ‘energijom'“[5]. Božanskim energijama, koje su neprekidno obitavale u Adamu, mogle su da, na kraju, budu pridodate i obožujuće božanske energije i tako bude obožena njegova priroda sa ipostasi. O oboženju Adama božanskim energijama govori Sv. Maksim Ispovednik: „Jer niti postoji ništo drugo ka čemu bi se (stvoreno biće) kretalo, niti može (postojati), ili jasnije i tačnije rečeno, niti može želeti što drugo, pošto je dostiglo božansku energiju ili, bolje, pošto je oboženjem postalo Bog i već blaženstvuje u onome što je želelo, a ka čemu je težilo dostigavši to što je prirodno i to o čemu je razmišljalo. I to na taj način što je Duhom doseglo tome čemu je težilo pokazujući de je u sebi imalo samoga Boga, koji je ovo činio, tako da u svemu postoji samo jedna energija, Božija, i onih koji su dostojni Boga ili, bolje rečeno, jedino Božija koja u celini blagodolično prožima sve koji su se udostojili oboženja“[6]. Isto kao što se vrši oboženje dostojnih u Hristu: „A po energiji kroz upodobljenje očekivano poistovećenje zajedničara sa Zajedničarenim jeste oboženje udostojavanih oboženja, a oboženje jeste – po načelu/razlogu uokvirenja obuhvat i okončanje svih vremena i vekova i onih u vremenu i veku“[7].
Naša je pretpostavka, neka nam bude oprošteno na derznoveniu, da bi tek po oboženju Adam i Eva trebalo da rađaju[8], i onda bi se stvorenost Adama po liku i podobiju ostvarila kao po liku Oca rađanjem, po podobiju Sina usinovljenjem i Duhu Svetome oboženjem. Ovakvo poimanje stvorenosti čoveka po liku i podobiju bi mogla da bude najpotpunije u odnosu na dosadašnja, koja bi se podjednako mogla odnositi i na anđele, ili na stanje palog čoveka. Tu pre svega imamo na umu objašnjenje da je čovek po liku i podobiju zbog svoje slovesnosti ili slobode, što se može odnositi i na anđele, koji su takođe umni i samovlastni, kao što to pokazuje pad palih anđela, koji je bio u oblasti njihove slobodne volje. I tumačenje podele Sv. Maksima Ispovednika na večno i večno dobro biće, kao po liku i podobiju Božijem, takođe se može odnositi na nepale anđele. Stvorenost čovekova po liku i podobiju Hrista se može odnositi samo na palog, tj. novoobnovljenog čoveka, koji je zbog svog tela, ljubavi, žrtvenosti, sveštenstva itd. njegova ikona i podobije. Smatramo, dakle, da je prvobitno naznačenje Adama i Eve bilo da posle svog oboženja, ne telesnim, palim sjedinjenjem, već bestrasno, Duhom Svetim, rađaju sinove i kćeri, i time budu, kao što smo rekli, po liku Oca rađenjem, a po podobiju Sinu i Duhu Svetom usinovljenjem i oboženjem, s tim što bi Adam bio načalo, μονή αρχή, kao izvor svetotrojičnoikonično-podobnog očinstva, sinovstva i oduhovljenstva, oboženja. A anđeli se nisu rađali, oni su stvoreni i zato nisu po liku i podobiju.
Ne bi postojala potreba za Novim Adamom jer prvi ne bi postao Stari. I takav oboženi Adam bi mogao da bude sveštenik i da Bogu prinosi beskrvnu – ne iskupljujuću, već – blagodarnu i slavoslovnu žrtvu[9]. I pošto bi prvi zavet „bio bez mane“, ne bi bilo potrebe za drugim (Jev. 8, 7). I on bi bio sveštenik po „činu Adamovom“, kao oboženi prinosio bi čitavu tvorevinu u sebi radi oboženja. I bio bi Sin Božiji, ne Jedinorodni, već Prvostvoreni.
 


 
NAPOMENE:

  1. V. Loski, Ogled o mističkom bogoslovlju, 80.
  2. Isto, 86-87.
  3. Sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere III, 61, 280-281.
  4. V. Loski, Ogled o mističkom bogoslovlju, 98-99.
  5. Ep. Ignatije (Midić), Iskupljenje i oboženje, http://www.verujem.org/teologija/pred03ignatije.html (10. 12. 2014.).
  6. Sv. Maksim Ispovednik, Ambigva 7., 265.
  7. Sv. Maksim Ispovednik, Odgovor 59. Talasiju, prevod: ep. Atanasije (Jevtić), Sveti Maksim Ispovednik, Život i izbor dela, Vrnjci 2012, 204.
  8. Sv. Maksim je govorio o prvobitnom, bezgrešnom načinu rađanju čoveka; up.: L. Tunberg, Mikrokosmos i posrednik, 216-217, 531-538.
  9. Sveštenstvo pripada čoveku, a ne Bogu, Bogu se sveštenosluži, a On osveštava. Zato je Hristos sveštenik kao čovek, a ne kao Bog. Sv. Filaret Moskovski kaže da je čovek bio stvoren kao sveštenik i prorok, V. Loski, Ogled o mističkom bogoslovlju, 88.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *