NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
„Pravoslavna“ hristologija o. S. Bulgakova
 
1. Sada treba da pažnju obratimo na hristologiju o. S. Bulgakova u poglavlju 2. Osnove Bogoovaploćenja[1], izloženu od strane B. Pantelića u poglavlju „Bulgakovljev (pravoslavni) odgovor na pitanje razloga ovaploćenja Boga Logosa„.
Na početku treba ponovo da skrenemo pažnju na nenaučni metod o. Sergeja, sa pogrešnim navođenjem, sa izvlačenjem iz konteksta i, posledično, menjanjem smisla, čemu dodajemo i njegovo nepozivanje na Svete Oce, što svedoči da je on sebe samoga smatrao za vrhunski autoritet[2]. Samo se po sebi razume da je netačnim navođenjem reči Svetog Pisma, pogrešnim tumačenjem i nepozivanjem na Oce, na samom početku mogao doći do pogrešnog i suvišnog pitanja, – da li bi se Sin Božiji ovaplotio da nije usledio praroditeljski pad, pitanje koje se kod Otaca nikada nije postavljalo, osim kod zapadnih sholastičara – odnosno, i da je čitava rasprava u vezi davanja odgovora na njega, koja je potom usledila, morala biti i jeste bila suvišna, pogrešna, a zaključci iz nje proistekli – netačni, jalovi i štetni, sudeći po uticaju koji su oni imali, između ostalih, na P. Evdokima i B. Pantelića[3]. Samo tom nepravoslavnom metodom mogao je o. Bulgakov doći do zaključka, koji navodi B. Pantelić, da „dolazak Sina u svet nije samo čin Božijeg promisliteljskog upravljanja svetom, koje proističe iz uzajamnog uticaja Boga i sveta, nego je to i prvobitno blagovoljenje Božije, koje je postojalo ‘pre’ samog stvaranja sveta, tj. koje je činilo samu njegovu osnovu i cilj“, i u produžetku: „Možemo reći da je Bog stvorio svet nameravajući da se ovaploti u njemu i radi tog ovaploćenja“. Mi smo, zajedno sa o. Sofronijem, pokazali zašto ovakav zaključak nije ispravan.
U nastavku o. Sergej ovo pitanje naziva „nerealnim slučajem“ i piše: „Casus irrealis se ovde sadrži u pretpostavci da je Bog mogao i da se ne ovaploti – i u slučaju da čovek nije sagrešio. Bogoovaploćenje se na taj način dovodi u zavisnost od čoveka, i to od njegovog pada, od prvorodnog greha, a u krajnjem ishodu – dovodi se čak i u zavisnost od zmije“. On ovde svojim hipotetičkim, umišljenim protivnicima, budući da im imena ne navodi, pripisuje, zapravo, ono što sam čini: sasus irrealis je ono što on tvrdi: Bog bi se ovaplotio i da čovek nije pao; sasus irrealis je pretpostavka, od koje Sveti Oci – možda njegovi mogući protivnici – nikada nisu polazili, „da svet (čovek) nije pao“. I onda sledi sentimentalno-papistički, pijetističko-protestantski, prigovor: kako se uopšte može pomisliti da je tako veličanstven događaj – što on jeste i iznad toga – kao što je Bogoovaploćenje, može da se tako unizi, dovođenjem u „zavisnost od čoveka“, i to čoveka palog, grešnog, na kraju krajeva – „čak i u zavisnost od zmije“. Krenućemo natraške: nije se Bog očovečio iz sažaljenja prema zmiji, već zbog ljubavi i tuge zbog pada, po dostojanstvu, po „srodstvu“ (po liku i podobiju) sa Njemu najdražom tvorevinom – čovekom. Čitava bogoslužbena književnost, zajedno sa bogoslovljem i ikonografijom, prikazuje, veliča i slavi uniženje, kenozis, silazak ljubavi Sina Božijeg, koja Ga vodi sa nebesa do ada, da bi pružio ruku izbavljenja Adamu, ali, evo, o. Sergej nam drži i deli moralne, duševne pouke… Zato ćemo na ovom mestu navedenim metodološkim nedostacima – netačnom navođenju, pogrešnom tumačenju i nepozivanju na Svete Oce – dodati i sentimentalizam, kao način dokazivanja. I u nastavku, pozivajući se na svoje „hirurške zahvate“ nad Svetim Pismom, zaključuje: „Bog je svet stvorio radi Bogoovaploćenja i nije, dakle, svet, posredstvom grehopada, prinudio Boga na ovaploćenje“.
Promišljanje Božije o tvorevini, Njegovo neprestano prisustvo i delanje u Raju i potom istoriji, o. Sergej naziva „predviđanje Božije“, a rasuđivanje onih koji „se često pozivaju“ na njega, on naziva antropomorfizmom. „Izvesne pretpostavke da je ovaploćenje predviđeno pre stvaranja jer je Bog unapred znao za čovekov pad Bulgakov karakteriše kao antropomorfističke, i dodaje da se njima previđa ontološka osnova bogovaploćenja“[4]. Ovakvo, međutim, rasuđivanje o predvečnom savetu Božijem, o promislu, promišljanju Božijem, može se naći samo kod o. S. Bulgakova. Zato mu možemo prigovoriti: „Ti sam za sebe svedočiš: svedočanstvo tvoje nije istinito“ (Jn. 8, 13). Samo se Hristos mogao pozvati Sam na Sebe: „Ako ja svedočim sam za sebe istinito je svedočanstvo moje“ (Jn. 8, 14), ali se i On, smireno, pozvao na Oca: „jer nisam sam, nego ja i Otac koji me posla“ (Jn. 8, 16).
O. Sergej se bavi filosofijom, a ne bogoslovljem. Razvija logičke mogućnosti bez povezivanja sa stvarnošću, pa o navedenom antropomorfizmu nastavlja: „Ovakvo rasuđivanje nije ontološko, nego je antropomorfno, pri čemu se taj antropomorfizam još više ističe pretpostavkom da je Bog mogao da spase čoveka i na drugi način, a ne samo Bogovaploćenjem. Ovde se Bogu na antropomorfan način pripisuje izbor raznih sredstava i mogućnosti“. Ko? Gde? Kada? I kao rezultat nepovezanosti sa stvarnošću dolazi do dogmatske greške: „Neosporno je samo to da je tvarni svet, u svojoj tvarnosti, prikrivao i mogućnost pada“[5]. Netačno. Tvar nije mogla da padne zbog svoje tvarnosti, što bi bilo pripisivanje greške nesavršenom Tvorcu, što je hula i jeres, već u oblasti slobodne volje slovesne tvari – čoveka, zbog koga je svet i stvoren. Međutim, srećom, sledi ispravka: „Bog je, međutim, i pored toga odlučio da stvori svet, koji je u svojoj slobodi sadržao i mogućnost otpadanja od Boga“. Ali samo kratkotrajna: „Kao odgovor na samu tu mogućnost, Bog je predvečno doneo Svoju odluku o Jagnjetu Božijem, zaklanom pre stvaranja sveta. Ova odluka je, u izvesnoj meri, nezavisna od toga hoće li ova mogućnost postati i stvarnost“. U Bogu je večno sada. Jagnje Božije, zaklano u vremenu je istovremeno „zaklano od postanja sveta“ (Otkr. 13, 8), zaklano u Božanskoj večnosti. Prema o. Bulgakovu Jagnje Božije je zaklano u večnosti, nezavisno da li će biti ili neće biti zaklano u vremenu! Nigde se ne može naći nešto slično kod Otaca.
Predodređenost donošenja odluke o Bogoovaploćenju, o. Bulgakov dodatno objašnjava na sledeći način: „Ono proističe iz opšteg odnosa Boga prema svetu, to je izlivanje Njegove ljubavi prema tvorevini… Bog hoće da prenese svetu Svoj božanstveni život i da se i Sam nastani u svetu, da postane čovek, kako bi i čoveka učinio bogom… Za ljubav Božiju ne postoje granice: ona ne može a da ne dođe do kraja u Božijem samoodricanju radi sveta, a to je Bogoovaploćenje. I ako ovde nije prepreka ni samo suštastvo sveta koje je u svojoj tvarnosti prizvano iz nebića, onda nije prepreka ni njegovo palo stanje“. I dodaje: „…Ako na takav način shvatamo Bogoovaploćenje – a Hristos nas je učio da ga tako shvatamo (v. Jn. 3, 17) – onda se uklanja i sama osnova za postavljanje sumnjičavih pitanja o tome, da li bi se Bogoovaploćenje dogodilo i bez grehopada“[6]. Po o. Bulgakovu, bezgraničnost ljubavi Božije nas lišava obaveze da slovesno rasuđujemo o granicama koje njoj postavljaju slovesnost, logosnost i logičnost, tj. razložnost, pravednost i sloboda. Po njemu, ljubav Božija ukida granicu između sumnje i vere, između istine i laži, između slovesnosti i nelogičnosti. Po toj (ne)logici Bog je mogao da ukine granicu između Sebe Tvorca i Svoje tvorevine, o čemu na drugim mestima i filozofstvuje sofijanstvo o. Bulgakova, a ovde se samo nazire iza paravana njegovog sentimentalnog poimanja ljubavi. Po zakonu te sentimentalne ljubavi, tj. po njenoj nezakonosti, tj. po (ne)logici o. Bulgakova, mogao je Bogočovek, iz svoje bezgranične ljubavi prema čoveku, da ukine granice između Svoje Božanske i Svoje ljudske prirode, i da drugu utopi u zagrljaju ljubavi Prve. Ne da je spase, jer Njegova čovečija priroda nije imala, zbog svoje oboženosti i bezgrešnosti, potrebe za spasenjem, već iz ljubavi… Takva je (ne)logika nastojanja o. S. Bulgakova na nespasavajućem ovaploćenju Boga Ljubavi. Bezgranična ljubav, međutim, ne lišava ni Samog Boga Logosa logosnosti; naprotiv, ona je sinonim za nju – ljubav je isto što i logosnost. Zato u svemu što čini Bog mora da postoji logos, razlog, uzrok, povod, i to logički logos, smisleni razlog, slovesni uzrok i povod. Mi tvrdimo, kao što smo već tvrdili, i još ćemo tvrditi, da Bog nije mogao, jer nije morao, da se ovaploti u slučaju da čovek nije sagrešio, ne zbog nedostatka Njegove moći ili ljubavi, već zbog nepostojanja razloga – čovek je, naime, da nije sagrešio, mogao da postane bog i bez Bogoočovečenja. Ovde treba još dodati da je reč o tipičnoj papističkoj patetici, koja, po pravilu, manjak u jednom, nadoknađuje i prikriva viškom u drugom: kao u slučaju donošenja dogmata o bezgrešnom začeću Bogorodice Marije: nedostatak ljubavi prema istini dogmata pokušali su da nadoknade, nepotrebnim i neistinitim, viškom ljubavi prema Bogomajci. Isto je i sa o. Bulgakovim: nedostatak ljubavi prema istini Svetog Pisma i Svetih Otaca nadoknađuje viškom ljubavi prema Božanskoj ljubavi. Isto važi i za njegove savremene sledbenike, sentimentaliste: ljubav je čarobni lek za sve probleme: dogmatske, eklisiološke i sotiriološke. U pitanju je duhovna zakonitost: višak je uvek plod i maska manjka.
Ali, o. Sergej se tek zagrejao, tek je na početku; zahuktava se i ulazi u njegovu omiljenu oblast, svet njegove mašte, svet njegovog filozofiranja – sofijanstvo. To minsko polje jeresi B. Pantelić zaobilazi, ne pominje ga. Ne znamo razloge i nećemo ih istraživati. Ali hoćemo da navedemo bisere Bulgakovljeve fantazmagoričke „hristologije“, bez komentara, koji su na ovom mestu izlišni: „Bezgraničnost Božijeg samopožrtvovanja i Njegovo uniženje pred tvorevinom dolazi ovde do toga da i samo Bogoovaploćenje zavisi ne samo od Boga, koji ga želi zbog Svoje ljubavi prema tvorevini, nego i od tvorevine, i to kako u njenoj prirodi, tako i u njenoj slobodi. Tvar mora da bude sposobna da primi Boga i mora biti dostojna da Ga primi, ona Ga mora želeti svojom voljom (‘dve volje’ u Bogočoveštvu i pre ovaploćenja)“; „…Zbog toga je u čoveka već unapred urezano Bogoovaploćenje. Lik Bogočoveštva se u čoveka utiskuje u njegov vasceli duševno-telesni organizam… U svojoj duši životinje, čovek živi životom ovoga sveta i svet živi u njemu… Naravno, u poređenju sa različitim stepenima na kojima se nalaze duše raznih životinja, čovekova duša se nalazi na najvišem stepenu razvoja sveta…“[7]. „…Međutim, kako je tvarni svet stvoren prema liku božanstvenog sveta i kako je on tvarna Sofija, tako se i u čovekovom duševno-telesnom organizmu, posredstvom kojeg se njegov život poistovećuje sa životom sveta, u tom smislu se otkriva čovekova sofijnost. Među svim tvarnim likovima sofijnosti, ona se potpuno ostvaruje samo u čoveku: u svom odnosu prema svetu, čovek je, kao sažeti svet ili mikrokosmos – tvarna Sofija. Kao takav, on nosi lik Božiji, i kao što Bog ima Božanstvenu Sofiju ili svet, tako je u samome sebi ima i čovek kao lik celokupnog tvarnog sveta. Međutim, lik Božiji u čoveku, otkriven u njegovom odnosu prema svetu, bio bi nepotpun, pa čak i iskrivljen, ukoliko bi se ta sofijnost izražavala samo u njegovoj duševnoj animalnosti. Imajući u Bogu biće po sebi u svojstvu Božanstvenog sveta, Božanstvena Sofija se prevečno ipostazira, pripadajući triipostasnom Božanstvenom duhu… Prvolik (praobraz) čoveka u njegovoj sofijnosti je Božanstveno Čoveštvo ili nebesko Bogočoveštvo Logosa, Sofija, Božanstveni svet, koji se odražava u tvarnom. U Svetoj Trojici Logos, Druga Ipostas, kao samootkrivanje Oca, jeste Sofija po prevashodstvu – i Prvolik čoveka, Adama, jeste lik Logosa u Sofiji. Prema tome, osnove za očovečenje Logosa postavljene su još prilikom samog stvaranja čoveka, koji kao da očekuje dolazak Logosa i da ga priziva“[8]. Dosta je… Odustajemo. Dovoljno je… „Sofiologija nije prosto ograničena na jedno posebno poglavlje u spisima o. Sergeja, već se širi na njegovu bogoslovsku misao u celini. Drugačije rečeno, on je postao žrtva njegovog sopstvenog sistema, stižući do zaključaka koji idu protiv bogoslovskog Predanja Crkve. Ovo postaje naročito jasno kada posmatramo njegovu hristologiju. Dobro znani hristološki obrazac Halkidonskog Sabora je odredio odnos između dve Hristove prirode odrečnim izrazima: dve Hristove prirode su sjedinjene zajedno u božanskoj Ipostasi ‘nerazdeljivo i nerazlučno, i nesliveno i neizmenljivo’. Prva dva prideva odbacuju posledice koje su iskazane u jeresi Nestorija, i potonja dva poriču jeres Evtihija, tj. krajnji monofizitizam. Jasno je da su Oci Sabora, korišćenjem ovih odrečnih prideva, želeli da naglase činjenicu da sjedinjenje dve Hristove prirode ostaje tajna, i ne može biti objašnjeno na racionalni način. Halkidonski obrazac je primer apofatičkog bogoslovlja. O. Sergej se, međutim, čudi zašto je Sabor ćutao o pozitivnom odnosu između dve prirode. I on je smatrao Halkedonski obrazac za nepotpun. O. Sergej je našao odgovor na ovaj problem u sofiologiji, koja za svoje polazište ima ontološko jedinstvo božanske Sofije i tvarne Sofije. O. Bulgakov je dokazivao da je Božanska Sofija istovetna sa Božanskom prirodom, i, sledstveno, sa Božanskim Slovom. Kao rezultat, Božansko Slovo je, prevečno, sjedinjeno sa čovečijom prirodom, i zato nema ontološke razlike između Božanske Sofije i tvarne Sofije. Hristos, ili tačnije, Slovo, je ‘Večni Bogo-čovek’, predvetchny Bogotchelovek… Ali to, zapravo, znači da nema više jasnog razlikovanja između večnog postojanja Boga (koje Oci nazivaju ‘teologija’) i ‘ikonomije’ ili Njegovog delovanja u svetu“[9].
Za o. S. Bulgakova navedena sofijanska buncanja su najveći dokaz za ovaploćenje Boga Slova, nezavisno od pada Adama; za nas – obrnuto – to je najveći dokaz i potvrda netačnosti, nepravoslavnosti njegove tvrdnje. Zato, na ovom mestu, samo kratko zaključujemo da hristologija o. S. Bulgakova, a sa njom i njegov „odgovor na pitanje razloga ovaploćenja Boga Logosa“ nisu pravoslavni. A da bi razumeli „bogoslovski“ metod o. Sergeja pomaže nam upravo o. Sofronije: „I najzad, evo još jednog oblika maštanja: pokušaj razuma da pronikne u tajnu bića i dokuči Božiji svet. Ovakvi pokušaji su neizbežno propraćeni maštanjem, koje su mnogi skloni da nazivaju visokim imenom bogoslovskog stvaralaštva“[10]. Među njima, dodajemo, i B. Pantelić. A za obojicu, i o. S. Bulgakova i B. Pantelića opet starčeve reči: „Bogoslov-racionalista je zaokupljen mnoštvom problema i traži njihovo rešenje na putu razumskog umozrenja. On nema mnogo pravog religioznog opita. Njegov glavni opit pripada sferi razuma, a ne živog bogoopštenja. Svoju naučnu erudiciju i razumsko iskustvo on smatra duhovnim bogatstvom i ceni ga tako visoko, da je svaki drugi opit u njegovim očima drugorazrednog značaja… Da bi udovoljio zahtevima svog razuma, racionalista stvara najsloženije bogoslovsko-filosofske sisteme. On ulaže ogroman trud, kako bi dijalektički ako ne dokazao, a ono bar predstavio i pokazao izgled stvari onako kako se to njemu čini. Često on ovome posvećuje svu snagu, bogatstvo darova, sav svoj život. I začudo, on ne uviđa svu neosnovanost svojih pokušaja“[11].
2. Nije slučajno o. S. Bulgakov svoju zamisao o neuslovljenosti ovaploćenja pomenuo i na mestu gde je razmatrao pitanje apokatastaze: „Izlišno je dokazivati da bi se pri odsustvu Adamovog prvorodnog greha, i s njim povezane obolelosti čitave tvorevine, upravo bogoovaploćenje i javilo kao sveopšte oboženje čoveka i zajedno s njim sve Tvorevine, a samim tim i sveopšte njeno spasenje, uzlazeći iz sile u silu: ‘da Bog bude sve u svemu’ (1. Kor. 15, 28). Ali, upravo radi toga da bi odstranili tu misao, uprkos njenoj samoočiglednoj unutrašnjoj logici, oni koji odriču konačnu sveopštost spasenja daju prednost potpunom odbacivanju i same mogućnosti bogoovaploćenja pri odsustvu u njemu iskupiteljske nužnosti. Samim tim oni su spremni dopustiti večnu razdvojenost Tvorca i Tvorevine, uključujući, posledično, i odbacivanje toga da ‘Bog bude sve u svemu’. Bogoovaploćenje se dopušta samo kao sredstvo spasenja od greha, ali delimično, koje se ostvaruje i delimičnim osuđivanjem i pogibijom mnogih. Ali, u tom slučaju i samo delo spasenja i njegov plod dobijaju ograničeni karakter, odnoseći se samo na one koji se spašavaju, a ne i na one koji ginu. Međutim, to je nespojivo sa tekstovima [Svetog Pisma], koje smo gore navodili“[12]. Od manje je važnosti što bi Božije ovaploćenje bez Adamovog pada imalo samo obožujući, a ne i spasavajući smisao, jer spasenje podrazumeva greh i iskupljenje; važnije je isto poreklo ove dve ideje o. Bulgakova, ideje bezuslovnog ovaploćenja i potpune apokatastaze. One svoje poreklo, kao što smo već navodili, imaju u pretpostavci o veličini, bezgraničnosti i neuslovljenosti Božanske ljubavi. Prilika je da na ovom mestu pomenemo isto polazište u vezi bezuslovnog ovaploćenja i kod o. G. Florovskog, koji u vezi ovoga kaže: „Božanstveni domostroj je nezavistan od čovečanske slobode, od njenog izbora i saglasnosti, budući da predstavlja prvobitnu tvoračku zamisao Božiju. Ona bi se ostvarila i mimo grehovnog pada. ‘Slovo postade telo’ ne samo radi iskupljenja. Božija zamisao se doduše ostvaruje u već palom i raspuklom svetu. I Bogočovek se pokazuje kao Iskupitelj, zaklano Jagnje. Ostvarena istorija jeste istorija sveta koji je pao i koji je podignut iz pada, koji je izceljen od zla i greha. Međutim, tajna bogočoveštva, tajna Božanstvene ljubavi je šira i dublja od iskupiteljskog milosrđa…“[13]. Za razliku od o. Sergeja, čija je vera u neograničenost i neuslovljenost Božanske ljubavi, budući da „za ljubav Božiju ne postoje granice“, sa verom u sveopšte spasenje, ona je o. G. Florovskog uvela u bezplodni ekumenistički pokret i dovela do nekritičnosti u eklisiologiji, do tvrdnje o nepoklapanju kanonske i blagodatne Crkve, tj. da je „tajna Božanstvene ljubavi je šira i dublja od“ kanona[14]. Obojica, i o. S. Bulgakov i o. G. Florovski, su poistovećivali bezgraničnost Božanske ljubavi sa ličnom, netrezvenom, ljudskom sentimentalnošću, pripisujući prvoj mogućnost nasilja nad slobodnom voljom čoveka. Kao što smo govorili, ljubav je neodvojiva od istine i pravde, tj. za nju je nemoguće da, „oslepljena i nošena emocijama“, ulazi i obitava u oblasti laži, zla, greha, nepravde i, posledično i konačno, duhovne smrti. Ova sentimentalna ljudska ljubav pomućuje sočivo istine i otupljuje oštricu njenog mača, kojim ona deli sebe od laži, prizemljuje je sa njenih bogočovečanskih visina i vidika apsolutnosti, pretvarajući je u humanistički relativistički agnosticizam, anomičnost i adogmatizam. Njeni prepoznatljivi znaci jesu relativni veznici: ali, ipak, međutim: „Sve što je Sv. Kiprijan govorio o jedinstvu Crkve i o Svetim Tajnama može i mora biti prihvaćeno. Ali, nije nužno da, zajedno sa Sv. Kiprijanom, povučemo konačnu granicu Tela Crkve isključivo po kanonskim tačkama“[15]. Veru potiskuje sumnja: kanone i dogmate Crkve, ipak prevazilazi i nadilazi ljubav Božija… Bezuslovni dolazak Boga u telo, ukidanje granica Crkve prema raskolima i jeresima i bezuslovno spasenje svih, jeste pripisivanje Bogu Ljubavi nasilje, maskirano sentimentalizmom, nad istinom, pravdom i slobodom, što i jeste, zapravo, suštinski antropomorfizam, odnosno, tačnije – humanizam.
 


 
NAPOMENE:

  1. Bulgakov S., Jagnje Božije, 187-200.
  2. Od ukupno dve napomene u navedenom poglavlju u jednoj upućuje na njegovo delo, što je njegov uobičajeni metod.
  3. „Sve dok čoveku ne bude sviše dato da razume Sveto Pismo i ‘da zna tajne Carstva Božijeg’, sve dok se on dugom borbom sa strastima ne smiri i iz samog opita ne pozna vaskrsenje svoje duše i sve što se nalazi na tom uzvišenom i tajanstvenom putu, potrebno je da se strogo pridržava predanja i učenja Crkve, i da izbegava da sam od sebe uči, ma koliko inače bio obrazovan na ‘ljudskom’ planu. Jer, i najgenijalnija ljudska domišljanja daleko su od istinskog života Duha“, Arhim. Sofronije, Starac Siluan, 94.
  4. B. Pantelić, Ovaploćenje Boga Logosa, 127; Bulgakov S., Jagnje Božije, 188-189.
  5. Obratimo pažnju na ovu misao, jer ćemo je kasnije prepoznati kao duhovnu nit koja povezuje više pokoljenja duhovnih srodnika i sledbenika o. S. Bulgakova.
  6. Bulgakov S., Jagnje Božije, 189-190; B. Pantelić, Ovaploćenje Boga Logosa, 127.
  7. Bulgakov S., Jagnje Božije, 191. Evo i evolucije – ostaci marksizma.
  8. Isto, 192-193.
  9. J. van Rossum, Church or Sophia?: The Tragedy of Father Sergius Bulgakov, Visnik Kiivsьkogo nacionalьnogo universitetu im. Tarasa Ševčenka, Seriя: Ekonomika, № 131/2011, 36.
  10. Arhim. Sofronije, Starac Siluan, 140.
  11. Isto, 173-174.
  12. Bulgakov S. (prot.), Nevesta Agnca, 583-584.
  13. Florovski G. (protoj.), Istočni Oci V-VIII veka, prevod: M. Mijatov, Manastir Hilandar 1998, 213.
  14. Isti, Granice Crkve, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 498-508. Up. kritiku: Ep. Atanasije (Jevtić), Otac Georgije Florovski o granicama Crkve, Vidoslov 51 (2012), 8-24.
  15. Florovski G. (protoj.), Granice Crkve, 500.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *