NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Uvod
 
„Ovo nije ona mudrost što silazi odozgo nego zemaljska,
čulna, demonska“ (Jak. 3, 15).
 
1. Najsvetliji heruvim Denica, koji je bio najbliži od anđelskih sila Bogu, i kroz koga su svi darovi Božiji deljeni nižim činovima, prevazneo se, umislio je da je ravan Bogu, i zbog gordosti pao večnim padom, povukavši sa sobom trećinu anđelskih legiona. Kada je Gospod stvorio Adama i posadio ga u Edemski vrt, kao gospodara i cara čitave vidljive vaseljene, pali heruvim je kipteo od zavisti, i, budući laža i otac laži, lukavstvom je uspeo da prevari naše praroditelje, i da ih, preko gordosti, odvoji od Boga, i posredno izbaci iz raja. A Sin i Slovo Božije krenuo je suprotnim smerom, ne na gore, već naniže, ne gordošću i prevaznošenjem – On Koji je Jedini uistinu imao čime da se gordi i preuznosi -, već putem samouniženja, snishođenja i samožrtvovanja, sišao je sa nebeskih visina da bi spasio svoju najdražu tvorevinu, stvorenu po njegovom liku i podobiju. Po „zakonu“ Božanske ljubavi On je „kao Jagnje vođen na zaklanje“, radi iskupljenja, izmirenja, oslobođenja i iscelenja čoveka. Ni zemlja, međutim, nije bila kraj i poslednja stanica njegovog kenozisa, njegovog uniženja i smirenja, nego je sišao još dublje i niže, na samo dno našeg pada, i u središtu zemlje, u carstvu smrti, pružio ruku izbavljenja našim praroditeljima, a preko i zajedno sa njima, čitavom ljudskom rodu. I od tada za ljudski rod postoje samo dva puta: put Sina Božijeg, Bogočoveka Isusa Hrista i put palog heruvima – put smirenja i uniženja i put prevaznošenja i gordosti.
2. Odgovor, koji je arhim. Sofronije (Saharov) 1970. dao na pitanje D. Balfura, o mogućnosti ovaploćenja Sina Božijeg i bez praroditeljskog pada, bio je povod B. Panteliću da pokuša da da odgovor na ovu, rekli bismo, sholastičko-filosofsku teologumenu, a po njemu svojevrsnu „hristološku zagonetku“[1]. D. Balfur je ovu tezu našao kod P. Evdokimova[2], koji ju je preuzeo od o. S. Bulgakova, za koga o. Sofronije tvrdi da je on prvi dokazivao njenu opravdanost. Još o. Sofronije piše da je rasprava u njoj bila živa u vremenu pre 1917., a da ju je o. Bulgakov[3] potkrepljivao tumačenjem dela iz Simovola vere – „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“, i izrazom Sv. Maksima Ispovednika, za koji starac, po sećanju, tvrdi da ga je svojevremeno pregledao u biblioteci svetogorskog Manastira Pantelejmon, „i došao do ubeđenja da slično tumačenje misli Sv. Maksima, koje vidimo kod Bulgakova, jeste ‘nategnuto'“[4]. Priroda navedenih mesta, odnosno, pisma, ne daju puno prostora za komentarisanje, tako da B. Pantelić svoju raspravu u korist ispravnosti mišljenja da bi se Bog Slovo ovaplotio i da pada nije bilo, zasniva na hristološkom dokazivanju o. S. Bulgakova, tumačenju mesta kod Sv. Maksima Ispovednika i mišljenju o. G. Florovskog.
3. Na samom početku, međutim, B. Pantelić govori o odsustvu rasprave o ovom pitanju kod Svetih Otaca ranog perioda, izuzev, po njemu, kod Sv. Maskima Ispovednika, sve do savremenog doba kada se ono počelo razmatrati. Na drugoj strani, na Zapadu je stanje potpuno drugačije: „Značajni hrišćanski pisci poznog srednjeg veka ozbiljno su se bavili ovom temom; prvi među njima bio je Ruper iz Dojca (XII vek), potom Honorije Otenski, Albert Veliki, Aleksandar Halski, Duns Skot, Toma Akvinski, Bonaventura i dr.“[5]. Ne komentariše ovu upadljivu razliku prema ovom pitanju na Istoku i Zapadu, ali zato objašnjava zbog čega je u hristološkim raspravama došlo do naglaska na „iskupiteljskom momentu“: „Kao što je poznato, radi se o dobu kada su nosioci crkvenog bogoslovlja bili monasi, kojima je bilo ključno učenje o Hristu kao Iskupitelju, stoga su smatrali da je izlišno razmatranje problema elemenata bogovaploćenja koje bi pitanje greha ostavilo po strani“[6]. Naše je pitanje: kada to u istoriji Crkve nosioci njenog bogoslovlja nisu bili monasi, ako u njih ubrojimo i episkope? Iz rečenice se da zaključiti da su monasi, zato što su bili „nosioci crkvenog bogoslovlja“, uspeli da „većem ostatku“ Crkve nametnu „učenje o Hristu kao Iskupitelju“, koji (bi) se, verovatno, bavio baš temom kojom se do o. S. Bulgakova i o. G. Florovskog niko drugi nije bavio. Zaključuje se, takođe, da su monasi „eksperti“ za greh, a da su „drugi“ manje za njega zainteresovani. Iz rečenica koje slede se, pak, da zaključiti da su monasi imali „monopol“ ili „vlast“ nad bogoslovljem Crkve sve do pojave o. S. Bulgakova: „Bilo kako bilo, od istočnih bogoslova se čekao odgovor na pitanje da li je ovaploćenje Sina Božijeg samo radi iskupljenja. U naše vreme taj odgovor je eksplicitno dat, i to od strane jednog od najvećih teologa u istoriji crkvenog mišljenja – oca Sergeja Bulgakova (1871-1944)“[7].
Mi znamo da mišljenje B. Pantelića kako je o. S. Bulgakov „jedan od najvećih pravoslavnih bogoslova“, nažalost, nije usamljeno[8]. Srećom, međutim, znamo i za veliki broj pravoslavnih bogoslova koji su ne samo smatrali, već i pisanom rečju dokazali da je celokupno učenje o. S. Bulgakova, ponovo nažalost, jedno od najproblematičnijih u 20. veku[9]. U svim oblastima: u trijadologiji, hristologiji, učenju o Presvetoj Bogorodici, eklisiologiji, ikonologiji, asketici, mistici… – zato što je sve bilo zakvašeno njegovim gnostičkim sofijanstvom. Izučavajući njegova bogoslovska dela, ali i njegove brojne Dnevnike, došli smo do nedvosmislenog zaključka, – koja će, ako Bog da, biti objavljena na odgovarajućem mestu – da su njegova asketika, mistika i bogoslovlje plod prelestnog, demononadahnutog duhovnog, tačnije, duševnog života i sazrcanja, po duhu istovetno sa rimokatoličkim uzorima[10]. Njegovo sofijanstvo je osuđeno, ali zahvaljujući spletu istorijskih i kanonskih okolnosti, evo, na primeru humanističkog filozofiranja B. Pantelića, vidimo da donosi novi kukolj na žitnim poljima Crkve Pravoslavne.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dve verzije, kraća: B. Pantelić, Ovaploćenje, stvaranje, spasenje, Pravoslavlje 1053, i duža, kojom ćemo se baviti: Ovaploćenje Boga Logosa – teogonija, kosmogonija, iskupljenje (Saharov versus Bulgakov), Teološki pogledi 2011/2, 115-132.
  2. P. Evdokimov, Pravoslavlje, prevod: P. Rak, Beograd 2009, 148.
  3. S. Bulgakov, Jagnje Božije, prevod: A. Pantelić, Beograd 2011, 187-200.
  4. Arhimandrit Sofronije (Saharov), O bogovaploćenju, prevod: B. Stojanović, Manastir Hilandar 2005, 249-251.
  5. B. Pantelić, Ovaploćenje Boga Logosa, 115-116, nap. 2, sa pozivanjem na G. Florovski, Cur Deus Homo? – o razlogu Vaploćenja, prevod: M.Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 199-207.
  6. Isto, 116.
  7. Isto. Na drugom mestu o. S. Bulgakov govori da bi Adam postao sin Božiji, da bi se obožio, usavršavanjem na putu svetosti: „Čovek je izvorno stvoren da bi postao sin Božiji i tvarni bog, ali je to moglo i trebalo da se ostvari na putevima svetosti, koji su vodili ka dostizanju savršenog oboženja (‘bićete kao bogovi’)“, Bulgakov S. (protoi.), Nevesta Agnca, Parižь 1945, 176.
  8. Njima pripadaju filosofi i bogoslovi: prot. A. Menj, Vaganova N., Kozirev A., Merson M., Struve N., ig. Inokentije (Pavlov), A. Aržakovski i dr. Poslednji, na kraju svoje apologije učenja o. S. Bulgakova, zaključuje: „Pri toj neugasivoj svetlosti ponovo otkrivene Božije Premudosti, nakon prolaska mraka novog srednjovekovlja, da li ćemo ugledati bliski izlazak nove Renesanse?“, Aržakovskiй A., Sofiologiя o. Sergiя Bulgakova i sovremennoe zapadnoe bogoslovie, S.N. Bulgakov: Religiozno-filosofskiй putь, Moskva 2003, 138. Prema bogoslovlju o. S. Bulgakova blagonaklon je i mitropolit, tadašnji jrm., Ilarion (Alfejev): Pravoslavnoe bogoslovie na rubeže stoletiй, Moskva 1999, 394-398.
  9. Prot. G. Florovski, V. Loski, S. Horužij, prot. J. Majendorf, Z. Peno. Na primer: „Pričastnost sveta Bogu a priori može imati veoma različit karakter. I isticanje u središte religoizno-filosofskog učenja simvola ili mitologeme Sofije (objedinjavajući među sobom sva iskustva hrišćanske sofiologije) jeste, s filosofske tačke gledanja, ontološki postulat, kojim se utvrđuje veoma određeni vid i način toj pričastnosti. Saglasno datom postulatu, svet ima neki ‘idealni prvoobraz’ u Bogu – bliska sličnost platonovskom svetu ideja. ‘Svet… u svom prvoobrazu, u svojoj ideji… jeste predvečno u Bogu’ (Bulgakov S. N., Agnec Božiй, Pariž 1933, 183), – i veza, saglasnost između tvarnog sveta i njegovog idelnog prvoobraza i čini pričastnost sveta Bogu. Sam taj prvoobraz ili ‘Božanski svet, postojeći u Bogu ‘pre’ stvaranja’, ‘predvečno čoveštvo u Bogu’, ‘svet umodostižnih ideja’ i jeste ‘Sofija’, ‘premudrost Božija’ (grč. σοφία, mudrost) – pojam-simvol u složenoj istoriji drevne i srednjevekovne misli, kako u jelinskoj, tako i u judejskoj duhovnoj tradiciji, izražavajući intuitivne predstave o smisaonoj ispunjenosti i harmoničnoj saobraznosti svetostvaranja… Na taj način, svaka hrišćanska sofiologija od samog početka se stvara u koritu hrišćanskog platonizma i po svojoj filosofskoj suštini predstavlja sobom pokušaj mešanja, objedinjenja bezlične platonske ontologije Svejedinstva i oštre ličnostne hrišćanske ontologije Triipostasnoga Boga. Pri tom, dati pokušaj se javlja kao veoma radikalan: reč je ne o korišćenju pojedinačnih motiva ili pojmova platonizma (što je uobičajeno u istoriji hrišćanske misli), već o tome da se platonovski svet ideja neposredno uvede u nedra i život, u ‘tajanstvenu ikonomiju’ hrišćanske Trojice“, Horužiй S., Sofiя – Kosmos – materiя: Ustoi filosofskoй mыsli otca Sergiя Bulgakova, S. N. Bulgakov, Pro et contra, t. 1, Sankt-Peterburg 2003, 832-833.
  10. „Ovo ‘stvaralaštvo’ na svom krajnjem stupnju dovodi do samooboženja tvari, tj. tvrđenja da se Božansko načelo nalazi u samoj čovekovoj prirodi. Usled toga prirodna religija, tj. religija čovečijeg razuma, na jedan koban način dobija panteistički karakter“, Arhim. Sofronije, Starac Siluan, Hilandar 1994, 142.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *