СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Методологија о. С. Булгакова
 
1. Погледајмо најпре доказе, које у прилог свог става, из христологије о. С. Булгакова, доноси Б. Пантелић.
О. Сергеј упориште за свој став “да је оваплоћење укључено у предвечни савет Божији о свету, што значи да би се оно догодило независно од греха”, налази у следећим местима из Посланица Св. Ап. Петра и Павла[1]: [недостаје код о. С. Б. – “него часном крвљу] Христа, као Јагњета непорочног и безазленог, предвиђеног још пре постања света, а јављеног у последња времена ради вас” (1. Пт. 1, 19-20); “Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу” (1. Кор. 2, 7); “Као што нас и изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме…” (Еф. 1, 4-6); “…обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему…” (Еф. 1, 9-10); “…и да расветлим свима у чему је устројство тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа, да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашем…” (Еф. 3, 9-11). Овоме додаје и места код Св. Ап. Јована Богослова: “Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, [недостаје код о. С. Б. – да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету, него] да се свет спасе кроз њега” (Јн. 3, 17-18); “У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина свога Јединороднога послао у свет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога, [као жртву помирења за грехе наше – изостављено код о. С. Б.]” (1. Јн. 4, 9-10). Б. Пантелић наводи још једно место: “Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано” (Кол. 1, 16).
Најпре примедба на метод о. Булгакова у вези изостављања делова навода код Св. Ап. Петра и код оба места Св. Ап. Јована, јер изостављени делови потпуно мењају смисао. Тако мисао изложена у 1. Пт. 19-20 почиње још у 17-18, па читава реченица гласи: “И ако зовете Оцем онога који, не гледајући ко је ко, суди свакоме по делу, проводите у страху време вашега странствовања, знајући да се пропадљивим сребром или златом не искуписте из свога сујетног живљења, од отаца вам преданога, него часном крвљу” и онда следи наведени наставак. Како се на основу изричитог навођења “суда” и “искупљења часном крвљу Христа Јагњета” може тврдити да је Син требало да постане Исус Христос и без пада човека?! Слично се дешава и са Еф. 1, 4-6 и Еф. 1, 9-10 између којих стоји стих 7., који гласи: “у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење грехова по богатству благодати његове”, и који је кључан за искупитељски карактер претходног и наредног дела једне исте реченице. Од хирургије о. С. Булгакова нису била поштеђена ни наведена места Св. Ап. Јована: “да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету, него” у Јн. 3, 9-11, и “као жртву помирења за грехе наше” у 1. Јн. 4, 10, изричито упућују на смрт, суд и грех, и тиме говоре у прилог оваплоћења ради искупљења[2].
И место које наводи Б. Пантелић, Кол. 1, 16, добија свој сотириолошки смисао у наставку мисли Св. Ап. Павла, у 18. стиху: “И Он је глава тела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први”.
У Уводу свога чланка Б. Пантелић тачно каже да је “следовање предању један од кључних показатеља ортодоксности”, али потом упућује само на Откривење “које је записано у Св. Писму”, превиђајући да дода да Предање обухвата и богословље Светих Отаца, који су реч Светог Писма тумачили на православни начин[3]. А то није учинио, претпостављамо, зато што ни о. Булгаков ни он нису могли да се позову ни на једно светоотачко тумачење делова из Посланица Св. Апостола Петра, Павла и Јована, које прилажу као доказ за своју тезу. Зато можемо рећи да два преостала навода, 1. Кор. 2, 7 и Еф. 3, 9-11, о. С. Булгаков, а и Б. Пантелић с њим, не тумаче светоотачки, предањски, тако да њихова мишљења остају усамљена, односно, несагласна са православним Предањем. На наведеним местима се нигде изричито не говори о томе да би Слово Божије постало Човек и без пада Адама, већ у смислу да Бог зна да ће Адам пасти и зато предвечно, “још пре постања света”, “пре векова”, “унапред”, “од вечности сакривено”, “по вечној намери”, одлучује да се Син Божији очовечи и спасе род људски. За разлику од о. С. Булгакова и Б. Пантелића, који се не позивају ни на једно светоотачко тумачење, ми као доказ за наше тврдње да ниједно коришћено место не говори у прилог њихове претпоставке, односно, потврде да је разлог оваплоћења Сина Божијег спасење човека, наводимо следећа сведочанства:
Преп. Јефрем Сирин на наведено место Прве посланице Коринћанима Св. Ап. Павла каже: “Већ говоримо о Божијој мудрости у тајнама сакривеним, тј. кроз тајне, које су прикривено били показани пророцима, – чија је истина (испуњење) била сакривена у Богу, и које је предизабрао (предодредио) Бог у славу Своју пре векова: оно, што је пре света било решено у Савету Божијем, а имало се испунити на крају времена”[4]. И блаж. Теофилакт Охридски тумачи да је “Бог пре векова нам предназначио спасење крстом, спасење, које чини велику премудрост”[5]. У тумачењу Св. Теофана Затворника на наведено место нема помена о тези о. С. Булгакова и Б. Пантелића: “Премудрост Божија је начин уређења нашег спасења у Господу Исусу Христу, са почетним његовим основама и бескрајним његовим последицама, које треба да се одразе у свим областима тварног бића, како описује свети Павле у посланици Ефесцима (1, 9-10)”. Премудрост Божија је “била сакривена у тајни Божанства и до јављања њу нико није познавао, као што доликује. ‘Ни Анђео, ни Арханђел и никаква друга створена сила нису је знали раније, пре него се она открила. Зато Апостол и говори: да се сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија (Еф. 3, 10). Тако нас је Бог поштовао да су они чули заједно са нама’ (Свети Златоуст)”. Тајном се назива зато што у њој сазрцавамо оно што видимо, “коју предодреди Бог, говори, изражавајући тиме старање Божије о нама”. “Речи: пре века, означава вечност, слично као што се говори на другом месту: Који си пре века (Пс. 54, 20). – У славу нашу, ‘зато што не само спасење, већ и славу даје верујућим’ (Теодорит)…”[6].
“Многострука мудрост Божија”, као “устројене тајне од вечности сакривене у Богу” у Еф. 3, 9-11, исто је са наведеним садржајем у 1. Кор. 2, 7. Св. Јован Златоусти тумачи: “‘У Богу’, – говори, – ‘ који је саздао све кроз Исуса Христа’. Добро је учинио што је, сећајући се творевине, рекао: ‘Исусом Христом’. Јер створивши све кроз Њега и то открива кроз Њега: ‘И без Њега’, – речено је, – ‘ништа није почело бити’ (Јн. 1, 3). Рекавши о началима и властима, рекао је и о горњем и о доњем. ‘Од вечности’. Сада се, говори, извршило, али не сада одређено, већ преднаречено одвајкада. ‘Од вечности у Богу, који је створио све Исусом Христом’, тј. по предзнању векова, унапред знајући будуће, долазеће векове, јер је он знао шта ће бити, и сагласно с тим одредио. ‘Од вечности’, – наравно оне, које је створио Исусом Христом, јер је кроз Христа ‘све постало’ (Јн. 1, 3)”[7]. Св. Теофан Затворник изричито говори о превечној тајни: “Тајна је била сакривена у Богу, није сада само измишљена Његовом добротом; од искони је она ушла у план Божији, а сада се само приводи у дело. То што се тајна ова назива сакривеном у Богу, који је све створио, наводи на мисао да, када је свет још био само створен, тајна спасења читавог човечанства у Господу и уређено од свега једно тело у Њему, била је већ у уму Божијем, имајући, наравно, утицај на само уређење света. Та мисао је јасна код светога Дамаскина. ‘Та тајна није изумљена од Бога у последња времена, јер у Њему нема ново долазећих жеља (одређених жеља), него је све вечно. Заједно с тим, како је Он стварао свет, тада су се смишљане и основе спасења”[8]. Јасно као дан.
Према томе, од осам места које о. С. Булгаков и Б. Пантелић наводе као упоришта за своју тезу, шест смо утврдили као неодговарајућа, а ни за преостала два места (1. Кор. 2, 7; Еф. 3, 9-11) нисмо нашли потврде да је Син Божији требало да се оваплоти независно од пада човека, у наведеним тумачењима Светих Отаца: Св. Јована Златоустог, Преп. Јефрема Сирина, Св. Јована Дамаскина, Бл. Теофилакта Охридског и Св. Теофана Затворника.
2. Исто важи и за тумачење 3. члана Символа вере од стране о. С. Булгакова[9]: “Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. “Први део формуле, по о. Сергеју, има општи смисао који се односи на крајњи и универзални циљ оваплоћења, за разлику од њеног другог дела који се пак односи на непосредни, искупитељски циљ. Оваплоћење Бога Логоса јесте и ради искупљења, одн. резултат оваплоћења јесте помирење човека са Богом, међутим, оно је само пут ка коначном циљу, који је – возглављење свега у Христу (уп. 1, 9-10). Дилему око тога како помирити два циља оваплоћења која се помињу у Символу вере Булгаков дакле не решава са или-или, него са и-и: сотириологија се укључује у есхатологију као средство у циљ”[10]. Према нама, овакво тумачење је натегнуто, односно, вештачки је и нетачно одвајати делове једне мисли и тумачити их као два различита циља. Начело светоотачког богословља, чији је плод Символ вере, јесте тачност, недвосмисленост, свеобухватност у изражавању, како би се оставило што мање места, или по могућству, укинуо простор за неразумевање, смућивање и, што је најважније, погрешно, тј. јеретичко схватање и тумачење: “А што ништа није остављено и није испуштено из онога што је неопходно ради користи, то може видети свако у исповедању отаца, тј. у изложењима праве и неповређене вере, које су они саставили ради обличења и оповргавања свих јереси и безбожних богохулстава и ради укрепљења и утврђивања оних који право држе веру и којима је светлоносно изашла Даница и обасјала дан (2. Пт. 1, 19), као што говори Писмо, и саопштава светлост истине ради Светог Крштења”[11].
Исто је начело примењено и у овом случају. Да је написано само “ради нас људи” изостављен би био разлог због кога је Бог Слово “сишао са небеса”; да је написано само “ради нашег спасења” оставило би се простора за схватање да је спасење извршено и за анђеле, а написано је, можда, и још због тога да би са оним “људи” потврдило оваплоћење и очовечење Сина Божијег. Али да се обратимо ризници Предања и погледамо како су Свети Оци тумачили овај став, слично о. С. Булгакову или супротно њему. Односно, “пошто неки садржај символа усмеравају куда не треба, или зато што не разумеју правилно снагу речи символа, или зато што су, увучени писањима неких, дошли до погрешног смисла”, “прелазећи правилном и беспристрасном истраживању реченога Светим Оцима, ми ћемо се постојано држати поретка њихових исповедања и мишљења”[12].
Код Св. Симеона Солунског налазимо потврду за наше мишљење о значењу израза “ради нас људи”: “Нас ради људи. Јер је нас пале дошао Он да подигне, а не Анђеле. Иако су од њих неки пали, тај пад је за њих неизлечив: зато што они леже (у њему) добровољно, намерно стремећи да чине зло, служећи, при том, и за нас узроцима зла. Али Анђели, добивши и за себе велику корист од домостроја Слова за нас, налазе за себе пут к вишњем усхођењу у љубави Божијој и сједињењу с Богом, радујући се нашем спасењу; зато и своје служење нама врше са усрђем и радошћу. Свецело спашени и подигнути смо само ми; зато (символ) и говори: И нашега ради спасења. Пошто смо били погинули, зато је нама (било нужно) и спасење, да би изгнани и умртвљени поново били узведени к Богу, примили у себе Божији живот и кроз њега се обновили и оживели; зато је и сишао к нама Живот, као што и Црква проповеда, говорећи: Сишао с небеса“[13]. Наше се, дакле, а не мишљење о. С. Булгакова слаже са тумачењем Св. Симеона Солунског. Захваљујући солунском светитељу дошли смо до смисла израза “ради нас људи и ради нашег спасења”: само ради нас људи, а не и због анђела, и ради само нашег, а не и спасења анђела.
М. Јефимије Зигабен тумачи трећи члан у духу оповргавања и одбране од христолошких јереси[14]. Св. Филарет Московски објашњава смисао речи “ради нас људи и ради нашег спасења”: “151. Син Божији је сишао с Неба ‘ради нас људи и ради нашег спасења’, као што је речено у Символу вере. 152. Казано је да је Син Божији сишао с Неба ради нас људи, у том смислу да је Он дошао на земљу не ради једног неког народа и не ради неких људи, већ за (спасење) свих нас, људи, уопштено. 153. Дошао је на земљу Син Божији да спасе човека од греха, проклетства и смрти”[15]. Ни речи дакле о размишљањима о. Булгакова и Б. Пантелића.
Ни код Св. Кирила Јерусалимског[16], Св. Петра (Могиле), Св. Димитрија Ростовског[17], јеромонаха Григорија Светогорца, ни код о. А. Шмемана нема схватања сличних о. С. Булгакова[18].
Св. Николај Србски не одваја “ради нас људи” и “ради нашег спасења”. Кратко каже: “Циљ Његовог силаска јесмо ми људи и наше спасење, а начин – рођење од Духа Светога и Дјеве Марије”. Мало ниже, говорећи о унижењу Бога при оваплоћењу, додаје, опет без одвајања: “И све то понижење Он је драговољно узео на Себе – ради нас људи и ради нашега спасења”. Ово удвајање “ради нас људи и ради нашег спасења” слично је удвајању на крају става, када се каже “и оваплотио се” “и постао човек”. Објашњавајући смисао написаног, Св. Николај објашњава и начело светоотачке опрезности, о коме смо говорили: “… И постао човек. Зашто су Свети Оци Никејски ставили и ову реч када су већ раније рекли: и оваплотио се? Зар није ова реч била довољна и довољно јасна? Оваплотио се, утеловио се, јавио се у телу – зар то није довољно? Никако. Многа су и разна су тела у васиони. Бог се јављао Израиљцима у древна времена у виду огњенога стуба и облака. Дух Свети јавио се на Јордану у виду голуба. Потребно је било изричито рећи у каквом се телу Син Божји јавио свету. Он се јавио у телу човечјем. Не у виду човека, слично Духу у виду голуба – да не буде! – него као прави телесни човек. Као прави истински човек Он се јавио, а не као привидан човек. Зато су речене обе речи: оваплотио се и постао човек”[19].
Н. Лоски и еп. Петар (Луиље) тумаче овај став имајући, очито, на уму схватање о. Булгакова: “О узроку Оваплоћења речено је; ‘ради нас људи и ради нашега спасења’. Испразним и бесмисленим расуђивањима о томе да ли би дошло до Оваплоћења и Искупљења да није било првородног гријеха у правилу вјере нема мјеста. С друге стране, формулација овог члана Символа Вјере, у потпуности је у складу са Светим Писмом: ‘Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине’ (1 Тим. 3-4), претпоставља свеопште спасење људи. Тешко да је потребно додати да се ријечи Символа ‘ради нас људи…’ односе не само на тај члан већ и на све сљедеће гдје се говори о домостроју (икономији) оваплоћене Ријечи”[20]. Дакле, Н. Лоски и еп. Петар (Луиље) сматрају да се “ради нас људи” односи на читав домострој Слова Божијег Исуса Христа, описаног до члана о Светоме Духу, а не само на разликовање од “и ради нашег спасења”.
Будући да ни код Светих Отаца и Отаца и богослова раног и новог доба не налазимо тумачење слично оном о. С. Булгакова, остаје да закључимо да је оно његово усамљено, лично мишљење, и да зато оно није од Бога, јер Бог открива истину у сабору Цркве[21].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. С. Булгаков, Јагње Божије, 187-189.
  2. Основа неправославног богословствовања о. С. Булгакова је његово неправославно тумачење речи Светог Писма. Између осталог, говори о противречности различитих мисли Светог Писма: “…Ако се остане при таквом разумевању тог и сличних текстова, по којем је то последња и коначна, чак неизмењива и бедна судбина, не само оних који се спашавају, већ и који пропадају, онда преостаје овде приметити да је између првих текстова, који сведоче о свеопштем и универзалном искупљењу, а, последично, и спасењу, и другим, који се односе на пропаст и одвајање, очигледно не само неслагање, већ и директна противречност, која се обично не примеђује или оставља по страни овим или оним тумачењем”, Булгаков С. (прот.), Невеста Агнца, 457. “Опште је позната чињеница да су све јереси последица произвољног тумачења Светог Писма. Оне су Свето Писмо схватале ‘по своме’. О овом изопаченом тумачењу Светог Писма говори још апостол Петар (2. Пт. 3, 16)”, Архим. Софроније, Старац Силуан, 92-93.
  3. “Многи греше када одбацују предање Цркве, да би се – по њиховом мишљењу – окренули његовом правом извору, тј. Светом Писму. Јер, није Свето Писмо извор Цркве, већ свето предање. Првих деценија своје историје, Црква још није имала списе Новог Завета, него је живела само по предању, које верни, по савету апостола Павла, треба да чувају (2. Сол. 2, 15)”, Архим. Софроније, Старац Силуан, 92.
  4. Преп. Ефрем Сирин, Толкования на 1 Кор. 2:7, Толкование Священного Писания, http://bible.optina.ru/new:1kor:02:07 (30. 11. 2014.).
  5. Блаж. Феофилакт Болгарский, исто. Уп. на истом месту тумачење А. Лопухина.
  6. Св. Теофан Затворник, Толкование Перваго послания Коринфянам св. ап. Павла, http://ni-ka.com.ua/index.php?Lev=korinfena#korf22 (30. 11. 2014.).
  7. Св. Јоанн Златоуст, Толкования на Еф. 3:8, Толкование Священного Писания, http://bible.optina.ru/new:ef:03:08#svtioannzlatoust (30. 11. 2014.).
  8. Св. Теофан Затворник, Толкования на Еф. 3:8, Толкование Священного Писания, http://bible.optina.ru/new:ef:03:08#svtioannzlatoust (30. 11. 2014.).
  9. Булгаков С., Јагње Божије, 188.
  10. Б. Пантелић, Оваплоћење Бога Логоса, 126.
  11. Св. Кирилл Александрийский, На Святой Символ, Восточные отцы и учители Церкви V века, Москва 2000, 114.
  12. Исто.
  13. Св. Симеон Солунский, Толкование на божественный и священный Символ православной и непорочной нашей веры христианской, Писания Св. Отцев и Учителей Церкви, относящияся к истолкованию православнаго богослужения. Том III, Санк-Петербург 1857, 59-116.
  14. М. Евфимий Зигабен, Толкование Символа веры, превод: архим. Амворосий (Погодин), Православный путь, 1991, 76-77.
  15. Св. Филарет Московский, Пространный Православный Катeхизис Православной Кафолической Восточной Церкви, http://azbyka.ru/otechnik/?FilaretMoskovskij/prostrannyj-pravoslavnyj-katekhizis=21 (01. 12. 2014.).
  16. Св. Кирилл Александрийский, На Святой Символ, 117.
  17. Св. Димитрий Ростовский, Зерцало православного исповедания, http://azbyka.ru/otechnik/?DmitrijRostovskij/zertsalo-pravoslavnogo-ispovedanija=1 (01. 12. 2014.).
  18. Св. Петр (Могила), Православное исповедание Кафолической и Апостольской Церкви Восточной, http://azbyka.ru/otechnik/?PetrMogila/pravoslavnoe-ispovedanie-kafolicheskoj-i-apostolskoj-tserkvi-vostochnoj=1 (01. 12. 2014.); Јеромонах Григорије, Тумачење Символа вере, превод: А. Ђаковац, Исус Христос, Манастир Хиландар, http://www.verujem.org/teologija/grigorijesimvolvere.htm (01. 12. 2014.); Протојереј А. Шмеман, Православни Символ вјере, Цетиње, http://www.medicinari.com/simvolclan3.html (01. 12. 2014.).
  19. Св. владика Николај, Тумачење Символа вере, http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=comcontent&task=view&id=475&Itemid=356 (01. 12. 2014.).
  20. В. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење символа вјере, превод: Д. Керкез, Цетиње 2006, http://www.vidovdan.org/arhiva/print661.html (01. 12. 2014.).
  21. “Постоје различити облици духовне борбе, али је најтежа и најсложенија борба са гордошћу. Гордост је непријатељ Божанског закона. Изопачавајући Божански поредак бића, она свуда уноси распадање и смрт. Она се појављује и на телесном плану, али јој је својственије да лудује на мисаоном, духовном плану. Постављајући себе у први план, она води борбу за превласт над свим, и у тој борби њено главно оружје јесте ум-разум (ratio)”, Архим. Софроније, Старац Силуан, 148.

Comments are closed.