NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Metodologija o. S. Bulgakova
 
1. Pogledajmo najpre dokaze, koje u prilog svog stava, iz hristologije o. S. Bulgakova, donosi B. Pantelić.
O. Sergej uporište za svoj stav „da je ovaploćenje uključeno u predvečni savet Božiji o svetu, što znači da bi se ono dogodilo nezavisno od greha“, nalazi u sledećim mestima iz Poslanica Sv. Ap. Petra i Pavla[1]: [nedostaje kod o. S. B. – „nego časnom krvlju] Hrista, kao Jagnjeta neporočnog i bezazlenog, predviđenog još pre postanja sveta, a javljenog u poslednja vremena radi vas“ (1. Pt. 1, 19-20); „Nego govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu, koju predodredi Bog pre vekova za slavu našu“ (1. Kor. 2, 7); „Kao što nas i izabra u Njemu pre postanja sveta da budemo sveti i neporočni pred Njim, u ljubavi, predodredivši nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Hrista, po blagonaklonosti volje svoje, na pohvalu slave blagodati svoje, kojom nas oblagodati u Ljubljenome…“ (Ef. 1, 4-6); „…obznanivši nam tajnu volje svoje, po blagovoljenju svome koje unapred odredi u Njemu, za ostvarenje punoće vremena, da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji, u Njemu…“ (Ef. 1, 9-10); „…i da rasvetlim svima u čemu je ustrojstvo tajne od večnosti sakrivene u Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista, da se kroz Crkvu sada obznani načalstvima i vlastima na nebesima mnogostruka mudrost Božija, po večnoj nameri koju izvrši u Hristu Isusu Gospodu našem…“ (Ef. 3, 9-11). Ovome dodaje i mesta kod Sv. Ap. Jovana Bogoslova: „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga Jedinorodnoga dao, [nedostaje kod o. S. B. – da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Jer ne posla Bog Sina svoga na svet da sudi svetu, nego] da se svet spase kroz njega“ (Jn. 3, 17-18); „U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svoga Jedinorodnoga poslao u svet da živimo Njime. U tome je ljubav, ne što mi zavolesmo Boga, nego što On zavole nas, i posla Sina svoga, [kao žrtvu pomirenja za grehe naše – izostavljeno kod o. S. B.]“ (1. Jn. 4, 9-10). B. Pantelić navodi još jedno mesto: „Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti: sve je Njime i za Njega sazdano“ (Kol. 1, 16).
Najpre primedba na metod o. Bulgakova u vezi izostavljanja delova navoda kod Sv. Ap. Petra i kod oba mesta Sv. Ap. Jovana, jer izostavljeni delovi potpuno menjaju smisao. Tako misao izložena u 1. Pt. 19-20 počinje još u 17-18, pa čitava rečenica glasi: „I ako zovete Ocem onoga koji, ne gledajući ko je ko, sudi svakome po delu, provodite u strahu vreme vašega stranstvovanja, znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz svoga sujetnog življenja, od otaca vam predanoga, nego časnom krvlju“ i onda sledi navedeni nastavak. Kako se na osnovu izričitog navođenja „suda“ i „iskupljenja časnom krvlju Hrista Jagnjeta“ može tvrditi da je Sin trebalo da postane Isus Hristos i bez pada čoveka?! Slično se dešava i sa Ef. 1, 4-6 i Ef. 1, 9-10 između kojih stoji stih 7., koji glasi: „u kome imamo izbavljenje krvlju njegovom, oproštenje grehova po bogatstvu blagodati njegove“, i koji je ključan za iskupiteljski karakter prethodnog i narednog dela jedne iste rečenice. Od hirurgije o. S. Bulgakova nisu bila pošteđena ni navedena mesta Sv. Ap. Jovana: „da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Jer ne posla Bog Sina svoga na svet da sudi svetu, nego“ u Jn. 3, 9-11, i „kao žrtvu pomirenja za grehe naše“ u 1. Jn. 4, 10, izričito upućuju na smrt, sud i greh, i time govore u prilog ovaploćenja radi iskupljenja[2].
I mesto koje navodi B. Pantelić, Kol. 1, 16, dobija svoj sotiriološki smisao u nastavku misli Sv. Ap. Pavla, u 18. stihu: „I On je glava tela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi“.
U Uvodu svoga članka B. Pantelić tačno kaže da je „sledovanje predanju jedan od ključnih pokazatelja ortodoksnosti“, ali potom upućuje samo na Otkrivenje „koje je zapisano u Sv. Pismu“, previđajući da doda da Predanje obuhvata i bogoslovlje Svetih Otaca, koji su reč Svetog Pisma tumačili na pravoslavni način[3]. A to nije učinio, pretpostavljamo, zato što ni o. Bulgakov ni on nisu mogli da se pozovu ni na jedno svetootačko tumačenje delova iz Poslanica Sv. Apostola Petra, Pavla i Jovana, koje prilažu kao dokaz za svoju tezu. Zato možemo reći da dva preostala navoda, 1. Kor. 2, 7 i Ef. 3, 9-11, o. S. Bulgakov, a i B. Pantelić s njim, ne tumače svetootački, predanjski, tako da njihova mišljenja ostaju usamljena, odnosno, nesaglasna sa pravoslavnim Predanjem. Na navedenim mestima se nigde izričito ne govori o tome da bi Slovo Božije postalo Čovek i bez pada Adama, već u smislu da Bog zna da će Adam pasti i zato predvečno, „još pre postanja sveta“, „pre vekova“, „unapred“, „od večnosti sakriveno“, „po večnoj nameri“, odlučuje da se Sin Božiji očoveči i spase rod ljudski. Za razliku od o. S. Bulgakova i B. Pantelića, koji se ne pozivaju ni na jedno svetootačko tumačenje, mi kao dokaz za naše tvrdnje da nijedno korišćeno mesto ne govori u prilog njihove pretpostavke, odnosno, potvrde da je razlog ovaploćenja Sina Božijeg spasenje čoveka, navodimo sledeća svedočanstva:
Prep. Jefrem Sirin na navedeno mesto Prve poslanice Korinćanima Sv. Ap. Pavla kaže: „Već govorimo o Božijoj mudrosti u tajnama sakrivenim, tj. kroz tajne, koje su prikriveno bili pokazani prorocima, – čija je istina (ispunjenje) bila sakrivena u Bogu, i koje je predizabrao (predodredio) Bog u slavu Svoju pre vekova: ono, što je pre sveta bilo rešeno u Savetu Božijem, a imalo se ispuniti na kraju vremena“[4]. I blaž. Teofilakt Ohridski tumači da je „Bog pre vekova nam prednaznačio spasenje krstom, spasenje, koje čini veliku premudrost“[5]. U tumačenju Sv. Teofana Zatvornika na navedeno mesto nema pomena o tezi o. S. Bulgakova i B. Pantelića: „Premudrost Božija je način uređenja našeg spasenja u Gospodu Isusu Hristu, sa početnim njegovim osnovama i beskrajnim njegovim posledicama, koje treba da se odraze u svim oblastima tvarnog bića, kako opisuje sveti Pavle u poslanici Efescima (1, 9-10)“. Premudrost Božija je „bila sakrivena u tajni Božanstva i do javljanja nju niko nije poznavao, kao što dolikuje. ‘Ni Anđeo, ni Arhanđel i nikakva druga stvorena sila nisu je znali ranije, pre nego se ona otkrila. Zato Apostol i govori: da se sada obznani načalstvima i vlastima na nebesima mnogostruka mudrost Božija (Ef. 3, 10). Tako nas je Bog poštovao da su oni čuli zajedno sa nama’ (Sveti Zlatoust)“. Tajnom se naziva zato što u njoj sazrcavamo ono što vidimo, „koju predodredi Bog, govori, izražavajući time staranje Božije o nama“. „Reči: pre veka, označava večnost, slično kao što se govori na drugom mestu: Koji si pre veka (Ps. 54, 20). – U slavu našu, ‘zato što ne samo spasenje, već i slavu daje verujućim’ (Teodorit)…“[6].
„Mnogostruka mudrost Božija“, kao „ustrojene tajne od večnosti sakrivene u Bogu“ u Ef. 3, 9-11, isto je sa navedenim sadržajem u 1. Kor. 2, 7. Sv. Jovan Zlatousti tumači: „‘U Bogu’, – govori, – ‘ koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista’. Dobro je učinio što je, sećajući se tvorevine, rekao: ‘Isusom Hristom’. Jer stvorivši sve kroz Njega i to otkriva kroz Njega: ‘I bez Njega’, – rečeno je, – ‘ništa nije počelo biti’ (Jn. 1, 3). Rekavši o načalima i vlastima, rekao je i o gornjem i o donjem. ‘Od večnosti’. Sada se, govori, izvršilo, ali ne sada određeno, već prednarečeno odvajkada. ‘Od večnosti u Bogu, koji je stvorio sve Isusom Hristom’, tj. po predznanju vekova, unapred znajući buduće, dolazeće vekove, jer je on znao šta će biti, i saglasno s tim odredio. ‘Od večnosti’, – naravno one, koje je stvorio Isusom Hristom, jer je kroz Hrista ‘sve postalo’ (Jn. 1, 3)“[7]. Sv. Teofan Zatvornik izričito govori o prevečnoj tajni: „Tajna je bila sakrivena u Bogu, nije sada samo izmišljena Njegovom dobrotom; od iskoni je ona ušla u plan Božiji, a sada se samo privodi u delo. To što se tajna ova naziva sakrivenom u Bogu, koji je sve stvorio, navodi na misao da, kada je svet još bio samo stvoren, tajna spasenja čitavog čovečanstva u Gospodu i uređeno od svega jedno telo u Njemu, bila je već u umu Božijem, imajući, naravno, uticaj na samo uređenje sveta. Ta misao je jasna kod svetoga Damaskina. ‘Ta tajna nije izumljena od Boga u poslednja vremena, jer u Njemu nema novo dolazećih želja (određenih želja), nego je sve večno. Zajedno s tim, kako je On stvarao svet, tada su se smišljane i osnove spasenja“[8]. Jasno kao dan.
Prema tome, od osam mesta koje o. S. Bulgakov i B. Pantelić navode kao uporišta za svoju tezu, šest smo utvrdili kao neodgovarajuća, a ni za preostala dva mesta (1. Kor. 2, 7; Ef. 3, 9-11) nismo našli potvrde da je Sin Božiji trebalo da se ovaploti nezavisno od pada čoveka, u navedenim tumačenjima Svetih Otaca: Sv. Jovana Zlatoustog, Prep. Jefrema Sirina, Sv. Jovana Damaskina, Bl. Teofilakta Ohridskog i Sv. Teofana Zatvornika.
2. Isto važi i za tumačenje 3. člana Simvola vere od strane o. S. Bulgakova[9]: „Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao sa nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek“. „Prvi deo formule, po o. Sergeju, ima opšti smisao koji se odnosi na krajnji i univerzalni cilj ovaploćenja, za razliku od njenog drugog dela koji se pak odnosi na neposredni, iskupiteljski cilj. Ovaploćenje Boga Logosa jeste i radi iskupljenja, odn. rezultat ovaploćenja jeste pomirenje čoveka sa Bogom, međutim, ono je samo put ka konačnom cilju, koji je – vozglavljenje svega u Hristu (up. 1, 9-10). Dilemu oko toga kako pomiriti dva cilja ovaploćenja koja se pominju u Simvolu vere Bulgakov dakle ne rešava sa ili-ili, nego sa i-i: sotiriologija se uključuje u eshatologiju kao sredstvo u cilj“[10]. Prema nama, ovakvo tumačenje je nategnuto, odnosno, veštački je i netačno odvajati delove jedne misli i tumačiti ih kao dva različita cilja. Načelo svetootačkog bogoslovlja, čiji je plod Simvol vere, jeste tačnost, nedvosmislenost, sveobuhvatnost u izražavanju, kako bi se ostavilo što manje mesta, ili po mogućstvu, ukinuo prostor za nerazumevanje, smućivanje i, što je najvažnije, pogrešno, tj. jeretičko shvatanje i tumačenje: „A što ništa nije ostavljeno i nije ispušteno iz onoga što je neophodno radi koristi, to može videti svako u ispovedanju otaca, tj. u izloženjima prave i nepovređene vere, koje su oni sastavili radi obličenja i opovrgavanja svih jeresi i bezbožnih bogohulstava i radi ukrepljenja i utvrđivanja onih koji pravo drže veru i kojima je svetlonosno izašla Danica i obasjala dan (2. Pt. 1, 19), kao što govori Pismo, i saopštava svetlost istine radi Svetog Krštenja“[11].
Isto je načelo primenjeno i u ovom slučaju. Da je napisano samo „radi nas ljudi“ izostavljen bi bio razlog zbog koga je Bog Slovo „sišao sa nebesa“; da je napisano samo „radi našeg spasenja“ ostavilo bi se prostora za shvatanje da je spasenje izvršeno i za anđele, a napisano je, možda, i još zbog toga da bi sa onim „ljudi“ potvrdilo ovaploćenje i očovečenje Sina Božijeg. Ali da se obratimo riznici Predanja i pogledamo kako su Sveti Oci tumačili ovaj stav, slično o. S. Bulgakovu ili suprotno njemu. Odnosno, „pošto neki sadržaj simvola usmeravaju kuda ne treba, ili zato što ne razumeju pravilno snagu reči simvola, ili zato što su, uvučeni pisanjima nekih, došli do pogrešnog smisla“, „prelazeći pravilnom i bespristrasnom istraživanju rečenoga Svetim Ocima, mi ćemo se postojano držati poretka njihovih ispovedanja i mišljenja“[12].
Kod Sv. Simeona Solunskog nalazimo potvrdu za naše mišljenje o značenju izraza „radi nas ljudi“: „Nas radi ljudi. Jer je nas pale došao On da podigne, a ne Anđele. Iako su od njih neki pali, taj pad je za njih neizlečiv: zato što oni leže (u njemu) dobrovoljno, namerno stremeći da čine zlo, služeći, pri tom, i za nas uzrocima zla. Ali Anđeli, dobivši i za sebe veliku korist od domostroja Slova za nas, nalaze za sebe put k višnjem ushođenju u ljubavi Božijoj i sjedinjenju s Bogom, radujući se našem spasenju; zato i svoje služenje nama vrše sa usrđem i radošću. Svecelo spašeni i podignuti smo samo mi; zato (simvol) i govori: I našega radi spasenja. Pošto smo bili poginuli, zato je nama (bilo nužno) i spasenje, da bi izgnani i umrtvljeni ponovo bili uzvedeni k Bogu, primili u sebe Božiji život i kroz njega se obnovili i oživeli; zato je i sišao k nama Život, kao što i Crkva propoveda, govoreći: Sišao s nebesa„[13]. Naše se, dakle, a ne mišljenje o. S. Bulgakova slaže sa tumačenjem Sv. Simeona Solunskog. Zahvaljujući solunskom svetitelju došli smo do smisla izraza „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“: samo radi nas ljudi, a ne i zbog anđela, i radi samo našeg, a ne i spasenja anđela.
M. Jefimije Zigaben tumači treći član u duhu opovrgavanja i odbrane od hristoloških jeresi[14]. Sv. Filaret Moskovski objašnjava smisao reči „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“: „151. Sin Božiji je sišao s Neba ‘radi nas ljudi i radi našeg spasenja’, kao što je rečeno u Simvolu vere. 152. Kazano je da je Sin Božiji sišao s Neba radi nas ljudi, u tom smislu da je On došao na zemlju ne radi jednog nekog naroda i ne radi nekih ljudi, već za (spasenje) svih nas, ljudi, uopšteno. 153. Došao je na zemlju Sin Božiji da spase čoveka od greha, prokletstva i smrti“[15]. Ni reči dakle o razmišljanjima o. Bulgakova i B. Pantelića.
Ni kod Sv. Kirila Jerusalimskog[16], Sv. Petra (Mogile), Sv. Dimitrija Rostovskog[17], jeromonaha Grigorija Svetogorca, ni kod o. A. Šmemana nema shvatanja sličnih o. S. Bulgakova[18].
Sv. Nikolaj Srbski ne odvaja „radi nas ljudi“ i „radi našeg spasenja“. Kratko kaže: „Cilj Njegovog silaska jesmo mi ljudi i naše spasenje, a način – rođenje od Duha Svetoga i Djeve Marije“. Malo niže, govoreći o uniženju Boga pri ovaploćenju, dodaje, opet bez odvajanja: „I sve to poniženje On je dragovoljno uzeo na Sebe – radi nas ljudi i radi našega spasenja“. Ovo udvajanje „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“ slično je udvajanju na kraju stava, kada se kaže „i ovaplotio se“ „i postao čovek“. Objašnjavajući smisao napisanog, Sv. Nikolaj objašnjava i načelo svetootačke opreznosti, o kome smo govorili: „… I postao čovek. Zašto su Sveti Oci Nikejski stavili i ovu reč kada su već ranije rekli: i ovaplotio se? Zar nije ova reč bila dovoljna i dovoljno jasna? Ovaplotio se, utelovio se, javio se u telu – zar to nije dovoljno? Nikako. Mnoga su i razna su tela u vasioni. Bog se javljao Izrailjcima u drevna vremena u vidu ognjenoga stuba i oblaka. Duh Sveti javio se na Jordanu u vidu goluba. Potrebno je bilo izričito reći u kakvom se telu Sin Božji javio svetu. On se javio u telu čovečjem. Ne u vidu čoveka, slično Duhu u vidu goluba – da ne bude! – nego kao pravi telesni čovek. Kao pravi istinski čovek On se javio, a ne kao prividan čovek. Zato su rečene obe reči: ovaplotio se i postao čovek“[19].
N. Loski i ep. Petar (Luilje) tumače ovaj stav imajući, očito, na umu shvatanje o. Bulgakova: „O uzroku Ovaploćenja rečeno je; ‘radi nas ljudi i radi našega spasenja’. Ispraznim i besmislenim rasuđivanjima o tome da li bi došlo do Ovaploćenja i Iskupljenja da nije bilo prvorodnog grijeha u pravilu vjere nema mjesta. S druge strane, formulacija ovog člana Simvola Vjere, u potpunosti je u skladu sa Svetim Pismom: ‘Jer je ovo dobro i ugodno pred Spasiteljem našim Bogom, Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine’ (1 Tim. 3-4), pretpostavlja sveopšte spasenje ljudi. Teško da je potrebno dodati da se riječi Simvola ‘radi nas ljudi…’ odnose ne samo na taj član već i na sve sljedeće gdje se govori o domostroju (ikonomiji) ovaploćene Riječi“[20]. Dakle, N. Loski i ep. Petar (Luilje) smatraju da se „radi nas ljudi“ odnosi na čitav domostroj Slova Božijeg Isusa Hrista, opisanog do člana o Svetome Duhu, a ne samo na razlikovanje od „i radi našeg spasenja“.
Budući da ni kod Svetih Otaca i Otaca i bogoslova ranog i novog doba ne nalazimo tumačenje slično onom o. S. Bulgakova, ostaje da zaključimo da je ono njegovo usamljeno, lično mišljenje, i da zato ono nije od Boga, jer Bog otkriva istinu u saboru Crkve[21].
 


 
NAPOMENE:

  1. S. Bulgakov, Jagnje Božije, 187-189.
  2. Osnova nepravoslavnog bogoslovstvovanja o. S. Bulgakova je njegovo nepravoslavno tumačenje reči Svetog Pisma. Između ostalog, govori o protivrečnosti različitih misli Svetog Pisma: „…Ako se ostane pri takvom razumevanju tog i sličnih tekstova, po kojem je to poslednja i konačna, čak neizmenjiva i bedna sudbina, ne samo onih koji se spašavaju, već i koji propadaju, onda preostaje ovde primetiti da je između prvih tekstova, koji svedoče o sveopštem i univerzalnom iskupljenju, a, posledično, i spasenju, i drugim, koji se odnose na propast i odvajanje, očigledno ne samo neslaganje, već i direktna protivrečnost, koja se obično ne primeđuje ili ostavlja po strani ovim ili onim tumačenjem“, Bulgakov S. (prot.), Nevesta Agnca, 457. „Opšte je poznata činjenica da su sve jeresi posledica proizvoljnog tumačenja Svetog Pisma. One su Sveto Pismo shvatale ‘po svome’. O ovom izopačenom tumačenju Svetog Pisma govori još apostol Petar (2. Pt. 3, 16)“, Arhim. Sofronije, Starac Siluan, 92-93.
  3. „Mnogi greše kada odbacuju predanje Crkve, da bi se – po njihovom mišljenju – okrenuli njegovom pravom izvoru, tj. Svetom Pismu. Jer, nije Sveto Pismo izvor Crkve, već sveto predanje. Prvih decenija svoje istorije, Crkva još nije imala spise Novog Zaveta, nego je živela samo po predanju, koje verni, po savetu apostola Pavla, treba da čuvaju (2. Sol. 2, 15)“, Arhim. Sofronije, Starac Siluan, 92.
  4. Prep. Efrem Sirin, Tolkovaniя na 1 Kor. 2:7, Tolkovanie Svящennogo Pisaniя, http://bible.optina.ru/new:1kor:02:07 (30. 11. 2014.).
  5. Blaž. Feofilakt Bolgarskiй, isto. Up. na istom mestu tumačenje A. Lopuhina.
  6. Sv. Teofan Zatvornik, Tolkovanie Pervago poslaniя Korinfяnam sv. ap. Pavla, http://ni-ka.com.ua/index.php?Lev=korinfena#korf22 (30. 11. 2014.).
  7. Sv. Joann Zlatoust, Tolkovaniя na Ef. 3:8, Tolkovanie Svящennogo Pisaniя, http://bible.optina.ru/new:ef:03:08#svtioannzlatoust (30. 11. 2014.).
  8. Sv. Teofan Zatvornik, Tolkovaniя na Ef. 3:8, Tolkovanie Svящennogo Pisaniя, http://bible.optina.ru/new:ef:03:08#svtioannzlatoust (30. 11. 2014.).
  9. Bulgakov S., Jagnje Božije, 188.
  10. B. Pantelić, Ovaploćenje Boga Logosa, 126.
  11. Sv. Kirill Aleksandriйskiй, Na Svяtoй Simvol, Vostočnыe otcы i učiteli Cerkvi V veka, Moskva 2000, 114.
  12. Isto.
  13. Sv. Simeon Solunskiй, Tolkovanie na božestvennый i svящennый Simvol pravoslavnoй i neporočnoй našeй verы hristianskoй, Pisaniя Sv. Otcev i Učiteleй Cerkvi, otnosящiяsя k istolkovaniю pravoslavnago bogosluženiя. Tom III, Sank-Peterburg 1857, 59-116.
  14. M. Evfimiй Zigaben, Tolkovanie Simvola verы, prevod: arhim. Amvorosiй (Pogodin), Pravoslavnый putь, 1991, 76-77.
  15. Sv. Filaret Moskovskiй, Prostrannый Pravoslavnый Katehizis Pravoslavnoй Kafoličeskoй Vostočnoй Cerkvi, http://azbyka.ru/otechnik/?FilaretMoskovskij/prostrannyj-pravoslavnyj-katekhizis=21 (01. 12. 2014.).
  16. Sv. Kirill Aleksandriйskiй, Na Svяtoй Simvol, 117.
  17. Sv. Dimitriй Rostovskiй, Zercalo pravoslavnogo ispovedaniя, http://azbyka.ru/otechnik/?DmitrijRostovskij/zertsalo-pravoslavnogo-ispovedanija=1 (01. 12. 2014.).
  18. Sv. Petr (Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie Kafoličeskoй i Apostolьskoй Cerkvi Vostočnoй, http://azbyka.ru/otechnik/?PetrMogila/pravoslavnoe-ispovedanie-kafolicheskoj-i-apostolskoj-tserkvi-vostochnoj=1 (01. 12. 2014.); Jeromonah Grigorije, Tumačenje Simvola vere, prevod: A. Đakovac, Isus Hristos, Manastir Hilandar, http://www.verujem.org/teologija/grigorijesimvolvere.htm (01. 12. 2014.); Protojerej A. Šmeman, Pravoslavni Simvol vjere, Cetinje, http://www.medicinari.com/simvolclan3.html (01. 12. 2014.).
  19. Sv. vladika Nikolaj, Tumačenje Simvola vere, http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=comcontent&task=view&id=475&Itemid=356 (01. 12. 2014.).
  20. V. Loski, ep. Petar (Luilje), Tumačenje simvola vjere, prevod: D. Kerkez, Cetinje 2006, http://www.vidovdan.org/arhiva/print661.html (01. 12. 2014.).
  21. „Postoje različiti oblici duhovne borbe, ali je najteža i najsloženija borba sa gordošću. Gordost je neprijatelj Božanskog zakona. Izopačavajući Božanski poredak bića, ona svuda unosi raspadanje i smrt. Ona se pojavljuje i na telesnom planu, ali joj je svojstvenije da luduje na misaonom, duhovnom planu. Postavljajući sebe u prvi plan, ona vodi borbu za prevlast nad svim, i u toj borbi njeno glavno oružje jeste um-razum (ratio)“, Arhim. Sofronije, Starac Siluan, 148.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *