NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Adamov „antropološki maksimalizam“
 
Kazali smo da je ključni dokaz protiv bezuslovnog ovaploćenja Slova Božijeg mogućnost oboženja sveta u Adamu. Ukoliko bi oboženje u Adamu bilo ostvareno, potreba za Božijim ovaploćenjem ne bi postojala. Zato ćemo, pored navođenih potvrda u tekstovima Sv. Maksima Ispovednika, potražiti šta o oboženju u Adamu kažu Sveti Oci i savremeni bogoslovi.
Sv. Atanasije Veliki piše o praroditeljima: „Naime, uveo ih je u Svoj raj i dao im zakon da bi, ako sačuvaju blagodat i ostanu dobri, živeli u raju bespečalnim i bezbolnim i bezbrižnim životom, a osim toga, i da bi imali obećanje nepropadljivosti na nebesima“; „Dakle, tako je Bog stvorio čoveka i hteo da ovaj ostane u nepropadljivosti“; „Dakle, Bog ne samo da nas je stvorio iz nebića, nego nam je, blagodaću Logosa, darovao mogućnost da živimo po Bogu“[1]. Namera je, dakle, Božija, prema Sv. Atanasiju, da stvoreni čovek, pomoću zakona i blagodaću Logosa, dostigne nepropadljivost i život po Bogu, što nije ništa drugo do besmrtnost, oboženje, obogotvorenje.
„Da smo ostali ono što smo bili, izjavljuje sveti Grigorije Bogoslov, i sačuvali zapovest, mi bismo postali ono što nismo bili i pristupili bi drvetu života od drveta poznanja. Šta bi, dakle, postali? Besmrtni i vrlo bliski Bogu <http://svetosavlje.org/bibliotekA/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve36.htm>“[2].
O antropologiji Sv. Grigorija Niskog o. K. Kern piše: „U drugoj besedi na evanđelska Blaženstva on kaže: ‘Čovečija priroda je obrazovana po najtačnijem podobiju Praobraza’. ‘Čovek je prizvan da bude usvojen od Boga’, rekao je u Besedi na Krštenje Hristovo. ‘Čovek u sebi nosi podražavanje božanstvenom nacrtu (predizobraženju)’, zbog čega mu je i dato da se ‘obuče u božanstvenu prirodu’. Data mu je ‘zajednica sa Bogom’, ‘dato mu je i da se oboži’. ‘Razumna (slovesna) čovekova priroda je zbog toga i prišla u biće da bogatstvo Božanstvenih dobara ne bi ostalo uzaludno’, tvrdi Sv. Grigorije (Macrinia)“[3]. Sve je to bilo čovekovo naznačenje, i za sve je navedeno on bio osposobljen, da kroz poslušnost Bogu, Njegovom blagodaću to i ostvari: i obraz i podobije Božije u sebi, i usvojenje, tj. usinovljenje, da zadobije božanstvenu, besmrtnu, prirodu po daru, zajednicu i sva božanska dobra i, konačno, oboženje. Mogao je Adam, Božijom pomoću, sve to da ostvari, ali nije, ne po prirodi, već po htenju.
„Pokoravanje Bogu jeste besmrtnost (ὑποταγὴ Θεοῦ, ἁφθαρσία), veli sveti Irinej; istrajnost u besmrtnosti je slava Nestvorenoga… Sozercanje Boga grad i besmrtnost (ὅρασις Θεοῦ περιποιητικὴ ἀφθαρσίας), a besmrtnost čini bliskim Bogu (ἀφθαρσία δὲ ἔγγυς εἶναι ποιεῖ Θεοῦ)“[4].
Nemesije Emeski u vezi besmrtnosti čoveka kaže: „Zbog toga je bolje da se dato pitanje razume na taj način ili pak treba pretpostaviti da je čovek stvoren kao smrtan, ali da je, postepeno se usavršavajući, mogao da dostigne besmrtnost, odnosno da je kao besmrtan stvoren u mogućnosti. Budući da za čoveka ne bi bilo korisno da pre izvesnog stepena savršenstva pozna svoju pravu prirodu, Bog mu je zabranio da okuša sa drveta poznanja… Oglušivši se (o Njegovu zapovest), čovek je izgubio savršenstvo i osetio telesne potrebe… Budući da je na taj način otpao od savršenstva, čovek je otpao i od besmrtnosti koja je, međutim, kasnije vaspostavljena milošću Onoga Koji ga je stvorio“[5]. Da je sačuvao poslušnost, Adam bi dostigao besmrtnost, a sa njim sopstveno i oboženje čitave tvari.
Sv. Jovan Damaskin o svojstvima i naznačenju prvosazdanog Adama piše: „Bog je, dakle, stvorio čoveka nezlobivog, ispravnog, vrlinskog, radosnog, bezbrižnog, okićenog svakom vrlinom, ukrašenog svakim dobrom, stvorio ga je kao nekakav drugi svet (kosmos, ukras), mali u velikome, kao drugog anđela, poklonika Bogu, složenog, očevica vidive tvorevine i posvećenika u tajne umstvene tvorevine; stvorio ga je carem svega što je na zemlji, koji je pod vlašću višnjega Cara, zemaljskim i nebeskim, privremenim i besmrtnim, vidivim i umstvenim, međom između veličanstva i ništavnosti, samim duhom i telom; duhom za blagodat a telom za uznošenje; stvorio ga je duhom da ostane postojan i da proslavlja Blagodetelja, a telom da strada i stradajući da se seća i da se poučava, umudrujući se veličanstvom Božanstva; stvorio ga je kao živu dušu koja je po ikonomiji ovde, odnosno u ovom životu, i koja prelazi negde drugo, odnosno u budući vek; a vrhunac tajne je u tome što se čovek obožuje priklanjajući se Bogu; obožuje se, naime, učestvovanjem u božanskoj svetlosti, a ne zajedničareći sa božanskom suštinom“[6].
„Bog je stvorio čoveka, veli sveti Teofil, ni smrtnim ni besmrtnim nego… sposobnim i za jedno i za drugo, to jest, ako bude težio onome što vodi besmrtnosti, ispunjujući zapoved Božju, on bi dobio od Boga besmrtnost kao nagradu za to i postao bi bogopodoban, a ako se bude okrenuo za delima smrti, ne pokoravajući se Bogu, on bi sam postao vinovnik svoje smrti“[7].
Govoreći kao o pretpostavci, Sv. Simeon Novi Bogoslov, potvrđuje, u stvari, u koje stanje bi čovečanstvo došlo da naši praroditelji nisu sagrešili: „I ako smo se mi ljudi toliko razmnožili, pošto prestupismo zapovest Njegovu i bejasmo osuđeni da živimo i umiremo, zamisli samo koliko je trebalo da bude onih koji su rođeni od stvaranja sveta, da nisu umirali, i kakav bi život i življenje imali u netruležnom svetu netruležni i besmrtni ostajući, živeći bezgrešno i bez jada, brige i muke, pri čemu je, u meri u kojoj bi napredovali u čuvanju zapovesti Božijih i sticanju dobrih pomisli, trebalo da vremenom budu uzvedeni ka pravoj slavi i da se izmene, približe Bogu i strujnim zracima Božanstva, te da se svačija duša ozari, a da se čulno i veštastveno telo pretvori i prevrati u neveštastveno i duhovno koje nadilazi sve čulno. A i koliku je radost i veselje trebalo da nam uz to pričinjava zajedničko življenje zaista je neizrecivo i razumu nedostupno“[8]. I dodaje: „Adam je, dakle, sazdan netruležnog tela, ali svakako veštastvenog i još ne u celosti duhovnog, i Bog Tvorac ga je postavio kao besmrtnog cara u truležnom svetu, odnosno ne samo u raju, nego u svemu što se nalazi pod kapom nebeskom“[9]. Adamovo bi telo postalo „u celosti duhovno“, tj. bilo bi, zajedno sa dušom, oboženo, u slučaju ispunjavanja zapovesti. A na drugom mestu Sv. Simeon besedi još određenije o Adamovom „antropološkom maksimalizmu“: „Na početku, kada je stvorio čoveka, Bog ga je stvorio svetim, bestrasnim i bezgrešnim, po Svom obrazu i podobiju. I čovek beše upravo kakav je i Bog Koji ga je stvorio; jer sveti, bezgrešni i bestrasni Bog sazda i Svoja stvorenja svetima, bestrasnima i bezgrešnima. Međutim, pošto su nepromenjivost i neizmenjivost osobine jedino Beznačalnog i Nestvorenog Božanskog Bića, prirodno je stvoreni čovek podložan promenama i izmenama, iako je s Božijom pomoću imao način i mogućnost da ne podlegne izmeni i promeni“[10]. I još objašnjava da uzrok pada praroditelja nije bilo nesavršenstvo prirode, već slobodna volja: „Što se tiče greha koji je Adam počinio kada je bio u slavi i rajskoj sladosti, ne može se pomisliti da je on to učinio iz potrebe, slabosti ili nekog drugog opravdanog razloga, već jedino iz nemara prema zapovesti koju mu Bog beše dao, kao i iz nezahvalnosti i prezira koje je on pokazao prema svome Bogu i Tvorcu“[11].
Sv. Grigorije Palama o vrednosti prvobitne Adamove prirode ukazuje samom činjenicom da je Bog postao čovek: „Bog stoga prima ljudsku prirodu, da bi pokazao da je ona toliko izvan greha i toliko čista da je bilo moguće da se On ipostastno sjedini s njom kako bi ona nerazdeljivo savečnovala sa Njim… Tako se Bog opravdao, kao što je gore bilo rečeno, i pokazao se kao istinski dobar i Tvorac dobrih dela: čovek je bio stvoren kao bezgrešan i čistota koja se projavila u Hristu bila je prvobitno sadržana u ljudskoj prirodi“[12]. Zbog te čistote i savršenstva Adamova priroda je mogla biti obožena u Hristovoj ipostasi, ali, povratno, i u samom Adamu. I dodaje Sv. Grigorije: „Adam je pre prestupa bio zajedničar tog božanskog ozarenja i svetlosti i, budući zaista odeven kao u neku svečanu odeždu slave, ne beše nag niti se stideo što je nag, nego i ukrašen beše neuporedivo više, da je i opisati nemoguće, od onih koji sada na sebi nose dijademe ukrašene mnoštvom zlata i dragog kamenja. Ovu našu prirodu, usled prestupa sramotno obnaženu od ovog božanskog blistanja i svetlosti, Logos Božiji je, pomilovavši i po čovekoljublju primivši, izabranim među Učenicima na Tavoru pokazao ponovo i u još većoj meri odevenu u tu božansku svetozarnost, nego što je nekada bila, i jasno predstavio kakvi ćemo mi, koji verujemo u Njega i zadobijemo u Njemu savršenstvo, biti u budućem veku“[13]. Da nije došlo do „prestupa“ sijanje Adamovih božanskih haljina bi se uvećavalo, dok ne bi dostiglo blistanje i sjaj nestvorenih haljina ljudske prirode, pokazane od strane Hrista na Gori Tavoru, tj. obukao bi se u haljine oboženja.
Pozivajući se na Svete Oce, Sv. Justin Ćelijski blagovesti: „Dakle, prvi ljudi bili su bezgrešni ne u smislu da po prirodi ne mogu grešiti, nego da po slobodnoj volji mogu ne grešiti. Greh nije bio sastavni deo njihove bogozdane prirode, ali je mogao postati dostojanje njihove slobodne volje. Iako stvoreni bezgrešni, njima je kao slobodnim bićima bilo ostavljeno da se dragovoljno, uz pripomoć blagodati Božje, utvrđuju u dobru i usavršavaju u božanskim dobrodeteljima. Što važi za dušu, važi i za telo prvih ljudi. Stvoreno Bogom, i ono je bilo bezgrešno, bestrasno, a sa tim i slobodno od bolesti, stradanja i smrti. Sa takvom dušom i takvim telom čovek je mogao nesmetano i radosno postići cilj života koji mu je Bog postavio“; „Našim praroditeljima u raju nije ništa nedostajalo; i oni su mogli neprestano i neotstupno ići iz blagodati u blagodat, iz otkrivenja u otkrivenje, iz savršenstva u savršenstvo, iz bogoviđenja u bogoviđenje“; „Oci i Učitelji Crkve shvatili su Adamovu besmrtnost po telu ne kao da on nije mogao umreti po samom svojstvu svoje telesne prirode, nego da je mogao ne umreti po osobitoj blagodati Božjoj. Kao biće sazdano čovek je po prirodi (κατὰ φύσιν) bio prolazan, krajan, konačan; a da je ostao u božanskom dobru, on bi blagodaću Božjom ostao besmrtan, neprolazan. To znači, čovek je bio predodređen za besmrtnost koju je mogao postići samo da je ostao poslušan Bogu“; „Živeći u raju u neizrečenoj harmoniji sa voljom Božjom, prvi su ljudi rasli iz dobra u dobro, iz bogoviđenja u bogoviđenje, iz savršenstva u savršenstvo, iz radosti u radost, napredovali iz blaženstva u blaženstvo, neprestano stremeći i gredeći svojim bogočežnjivim bićem ka vrhu iznad svih vrhova, ka Trosunčanom Bogu i Gospodu“[14].
O stanju praroditelja Adama i njegovoj prirodi osposobljenoj da primi od Boga oboženje, bogoslovstvuje i starac Josif Vatopedski: „Čovek je bio u stanju ‘po prirodi’ pri stvaranju. Ono se karakteriše time što je čovek bio komletno biće koje nije bilo razdirano strastima: sve njegove snage i energije, kako telesne, tako i duševne su se potčinjavale duhu, koji je bio usmeren ka Bogu. To je bilo stanje harmonije celog ljudskog bića: razumni deo duše (τὸ λογιστικόν) se održavao u blagorazumlju i pravednosti, to jest bio je utvrđen na istini koja je ishodila iz neposrednog sozercanja Boga; nadražajni deo duše (τὸ θυμικόν) je pod rukovodstvom uma usmeravao ljudske biće u porivu ljubavi ka Bogu, a želateljni deo duše (τὸ ἐπιθυμητικόν) je čuvao želju za dobrim u celomudriju. Ljudsko stanje postojanja ‘po prirodi’ beše veoma dobro (Post. 1, 31), ali je ono predstavljalo usavršavanje u ljubavi kroz podražavanje vrlina i postepeno napredovanje ka stanju oboženja, to jest ka postojanju ‘iznad prirode'“[15].
Jedan od najvećih bogoslova 20. veka, o. Jovan Romanidis, jasno govori: „Bog je Adama i Evu stvorio čedne i postavio ih je u Rajski vrt. Načelo njihovog života bio je životvorni Duh – prema tome bili su zajedničari živonačalne Trojice. Bog im je dao zapovest da se postepeno usavršavaju i da u vremenu dospeju do besmrtnosti i oboženja. Prema tome, iako su stvoreni sa mogućnošću sticanja obraza i podobija, trebalo je da kroz duhovni podvig postanu istinski obraz i podobije Božije. To sticanje savršenstva pretpostavlja nesebičnu ljubav, ne samo prema Bogu, nego i prema bližnjemu. Da bi se prvozdani ljudi zaštitili od opasnosti i prevremene upotrebe plodova sa drveta poznanja (‘jer znanje je dobro, ako se valjano koristi’), Bog im je dao zapovest da ne jedu sa njega sve dok, kroz podvig sticanja savršenstva, ne postanu zreli za to“[16].
Očigledno, ni traga od „antropološkog minimalizma“ kod drevnih i savremenih pravoslavnih bogoslova.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sv. Atanasije Veliki, O Očovečenju Boga Logosa, 130, 131, 132.
  2. Orat. 44, 4; t. 36, col. 612 AV; Sv. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve 1, 267.
  3. Kern K. (arhim.), Antropologija Grigorija iz Nise, prevod: A. Pantelić, u: Gospode, ko je čovek?, Beograd 2003, 77-78.
  4. Contra haer. IV, 38, 3; Sv. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve 1, 267.
  5. Nemesije Emeski, O čovekovoj prirodi, prevod: A. Pantelić, Gospode, ko je čovek?, Beograd 2003, 105.
  6. Sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 208.
  7. Ad Autolic. II, 27; Sv. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve 1, 264-265.
  8. Sv. Simeon Novi Bogoslov, Sabrane besede, prevod: J. Petrović, Beograd 2005, 252.
  9. Isto, 254.
  10. Sv. Simeon Novi Bogoslov, Adam i Novi Adam, prevod: Sestrinstvo Manastira Trojeručice, Beograd 2008, 53-54.
  11. Isto, 60.
  12. Sv. Grigorije Palama, Gospode, prosveti moju tamu, Sabrane besede, prevod: A. Pantelić, Beograd 2005, 129-130.
  13. Isto, 143.
  14. Sv. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve 1, 261-262, 263, 264, 271.
  15. M. Diodor (Larionov), Asketsko bogoslovlje starca Josifa Vatopedskog, prevod: R. Maksimovic, http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pocetakputabogopoznanjapokajanjemetanojaizmenasvoguma/ (08. 12. 2014.).
  16. J. Romanidis, Praroditeljski greh, prevod: S. Jakšić, Novi Sad 2001, 236-237.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *