NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE

 

SVETOOTAČKO BOGOSLOVLJE vs HUMANISTIČKO FILOZOFIRANJE
 
Protestantizacija Pravoslavlja ili O „novoj“ svetosti
 
„Evharistijska eklisiologija“ i „evharistijsko-liturgijsko-eshatološko bogoslovlje“ uveliko rađaju svoje plodove. Jedan od „boljih“ je i bogoslovlje B. Pantelića. Lišeno asketike, koja rađa pokajanje, preumnjenje, pravoslavno bogoslovlje postaje papističko ili protestantsko. Bez blagodati Božije predanjsko, svetootačko bogoslovlje se preobražava u humanističko filozofiranje. Bogoslovlje postaje profesija, od otkrivenjskog unižava se do akademskog, naučnog, salonskog, simpozijskog; od molitvenog ono se pretvara u misaono, silogističko, spekulativno-racionalističko[1]. Zaboravlja se smisao i svrha bogoslovlja. U vreme rane Crkve, u saborsko doba, tokom čitavog srednjeg veka bogoslovlje je služilo za odbranu od jeresi, bruseći i dograđujući pri tom dogmate vere. Nakon saborskog perioda, sve do kraja srednjeg veka, do Sv. Grigorija Palame i Sv. Marka Efeskog, od 9. do 14-15. veka, samo je Sv. Simeon Novi Bogoslov bogoslovstvovao, i on u himnama bogoviđenja, ne radi odbrane učenja Crkve od jeresi, već protiv posvetovnjačenja iste. Tada su se svi molili, a retki bogoslovstvovali. Danas je, nažalost, odnos obrnut. Zahvaljujući prihvatanju akademskog zapadnog obrazovanja, Pravoslavlje rađa i kusa gorke plodove svoga posvetovnjačenja. Danas svi bogoslovstvuju a niko se ne moli Bogu. Nemaju kad od ćaskanja na „pravoslavnim“ internet forumima. Bez asketike, molitve, posta i pokajanja, tj. bez blagodati Božije, koja se samo pokajanjem i Sv. Pričešćem zadobija, „evharistijska eklisiologija“ rađa pozapadnjačeno bogoslovlje, više ne papističkog, već protestanstkog tipa. Razlika između o. S. Bulgakova i B. Pantelića je u načinu bogoslovstvovanja: prvi je umni mistik koji stvara latinsku mističku sholastiku, a drugi je uveliko racionalista, protestantskog tipa. B. Pantelić nije usamljen. Naše akademske bogoslovske ustanove obrazuju mlade pozapadnjačene bogoslove. Reč je o svojevrsnom približavanju, izjednačavanju, ukidanju razlika između istočnog i zapadnog, pravoslavnog i jeretičkog bogoslovlja, naravno, na štetu prvog; ovo izjednačavanje ima programski karakter i neodvojivo je i u službi ekumenističkog pokreta. U pitanju je, svesna ili nesvesna, nezaustavljiva priprema za uniju, gde bi, preko ukidanja dogmatskih razlika, bezblagodatni „pravoslavni“ bogoslovi prihvatili bezblagodatne zapadne jeresi. Pred našim očima savršava se proces kolosalnih razmera i katastrofalnih posledica, naravno, ne po Crkvu, već po one koji će pomoću njega završiti van nje…
Uočena je sličnost u metodologoji izvlačenja iz konteksta, pogrešnog tumačenja i navođenja delova Svetog Pisma i Svetih Otaca kod o. S. Bulgakova, vl. Ignatija (Midića) i B. Pantelića. To nam je skrenulo pažnju na mogućnost pravljenja jednog duhovnog rodoslovnog stabla, na čijoj bi se vertikali poređale pokoljenja jednog istog duhovno-bogoslovskog nasleđa, prejemstva – od o. S. Bulgakova do B. Pantelića. Oblikovanje ovog stabla, međutim, treba početi od duhovnih korena samog o. Bulgakova. Po njegovom ličnom svedočenju njegovi su uzori, a samim tima i duhovni oci, V. Solovjev i F. Dostojevski. Okultna sofijanska mistika V. Solovjeva ima tri izvora: paganski gnosticizam, kabalu i poznu papističku mistiku. Duhovno čado o. S. Bulgakova je bio o. N. Afanasjev, koji je od svog duhovnog oca preuzeo latinofilstvo i latinofronstvo, adogmatizam i antinomizam, da bi na toj osnovi došao do svoje, po rečima o. D. Stanilojea, „samo njegove“, evharistijke eklisologije. Njegov duhovni naslednik i sledbenik je bio o. A. Šmeman, sada već u protestantskom duhu, liberalni modernista, sudeći po njegovom Dnevniku antiisihasta i antiasketa, izumitelj, tačnije, prenosnik protestantske liturgijske obnove i liturgijskog bogoslovlja. Duhovni baštinik i sledbenik nasleđa i duha o. A. Šmemana je mitr. Jovan (Zizijulas), a onda, njegov duhovni i bogoslovski sledbenik je vl. Atanasije (Jevtić), koji je svojevremeno u Atini napisao panagirik o njegovoj „novopravoslavnoj“ eshatološkoj teologiji[2], a na njihovo duhovno srodstvo upućuju činjenice da je starije duhovno čado vl. Atanasije, vl. Grigorije, doktorirao na bogoslovlju mitr. Jovana, a mlađe, vl. Maksim, je najrevnosniji prevodilac mitropolitovih dela na srpski. Pri vrhu stabla dolazi zatim vl. Ignatije, koji je najbolji i najveći prenosilac misli Mitropolita pergamskog, i, umnogome, sledbenik vl. Atanasija. Posle ukidanja etike dolazi do ukidanja dogmatike, da bi, na kraju, ostala samo kozmetika. I konačno, nadamo se i na kraju, kao mladica u vrhu krošnje ovog duhovno-geneološkog stabla i niza, koje se, verujemo, ni malo slučajno, sakupilo oko jedne, ovde istraživane, može se reći, ekskluzivne teme, niče urednik bogoslovskog časopisa Otačnik i direktor Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović u Beogradu, student i duhovni đak vl. Ignatija.
I tako je papistički koren rodio protestantski plod, liberalizam modernizam, samovolja posvetovnjačenje, antietika kozmetiku, antimonaštvo mondenstvo, antistarčestvo pripadnost džet-setu; od maske, preko ličnosti, stiglo se do kopije i plagijata, kao uvod u poslednju fazu apostasije i apokalipse – doba klona. Iscrtano rodoslovno stablo je vertikala protestantizacije Crkve, duhovno stablo samovolje i neposlušnosti Predanju i Crkvi, bunt i protest protiv monaštva, protiv isihazma, protiv starčestva, protiv asketike, protiv etike, protiv kanona, protiv dogmatike, protiv Liturgije, protiv svetosti… Svako je pokoljenje tom stablu dodavao nešto „malo“ svoje, svako je po „malo“ doprinosio rastu toga stabla. A kao osnovni sok koji struji od korena do ploda, koji spaja i napaja početak i kraj i prostorno i vremenski hrani stablo i doprinosi njegovom rastu i rađanju jeste „novo“ poimanje svetosti:
Najpre je posejano zrno sumnje u o. S. Bulgakovu, u vreme njegovog krimskog, katoličkog iskušenja, u vidu sumnje u svetost Sv. Fotija Velikog i Sv. Marka Efeskog, kao da su oni, tobož, kanonizovani zbog svog antilatinstva[3], u koje je posle dodata odbojnost prema pravoslavnom asketskom nasleđu, bez koje svetosti nema: „Telo treba da odgovara duhu, a ne da bude, samo po sebi, ravnodušno. To odgovaranje može biti različito: kod tih polubajkovitih, poluvarvarskih asketa, koji su stajali u blatu, predavali sebe komarcima, ili na stolpu, koji se nisu umivali, i, očigledno, potom tako zaudarali da je čistom čoveku bilo nemoguće im se približiti, u tome je bila herojsko-varvarska asketika – pokorenje tela“[4].
Iz takvog semena nikla je mladica protestanskog verovanja o. N. Afanasjeva, duhovnog čada o. Bulgakova. Kod njega su se ispreprela verovanja u opšte sveštenstvo svih krštenih – carskog sveštenstva, u opštu svetost – naroda svetog (1. Petr. 2,9), opšta dostojnost za pričešćivanje, nepotrebnost dodatne pripreme za njega i razlikovanje individualnog (terapeutskog) i crkvenog (evharistijskog) puta[5]: ako smo svi sveštenici i sveti, i spašavamo se i postajemo sveti već samim Krštenjem i Pričešćem, onda, ponovo, nestaje potrebe za asketikom, bez koje, ponavljamo, svetih nema. Reč je o svojevrsnom spuštanju svetosti sa njenih nebeskih visina, dole na zemlju, iz posebnosti u opštost, njena populizacija, demokratizacija: ona pripada svima, a ne kao izuzetno svojstvo i vlasništvo pojedinaca.
Onda je sledbenik i naslednik o. Afanasjeva, o. A. Šmeman, razvijajući i razrastajući ovo neobično duhovno-geneološko stablo, nikao sa granom otvorenog protestantskog nepoštovanja svetosti: „U najopštijem smislu ova promena se može odrediti ovako: sa sakramentalno-eshatološkog ‘naglasak’ je u tom kultu prešao na osvećujući i posrednički smisao poštovanja svetoga. Ostaci svetoga, a zatim i predmeti koji su mu pripadali, ili koji su bili u dodiru s njegovim telom, počeli su da se doživljavaju kao svešteni predmeti, koji imaju sposobnost da daju svoju moć onome ko ih dotakne… Rana Crkva okružuje ostatke mučenika velikim poštovanjem – ali nigde se ne vidi, piše O. Delahaye, da se tim ostacima u to vreme pripisivala neka posebna moć, ili da se od njihovog dodira očekuje neki natprirodni rezultat! Krajem IV veka, brojna svedočanstva pokazuju da u očima vernika neka posebna sila ističe iz samih ostataka. Tom verom se u znatnoj meri objašnjavaju za novu epohu karakteristične činjenice obretenja moštiju, kao i njihovog komadanja, prenošenja i celokupan razvoj poštovanja ‘sekundarnih svetinja’ – to jest, raznih predmeta koji, zahvaljujući svom dodiru s moštima, postaju, sa svoje strane, izvor osvećujuće sile“[6]. Isto važi i za Svete Oce, a, verovatno, sa njima i za svetitelje: „Kako čudno vrijeme, koliko toga je jednostavno izmišljeno – svođenje svega u Pravoslavlju na ‘Svete Oce’ i ‘duhovnost’! napravili su od njih karikaturu, idole, univerzalni lijek za sva zla. Trijumf današnjeg sektaškog ‘samo’! Samo Sveti Oci, samo ‘Dobrotoljublje’, samo tipik. Dosada, osrednjost i odsustvo ozbiljnosti i talenta u svemu tome“[7].
Sledeća grana na stablu je nastavljač, između ostalog, popularisanja i omasovljavanja „nove svetosti“ ili „novog poimanja svetosti“, mitr. Jovan (Zizijulas)[8]. Preko nekoliko netačnih premisa on dolazi do nepredanjskog i nesvetootačkog zaključka o svetosti: „Sve ovo znači da svetost nije za malobrojne nego za sve. Ne treba nam poseban prostor ili način da bismo postali sveti. Ono što se traži jeste da sebe, što više možemo, ispraznimo od samosigurnosti i samoslavljenja – što nije lako s obzirom da je koren svih strasti samoljublje, vidljivo ili ne – tako da proslavimo Boga u našem telu i u našem duhu, i da se tako pričestimo Svetošću koju nam Bog pruža sa telom i krvlju Sina Svoga. Sve ovo nije lako, ali ono što je ljudima nemoguće Bogu je moguće. Naše doba prezire svetost zato što na hiljade načina neguje u nama samoljublje. To naše društvo i kulturu neizbežno vodi u samouništenje. Jedino će pravilna vizija Svetosti spasti naš svet“. Dve hiljade godina Crkva nije znala šta je svetost, i evo, pri samom kraju istorije, pojavio se mitr. Jovan i objavio tako dugo skrivanu tajnu, skrivanu čak i od Svetih! U osnovi, međutim, ovog „prizemljivanja“ i „o(vo)zemljavanja“ svetosti leži potreba da se ukidanjem etike i asketike, a pozivanjem samo na Evharistiju i eshatologiju, opravda sopstveni nepodvižnički, konformistički, u osnovi, protestantski, život i duh.
U krošnji ovog stabla ep. Atanasije (Jevtić) se, kada je „nova“ svetost u pitanju, našao zbog sledeće misli: „Po drevnom saznanju i predanju Crkve: svi koji su preminuli u zajednici Crkve, zajednici vere i blagodati – dakle u kanonsko-liturgijskom opštenju = Pričešću, oni su spaseni. Između njih i proslavljenih Svetih nema bitne razlike, jedino što Bog Svete projavljuje kroz Crkvu i ističe ih njoj, tj. vernima, za primer i sledovanje, za moljenje njima, i tako se održava tešnja veza između Nebeske i zemaljske Crkve“[9]. Netačno je i jedno i drugo, a po duhu misao izrasta iz učenja prethodnika[10].
Ep. Ignatije (Midić) se u krošnji ovoga stabla našao zbog protestantskog neverovanja u čuda svetih i zbog, isto tako protestantskog, ukidanja etike i asketike, bez kojih, moramo to još jednom ponoviti, nema ni spasenja, a kamo li svetosti: „Čuda koja su opisana u žitijima svetih, budući da se ne mogu istorijski potvrditi i logički opravdati, postala su za mnoge ljude bez obzira da li su verujući ili ne, obične bajke“[11]. „U zajednici sa Hristom, tj. u Crkvi postoje i moralno grešni ljudi, ali to ih ne čini manje svetima negoli one u Hristu koji su ‘moralno bezgrešni’. Zato što ih svetim čini zajednica sa Hristom, tj. Evharistija, a ne njihova delatnost u etičkom smislu. Oni koji su izvan zajednice sa Hristom ma koliko bili moralno bezgrešni, nisu i ne mogu biti sveti, jer se jedino u Hristu kao ličnosti, tj. u Crkvi ostvaruje svetost, odnosno besmrtnost. Zato, čovek nije mogao sam svojim samousavršavanjem da dostigne besmrtnost“; „Članovi Crkve ne postaju sveti na osnovu svoga moralnog ponašanja i podviga kojim se upodobljavaju Hristu kao svojoj glavi sledujući ga na putu za Carstvo Božije, već sjedinjenjem s njim… Naravno, sjedinjenje hrišćana sa Hristom ne isključuje podvig. Podvig čoveka se sastoji u tome što se on slobodno odriče sebe da bi ga Duh Sveti sjedinio sa Hristom“ [12].
I na kraju, plod stabla: B. Pantelić, kao duhovno čado svojih prethodnika, nastavnika i duhovnih otaca, dovršavajući ono što su oni započeli: preko sumnje, omasovljavanja, nepoštovanja, prizemljivanja i relativizovanja, njemu je pripao najvažniji i najteži zadatak: da drži lekcije svetitelju: o. Sofronije (Saharov) je jedan od najvećih darova koje je Bog dao Pravoslavnoj Crkvi u prošlom veku, zajedno sa Sv. Patrijarhom Tihonom, Sv. Jovanom Kronštatskim, Sv. Jovanom Šangajskim, Sv. Nikolajem Srbskim, Sv. Justinom Srbskim, Sv. Pavlom Srbskim i drugima. Bio je i ostao redak primer spajanja molitve, duhovništva i bogoslovlja: molitvom je zadobio dar bogoviđenja, duhovnog rukovođenja poverenih mu duša, i dar objavljivanja i tumačenja bogoslovskih istina. Ali, pri „novom“, liberalno-modernističko-populističkom shvatanju svetosti, njegova „konzervativno-predanjska“ mu nije bila od pomoći – morao je u đačku, a, možda, čak i na optuženičku klupu – jer se drznuo da govori protiv „jednog od najvećih teologa u istoriji crkvenog mišljenja“ – i da, za kaznu, sluša lekcije mladog teologa B. Pantelića…
I radi podsećanja i pouke svete reči Svetog Oca o Svetima: „A ako se, pak, Sazdatelj svega i Gospod naziva Car careva i Gospodar gospodara te Bog nad bogovima, svakako da su i svetitelji bogovi i gospodari i carevi… No, nazivam ih bogovima i carevima i gospodom, ne po njihovoj prirodi, već zbog toga što caruju i gospodare nad svojim strastima, te što su podobije božanskoga obraza, po kome su i stvoreni, sačuvali nepatvorenim – jer carem se imenuje i obraz carev – kao i zbog toga što su, sjedinivši se po svojoj slobodnoj volji sa Bogom i primivši Ga da se useli u njih te zajedničareći sa Njim, blagodaću postali ono što je On po prirodi. Kako onda da ne poštujemo one koji su postali služitelji i prijatelji i sinovi Božiji? Jer čast ukazana izabranima među slugama kojima i mi pripadamo, znamen je blagonaklonosti prema zajedničkom Vladici“[13]. I još reči savremenog svetog – svetog po svetom bogoslovlju – o svetosti: „Crkva sa pobožnom pažnjom prati sve projave blagodati, koje svedoče o zemaljskom podvigu upokojenih i koje ga potvrđuju. Crkva, svojim unutarnjim uvidom, prepoznaje pravednike i među živima i među upokojenima. Sveštenstvo Crkve zapečaćuje to osećanje Crkve. U ovome prepoznavanju svoje braće i članova koji su ‘stekli savršenstvo’ jeste mistička suština onoga što se na hrišćanskom Zapadu naziva ‘kanonizacijom Svetih’, a što se na pravoslavnom Istoku poima kao njihovo proslavljenje, uzveličanje i blaženost. To je, pre svega, proslavljanje Boga ‘Divnoga u Svetima Svojim’… Duh Sveti uči svakoga vernika da molitvom proslavlja Svete ne samo da bi od njih dobio pomoć, niti da bi oni posredovali molitveno za njega, već i zato što ovo prizivanje Svetih, kroz zajedničenje u molitvi, produbljuje svest o katoličanskom jedinstvu Crkve. Mi kroz prizivanje Svetih projavljujemo meru naše hrišćanske ljubavi i izražavamo živo osećanje jednodušnosti i sile jedinstva Crkve. I, obrnuto, sumnja ili nesposobnost da osetimo blagodatno posredovanje i zauzimanje Svetih za nas pred Bogom svedoči ne samo o slabljenju naše ljubavi i bratskih i crkvenih veza i odnosa, već i o umanjenju punote vere u vaselensku vrednost i silu Vaploćenja i Vaskrsenja“[14].
 


 
NAPOMENE:

  1. Up.: Z. Peno, Intelekutalizam kao bogoslovski problem, Bogoslovlje LXXIII, 1, 2014, 222-233.
  2. Ep. Atanasije (Jevtić), Eshatologija u savremenoj pravoslavnoj teologiji, Zagrljaj svetova, Srbinje 1996, 113-127.
  3. Bulgakov S. (protoi.), U sten Hirsonisa, 95-96.
  4. Pisьma o. Sergiя Bulgakova Юlii Reйtlinger, u: Menь A. (protoi.), Umnoe nebo, Moskva 2002, http://krotov.info/library/13m/myen/3reylingbulgakov.htm (29. 03. 2014.). O. S. Bulgakov razmišlja materijalistički i racionalistički kao papisti. Farisejski se sablažnjava „nehigijenom“ drevnih podvižnika, zaboravljajući da nam objasni kako su tela-mošti istih blagouhala i mirotočila…
  5. Prot. N. Afanasjev, Trpeza Gospodnja, prevod: K. Končarević, Cetinje 1996, 134-138; isti, Crkva Duha Svetoga, prevod: K. Končarević, Kraljevo 2008, 29-100.
  6. Šmeman A. (protopr.), Vvedenie v liturgičeskoe bogoslovie, Pariž 1961; http://www.shmeman.ru/modules/myarticles/topicstopicid33.html (27. 07. 2013.). O. M. Pomazanski navedeno mesto kratko komentariše sa: „podvucimo: pod perom pravoslavnog pisca ovi opisi odišu posebnom primitivizacijom i nepobožnošću“, Pomazanski M. (protoj.), Kritika liturgijskog bogoslovlja Aleksandra Šmemana, http://svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/PomazanskiSmeman.htm (19. 06. 2013.).
  7. Dnevnik oca Aleksandra Šmemana, prevod: I. Kolak, Beograd 2007, 201.
  8. Mitr. Jovan (Zizijulas), Oboženje svetih kao ikona Carstva Božijeg, prevod: jrđ. M. Vasiljević, Vidoslov 20, 2000, 17-28. Up. kritiku: R. Lazić, Shvatanje svetosti mitrop. Jovana Zizjulasa u svetlu predanja Pravoslavne Crkve, http://borbazaveru.info/content/view/5220/30/ (04. 01. 2015.).
  9. Jrm. Atanasije (Jevtić), Predavanja o Liturgiji, Kraljevo 2008, 225, nap. 26.
  10. Ovom bi se duhovnom rodoslovnom stablu „nove svetosti“ mogli pridodati i o. Aleksandar Menj i mitr. Amfilohije (Radović); prvo po tome što je verovao da je o. S. Bulgakov svet (Menь A. (protoi.), Otec Sergiй Bulgakov, http://www.vehi.net/bulgakov/men.html (02. 07. 2013.).), a potonji po svojoj kanonizaciji mitr. Petra 2. Petrovića Njegoša; v.: Arhim. Nikodim (Bogosavljević), O kanonizaciji Petra 2. Petrovića Njegoša, Ribnica 2014.
  11. Ep. Ignatije (Midić), Sećanje na budućnost, 175.
  12. Isti, Biće kao eshatološka zajednica, 93-94, 153-154.
  13. Sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 323-324.
  14. Protoj. G. Florovski, O crkvenom poštovanju Svetih, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 494-495.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *