NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Rasprava starca i učenika
 
Obratićemo pažnju sada na dokaze koje protiv teze o. S. Bulgakova iznosi o. Sofronije i na njihovo pobijanje od strane B. Pantelića.
Najpre treba skrenuti pažnju na okolnosti u vezi pisanja starca Sofronija. Nije u pitanju bogoslovska rasprava, već sažeti odgovor u pismu, koji je on sastavio ne posvećujući mu puno vremena i pažnje, već po sećanju navodi delove iz svojih ranijih bogoslovskih sazrcanja. Međutim, činjenica da on govori kako se tridesetih godina na Svetoj Gori „pažljivo… zadržao“ na tekstu Sv. Maksima Ispovednika, na koji se pozivao o. G. Florovski a ne o. S. Bulgakov, i „došao do ubeđenja da slično tumačenje misli Sv. Maksima, koje vidimo kod Bulgakova, jeste ‘nategnuto'“, svedoči da se starac tim pitanjem „pažljivo“ bavio, podstaknut još raspravama pre 1917. – što je, po mišljenju Pantelića „za istoriju dogmata značajan podatak“, verovatno u pozitivnom, a mi smatramo u odrečnom smislu[1] – i naročito podstaknut tezom o. S. Bulgakova iznetom u Jagnjetu Božijem, koja je izašla 1933., – pokazuje da je njegov stav plod podrobnog izučavanja pitanja, i kao takav jasan i čvrst, ali da u vreme pisanja odgovora D. Balfuru nema vremena, ali ni potrebe, da se njime ponovo bavi.
Prvi dokaz o. Sofronija glasi: „Cilj (krajnji smisao) tvarnoga sveta […] je u spoznaji Tvorca od strane tvari i oboženje tvari“. Kritika B. Pantelića je: „Tačno je da je oboženje cilj tvorevine, i to niko ne dovodi u pitanje. Međutim, problem je u (bogo)poznanju. Naime, ne može se reći da ne bi došlo do ovaploćenja da grehom nije urušeno poznanje Boga, jer su ljudi i posle greha a pre ovaploćenja spoznavali Boga, o čemu svedoči Stari Zavet“. Naravno, u pravu je o. Sofronije a ne B. Pantelić. Smisao starčevog dokaza, protiv teze da bi ovaploćenje Slova došlo i mimo grehopada, jeste da je bogopoznanje preduslov za oboženje, odnosno, da bi bez pada čovek putem bogopoznanja dostigao sopstveno i, kroz njega, oboženje čitave tvari, bez potrebe za Božijim ovaploćenjem. Pošto o. Sofronije govori o krajnjem, licem u lice, a ne „kao u ogledalu, kao u zagonetki“ (1. Kor. 13, 12), „delimičnom“ bogopoznanju, onda protivtvrdnja Pantelića otpada, jer poznavanje Boga u Starom Zavetu, kao senka onog pre pada, nije moglo privesti ljudi i tvar oboženju.
Drugi dokaz o. Sofronija: „Uzrok stvaranja sveta je preizobilna blagost Božija, a ni u kom slučaju ne nekakva neophodnost ovaploćenja Boga Slova; drugim rečima – ovaploćenje Boga Slova ni na koji način nije bilo neophodno za samo Slovo i stvaranje sveta nipošto nije bilo samo prethodni čin ovaploćenja Boga…“. Odgovor B. Pantelića: „Ovim je samo iznet drugačiji stav, a da se prethodno nije pobilo suprotstavljeno uverenje. Pre svega, nije jasno to kako su ‘blagost Božija’ i ovaploćenje Logosa u suprotnosti kada je u pitanju odnos Tvorca i tvorevine. Drugim rečima, zašto ovaploćenje Logosa ne bi moglo da bude vrhunac blagosti Božije, tj. zašto blagost ne bi mogla da bude početak odnosa Tvorca i tvorevine koji će svoju punoću dostići ovaploćenjem? Uz to, niko od onih koji ne zastupaju Sofronijevo mišljenje i nije tvrdio da je Bog svetom uslovljen da se ovaploti, nego da se radi o predvečnom planu Božijem“. Opet istina na strani starca. On hoće da kaže da je bila namera Božijeg saveta da se ovaploti Drugo Lice, onda za to nije bilo neophodno stvaranje sveta i čoveka; a da to nije bila namera jasno je iz činjenice da je to moglo da se dogodi predvečno, a nije. To je ujedno i dokaz da svet nije stvaran, kao što kaže starac, radi ovaploćenja Boga Slova, već kao plod „preizobilne blagosti Božije“. B. Pantelić nije u pravu kada se pita „kako su ‘blagost Božija’ i ovaploćenje Logosa u suprotnosti“, „“, jer starac to nije ni tvrdio, već ih je poredio kao stvarni (logički) i nestvarni (nelogični) uzrok sveta. Isto ovo se odnosi i na sledeće Pantelićevo pitanje „zašto ovaploćenje Logosa ne bi moglo da bude vrhunac blagosti Božije“. U vezi njegove poslednje tvrdnje, da Bog nije „svetom uslovljen da se ovaploti, nego da se radi o predvečnom planu Božijem“, treba reći sledeće: samo oboženje čoveka predstavlja njegovo potpuno „oduhovljenje“, pre svega njegovog tela, da bi „oduhovljen“ opštio sa Bogom, kao Apsolutnim Duhom; znači duhovni smer oboženja je odozdo na gore, što je Hristos Svojim Vaznesenjem, sa uznošenjem čovekove prirode do Prestola Gospodnjeg, pokazao; zato Bog nema potrebu da se oblači u tvar da bi Njegovo zajedničarenje sa čovekom bilo potpunije, već je, putem oboženja, smer obrnut, tako da jedini razlog za Njegovo ovaploćenje ostaje spasenje čoveka; drugim rečima, kenozis Božanske ljubavi mora da ima povod za žrtvu, a ne da samome sebi bude cilj.
Na treći dokaz o. Sofronija: „Snishođenje Slova nije pokazatelj samodovoljne vrednosti sveta, nego se cilj ili smisao toga snishođenja otkriva u imenu, koje je prihvatio ovaploćeni Bog Slovo – Isus Spasitelj: ‘I nadeni mu ime Isus, jer će on spasti narod svoj od greha njihovih’ (Mt. 1, 21)“, B. Pantelić odgovara: „Ovaploćenje Sina nezavisno od greha takođe nije pokazatelj „samodovoljne vrednosti sveta“, naprotiv, ono pokazuje šta (tj. ko) je smisao (τέλος) sveta, a to je – ovaploćeni Bog. Samo uverenje da bi se Bog ovaplotio nezavisno od greha ne poriče činjenicu da je Bogočovek i Spasitelj, i to niko od onih koji ne dele Sofronijevo hristološko uverenje nikada nije osporavao“. Rezultat isti. O. Sofronije hoće, s pravom, da kaže da, pored ranije pobijenih razloga, ni „samodovoljna vrednost sveta“ ne može biti razlog ovaploćenja Slova Božijeg, odnosno, da je samo spasenje sveta jedini pravi razlog za to, što potvrđuje i Hristovo ime Isus. Nije u pravu B. Pantelić kada tvrdi da je „smisao (τέλος) sveta“ „ovaploćeni Bog“, zato što je smisao stvaranja sveta u njegovom oboženju, sjedinjenju s Bogom, koje bi se, bez pada, moglo ostvariti i bez ovaploćenja. Zato o. Sofronije i ne tvrdi niti im prebacuje, da oni koji ne dele njegovo „hristološko uverenje“ osporavaju Bogočoveka kao Spasitelja, već ne mogu ili ne žele da, uz prethodne, razumeju i prihvate i ovaj razlog, koji govori protiv ovaploćenja Slova mimo pada Adama.
Četvrti dokaz ave Sofronija: „…oblik datog empirijskog postojanja nije realizacija božanskog idealnog sveta, tj. takva realizacija bez koje bi i samo božansko Biće bilo zakinuto, nesavršeno“. I odgovor B. Pantelića: „Bog nije stvorio nesavršen (loš) svet, stvorio ga je, kako čitamo na prvim stranicama knjige Postanja, dobrim, ali ta ‘dobrota’ podrazumeva dinamiku, progresivnost, kako bi se on održao u tom stanju, za razliku od Boga koji je savršen (tj. dobar) nezavisno od bilo čega drugog (Nap. 32.: „Sergej Bulgakov je tačno primetio da ‘iz ruku Tvorca svet nije proizašao kao završena datost, već kao nedovršena zadatost koja treba da se ispuni u svetskom procesu’.“). I drugi deo Sofronijevog navoda je irelevantan, jer niko i ne tvrdi da bi Bog bio ‘zakinut’, već se tvrdi da bi svet bez ovaploćenja bio ‘zakinut'“. O. Sofronije potvrđuje naš prigovor na odgovor B. Pantelića na drugi njegov dokaz: postoji ontološki jaz između Tvorca i tvorevine, da bi Tvorac „morao“ da postane tvorevina, i time ispunio, ostvario, ukinuo svoju „zakinutost, nesavršenost“. Starac rečenim nije ni tvrdio da Bog nije sve dobro stvorio, niti da „dobro“ stvorenom svetu nije bila (pre pada) potrebna „dinamika“ na njegovom beskonačnom dvigu, kretanju ka oboženju. U vezi druge rečenice B. Pantelića, tvrdimo da nepali svet ne bi bio „zakinut“ bez ovaploćenja Božijeg, što ćemo kasnije probati da, zajedno sa drugim bogoslovima, dokažemo. Dajemo prigovor na Pantelićevo korišćenje izraza „progresivnost“ za duhovno usavršavanje, za umnožavanje blagodati Božije, koje je u Edemu trebalo da vodi ka oboženju, kao i u budućem Carstvu Nebeskom, jer se on vezuje za veru ljudi u razvoj, progres ovog sveta, odnosno, u mogućnost čoveka da ostvari zemaljsko carstvo bez Božije pomoći. Njegovo korišćenje ide uz smisao netačnog mišljenja o. S. Bulgakova, koje se navodi u nap. 32. Bog je svet, u vremenskom i materijalnom smislu, stvorio završenim, dobrim, jer je nakon toga u sedmi dan počinuo od stvaranja, ali je on trebao da se tokom vremena, i u večnosti večno i beskrajno obožuje, duhovno „usavršava“, a ne da se, kao što tvrdi o. Bulgakov, „kao nedovršena zadatost… ispuni u svetskom procesu“. Mešajući dva ontološka plana, pre i posle pada, zaključuje se da je Bog stvorio svet (čoveka) da padne, pa da se „u svetskom procesu“, koji otpočinje posle pada, postigne, „ispuni“ (dovrši svoju „nedovršenu zadatost“). Time se Bog okrivljuje da je Tvorac zla, greha, smrti, što neka je daleko od naših umova i usta.
I na kraju peta primedba o. Sofronija: . „… ovaploćenje Boga Slova ne predstavlja završetak teogonijskog procesa, tj. završetak razvitka u samom božanstvu, pa da je onda (ovaploćenje) u tom smislu neophodno za samoga Boga, za punoću Njegovog Bića…“. I peti odgovor B. Pantelića: „Ovaploćenje nije završe- tak teogonijskog već pliroma kosmogonijskog procesa. Tačno je da ono nije neophodno za punoću božanskog bića, ali jeste neophodno za punoću tvarnog bića…“. U pravu je o. Sofronije pri razvijanju svoje misli: ovaploćenje Boga, nakon stvaranja sveta, a bez njegovog pada, bi bio završetak teogonijskog procesa, i pokazao ovaploćenje kao neophodnost za samoga Boga, – s obzirom, dodajemo mi ono što je o. Sofronije podrazumevao a nije napisao, da se nepali svet ne nuždava u ovaploćenju Božijem – što je, kao prigovor Njegove predvečne nedovršenosti, a samim tim i nesavršenosti, apsurd i hula, jer unutar Svete Trojice nema „procesa“, on otpočinje od momenta Njenog izlaska iz Sebe, od stvaranja sveta. Da nije bilo pada, prigovaramo Pantelićevom odgovoru, ne bi bilo ni kosmogonijskog procesa, pa ni neophodnosti za Božijim ovaploćenjem, koje je postalo neophodnost „za punoću tvarnog bića“ tek nakon njegovog pada[2].
 


 
NAPOMENE:

  1. Za liberalno-obnovljensku atmosferu u Carskoj Rusiji pre 1917., kada je, između ostalog, posejano seme korova poznije tzv. liturgijske obnove v.: arhim. Nikodim (Bogosavljević), O liturgijskoj obnovi, preporodu i reformama, Ribnica 2014, 59-77; o. S. Bulgakov v.: isto, 78-84.
  2. U produžetku pisma o. Sofronije objašnjava duhovnu pozadinu bogoslovlja o. S. Bulgakova i njegovih sledbenika: „Pretpostavljam da ta nova bogoslovska tendencija, koju si zapazio u delima Pavla Evdokimova, ide uporedo sa ‘sekularizacijom’, ‘posvetovnjačenjem’ koje se posvuda događa. Ona nesumnjivo bogoslovski opravdava taj proces koji je povezan sa gubitkom pravilnog shvatanja ‘bogoslovlja’ koje je po svojoj suštini zaokupljeno uglavnom učenjem o Bogu, kod nas, hrišćana, o Svetoj Trojici. Naravno, svakoj pojavi može se do izvesne mere pristupiti sa ‘bogoslovske tačke gledišta’, ali savremeno kretanje prevazilazi sve razumne granice; otuda: bogoslovlje lepote, bogoslovlje pola (seks), bogoslovlje revolucije i slično… Otuda i nastojanje da se tvarnom svetu prida apsolutna vrednost; kod mnogih, posebno kod ‘učenih’, imamo potpuni razlaz (divorce) sa problemom ‘onoga sveta’, sa problemom pobede nad smrću, vaskrsenjem“, Arhimandrit Sofronije (Saharov), O bogovaploćenju, 250-251.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *